Home Tekstil
Category:

Tekstil

Libade – lagani sako ukrašen zlatovezom

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Svečani, bogato ukrašeni, lagani sako koji se ne kopča – tako bi se mogle opisati libade.

Libade su prepoznatljive po dugim rukavima koji se naglo šire pri kraju. Sve ivice, napred i na rukavima, završavale su se polukružno. Libade su deo svečane ženske nošnje, sa kraja 19. i početka 20. veka. Danas bi to mogao biti kratko krojeni sako.

Nisu se zakopčavale i sve ivice su bile ukrašene zlatovezom, srebrnim nitima ili drugim ukrasnim nitima u zavisnosti od imućnosti osobe koja ga nosi. Ukrasi su bile lozice oko ivica a na leđima su često bili oblici ornamenata.

Izrađivali su ih majstori koji su se zvali terzije. Uglavnom su bile deo građenske nošnje a u selima su pojedine žene same šile ovaj veoma popularan odevni predmet u 19. veku.

Iako imaju korene u orijentalnim haljinama i prslucima koje su prilagođene srpskom stanovništvu pod uticajima sa zapada postale su obavezan deo građanske nošnje bogatijih slojeva društva.

Libade

Šivene su od luksuznih materijala: svile, atlasa, somota, pamuka…

Mlađe generacije nosile su bele libade ili svetlijih tonova a žene srednjih i poznih godina tamnije: crne, ljubičaste, bordo, tamnoplave…

Ispod libade žene su nosile bele svilene a kasnije pamučne košulje. Oko vrata nosila se svilena marama koja je prekrivala grudi.

Bele libade su često bile deo odeće mlade na venčanju.

Fotografije su snimljene u muzejima u Kruševcu i Kraljevu.

Košulja kao deo narodne nošnje

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Vezom ukrašene košulje

Košulja je kod svih naroda na Balkanu bila obavezan odevni predmet u tradicionalnoj nošnji. Za svečane prilike ukrašavane su vezom i predstavljale su deo svake osobe prilikom nastupa u javnosti. Na najranije otkrivenim košuljama koje su imale ukrase, koje se danas čuvaju u muzejskim kolekcijama, nalazili su se geometrijski motivi, najčešće rombovi.

U drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka isti ukrasni ornamenti pronađeni su na košuljama iz tog perioda. To znači da su motivi prenošeni ’’sa kolena na koleno’’ i da su sve generacije sačuvale kulturno nasleđe predaka.

Sve košulje koje su bile deo folklora bile su ukrašene na tri mesta:

  • na najistaknutijem delu – na grudima,
  • na ramenima i
  • najčešće na krajevima rukava

Ukrašavani su delovi koji su bili najvidljiviji, na taj način ukrasi su isticali ličnost koja je nosila košulju. Košulje su bile u prirodnoj boji platna od kog je napravljena ili u beloj boji.

Bela košulja se u Vojvodini od kraja 19. veka često ukrašavala na poseban način, samo belim vezom ili kombinovanjem belog veza sa vezom u boji. U tom slučaju su cvetići ili sitni ornamenti izvezeni koncem u boji.

Danas košulje imaju istu namenu kao i u prošlosti ali se više ne ukrašavaju na isti način.

Niti od kojih su izrađivane košulje

U prošlosti košulje su se prvo izrađivale od konoplje i lana, kasnije od pamuka, zatim od svile kao luksuznog materijala, i na kraju kombinovanjem nabrojanih niti, odnosno njihovim mešanjem.

U seoskim sredinama košulje su se najviše izrđivale od konoplje i lana a u gradskim sredinama brzo je primat preuzeo pamuk čije se platno moglo kupiti. Svila se najređe koristila jer je bila veoma skupa za proizvodnju.

Ženska košulja kao deo narodne nošnje

Konoplja i lan

Žene su bile te koje su gajile biljke od kojih se izrađivao tekstil. Prvo su sejale biljke, skupljale ih i obrađivale na kraju vegetacije a zatim od njih proizvodile niti od kojih su tkale platno i tek tada krojenjem i šivenjem tog ručno tkanog materijala, izrađivale određeni odevni predmet kao što je košulja.

Košulja kada je bila sašivena mogla se tako nositi ako je bila namenjena za svakodnevnu upotrebu ili se dalje ukrašavala vezom ako je bila namenjena da se nosi samo u svečanim prilikama.

Konoplja se više sejala nego lan jer se od nje proizvodilo mnogo više niti nego od lana. Platno koje se tkalo od konoplje bilo je najizdržljivije ali i najgrublje. Većina košulja koje su izrađivane na selu a danas se čuvaju u muzejima su od konoplje.

Lan je davao tanje i mekše niti i od njega su se proizvodile finije košulje koje su uglavnom bile namenjene za dodatno ukrašavanje i nosile su se na tokom posebnih događaja.

Dodavanjem obojenih niti kroz lepo izabrane boje i osmišljene ornamente nastajale su unikatne vezene košulje izuzetne lepote.

Pamuk i svila

Niti pamuka i svile proizvodile su se na različit način ali platno je tkano na razbojima na isti način kao niti konoplje i lana. Od tkanog platna šila se košulja koja je bila prijatnja za nošenje i kupovali su je samo bogati. Pamuk se uvozio sa Istoka i veća upotreba počela je krajem 19. veka.

Svila se proizvodila u mnogim krajevima u Srbiji, najviše u Vojvodini, ali svilenu košulju mogli su je sebi priuštiti veoma malo stanovništva.

Pojedine porodice su se udruživale i zajedno gajile svilenu bubu i svilu izrađivale u kućnim uslovima. To su mogle samo imućnije porodice jer da bi proizvele košulju morale su da ulože mnogo rada jer se sve radilo ručno i na kraju proizvod je bio skup.

Očuvanje tradicije

Žene su u prošlosti ručnom izradom košulja i ostalih odevnih predmeta i njihovim kompletiranjem u narodne nošnje očuvale tradiciju svih naroda. Obavezan deo narodne nošnje jeste bela vezom ukrašena košulja.

Preko ženske košulje nošen je bogato ukrašen jelek. Dopunjavao je košulju i doprinosio lepoti narodne nošnje ali i osobe koja ga nosi.

Rukavi košulje su u dužini od 15 cm od kraja ka laktu ukrašavani vezom jarkih boja. Taj najizraženiji deo košulje žene su uvek bogato ukrašavale. Najviše je tako sačuvanih vezova, često je deo rukava koji je ukrašen vezom odsecan od ostatka košulje i kao takav čuvan. U muzejima širom Srbije mogu se videti tako sačuvani vezovi.

Krajem 19. veka pod uticajem mode iz Evrope imućnije žene su sve češće kupovale svečane košulje od svile. Ova moda je uglavnom bila prisutna u gradskim sredinama i tada su se pojavili drugačiji ornamenti koji su petili da potisnu tradicionalne. Od tada do danas određen broj žena iz generacije u generaciju kroz ručno rađene predmete i upotrebu izvornih motiva čuvaju tradicionalne tehnike izrade odevnih predmeta i ornamente.

Pačvork

Pačvork kao oblik kreacije

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pačvork je način povezivanja više komada tkanine različite veličine i oblika. Šivenjem, ručno ili mašinski, spajaju se komadići tkanina od kojih nastaje veći upotrebni tekstilni predmet.

Tehnikom pačvorka mogu se izraditi različiti upotrebni predmeti: prekrivači, jastučnice, zidni ukrasi, torbe, prsluci, suknje, haljine…

Kada se izrađuje prekrivač tehnikom pačvork on ima tri sloja: donji sloj je podloga, srednji sloj je vatelin i gornji vidljivi sloj je pravi pačvork, komadići tkanine ušiveni na različite načine.

Stari Egipćani koristili su pačvork kao i Kinezi i Japanci nekoliko hiljada godina unazad (2000-3000 p.n.e). Najstariji sačuvani komadi su iz srednjeg veka. U Evropi i Americi pačvork se prvo koristio za izradu prekrivača.

Pačvork ušiveni delovi tkanineUmetnici koriste pačvork kao oblik kreacije

Danas u Americi umetnici najčešće koriste nove materijale, seku ih i spajaju kreirajući umetničko delo. Organizuju izložbe i prodaju radove velikim kompanijama.

Pačvork je postao tehnika kojom se stvara umetnost. Materijal sa kojim se izrađuje je posebno tkano pamučno platno iz koga se prilikom sečenja ne izvlače se niti na krajevima i proizvodi se isključivo u širini od 110 cm.

Svako može da radi pačvork od starih materijala koji moraju ispuniti zahtev da su pamučni i da se ne rastežu. Izvorno pačvork je i nastao iz potrebe da se recikliraju oni delovi stare odeće koji nisu bili mnogo ishabani i uništeni.

Crno beli pačvorkPosebna podloga za sečenje materijala, veliki lenjir i sekač obavezni su da bi se materijal mogao precizno iseći. Bilo koja šivaća mašina dobra je za spajanje parčića od kojih će nastati posebne kreacije.

Širom sveta izrada raznih kreacija upotrebom tehnike pačvork postao je hobi kroz koji, uglavnom žene, na kreativan način ispunjavaju svoje slobodno vreme.

Šare sa pirotskog ćilima

Šare na pirotskom ćilimu

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pirotski ćilim znači tradiciju

Mnogo sitnih motiva rasutih na pirotskom ćilimu sa toplim koloritom daju razigranu energiju. Crvena boja koja je najčešće osnovna boja i prisutna u više tonova privlači poglede i unosi pokret u život.

Ornamenti na ćilimu imaju svoje značenje zato je ćilim često bio amajlija kuće i porodice. Zato su stvarani ćilimi sa određenim šarama i poklanjani za dobrobit i blagostanje. Kornjača, gugutke, vraško koleno, Rašićeva šara, kandilo, plamen, sofra…

Tri šare sa pirotskog ćilima Zbog boravka Turaka na Balkanu tkalje su lako preuzimale orijentalne motive i mešale ih sa tradicionalnim ornamentima. Njihovim kombinovanjem nastajale su sasvim nove šare koje su vremenom postale originalne pirotske.

Izrada ćilima je ručni rad, umetnost slaganja i preplitanja niti. Lepota pirotskog ćilima osvaja svakog posmatrača. Radi se klečana tehnika i ćilim je isti sa lica i naličja.

Boja ćilima je veoma važna jer je u početku do 19. veka vuna za izradu pirotskih ćilima bojena priorodnim bojama koje imaju smirenije tonove a kasnije analinskim (veštačkim) koje su intenzivnije i izražajnije. Boje su važne jer se prema njima lakše i sigunije određuje vreme kada je određeni ćilim urađen. Na starim ćilimima šare su sitnije nego na novim.

Različite šare sa pirotskog ćilima

Poreklo šara na pirotskom ćilimu

Različita su mišljenja o poreklu šara na pirotskom ćilimu:

  1. Da su šare autohtone ali da verovatno ima primesa i uticaja motiva sa Orijenta ili čak pozajmljivanja potpuno izvornog. Srpski, grčki i turski elementi su jasni na šarama.
  2. Da su šare iz Srbije zbog njihovih naziva (gugutke, lale, kornjača, gušter…) i iz Turske sa nazivima (đulovi, smirjanska šara, čenđeli…), tek kasnije se preuzimaju šare iz drugih sredina ruske, francuske…
  3. Da neke šare imaju inspiraciju u mitologiji iz prošlosti koja se pomešala sa uticajem sa Orijenta.
  4. Da su šare mešavina grčkih, srpskih, turskih i kavkaskih motiva.

Činjenica jeste da ornamenti sa pirotskih ćilima imaju sličnosti sa šarama u okolnim zemljama, ko je na koga i koliko uticao verovatno nije moguće odrediti. Kroz Pirot prolazili su predstavnici i trgovci različitih kultura tako da je logično da su se ornamenti radili po inspiraciji drugih kultura, uticali su jedni na druge.

Dve šare sa pirotskog ćilimaVerovatno je prvo mišljenje o poreklu šara na pirotskom ćilimu tačno. Sigurno su postojale vešte tkalje koje su kombinovale više motiva i stvarale jedan novi koji je bio mešavina više njih pa otuda i postoji sličnost. Neprestano su stvarale nove šare, davale su im lični pečat.. Kod novog motiva tkalje bi menjale boje, raspored površina i boja, dodavale nešto svoje… Sve šare su na neki način pirotske jer su mešanjem, dodavanjem i oduzimanjem postajale deo te sredine a određivanjem značenja šare su postale jedinstvene za to područje.

Sofra, venac, ogledalo su motivi koji su postojali i pre nego što su Turci došli. Smirjanska šara, persijska kruna dolazi sa Turcima. Međusobni uticaj postojao je jer su narodi dolazili u dodir.

Ukrasne šare na pirotskom ćilimuGeometrijski motivi dominantni su na pirotskom ćilimu. Takvi motivi prisutni su još od praistorije, imali su slično značenje u svim situacijama i vremenima. Romb, univerzalni oblik, veoma je zastupljen u pirotskom ćilimu, cik-cak linija takođe…

U 20. veku motivi sa pirotskog ćilima tkali su se i na drugim područjima kao što se i u Pirotu na ćilimu pojavljuju cvetni motivi koji su došli sa severa.

Zubuni - prsluci ukraseni vezom

Zubun – raskošno ukrašen prsluk

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Zubun je dugi prsluk bez rukava ukrašen vezom i crnim gajtanima, sa prednje strane je razrezan i ne zakopčava se. Pravili su se duži i kraći, potpuno ukrašeni i veoma malo ukrašeni, u svakom slučaju zubun je odevni predmet koji je vidljiv i nošen u svakoj prilici zato je pažljivo ukrašavan.

Razni su opisi za zubun kao što su: ‘’svečana ženska haljina bez rukava’’ ili ‘’prsluk sa prednje strane otvoren’’. Opredelila sam se za jednostavnije značenje, zubun je duži prsluk bez rukava i sa prorezom napred koji se ne zakopčava.

Zubun je napravljen od sukna i najčešće je bele boje. Najviše su ga nosile žene. Sukno je tkanina od vune domaće izrade – vuneno platno se prvo tkalo a zatim odnosilo na ‘’valjanje – omekšavanje grubih vunenih materijala’’ u ‘’vodenice valjarice’’ takođe tanje sukno ‘’valjale’’ su žene u svom domaćinstvu.

Pored jeleka zubun je deo nošnje koji je bogato ukrašen. Raskošno je ukrašen sa prednjeg i zadnjeg dela i to ornamentima i drugim motivima veza najčešće nitima crvene boje. Pored crveno-bordo niti vezeni su ili našivani i nitima drugih boja: crnom, zatim ponegde i u manjoj količini sivom i plavom, narandžastom, braon… Ivice su obrađene sa gajtanom ili čojom.

Detalj veza sa zubunaBio je praktičan a dodatnim ukrašavanjem pretvoren je u lep odevni predmet koji je kroz vez otkrivao umeštnost devojaka. U prošlosti prema materijalu od koga je sašiven i bogatstvu ukrasnog veza prepoznavao se socijalni status i nacionalna pripadnost vlasnika.

U 19. i prvoj polovini 20. veka zubun je bio odevni predmet koji se nosio svakodnevno. Obavezan je u srpskoj ženskoj narodnoj nošnji.

Olga Benson, ruska slikarka, kao saradnica Etnografskog muzeja naslikala je većinu zubuna iz kolekcije u muzeju. To su akvarel crteži. Obilazeći predele u Jugoslaviji ona je crtala i slikala narodne nošnje i posebne detalje koje je videla na terenu. Njeni crteži danas su dragoceni jer prikazuju izvorne predmete.

Goblen, detalj

Goblen – vezena slika

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Vez

Kockica po kockica, bod po bod, ritmičnim provlačenjem igle sa obojenim koncem nastajala su umetnička dela na tekstilu – gobleni. Šema izabrane slike poznatog umetnika bila je osnova koju su vezilje sledile da bi na kraju rezultat bila izvezena identična slika na tekstilu.

Umeće vezilje imalo je uticaja na lepotu slike jer njen osećaj za upotrebu određenog broja niti koji je mogao praviti razliku u odnosu na originalno umetničko delo. U svakom slučaju izrada goblena bila je kreativna i smirujuća aktivnost koja se realizovala u tišini kao meditacija, uz tihu muziku ili u grupi uz razgovor sa drugaricama i vezenje praćeno pričama i otkrivanjem tajni.

 

Konci za vezGoblene su devojke i žene najviše vezle u gradskim sredinama, u slobodno vreme. Od 60-ih do 70-ih godina u Jugoslaviji gobleni su bili cenjeni i rado viđeni u svakom domu. Rađeni su za sopstvene potrebe, za poklon ali i pokazivanje veštine vezenja.

Danas su gobleni neka moda koja je davno prošla ali veština vezenja trajaće dok oni postoje. Mislim da u njima još uvek ima pozitivnih emocija koje su ‘’vezene’’ zajedno sa koncem.

Vilerovi gobleni

Gobleni su slike na tekstilu urađene iglom i koncem u boji. Ime je nastalo od francuskog izraza za tapiserije, po prezimenu braće Goblen koji su prvo imali radionicu za bojenje tkanina a kasnije su poslovanje proširili na izradu tapiserija. Dizajne za njihove tapiserije radili su poznati umetnici.

Po ugledu na te tapiserije Jakob Viler u Nemačkoj krajem 19. veka poznata i popularna umetnička dela pretvara u šeme za vez. Štampa šeme i žene počinju same da vezu ’’velika umetnička dela’’. Hobi vezenje goblena postaje veoma popularan početkom 20. veka a najveću popularnost dostiže u drugoj polovini ovog veka, tokom sedamdesetih godina.

Bili su popularni u bivšoj Jugoslaviji jer tradicija na ovim prostorima imala je vez kao način ukrašavanja tekstilnih predmeta ali i kao umetnički izraz. Vez je većina žena naučila u ranoj dobi, u svojoj porodici a gobleni su bili lakši vid veza jer su se radili po već pripremljenim šemama.

Za obične goblene koji su na platnu bili odštampani kao slika u boji po kojoj su se kvadratići popunjavali prateći šemu boja odlučivala se većina žena. Bili su pogodni za devojčice da nauče vez.

Vilerov goblen ''Brod u buri''

”Brod u buri”, Izložba ‘’Vilerovi gobleni – slike iglom islikane’’, Etnografski muzej

Sa druge strane postojali su gobleni koji su se radili po šemama sa papira na čistom, praznom platnu. Bili su zahtevniji za izradu, bodovi su bili sitniji ali su bili lepši i od kvalitetnijeg materijala, bili su to čuveni Vilerovi gobleni.

Na šemama za goblen bila su i dela Paje Jovanovića ‘’Borba petlova’’ i ‘’Kićenje neveste’’ i slika Uroša Predića ‘’Kosovka devojka’’.

Vilerovi gobleni su kao podlogu imali umetnička dela koja su prenešena u šeme po kojima se vezom moglo izvesti isto delo. Tako su umetnička dela prenošena iglom i koncem u drugi oblik formu izražavanja.

Izložba

Ljubica Ćorović poklonila je Etnografskom muzeju uramljene goblene i materijal sa kojim se oni rade. Irena Fileki, muzejska savetnica, od darovanih goblena postavila je izložbu pod nazivom: ‘’Vilerovi gobleni – slike iglom islikane’’ koja je u toku.

Izloženi su uramljeni gobleni različitih motiva. Iz daljine to su slike kao i sve druge ali kada se približite otkrivate da su to vezeni gobleni. Tada uočavate kockice od kojih su sastavljene. Podsećaju na piksel art.

Posmatram sitni vez na goblenima i mislim da su nastajali veoma dugo. Cenim vreme i rad koji su uloženi u izradu goblena, cenim veštinu žena koje su vezenjem stvarale svoja dela… Svojim radom doprinele su očuvanje veza – tradicionalne veštine ukrašavanja tekstila poznatu na ovim prostorima od davnina.

Vilerovi gobleni

Vilerovi gobleni, Izložba ‘’Vilerovi gobleni – slike iglom islikane’’, Etnografski muzej

Goblen kao način veza, vez po šemi manje je cenjen nego vez koje su radile žene po svom dizajnu kojim su stvarale svoje ornamente inspirisane tradicionalnim motivima. Ovaj način veza pripadao je umetničkom vezu i imao je više ličnog u izrazu i porukama.  

Šta je potrebno za vez goblena?

    1. Igla: Postoje specijalne igle za vez čiji vrh je tup a ušice za konac šire što olakšava i ubrzava rad ali može se koristiti i obična igla za šivenje,
    2. Konac: Konac za vezenje kupuje se u pozamanterijama i postoji u mnogo nijansi boja, sastoji se od šest niti koje mogu da se razdvajaju i zavisno od gustine tkanja platna koje se koristi za vez bira se broj niti sa kojima će se raditi,
    3. Makazice za sečenje konca,
    4. Platno: Za vez potrebno je ređe tkano platno jer tada konac lakše prolazi i lakše se slaže, postoje posebna platna tkana za vez ali često je laneno platno pogodno kao i pamučno,
    5. Materijal potreban za vez goblenaĐerđef odnosno ram: Đerđef se sastoji od dva kruga, najčešće je od drveta ili plastike. Na spoljašnjem krugu je šraf sa kojim se podešava veličina odnosno širina. Na mali krug postavi se platno, preko njega postavlja se veći obruč tkanina se provuče, poravna i zategne a zatim se širi obruč pritegne, tada je jako zategnuto platno spremno za rad,
    6. Šema: To je kupljena šema sa koje pratimo motiv i boje.
Jelek, fotografisan u Narodnom muzeju u Arandjelovcu

Jelek – prsluk ukrašen vezom

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Jelek je u Srbiji bio obavezan deo narodne nošnje sve do polovine 20. veka. Nosio se preko košulje. Ženski jelek nije dopirao ni do struka, isticao je gornji deo tela posebno grudi i skretao je pažnju i na struk. Više je bio ukras nego što je štitio telo od hladnoće. Opevan je u narodnim pesmama.U nekoliko drugih zemalja na Balkanu koristio se redovno kao odevni predmet. Za svečane prilike izrađivan je od finijih materijala i bogato ukrašavan vezom. Pliš, čoja, somot i vuna najčešće su bili materijali od kojih je izrađivan jelek.

Vezom se svaki jelek pretvarao u jedinstven unikatni odevni predmet. Različitim bodovima veza isticani su motivi koji su jasno određivali etničku pripadnost. Koncima za vez različitih boja vezeni su veći ornamenti dok su se srmom dodavali detalji. Zlatovezom je ukrašavan jelek devojaka i žena iz najbogatijih porodica.

Crni, tamno-plavi ili bordo pliš je materijal od koga se sašije jelek. Preko tamne podloge vezu se motivi sa zlatnim ili srebrnim nitima i to su luksuzni primerci jeleka. Pojedini su toliko bogato ukrašeni da nisu  samo odevni predmeti nego postaju umetnička dela. Mnoštvo tankih zlatnih niti ističu se na tamnoj pozadini i dodaju elegantnost.

Svaka etnička oblast imala je svoj kroj i svoje šare kojim je jelek ukrašavan. Jelek kao deo narodne nošnje jasno je isticao kojoj grupi naroda pripada onaj ko ga nosi. ’’Jelek, anterija i opanci po tome se znaju Srbijanci…’’ ističe jedna narodna pesma.

Jelek, prsluk ukrasen vezomUz malo strpljenja i veštine devojke su u prošlosti same šile i ukrašavale jelek. Uglavnom su precrtavale postojeće šeme za vez i na njih su dodavale nešto lično. Takođe, kao inspiraciju uzimale su neke od motiva sa narodnih nošnji i prilagođavale ih svojim idejama. Uvek su se trudile da urade drugačiji vez i motive koji su jelek činili unikatom.

Najčešće se jelek gajtanima ili ukrasnim trakama ukrašava po svim rubovima, oko vrata, izreza za rukave i po dnu a vez se dodavao u sredinu. Svileni gajtani su ukrasi koji su često stavljani na jelek. Po broju gajtana na jeleku prepoznavalo se bogatstvo vlasnika. Bogatiji su stavljali više gajtana. Dodavane su i metalne kopče.

Jeleke, koji se ne zakopčavaju, nosili su muškarci ali oni su bili manje ukrašeni (samo crnim svilenim gajtanima).

Da li je jelek ukrašen vezom bio udoban za nošenje? Ili je više služio za isticanje bogatstva i umeće osobe koja ga nosi. Činjenica je da je bio poput slikarskog platna na kome su do izražaja dolazile kreativne veštine žena. Slaganje boja i izbor motiva za vez slali su određene poruke, imale simbole koji su istaknuti.

Danas postoje radionice i udruženja žena gde se još uvek izrađuje jelek kao deo narodne nošnje najčešće ka kulturno-umetnička društva.

Dve godine postojanja bloga ”Putem niti”

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Početna energija planiranja bloga pre dve godine bila je veoma jaka, s obzirom da i danas traje istim intenzitetom dokaz je da blog Putem niti pišem sa velikim zadovoljstvom. Blog pišem zbog sebe ali očekujem da će njegova energija da privuče posetioce koje zanimaju niti, ručni radovi, lepota stvaranja i kreativnosti.

Zanimaju me niti koje se protežu kroz Srbiju i povezuju se. Stvaralaštvo i ručni rad žena u prošlosti i danas zaslužuju priznanje, veliko priznanje a ovaj blog je upravo to, priznanje ženama koje su stvarale u svim sferama, koje su radile ručne radove i onima koje danas stvaraju.

Žene i njihov rad, posebno ručni koji se povezuje sa ženama na selu, nikoga ne zanima uglavnom samo osobe koje kreativno stvaraju. Ko su te žene tada i danas? Zašto to rade? Koji su njihovi motivi da to čine? I dalje tragam za odgovorima na ova pitanja.

Šta sam u drugoj godini uradila novo na blogu? Dodala sam dve nove kategorije Kulturni turizam i Banje. Povezujem i preplićem destinacije na kojima sam bila a koje su  u domenu kulturnog turizma sa nitima. Kulturni turizam slično kao i niti povezuje prošlost i sadašnjost, stvaranje, kulturu, motive, narode, tradiciju…

Banje sa lekovitom vodom uglavnom su mesta u kojima sam boravila i iz njih obilazila druge važne tačke za niti. One su tokom leta mesta u kojima se održavaju manifestacije na kojima žene koje se bave kreativnim stvaranjem mogu da se predstave i ponude svoje proizvode posetiocima.

Tekstovi u drugoj godini više su fokusirani na sam pojam i vrste kreativnog stvaranja ali ima i priča o ženama koje su posvetili život stvaranju i borbi da se čuje njihov glas. Ima priča o mestima na kojima se mogu videti izvorni ručni radovi. Poruke svih tekstova su pozitivne.

Pisanje o ženama koje su stvarale u prošlosti, koje su imale snage i hrabrosti da istupe u javnosti i da se bore za sve koje su samostalno opredelile za put kreativnog stvaranja. One su se borile da njihov rad i rad svih žena koje su stvarale ručne radove bude cenjen i da ga mogu prodati.

Kao i onda i danas je ručni rad u oblasti tekstila malo cenjen. Ne bi trebalo da bude tako jer je tekstil oblast u kojoj se najlakše može sačuvati tradicija jednog naroda. Zbog očuvanja izvornih motiva i tradicije danas je važno da žene koje poznaju veštine izrade ručnih radova nastave da rade ali i da obučavaju nove generacije. To je najbolji način da se sačuva stvarni izraz naroda.

Vrednost rucnih radova

Proširivanje bloga u trećoj godini ima za cilj više autentičnih priča sa terena, više preplitanja i povezivanja niti sa kulturnim turizmom. Nadam se da će ispuniti jedan od zadatih ciljeva i razloga pokretanja bloga Putem niti:

Započela sam blog sa entuzijazmom i ciljem da čitaocima ponudim zanimljiv, pozitivan, inspirativan sadržaj koji bi ih motivisao da se pokrenu i odu u mesto o kome sam pisala.

Možda je pretenciozno ali svesna sam da sam osoba koja lepotu, inspiraciju i motivaciju traži i nalazi u malim stvarima. One su svuda oko nas, potrebno je da se samo malo potrudimo i uđemo u svet kreativnog stvaralaštva ili samo uživamo u delima koja su drugi umetnici stvorili.

U nastavku su linkovi do tekstova koje sam izdvojila iz druge godine pisanja na blogu:

Ručni rad – način kreativnog izražavanja

Bukovička banja – lekovita voda, park i umetnost

Nadežda Petrović – umetnost i tradicija najbolje su niti za povezivanje naroda

Atelje 61 – tapiserija kao oblast umetničkog izražavanja

Manakova kuća – čuvar tradicije

Jefimija – pesnikinja koja je pisala zlatnim slovima na crvenoj svili

Ručni rad – način kreativnog izražavanja

 

Vunica za pletenje

Pletenje

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pletenje je veština u kojoj se niti sa dve igle provlače kroz petlje i povezuju u jednu celinu. Preplitanjem niti nastaju ručno rađeni odevni predmeti.

Za pletenja potrebni su igle i vunica.

Igle za pletenje razlikuju se po debljini. Vunica se bira prema debljini igala. Ako su igle deblje potrebna je i deblja vunica ili konac za pletenje. Ako su igle deblje a tanja vunica dobija se prozračno i mekano pletivo.

Koji odevni predmeti se mogu isplesti? Džemperi, prsluci, haljine, šalovi, kape, rukavice, čarape… Veliki predmeti se pletu sa dve igle a sitni kao što su čarape pletu se sa pet tanjih igala.

Ručno pleteni džemperDa bi pleteni odevni predmeti bili bogato ukrašeni koriste se šeme za pletenje (mustre). Izbor šeme za pletenje određuje koliko će predmet biti složen za rad. Osobe koje pletu po već postojećim šemama čitaju šeme i svojim umećem izrađuju određen predmet.

Veći je izazov da pletilja sama osmisli svoju šemu po kojoj isplete džemper naprmer. Tada ona svojoj veštini pletenja dodaje unikatni dizajn i stvara posebne pletene rukotvorine.

Sve žene koje pletu opisuju da ih ručno pletenje smiruje i opušta. Zato ga preporučuju kao koristan hobi.

Sa prvim pahuljama tražimo kape, šalove i rukavice. Ako su ručno pleteni predstavljaju dodatnu lepotu i izvor energije.

Pored ručnog pletenja postoji i mašinsko pletenje. Mašinu za pletenje izumeo je Vilijam Li 1589. godine. Mašinsko pletenje nije ugrozilo ručno jer svaki ručno pleteni predmet je poseban.

Pravilnikom o određivanju poslova koji se smatraju starim i umetničkim zanatima i domaćom radinošću pletenje je svrstano u domaću radinost.

Da li je zbog toga potcenjeno?

Da li volite da pletete?

Atelje 61 – Tapiserija kao oblast umetničkog izražavanja

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Izrada tapiserija prema kartonima umetnika

Fotografije su sa izložbi: ”Snovano” – 24. bijenale tapiserije i ”Od apstrakcije do figuracije”

Atelje 61 je osnovan 1961. godine kao radionica za izradu tapiserija u vreme velikog razvoja tapiserije u Francuskoj i Evropi. Bila je to prva radionica za izradu tapiserija u tadašnjoj Jugoslaviji. Bilo je to posleratno vreme, vreme velikog entuzijazma i pokretačke energije za uvođenje novog u svim oblastima.

Ideju za izradu i promociju tapiserije umetnik Boško Petrović pretočio u Atelje. Isticao je da je tapiserija francuskih majstora podstakla razvoj jugoslovenske tapiserije ali da su u Ateljeu 61 izborom klečane tehnike tkanja (klečana) tapiseriji dali drugačiji način izrade nego u Francuskoj. Uticaj je postojao ali način rada nije prekopiran nego je pronađen unikatni način realizacije.

''Paun i leteća vila'', Ilija Bašičević Bosilj, tapiserija, tehnika klečana

”Paun i leteća vila”, autor Ilija Bašičević Bosilj, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

Klečana tehnika

Tapiserije su se izrađivale po kartonima umetnika – tkanjem na vertikalnom razboju (klečana tehnika). Na taj način povezana je veština tradicionalnog tkanja sa umetnicima i njihovim delima. Nastao je drugačiji oblik izražavanja umetnika povezan sa tkaljama izvršiocima njihovih ideja i nacrta.

Klečana tehnika tkanja, tradicionalno se koristi u tkanju pirotskog ćilima, izabrana je da se sa njom izrađuju tapiserije u Ateljeu 61. Kroz nju bilo je najlakše spojiti zanatski deo rada sa umetničkim delom. U ovoj tehnici prepliće se osnova sa potkom, niti se međusobno kombinuju i njihovim spajanjem nastaje tapiserija.

Izbor vertikalnog razboja omogućio je izradu tapiserija velikih dimenzija a izborom ovog načina tkanja (klečana tehnika) tapiserija se uzdigla na nivo umetničkog dela. Delatnost Atelje 61 je tkanje a ono je stari zanat koji je sa umetnošću prepleten kroz stvaranje. Kartoni umetnika za izradu tapiserija, povezali su umetnost i zanat.

Prvi upravnik Ateljea 61 bila je Etelka Tobolka. Kao dizajnerka tekstila i vešta tkalja obučavala je prve tkalje u Ateljeu tehnici tkanja po kartonu.

Prva otkana tapiserija u Ateljeu 61 bila je ‘’Stari ratnici II’’ autora Boška Petrovića.

”Sene senki”, autor Ivana Mikulić, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

Kako nastaju tapiserije u Ateljeu 61?

Tehnika kojom se izrađuju tapiserije jeste – klečana. Klečana tehnika je preplitanje osnove i potke. Osnovu čine niti koje su zategnute na razboju a potku niti koje se provlače između niti osnove.

U Ateljeu 61 tapiserije nastaju u nekoliko faza:

  1. Umetnici izrađuju kartone u veličini kao što će biti završena tapiserija,
  2. Prilikom izrade kartoni se postavljaju ispod niti osnove tapiserije,
  3. Niti su već obojene i pripremljene za tkanje po tonskoj karti sa kartona,
  4. Tkalje prepliću obojene niti prateći površine boja na kartonima. Bolje od prethodne rečenice

Ostalo je tajna.

Svaka tapiserija Ateljea 61 ima monogram Ateljea u donjem levom uglu.

”Milosrdni andjeo”, autor Slobodan Knežević Abi, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

Izrada tapiserija po kartonima umetnika

Zašto su umetnici radili kartone za tapiserije? U početku rada Ateljea kartoni su rađeni po već postojećim delima likovnih umetnika, primer je Milan Konjović. Atelje je otkao više tapiserija po slikama ovog umetnika. Ovo je ideja da se slika prenese u drugi materijal i oblik izražavanja.

Tokom sedamdesetih godina jednoj grupi umetnika tapiserija je postala izazov pa su radili kartone za tapiseriju kao originalno delo koje je kasnije nitima preneseno u tapiseriju. U istom periodu pojedini afirmisani slikari posvetili su se tapiseriji i negovanju i dali doprinos razvoju klasične tapiserije. Zanimljiva su oba pristupa mada se nameće pitnje koliko su ’’slike’’ poznatih umetnika realizovane u tapiseriji imale poruku kao novo delo? Ili su samo bile dekoracija.

Detalj sa tapiserije Vrt

Razvojem Ateljea organizovane su nove oblasti rada:

  • počela škola tkanja u kojoj se znanje prenosi novim generacijama,
  • Od 1998. Atelje organizuje koloniju tapiserija. Pozivaju određen broj umetnika, obezbeđuju im smeštaj, hranu i materijal za rad. Oni urade kartone za jednu tapiseriju po kojima kasnije tkalje urade delo koje postaje vlasništvo Ateljea. Tkalje se potpisuju kao koautori tapiserije. Kolonija traje dvadesetak godina i u vlasništvu ateljea je oko 80 radova nastalih na koloniji.
  • otvorena je Galerija tapiserija ‘’Boško Petrović’’ koja služi za prodaju i promociju tapiserija i Ateljea 61. Galerija se nalazi na Petrovaradinu u bastionu Leopolda I.
  • Od 2001. godine Atelje organizuje izložbu Trijenale tapiserije.

Dodirnuti tapiseriju

Svaka tapiserija izaziva želju da se blago dodirne vrhovima prstiju.

Niti utkane u tapiseriju prenosile su posmatračima misli umetnika na drugačiji, bliskiji način nego slika. Tkanje je dalo novu izražajnost slici umetnika i uspostavila bliskost sa posmatračima. Niti pričaju priču i golicaju maštu posmatrača koji ima želju da ih dodirne, dodirne delo. Dodirom bi se više povezali ali sama potreba da dodirne tapiseriju posmatrač se nesvesno, na drugačiji način povezao sa njom.

U Jugoslaviji od 1950 pedesetih godina tapiserija postaje deo umetničkog izražavanja umetnika (deo primenjene umetnosti).U drugoj polovini XX veka tapiserija doživljava nagli razvoj.

''Proleće na Ilijadi'', autor Ilija Bašičević Bosilj, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

”Proleće na Ilijadi”, autor Ilija Bašičević Bosilj, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

Zaključak – Atelje 61 se uspešno prilagođavao promenama

Posmatrajući na izložbama tapiserije velikih formata (koje su u vlasništvu Ateljea 61) neprestano mi se nametalo pitanje: Koje prepreke su savladali osnivači Ateljea od osnivanja i tokom njegovog razvoja da bi bio na mestu na kome je danas?

Sve prepreke: nemanje prostora, nemanje tkalja koje umeju da izrađuju tapiserije prema kartonima umetnika, političke promene su menjale odnos prema Ateljeu dovodeći ga u nekim trenutcima do pitanja opstanka, ekonomske oscilacije i krize, uticale su na rad Ateljea. Opstali su zahvaljujući entuzijazmu  o predanom radu mnogo umetnika koji su pratili viziju Boška Petrovića i koji su verovali da Atelje može opstati i da će tapiserija postati posebna grana umetnosti.

U posebnom posleratnom vremenu vizija Boška Petrovića dovela je do stvaranja radionice za izradu tapiserija na (Petrovaradinskoj tvrđavi) u Novom Sadu – Atelje 61. Daleka 61 kao godina osnivanja možda, tek danas dobija posebno značenje. Odmah ukazuje na nešto što traje već decenijama. Tačnije šest decenija.

Put nije bio lak. Početak je bio radionica u prostoru koji je dao Boško Petrović odvojio od svog ateljea. Osnivač Ateljea imao je viziju kuda treba da ide. Proširivala se delatnost Ateljea tokom godina, menjao je nazive, preregistrovan nekoliko puta ali je radom onih koji su nastavili putem kojim je Boško Petrović usmerio tapiseriju u Ateljeu opstao je tolike godine.

Od početka delatnosti izrade tapiserija po kartonima umetnika (koja je ostala kao osnovna delatnost do danas), proširivanjem osnivanje kolonije tapiserista koji su izrađivali kartone za nove tapiserije koje su tkalje kasnije uradile, organizovanje škole tkanja, osnivanje galerije i na kraju promocija tapiserije kao posebnog oblika umetničkog izražavanja jeste put razvoja Ateljea.

Upornim radom Atelje je postao značajna institucija kakvih je malo u svetu. Tapiserija kao oblik umetničkog izražavanja koju je mnogo umetnika podržalo nametnula se i opstla toliko godina. Atelje i dalje neguje posebnu tehniku (klečana) koja uz savremene oblike izražavanja umetnika u tapsieriji danas dobija na značaju.

Vuna kao materijal u kome se izrađuje dodiruje dušu posmatrača na poseban način. Atelje 61 60 godina neguje preplitanje niti i stvaranje tapiserija, čini mi se da je sa toliko godina i ulaganja energije mnogo ljudi u njegov opstanak i napredak postao najvažnije mesto za umetničku tapiseriju.

Bez obzira na okolnosti i političke prilike Atelje je izrađivao tapiserije i bavio se svim drugim delatnostima koje je razvijao, stvarani su kartoni umetnici su ih stvarali bez obzira koliko ih se moglo realizovati, danas postoji mnogo kartona koji čekaju realizaciju. Taj uporan rad u svim uslovima (koliko je bio moguć) osnovni je razlog da je danas Atelje institucija koja čuva veliko blago tapiserija.

Više informacija o Ateljeu 61: Ustanova za izradu tapiserija ‘’Atelje 61’’ Petrovaradin, Novi Sad

Newer Posts
Older Posts