Ovaj tekst nastaje pod utiskom koji je na mene ostavila stalna izložba u Manakovoj kući: ’’Narodne nošnje i nakit centralnobalkanskog područja iz XIX i prvih decenija XX veka’’. Svi eksponati na izložbi rađeni su ručno. Košulje, zabuni, haljine, suknje, pojasevi, marame, kape, šalovi, prsluci, nakit, keramički upotrebni predmeti… Jedna košulja izdvojila se kao najlepša.
Posmatram vez na rukavima košulja sa Kosova i Metohije, iz Raške i Moravske oblasti kao i iz Makedonije. Rukavi košulja načičkani su raznim vezenim motivima. Prelepi su. Pitam se koliko je vremena trebalo veziljama da urade toliko veza. Šta im je bio motiv da košulje toliko ukrase da od njih naprave umetnički predmet. O čemu su razmišljale dok su provlačile ukrasne niti. Kakva su to bila očekivanja od budućeg života kada su toliko energije, vremena i materijala uložile svaku košulju? Kakav je bio smisao njihovog života? Kakva su bila očekivanja od tih košulja? Da li su se ispunila? Ako su trebalo da budu najlepše košulje na nekom događaju sigurno su to i bile.
Šta danas očekujemo od jedne ženske košulje? U vremenu masovne proizvodnje menjamo ih a da i ne primećujemo njihovu kratkotrajnost, ne vezujemo se za njih, ne divimo im se. Barem većina žena to ne čini.
Kakve su to košulje, danas, koje bi odabrale da zadive svojom lepotom na nekom događaju? Da li same možemo da napravimo sličnu košulju i koliko bi nam vremena trebalo?
Vez koji je izloženim košuljama dao lepotu i istakao ih kao poželjne danas nije zastupljen u životima devojaka i žena. Zašto? Jer u vezu ne pronalaze smisao stvaranja, jer dugo traje ukrašavanje nekog predmeta, jer je lakše kupiti, jer nemaju vremena, jer su umorne… Ima još mnogo izgovora ali…
Manji broj žena veze za svoje potrebe ili radove poklanja široj familiji, jedan broj žena okuplja se oko udruženja u kojima pronalaze istomišljenike i u grupi vezu iz hobija i zadovoljstva. Njihov rad značajan je za očuvanje tradicije.
Najmanji broj žena veze profesionalno, da bi radove prodale na tržištu, nekima i uspeva ali je jasno da ručni rad nije vrednovan na pravi način i ne može postići cenu koju bi trebalo da ima.
Zašto je to tako? Stalno sebi postavljam pitanje: zašto je ručni rad tako malo cenjen? Da li zato što ga stvaraju žene? To mi je jedini odgovor a u stvari ne želim da to bude odgovor.
