Pojas – tkanica je deo su srpske tradicije, u prošlosti je bio obavezan deo odevanja žena.
Pojas postaje ukrasni predmet i deo narodne nošnje tokom 19. veka a pre toga imao je i praktičnu ulogu – vezivanje suknje. Uglavnom se tkao ručno na razboju od nekoliko vunenih niti jarkih boja ili od jednobojne niti. Zato nosi naziv tkanica jer se pravi tkanjem.
Često su bili ukrašeni vezom još jednom tradicionalnom tehnikom rada sa tekstilom.
Pojasevi su bili različite širine i dužine što je zavislo od namene koju mu je dao izrađivač. Standardna dimenzija je 160×10 centimetara. Može biti i duža ako se koristi da se nekoliko puta obmota oko struka ili da se jedan kraj prepusti kao dodatni ukrasni detalj..
Postojali su muški i ženski pojasevi i razlikuju se po bojama. Muški su uvek bili tamnijih boja. Uglavnom imaju ukrasnu ulogu.
Tkanicama je ponegde dodeljivana magijska uloga – da su one čuvari osoba koje ih nose.
Danas se pojas u ovom obliku ne nosi – koriste ga kulturno-umetnička društva kao deo narodne nošnje. Važno je da ih i danas izrađuju žene vične tkanju jer tako čuvaju tradiciju, i pojasa kao predmeta i tkanja kao veštine. Pored vune savremeni pojasevi izrađuju se i od pamuka.
Ponekad su se na tkani uski pojas stavljale pafte pa si zajedno služili istoj svrsi, ukrašavali su odevnu kombinaciju.
