Jelek je u Srbiji bio obavezan deo narodne nošnje sve do polovine 20. veka. Nosio se preko košulje. Ženski jelek nije dopirao ni do struka, isticao je gornji deo tela posebno grudi i skretao je pažnju i na struk. Više je bio ukras nego što je štitio telo od hladnoće. Opevan je u narodnim pesmama.U nekoliko drugih zemalja na Balkanu koristio se redovno kao odevni predmet. Za svečane prilike izrađivan je od finijih materijala i bogato ukrašavan vezom. Pliš, čoja, somot i vuna najčešće su bili materijali od kojih je izrađivan jelek.
Vezom se svaki jelek pretvarao u jedinstven unikatni odevni predmet. Različitim bodovima veza isticani su motivi koji su jasno određivali etničku pripadnost. Koncima za vez različitih boja vezeni su veći ornamenti dok su se srmom dodavali detalji. Zlatovezom je ukrašavan jelek devojaka i žena iz najbogatijih porodica.
Crni, tamno-plavi ili bordo pliš je materijal od koga se sašije jelek. Preko tamne podloge vezu se motivi sa zlatnim ili srebrnim nitima i to su luksuzni primerci jeleka. Pojedini su toliko bogato ukrašeni da nisu samo odevni predmeti nego postaju umetnička dela. Mnoštvo tankih zlatnih niti ističu se na tamnoj pozadini i dodaju elegantnost.
Svaka etnička oblast imala je svoj kroj i svoje šare kojim je jelek ukrašavan. Jelek kao deo narodne nošnje jasno je isticao kojoj grupi naroda pripada onaj ko ga nosi. ’’Jelek, anterija i opanci po tome se znaju Srbijanci…’’ ističe jedna narodna pesma.
Uz malo strpljenja i veštine devojke su u prošlosti same šile i ukrašavale jelek. Uglavnom su precrtavale postojeće šeme za vez i na njih su dodavale nešto lično. Takođe, kao inspiraciju uzimale su neke od motiva sa narodnih nošnji i prilagođavale ih svojim idejama. Uvek su se trudile da urade drugačiji vez i motive koji su jelek činili unikatom.
Najčešće se jelek gajtanima ili ukrasnim trakama ukrašava po svim rubovima, oko vrata, izreza za rukave i po dnu a vez se dodavao u sredinu. Svileni gajtani su ukrasi koji su često stavljani na jelek. Po broju gajtana na jeleku prepoznavalo se bogatstvo vlasnika. Bogatiji su stavljali više gajtana. Dodavane su i metalne kopče.
Jeleke, koji se ne zakopčavaju, nosili su muškarci ali oni su bili manje ukrašeni (samo crnim svilenim gajtanima).
Da li je jelek ukrašen vezom bio udoban za nošenje? Ili je više služio za isticanje bogatstva i umeće osobe koja ga nosi. Činjenica je da je bio poput slikarskog platna na kome su do izražaja dolazile kreativne veštine žena. Slaganje boja i izbor motiva za vez slali su određene poruke, imale simbole koji su istaknuti.
Danas postoje radionice i udruženja žena gde se još uvek izrađuje jelek kao deo narodne nošnje najčešće ka kulturno-umetnička društva.