Zubun je dugi prsluk bez rukava ukrašen vezom i crnim gajtanima, sa prednje strane je razrezan i ne zakopčava se. Pravili su se duži i kraći, potpuno ukrašeni i veoma malo ukrašeni, u svakom slučaju zubun je odevni predmet koji je vidljiv i nošen u svakoj prilici zato je pažljivo ukrašavan.
Razni su opisi za zubun kao što su: ‘’svečana ženska haljina bez rukava’’ ili ‘’prsluk sa prednje strane otvoren’’. Opredelila sam se za jednostavnije značenje, zubun je duži prsluk bez rukava i sa prorezom napred koji se ne zakopčava.
Zubun je napravljen od sukna i najčešće je bele boje. Najviše su ga nosile žene. Sukno je tkanina od vune domaće izrade – vuneno platno se prvo tkalo a zatim odnosilo na ‘’valjanje – omekšavanje grubih vunenih materijala’’ u ‘’vodenice valjarice’’ takođe tanje sukno ‘’valjale’’ su žene u svom domaćinstvu.
Pored jeleka zubun je deo nošnje koji je bogato ukrašen. Raskošno je ukrašen sa prednjeg i zadnjeg dela i to ornamentima i drugim motivima veza najčešće nitima crvene boje. Pored crveno-bordo niti vezeni su ili našivani i nitima drugih boja: crnom, zatim ponegde i u manjoj količini sivom i plavom, narandžastom, braon… Ivice su obrađene sa gajtanom ili čojom.
Bio je praktičan a dodatnim ukrašavanjem pretvoren je u lep odevni predmet koji je kroz vez otkrivao umeštnost devojaka. U prošlosti prema materijalu od koga je sašiven i bogatstvu ukrasnog veza prepoznavao se socijalni status i nacionalna pripadnost vlasnika.
U 19. i prvoj polovini 20. veka zubun je bio odevni predmet koji se nosio svakodnevno. Obavezan je u srpskoj ženskoj narodnoj nošnji.
Olga Benson, ruska slikarka, kao saradnica Etnografskog muzeja naslikala je većinu zubuna iz kolekcije u muzeju. To su akvarel crteži. Obilazeći predele u Jugoslaviji ona je crtala i slikala narodne nošnje i posebne detalje koje je videla na terenu. Njeni crteži danas su dragoceni jer prikazuju izvorne predmete.
Goblene su devojke i žene najviše vezle u gradskim sredinama, u slobodno vreme. Od 60-ih do 70-ih godina u Jugoslaviji gobleni su bili cenjeni i rado viđeni u svakom domu. Rađeni su za sopstvene potrebe, za poklon ali i pokazivanje veštine vezenja.
Đerđef odnosno ram: Đerđef se sastoji od dva kruga, najčešće je od drveta ili plastike. Na spoljašnjem krugu je šraf sa kojim se podešava veličina odnosno širina. Na mali krug postavi se platno, preko njega postavlja se veći obruč tkanina se provuče, poravna i zategne a zatim se širi obruč pritegne, tada je jako zategnuto platno spremno za rad,
Uz malo strpljenja i veštine devojke su u prošlosti same šile i ukrašavale jelek. Uglavnom su precrtavale postojeće šeme za vez i na njih su dodavale nešto lično. Takođe, kao inspiraciju uzimale su neke od motiva sa narodnih nošnji i prilagođavale ih svojim idejama. Uvek su se trudile da urade drugačiji vez i motive koji su jelek činili unikatom.
Da bi pleteni odevni predmeti bili bogato ukrašeni koriste se šeme za pletenje (mustre). Izbor šeme za pletenje određuje koliko će predmet biti složen za rad. Osobe koje pletu po već postojećim šemama čitaju šeme i svojim umećem izrađuju određen predmet.
Dodirnuti tapiseriju
Šta danas očekujemo od jedne ženske košulje? U vremenu masovne proizvodnje menjamo ih a da i ne primećujemo njihovu kratkotrajnost, ne vezujemo se za njih, ne divimo im se. Barem većina žena to ne čini.
Manji broj žena veze za svoje potrebe ili radove poklanja široj familiji, jedan broj žena okuplja se oko udruženja u kojima pronalaze istomišljenike i u grupi vezu iz hobija i zadovoljstva. Njihov rad značajan je za očuvanje tradicije.
Lepota ručnog rada i bogatstvo elemenata i ornamenata na odevnim predmetima izražajni su. Ručno rađeni etno predmeti nastajali su tokom 19-og i početkom 20-og veka.
Svetlucanje srebrnog nakita iz vitrina podseća me na iskrice koje privlače pažnju i golicaju maštu. Nakit je lepota kojoj se divim, precizno je urađen, pitam se koji alat su umetnici imali tada. Tanane linije izvučene na kopčama dodiruju dušu i daju eleganciju.
Jedna od soba privlači pažnju crvenom bojom ćilima koji šire pozitivnu energiju. To su 
Kosovski vez se radio kao dekoracija na odeći. Izvorni oblik kosovskog veza nalazi se na rukavima košulja u vreme kada se odeća izrađivala od prirodnih materijala. Ženske svečane košulje sa Kosova bile su bogate vezom i raznovrsnim ornamentima pa su čak dobijale imena po ornamentima ili po mestima njihovog nastanka. Žene i devojke ukrašavale su svoje košulje za svečane prilike. Crvena boja niti na podlogama prirodnih boja izražajna je i ističe odevni predmet.
Između dva rata kosovskim vezom bave se žene koje žive u gradu. Pored veza na odevnim predmetima kosovski vez se koristi za ukrašavanje predmeta od tekstila u enterijeru kao što su stolnjaci, jastuci… Taj oblik primene kosovskog veza na neki način, spašava ovu vrstu veza od zaborava. Doprinosi njegovom širenju po centralnoj Srbiji i Vojvodini. Najveći broj sačuvanih primeraka kosovskog veza rađeni su između dva svetska rata.
Ne bavim se društvenim i političkim prilikama u vremenu kada se intenzivno stvaralo u kosovskom vezu nego me zanima samo praktični deo kosovskog veza, dekorativni element koji opstaje kao ukras na tekstilnim predmetima. Međutim, upotreba crvene boje je simbol koji se ne može zanemariti kao i motiv kosovskih božura.
Kosovski vez je deo primenjene umetnosti, a primenjena umetnost je deo koji živi u upotrebnim predmetima zato je vez važan kao oblik izražavanja. 
