Vezom ukrašene košulje
Košulja je kod svih naroda na Balkanu bila obavezan odevni predmet u tradicionalnoj nošnji. Za svečane prilike ukrašavane su vezom i predstavljale su deo svake osobe prilikom nastupa u javnosti. Na najranije otkrivenim košuljama koje su imale ukrase, koje se danas čuvaju u muzejskim kolekcijama, nalazili su se geometrijski motivi, najčešće rombovi.
U drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka isti ukrasni ornamenti pronađeni su na košuljama iz tog perioda. To znači da su motivi prenošeni ’’sa kolena na koleno’’ i da su sve generacije sačuvale kulturno nasleđe predaka.
Sve košulje koje su bile deo folklora bile su ukrašene na tri mesta:
- na najistaknutijem delu – na grudima,
- na ramenima i
- najčešće na krajevima rukava
Ukrašavani su delovi koji su bili najvidljiviji, na taj način ukrasi su isticali ličnost koja je nosila košulju. Košulje su bile u prirodnoj boji platna od kog je napravljena ili u beloj boji.
Bela košulja se u Vojvodini od kraja 19. veka često ukrašavala na poseban način, samo belim vezom ili kombinovanjem belog veza sa vezom u boji. U tom slučaju su cvetići ili sitni ornamenti izvezeni koncem u boji.
Danas košulje imaju istu namenu kao i u prošlosti ali se više ne ukrašavaju na isti način.
Niti od kojih su izrađivane košulje
U prošlosti košulje su se prvo izrađivale od konoplje i lana, kasnije od pamuka, zatim od svile kao luksuznog materijala, i na kraju kombinovanjem nabrojanih niti, odnosno njihovim mešanjem.
U seoskim sredinama košulje su se najviše izrđivale od konoplje i lana a u gradskim sredinama brzo je primat preuzeo pamuk čije se platno moglo kupiti. Svila se najređe koristila jer je bila veoma skupa za proizvodnju.
Konoplja i lan
Žene su bile te koje su gajile biljke od kojih se izrađivao tekstil. Prvo su sejale biljke, skupljale ih i obrađivale na kraju vegetacije a zatim od njih proizvodile niti od kojih su tkale platno i tek tada krojenjem i šivenjem tog ručno tkanog materijala, izrađivale određeni odevni predmet kao što je košulja.
Košulja kada je bila sašivena mogla se tako nositi ako je bila namenjena za svakodnevnu upotrebu ili se dalje ukrašavala vezom ako je bila namenjena da se nosi samo u svečanim prilikama.
Konoplja se više sejala nego lan jer se od nje proizvodilo mnogo više niti nego od lana. Platno koje se tkalo od konoplje bilo je najizdržljivije ali i najgrublje. Većina košulja koje su izrađivane na selu a danas se čuvaju u muzejima su od konoplje.
Lan je davao tanje i mekše niti i od njega su se proizvodile finije košulje koje su uglavnom bile namenjene za dodatno ukrašavanje i nosile su se na tokom posebnih događaja.
Dodavanjem obojenih niti kroz lepo izabrane boje i osmišljene ornamente nastajale su unikatne vezene košulje izuzetne lepote.
Pamuk i svila
Niti pamuka i svile proizvodile su se na različit način ali platno je tkano na razbojima na isti način kao niti konoplje i lana. Od tkanog platna šila se košulja koja je bila prijatnja za nošenje i kupovali su je samo bogati. Pamuk se uvozio sa Istoka i veća upotreba počela je krajem 19. veka.
Svila se proizvodila u mnogim krajevima u Srbiji, najviše u Vojvodini, ali svilenu košulju mogli su je sebi priuštiti veoma malo stanovništva.
Pojedine porodice su se udruživale i zajedno gajile svilenu bubu i svilu izrađivale u kućnim uslovima. To su mogle samo imućnije porodice jer da bi proizvele košulju morale su da ulože mnogo rada jer se sve radilo ručno i na kraju proizvod je bio skup.
Očuvanje tradicije
Žene su u prošlosti ručnom izradom košulja i ostalih odevnih predmeta i njihovim kompletiranjem u narodne nošnje očuvale tradiciju svih naroda. Obavezan deo narodne nošnje jeste bela vezom ukrašena košulja.
Preko ženske košulje nošen je bogato ukrašen jelek. Dopunjavao je košulju i doprinosio lepoti narodne nošnje ali i osobe koja ga nosi.
Rukavi košulje su u dužini od 15 cm od kraja ka laktu ukrašavani vezom jarkih boja. Taj najizraženiji deo košulje žene su uvek bogato ukrašavale. Najviše je tako sačuvanih vezova, često je deo rukava koji je ukrašen vezom odsecan od ostatka košulje i kao takav čuvan. U muzejima širom Srbije mogu se videti tako sačuvani vezovi.
Krajem 19. veka pod uticajem mode iz Evrope imućnije žene su sve češće kupovale svečane košulje od svile. Ova moda je uglavnom bila prisutna u gradskim sredinama i tada su se pojavili drugačiji ornamenti koji su petili da potisnu tradicionalne. Od tada do danas određen broj žena iz generacije u generaciju kroz ručno rađene predmete i upotrebu izvornih motiva čuvaju tradicionalne tehnike izrade odevnih predmeta i ornamente.
Žene sa Zlatibora koje su tradicionalno plele džempere za potrebe svog domaćinstva u jednom trenutku, šezdesetih godina prošlog veka, pod vođstvom kreatorke Dobrile Smiljanić počele su da pletu džempere za prodaju na tržištu. Predanim radom zajedno su stvorile brend pletenih džempera iz Sirogojna koji je izašao i na svetsko tržište.
Ćilimi koji su tkani u Vojvodini na teritoriji Torontalske županije (najpoznatiji grad je Zrenjanin) nosili su u nazivu ovu teritorijalnu odrednicu. Ćilim je tkan na horizontalnom razboju i sa geometrijskim motivima.
Zanimljiv i nepoznat naziv za kamašne. Tozluci su deo narodne nošnje koji su se koristili u toku 19. veka. Služili su za grejanje i ukrašavanje nogu od kolena do članaka.
Često su bili 
Tkanicama je ponegde dodeljivana magijska uloga – da su one čuvari osoba koje ih nose.
Talasaste linije u gornjem i srednjem delu predstavljaju poseban ukras ali i dinamiku. Zakopčavaju se u donjem delu a taj deo je iznutra obložen čojom.
U drugoj polovini 19. veka gradske žene počinju da nose pamučne kecelje ukrašene ornamentima u boji dok u selima žene nose ručno rađene pregače od vune. Sve više se koristi pliš za izradu kecelja jer je kao materijal pogodan za dodavanje ukrasa vezom i zlatovezom.
Slikar Antal Štrajtman bio je profesor crtanja u gimnaziji u Velikom Bečkereku i zaslužan je za osnivanje zanatske škole u ovom mestu. Organizovao je izložbe primenjenih umetnosti i dao veliki doprinos reklamiranju ovog ćilima. Zastupao je mišljenje da su izvorni način izrade i izvorna ornamentika najvažniji za ovaj proizvod.
Zahvaljujući postojanju škole i obukama tkalja koje su rađene u njoj 1894. godine osnovana je fabrika tepiha. Ostaje pitanje kako je fabrika uticala na umetničko tkanje. Dobro ili loše?
Umetnici koriste pačvork kao oblik kreacije
Posebna podloga za sečenje materijala, veliki lenjir i sekač obavezni su da bi se materijal mogao precizno iseći. Bilo koja šivaća mašina dobra je za spajanje parčića od kojih će nastati posebne kreacije.
U 17. veku čipka je bila obavezna u Evropi, bila je ukras na haljinama, košuljama, kapama, od nje se pravio nakit i mnoštvo ukrasnih detalja koji su ukrašavali sve moguće stvari u enterijeru. Od tog vremena čipka je stalno prisutna u svečanim prilikama: venčanjima, glamuroznim zabavama, raznim prijemima…
Udruženje žena iz Pančeva ’’Panonke’’ pokušavaju da staru tehniku izrade čipke – necanje -uvrste u nematerijalnu kulturnu baštinu. Izrada necane čipke je bila potpuno zaboravljena a obnavlja se tek petnaestak godina unazad.
’’Pohvala knezu Lazaru’’ je najpoznatiji zlatovez koji je uradila monahinja Jefimija davne 1402. godine.
