Izložba etnografskih predmeta iz kolekcije Nadežde Petrović u Etnografskom muzeju predstavlja uvid u još jednu oblast kojom se velika slikarka bavila. Početkom 20. veka tokom svojih putovanja kroz Srbiju i okolne zemlje (Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu…) prikupljala je ručno rađene odevne i ukrasne predmete. Poštovala je ručni rad samoukih žena, mnoge tekstilne predmete koje je videla svrstala je u primenjenu umetnost – narodnu umetnost.
Deo tih radova, tačnije 52, izloženi su u Etnografskom muzeju na izložbi pod nazivom ’’Nasleđe’’ koja je organizovana povodom 150 godina od rođenja slikarke.
Njene velike, već izbledele fotografije, prvo je što sam videla na ovoj izložbi. Podsetile su me na njeno stvaralaštvo u više oblasti – slikarstvo, fotografiju, pisanje…
Fotografije ateljea u Parizu (radni prostor vajara Ivana Meštrovića u kome je Nadežde Petrović slikala od 1910 – 1912. godine) i niz porodičnih fotografija koje je uradila slikarka deo su ove izložbe i dočaravaju dve velike Nadeždine ljubavi fotografiju i ručno rađene predmete narodne umetnosti.
Na centralnom mestu na izložbi nalazi se fotografija iz pariskog ateljea. Na fotografiji se vide ručno rađeni dekorativni tekstilni predmeti: vezeni peškiri i stolnjaci, pregače, ćilimi… Tu je i suknja kojoj je dala ulogu ’’tapiserije na zidu’’.
Sa ponosom je predstavljala ručne radove gde god se kretala ili boravila u inostranstvu: Minhenu, Parizu, Rimu, Beču…
Nadežda Petrović je bila veliki poštovalac ručnih radova. Za mnoge od njih govorila je da čine narodnu umetnost. Živela je u vreme kada su se u evropskim gradovima organizovale izložbe radova od tekstila koje su uglavnom radile žene na selu koje su bile primorane da za sebe i ukućane izrađuju odeću od lana i vune. Kombinovale su ih sa drugim materijalima (svilom i pamukom) u zavisnosti od bogatstva porodice. Tkale su, plele, heklale, šile, vezle, izrađivale nakit…
Devojačke spreme bile su prava riznica bogato ukrašenih haljina, prsluka, marama, peškira, čarapa… Spreme su rađene godinama – deo je bio namenjen za poklone članovima nove porodice i svatovima a deo je bio nevestina lična odeća.
Mnogi od tih primeraka bili su mala umetnička dela koja su kasnije prikupljana od strane kolekcionara u zemlji ali su prodavana i kupcima iz inostranstva.
Nadežde Petrović je ukazivala na opasnost da kupci iz inostranstva mogu odneti sve te vredne radove koji predstavljaju izraz i ’’dušu’’ naroda. Zato je i sama prikupljala ’’umetničke’’ primerke do kojih je došla.
Znala je i ukazivala da je važno da se predmeti koji se nalaze kod porodica u selima i koji su ručni rad moraju prikupljati i sačuvati za muzeje jer će u budućnosti oni biti primerci od kojih će se zasnivati tradicija naše zemlje.
Sada je deo etnografskih predmeta koje je prikupila izložen u muzeju baš kako je Nadežda želela.
Sa izložbe izdvajam haljine ukrašene vezom, nekoliko rukava sa ženskih haljina i košulja koji su ukrašeni vezom, mnogo nakita: pafte, minđuše, grivne, igla za kosu, ogrlice, narukvice, prstenje… Nadežda je izabrala i sačuvala najlepše do kojih je došla na terenu.
Boje su izražajne jake, pozitivne, one kroz izuzetno dobro urađen vez daju lepotu predmetima. Crvena, najčešće jarka bordo, žuta, narandžasta, ponegde roze, zelena, plava i crna…
Primerci sa kosovskim vezom izdvajaju se svojom lepotom i zaslužuju divljenje. Nadežda Petrović je posedovala haljinu od platna ukrašenu kosovskim vezom u kojoj je i fotografisana. Divila se vezovima koje su radile žene sa Kosova.
Na svojim slikama ostavila je zabeležene: pejzaže i predele, život na selu, portrete, seljanke u obavljanju raznih poslova… Kroz prikazivanje žena u obavljanju poslova u polju isticala je težak život i položaj žene na selu, zalagala se da obrazovanje bude ženama dostupnije…
Na njenim slikama žene su bile u nošnjama, na delovima se naslućuje bogatstvo šara, istaknuti su ukrašeni delovi, ali nisu jasne linije već je sve predstavila blagim konturama ornamenata.
Zašto je svoju kolekciju etnografskih predmeta ponela u Pariz?
Pripremajući se za odlazak u ’’grad umetnosti’’ na usavršavanje znala je da su jugoslovenski umetnici planirali da naprave izložbu na kojoj bi pored njihovih slika bili izloženi i ručni radovi – ćilimi, narodne nošnje, čipke… Planirala je da pored svojih slika izloži i ručne radove iz etnografske kolekcije. Želela je da svetu pokaže prelepe ručne radove. Na žalost, nije realizovala tu ideju.
Pored toga deo predmeta ponela je kao materijal za studije o narodnim vezovima koje je nameravala da radi tokom boravka u Parizu.
Svi etnografski predmeti koji su bili u ateljeu kao i njene slike i crteži ostali su u Parizu (ostavila ih je jer je nameravala da se vrati). Pariz je napustila i vratila se u Beograd zbog loše materijalne situacije.
Zbog ratova koji su se desili u Pariz se nikada nije vratila, svi njeni predmeti vraćeni su u Beograd tek 1919. godine kada ih je Ministarstvo prosvete otkupilo od njenih naslednika.
Izložbu u Lionu 1917. godine ’’Srpska umetnost i domaća radinost ’’ organizovala je Srpska trgovačka komora sa ciljem da preko izložbe svet podseti da je u Srbiji ratno stanje i da je njena teritorija okupirana. Na izložbi su bile tri Nadeždine slike (bilo je to prvo izlaganje slika nakon njene smrti) i cela kolekcija etnografskih predmeta (prvi i jedini put predstavljena u svetu).
Kod nas deo kolekcije iz pariskog ateljea prikazan je 2021. godine na izložbi ’’Zlatnom rukom i srebrnim srpom’’ u Umetničkoj galeriji ’’Nadežda Petrović’’ u Čačku.
Prikupljanjem tekstilnih predmeta i njihovim pokazivanjem u inostranstvu ponosno je predstavljala svoj narod i isticala lepotu narodne umetnosti.
Izložba će trajati do 01. septembra 2023. godine.
