Home Tags Posts tagged with "tradicija"
Tag:

tradicija

Pet godina bloga ’’Putem niti’’

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pet godina postojanja bloga Putem niti tera me da se osvrnem na ideju njegovog nastanka i trajanja.

Pre pet godina ideja da pišem o mestima važnim za niti došla je iz želje da delim informacije o pojedinim vrstama ručnog rada sa nitima i dodajem moje radove na svili. Cilj je bio i ostao motivisanje i podsticanje čitalaca pre svega ali i sebe da se više bavimo kreativnim radom.

Mnoštvo informacija, iskustva sa putovanja i rada na svili postavljam na jedno mesto evo punih pet godina. Radim to jer želim i volim da pišem, volim da istražujem o raznim zanimljivim mestima, umetnicama, kreativnim stvaraocima, volim da putujem, da slikam…

Divim se ženama koje i danas stvaraju ručne radove, koje rade sa nitima, stvaraju unikatne kreacije i apsolutno ih podržavam. Slikam na svili već 17 godina i uživam u svim blagodetima koje mi kreativno stvaranje pruža.

Koje su teme o kojima pišem?

Pišem postove za blog Putem niti o nitima (tkanju, vezu, tapiserijama, slikanju na svili i tekstilu uopšte, o nitima koje se povezuju i prepliću), mestima koja su povezana sa nitima, inspirativnim mestima u koja sam putovala, velikim ženama stvaraocima, mojim kreacijama – uopšte o temama koje su mi zanimljive.

Priče o muzejima u kojima možemo videti izvorne ručno pravljene radove nastale u prošlosti veoma su mi važne jer ih kroz kulturni turizam povezujem sa nama danas.

Muzej Ponišavlja i pirotski ćilim

Sledeće grupe tema su o gradovima u koje sam putovala, oni su moja inspiracija za radove na tekstilu, priče o ženama koje su postavile temelje u borbi da ručni rad bude cenjen i omogući prodaju i zaradu ženama koje ga stvaraju. O prirodi i njenim lepotama…

Poruka tekstova je da čitaoci uvek iskoriste svet oko sebe za stvaranje i inspiraciju, da ih podstaknem da sami istražuju i saznaju više ili urade više u oblasti ili tehnici kojom se izražavaju.

Sve tehnike koje se koriste u radu sa tekstilom važne su. Mnoge su skoro nestale jer žene koje stvaraju radove ne mogu ih prodati pa se sada sve više rade kao hobi. Upravo taj rad iz zadovoljstva bi trebao biti način da se sačuvaju stare tehnike i ručni radovi.

Zašto je ručni rad važan?

Kroz njega se stvaraju i čuvaju specifične izvorne tehnike izrade proizvoda koji predstavljaju tradiciju jednog naroda. To je jedini način da se sačuvaju motivi koji su izraz naroda i koji čine da se tradicija poštuje…

Uglavnom su se žene u prošlosti bavile ručnim radovima vezanim za tekstil. Tako je i danas. Stvarale su i dalje stvaraju mala umetnička dela.

Koristim svoje slobodno vreme i sa uživanjem istražujem, putujem, fotografišem, odlazim na izložbe, ističem priče o hrabrim i obrazovanim ženama u prošlosti, slikam, pišem i objavljujem na blogu sve sa ciljem da se čitaoci koji pročitaju bilo koji post ili više njih osete nadahnuto, lepo, inspirativno…

Istovremeno svi objavljeni tekstovi vezani za niti i žene stvaraoce su moj način da odam poštovanje i priznanje ženama za njihovu borbu za bolje uslove života i rada svih žena i njihovo stvaralaštvo u svim sferama stvaralaštva.

U nastavku su linkovi do tekstova koje sam izdvojila, koji predstavljaju vrednost na blogu:

Pirotski ćilim

Savka Subotić – žena koja je prepoznala vrednost ručnih radova

Manakova kuća – čuvar tradicije

Košulja kao deo narodne nošnje

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Vezom ukrašene košulje

Košulja je kod svih naroda na Balkanu bila obavezan odevni predmet u tradicionalnoj nošnji. Za svečane prilike ukrašavane su vezom i predstavljale su deo svake osobe prilikom nastupa u javnosti. Na najranije otkrivenim košuljama koje su imale ukrase, koje se danas čuvaju u muzejskim kolekcijama, nalazili su se geometrijski motivi, najčešće rombovi.

U drugoj polovini 19. i prvoj polovini 20. veka isti ukrasni ornamenti pronađeni su na košuljama iz tog perioda. To znači da su motivi prenošeni ’’sa kolena na koleno’’ i da su sve generacije sačuvale kulturno nasleđe predaka.

Sve košulje koje su bile deo folklora bile su ukrašene na tri mesta:

  • na najistaknutijem delu – na grudima,
  • na ramenima i
  • najčešće na krajevima rukava

Ukrašavani su delovi koji su bili najvidljiviji, na taj način ukrasi su isticali ličnost koja je nosila košulju. Košulje su bile u prirodnoj boji platna od kog je napravljena ili u beloj boji.

Bela košulja se u Vojvodini od kraja 19. veka često ukrašavala na poseban način, samo belim vezom ili kombinovanjem belog veza sa vezom u boji. U tom slučaju su cvetići ili sitni ornamenti izvezeni koncem u boji.

Danas košulje imaju istu namenu kao i u prošlosti ali se više ne ukrašavaju na isti način.

Niti od kojih su izrađivane košulje

U prošlosti košulje su se prvo izrađivale od konoplje i lana, kasnije od pamuka, zatim od svile kao luksuznog materijala, i na kraju kombinovanjem nabrojanih niti, odnosno njihovim mešanjem.

U seoskim sredinama košulje su se najviše izrđivale od konoplje i lana a u gradskim sredinama brzo je primat preuzeo pamuk čije se platno moglo kupiti. Svila se najređe koristila jer je bila veoma skupa za proizvodnju.

Ženska košulja kao deo narodne nošnje

Konoplja i lan

Žene su bile te koje su gajile biljke od kojih se izrađivao tekstil. Prvo su sejale biljke, skupljale ih i obrađivale na kraju vegetacije a zatim od njih proizvodile niti od kojih su tkale platno i tek tada krojenjem i šivenjem tog ručno tkanog materijala, izrađivale određeni odevni predmet kao što je košulja.

Košulja kada je bila sašivena mogla se tako nositi ako je bila namenjena za svakodnevnu upotrebu ili se dalje ukrašavala vezom ako je bila namenjena da se nosi samo u svečanim prilikama.

Konoplja se više sejala nego lan jer se od nje proizvodilo mnogo više niti nego od lana. Platno koje se tkalo od konoplje bilo je najizdržljivije ali i najgrublje. Većina košulja koje su izrađivane na selu a danas se čuvaju u muzejima su od konoplje.

Lan je davao tanje i mekše niti i od njega su se proizvodile finije košulje koje su uglavnom bile namenjene za dodatno ukrašavanje i nosile su se na tokom posebnih događaja.

Dodavanjem obojenih niti kroz lepo izabrane boje i osmišljene ornamente nastajale su unikatne vezene košulje izuzetne lepote.

Pamuk i svila

Niti pamuka i svile proizvodile su se na različit način ali platno je tkano na razbojima na isti način kao niti konoplje i lana. Od tkanog platna šila se košulja koja je bila prijatnja za nošenje i kupovali su je samo bogati. Pamuk se uvozio sa Istoka i veća upotreba počela je krajem 19. veka.

Svila se proizvodila u mnogim krajevima u Srbiji, najviše u Vojvodini, ali svilenu košulju mogli su je sebi priuštiti veoma malo stanovništva.

Pojedine porodice su se udruživale i zajedno gajile svilenu bubu i svilu izrađivale u kućnim uslovima. To su mogle samo imućnije porodice jer da bi proizvele košulju morale su da ulože mnogo rada jer se sve radilo ručno i na kraju proizvod je bio skup.

Očuvanje tradicije

Žene su u prošlosti ručnom izradom košulja i ostalih odevnih predmeta i njihovim kompletiranjem u narodne nošnje očuvale tradiciju svih naroda. Obavezan deo narodne nošnje jeste bela vezom ukrašena košulja.

Preko ženske košulje nošen je bogato ukrašen jelek. Dopunjavao je košulju i doprinosio lepoti narodne nošnje ali i osobe koja ga nosi.

Rukavi košulje su u dužini od 15 cm od kraja ka laktu ukrašavani vezom jarkih boja. Taj najizraženiji deo košulje žene su uvek bogato ukrašavale. Najviše je tako sačuvanih vezova, često je deo rukava koji je ukrašen vezom odsecan od ostatka košulje i kao takav čuvan. U muzejima širom Srbije mogu se videti tako sačuvani vezovi.

Krajem 19. veka pod uticajem mode iz Evrope imućnije žene su sve češće kupovale svečane košulje od svile. Ova moda je uglavnom bila prisutna u gradskim sredinama i tada su se pojavili drugačiji ornamenti koji su petili da potisnu tradicionalne. Od tada do danas određen broj žena iz generacije u generaciju kroz ručno rađene predmete i upotrebu izvornih motiva čuvaju tradicionalne tehnike izrade odevnih predmeta i ornamente.

Ukrasni zenski pojas

Pojas – tkanica

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pojas – tkanica je deo su srpske tradicije, u prošlosti je bio obavezan deo odevanja žena.

Pojas postaje ukrasni predmet i deo narodne nošnje tokom 19. veka a pre toga imao je i praktičnu ulogu – vezivanje suknje. Uglavnom se tkao ručno na razboju od nekoliko vunenih niti jarkih boja ili od jednobojne niti. Zato nosi naziv tkanica jer se pravi tkanjem.

Zenski pojasevi ukraseni vezomČesto su bili ukrašeni vezom još jednom tradicionalnom tehnikom rada sa tekstilom.

Pojasevi su bili različite širine i dužine što je zavislo od namene koju mu je dao izrađivač. Standardna dimenzija je 160×10 centimetara. Može biti i duža ako se koristi da se nekoliko puta obmota oko struka ili da se jedan kraj prepusti kao dodatni ukrasni detalj..

Postojali su muški i ženski pojasevi i razlikuju se po bojama. Muški su uvek bili tamnijih boja. Uglavnom imaju ukrasnu ulogu.

Muski i zenski ukrasni pojas kao deo narodne nošnjeTkanicama je ponegde dodeljivana magijska uloga – da su one čuvari osoba koje ih nose.

Danas se pojas u ovom obliku ne nosi – koriste ga kulturno-umetnička društva kao deo narodne nošnje. Važno je da ih i danas izrađuju žene vične tkanju jer tako čuvaju tradiciju, i pojasa kao predmeta i tkanja kao veštine. Pored vune savremeni pojasevi izrađuju se i od pamuka.

Ponekad su se na tkani uski pojas stavljale pafte pa si zajedno služili istoj svrsi, ukrašavali su odevnu kombinaciju.

Izlozba Nasledje u Etnografskom muzeju

Etnografska kolekcija Nadežde Petrović

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Izložba etnografskih predmeta iz kolekcije Nadežde Petrović u Etnografskom muzeju predstavlja uvid u još jednu oblast kojom se velika slikarka bavila. Početkom 20. veka tokom svojih putovanja kroz Srbiju i okolne zemlje (Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu…) prikupljala je ručno rađene odevne i ukrasne predmete. Poštovala je ručni rad samoukih žena, mnoge tekstilne predmete koje je videla svrstala je u primenjenu umetnost – narodnu umetnost.

Deo tih radova, tačnije 52, izloženi su u Etnografskom muzeju na izložbi pod nazivom ’’Nasleđe’’ koja je organizovana povodom 150 godina od rođenja slikarke.

Njene velike, već izbledele fotografije, prvo je što sam videla na ovoj izložbi. Podsetile su me na njeno stvaralaštvo u više oblasti – slikarstvo, fotografiju, pisanje…

Fotografije ateljea u Parizu (radni prostor vajara Ivana Meštrovića u kome je Nadežde Petrović slikala od 1910 – 1912. godine) i niz porodičnih fotografija koje je uradila slikarka deo su ove izložbe i dočaravaju dve velike Nadeždine ljubavi fotografiju i ručno rađene predmete narodne umetnosti.

Pariski atelje Nadežde Petrović 1910. godine ukrašen ručno radjenim predmetimaNa centralnom mestu na izložbi nalazi se fotografija iz pariskog ateljea. Na fotografiji se vide ručno rađeni dekorativni tekstilni predmeti: vezeni peškiri i stolnjaci, pregače, ćilimi… Tu je i suknja kojoj je dala ulogu ’’tapiserije na zidu’’.

Sa ponosom je predstavljala ručne radove gde god se kretala ili boravila u inostranstvu: Minhenu, Parizu, Rimu, Beču…

Nadežda Petrović je bila veliki poštovalac ručnih radova. Za mnoge od njih govorila je da čine narodnu umetnost. Živela je u vreme kada su se u evropskim gradovima organizovale izložbe radova od tekstila koje su uglavnom radile žene na selu koje su bile primorane da za sebe i ukućane izrađuju odeću od lana i vune. Kombinovale su ih sa drugim materijalima (svilom i pamukom) u zavisnosti od bogatstva porodice. Tkale su, plele, heklale, šile, vezle, izrađivale nakit…

Etnografska kolekcija Nadežde petrović na izložbi u Etnografskom muzeju u BeograduDevojačke spreme bile su prava riznica bogato ukrašenih haljina, prsluka, marama, peškira, čarapa… Spreme su rađene godinama – deo je bio namenjen za poklone članovima nove porodice i svatovima a deo je bio nevestina lična odeća.

Mnogi od tih primeraka bili su mala umetnička dela koja su kasnije prikupljana od strane kolekcionara u zemlji ali su prodavana i kupcima iz inostranstva.

Nadežde Petrović je ukazivala na opasnost da kupci iz inostranstva mogu odneti sve te vredne radove koji predstavljaju izraz i ’’dušu’’ naroda. Zato je i sama prikupljala ’’umetničke’’ primerke do kojih je došla.

Znala je i ukazivala da je važno da se predmeti koji se nalaze kod porodica u selima i koji su ručni rad moraju prikupljati i sačuvati za muzeje jer će u budućnosti oni biti primerci od kojih će se zasnivati tradicija naše zemlje.

Sada je deo etnografskih predmeta koje je prikupila izložen u muzeju baš kako je Nadežda želela.

Sa izložbe izdvajam haljine ukrašene vezom, nekoliko rukava sa ženskih haljina i košulja koji su ukrašeni vezom, mnogo nakita: pafte, minđuše, grivne, igla za kosu, ogrlice, narukvice, prstenje… Nadežda je izabrala i sačuvala najlepše do kojih je došla na terenu.

Pafte deo nakita iz etnografske kolekcije Nadežde PetrovićBoje su izražajne jake, pozitivne, one kroz izuzetno dobro urađen vez daju lepotu predmetima. Crvena, najčešće jarka bordo, žuta, narandžasta, ponegde roze, zelena, plava i crna…

Primerci sa kosovskim vezom izdvajaju se svojom lepotom i zaslužuju divljenje. Nadežda Petrović je posedovala haljinu od platna ukrašenu kosovskim vezom u kojoj je i fotografisana. Divila se vezovima koje su radile žene sa Kosova.

Na svojim slikama ostavila je zabeležene: pejzaže i predele, život na selu, portrete, seljanke u obavljanju raznih poslova… Kroz prikazivanje žena u obavljanju poslova u polju isticala je težak život i položaj žene na selu, zalagala se da obrazovanje bude ženama dostupnije…

Na njenim slikama žene su bile u nošnjama, na delovima se naslućuje bogatstvo šara, istaknuti su ukrašeni delovi, ali nisu jasne linije već je sve predstavila blagim konturama ornamenata.

Fotografija Nadežde Petrović u narodnoj nošnji iručno rađeni haljina i jelekZašto je svoju kolekciju etnografskih predmeta ponela u Pariz?

Pripremajući se za odlazak u ’’grad umetnosti’’ na usavršavanje znala je da su jugoslovenski umetnici planirali da naprave izložbu na kojoj bi pored njihovih slika bili izloženi i ručni radovi – ćilimi, narodne nošnje, čipke… Planirala je da pored svojih slika izloži i ručne radove iz etnografske kolekcije. Želela je da svetu pokaže prelepe ručne radove. Na žalost, nije realizovala tu ideju.

Pored toga deo predmeta ponela je kao materijal za studije o narodnim vezovima koje je nameravala da radi tokom boravka u Parizu.

Svi etnografski predmeti koji su bili u ateljeu kao i njene slike i crteži ostali su u Parizu (ostavila ih je jer je nameravala da se vrati). Pariz je napustila i vratila se u Beograd zbog loše materijalne situacije.

Zbog ratova koji su se desili u Pariz se nikada nije vratila, svi njeni predmeti vraćeni su u Beograd tek 1919. godine kada ih je Ministarstvo prosvete otkupilo od njenih naslednika.

Izložbu u Lionu 1917. godine ’’Srpska umetnost i domaća radinost ’’ organizovala je Srpska trgovačka komora sa ciljem da preko izložbe svet podseti da je u Srbiji ratno stanje i da je njena teritorija okupirana. Na izložbi su bile tri Nadeždine slike (bilo je to prvo izlaganje slika nakon njene smrti) i cela kolekcija etnografskih predmeta (prvi i jedini put predstavljena u svetu).

Sa izložbe ''Nasleđe'', kolekcije etnografskih predmeta Nadežde Petrović, u Etnografskom muzejuKod nas deo kolekcije iz pariskog ateljea prikazan je 2021. godine na izložbi ’’Zlatnom rukom i srebrnim srpom’’ u Umetničkoj galeriji ’’Nadežda Petrović’’ u Čačku.

Prikupljanjem tekstilnih predmeta i njihovim pokazivanjem u inostranstvu ponosno je predstavljala svoj narod i isticala lepotu narodne umetnosti.

Izložba će trajati do 01. septembra 2023. godine.

Torontalski cilim

Torontalski ćilim

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Krajem 19. i početkom 20. veka na delu teritorije današnje Vojvodine postojala je Torontalska županija. Ćilimi koji su tkani na toj teritoriji nazivani su torontalski i imali su određene specifičnosti. Ove ćilime izrađivale su žene na selu srpske i rumunske nacionalnosti. Srpski su bili najpoznatiji a izrađivani su u Velikom Bečkereku (Zrenjanin), Melencima, Kumanima, Elemiru… Rumunski rađeni u Ečkoj, Uzdinu…

Torontalski ćilim je rađen na horizontalnom razboju tehnikom klečanja. Tkan je od vune sa geometrijskim motivima. (U početku u selima tkalo se na uskim vodoravnim razbojima a veći ćilimi su spajani iz dva dela. Tek sa osnivanjem tkačke škole pojavili su se i široki razboji na kojima su ćilimi tkani iz jednog dela.) U Parizu na izložbi 1867. godine prikazan je ovaj ćilim i bio primećen tako da je na kasnijim izložbama u Evropi bio stalno prisutan.

Torontalski cilim, detaljSlikar Antal Štrajtman bio je profesor crtanja u gimnaziji u Velikom Bečkereku i zaslužan je za osnivanje zanatske škole u ovom mestu. Organizovao je izložbe primenjenih umetnosti i dao veliki doprinos reklamiranju ovog ćilima. Zastupao je mišljenje da su izvorni način izrade i izvorna ornamentika najvažniji za ovaj proizvod.

Pre škole bila su osnovana udruženja za narodnu radinost. Tkačka škola osnovana je u Velikom Bečkereku 1884. godine sa zadatkom da od torontalskog tkanja koje se spontano odvijalo u narodu usmeri ka umetničkoj izradi ćilima ili proizvoda. Štrajtman je bio nadzornik promeniti škole.

Proizvodi koji su rađeni u školi su: tkano platno, peškiri i ćilimi. Škola je uvela pastelne tonove i široki razboj za ćilime. Održavani su tečajevi tkanja od dva-tri meseca. Škola je izlagala svoje proizvode na izložbama.

Detalj sa Torontalskog cilimaZahvaljujući postojanju škole i obukama tkalja koje su rađene u njoj 1894. godine osnovana je fabrika tepiha. Ostaje pitanje kako je fabrika uticala na umetničko tkanje. Dobro ili loše?

Narodni muzej u Zrenjaninu čuva stare torontalske ćilime.

Radionica Šarlote Kovalski i fabrika tepiha u Velikom Bečkereku (1903. godine kupio je Lazar Dunđerski) bili su najpoznatiji po izradi torontalsih ćilima.

Motivi sa Sirogojno džempera

Niti koje greju – Ručno pleteni džemperi iz Sirogojna

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Ubrzano razvijanje zemlje posle drugog svetskog rata stvaralo je entuzijazam i tada je izgledalo da je sve bilo moguće. Energija tog perioda bila je ohrabrujuća i motivišuća za pojedince koji su imali velike ideje i ličnu snagu.

Dobrila Smiljanić je bila jedna od njih. Ona je u selima Zlatibora počela od nule a razvila je uspešan koncept rada, stvaranja ručno pletenih džempera i njihovog plasmana na tržište. Kada je stigla u siromašna sela njena vizija bila je dovoljno velika koju je mogla da prati. Vredne pletilje pratile su je u svom stvaranju najbolje što su mogle. Zajedno stvorile su veliki brend ručno pletenih džempera ’’Sirogojno’’

IDEJA

Davne 1962. godine nastala je ideja da se u selu Sirogojno osnuje Poljoprivredna zadruga sa ciljem da se zaustavi ili barem uspori odlazak seoskog stanovništva u grad ili inostranstvo. U okviru zadruge formirana je ‘’Zlatiborka’’ pogon za domaću radinost. Od 1969. godine ovaj pogon izdvaja se iz Zadruge i pripaja ‘’Inetrexport’’-u iz Beograda. U budućnosti menjala je nazive, pripajana drugima, postajala samostalna… Suština je da je ‘’Zlatiborka’’ startovala u veoma skromnim uslovima za rad i razvoj.

 

Vuneni dzemperi sa Zlatibora

Zašto pletenje? Zato što je u toj sredini bilo materijala za rad – vune, sve žene u selima u to vreme znale su da pletu i imale višegodišnje iskustvo jer su za svoja domaćinstva same plele zimsku odeću (džempere, prsluke, kape, šalove, čarape…). Pletenjem kod kuće mogle su lako uskladiti sa poslovima koje su imale u domaćinstvu.

REALIZATORI IDEJE

Kreatorka Dobrila Smiljanić

Dobrila Smiljanić dolazi u Sirogojno da u Zadruzi organizuje izradu i prodaju ručno pletenih vunenih džempera. Prvo organizuje obuku pletilja radi unapređenja njihove veštine pletenja, svi radovi morali su biti ujednačeni jer su se radili za prodaju na tržištu. Rezultat obuke bio je da dvadesetak pletilja kreću da pletu džempere od vune zlatiborskih ovaca.

Nakon realizacije nekoliko radova zaključuju da su džemperi grubi jer je vuna oštra. Nastavljaju da rade sa onim što imaju i koriste istu vunu za pletenje sve dok, nekoliko godina kasnije, nisu organizovali nabavku bolje vune iz uvoza, sa Islanda. Vuna sa Islanda bila je mekša, od nje pletu džempere koji su prijatniji za nošenje. Dobrila je organizovala reviju i prodaju tih džempera. Kada su prve pletilje isplaćene sve više je dolazilo novih. Plele su džempere koji su izlagani na sajmovima mode u zemlji i svetu.

Rucno pleteni dzemperi sa Zlatibora

Ona je crtala motive koji su na džemperima. Bili su to zlatiborski pejzaži, cveće i plodovi iz prirode veselih boja. Motivi su nastali pletenjem nitima različitih boja ili su vezeni, naknadno je pleteni džemper ukrašavan vezom vunenim nitima. Veliki uspeh dostigli su ti džemperi iz Sirogojna a najzaslužnija za njihov nastanak je Dobrila Smiljanić koja ih je osmišljavala. Uskladila je prirodu i lepotu ručnih radova. Ostvarila je svoju viziju i motivisala je nekoliko hiljada pletilja da zajedno sa njom stvore veliki brend ručno rađenih džempera.

Pletilje

U periodu najvećeg uspona oko 2 000 pletilja plelo je vunene džempere po nacrtima kreatorke Dobrile Smiljanić. Projekat zadržavanja stanovništva u selu i njen rad sa ženama, odnosno usavršavanje rada koji su one već poznavale, pletenje ispunili su prvobitna očekivanja. I više od toga stvorili su i vinuli visoko jedan brend na svetsko tržište. Žene koje su stvarale ručne radove od vune za sebe i domaćinstvo izašle su na tržište, pod rukovodstvom kreatorke Dobrile, i dobile priznanje za njihovu veštinu.

PROIZVOD I PRODAJA

Rezultati veštih ruku pletilja bili su topli, lepi i praktični džemperi. Vremenom su počele da pletu jakne pa i kapute. Svi radovi bili su prepoznatljivi jer su ukrasne šare bile motivi iz prirode i sa Zlatibora.

Početkom sedamdesetih godina džemperi iz Sirogojna prodavali su se u većim centrima u Jugoslaviji zatim su izašli iz tih okvira i osamdesetih otišli u Pariz, Njujork, Tokio…

Zlatibor, pleteni dzemperi

Džemperi su se dobro prodavali sve do 90-ih godina kada je zbog sankcija i ratova sve zaustavljeno.

Šta je to što im je donelo uspeh? Ručno rađen praktičan proizvod, lepog izgleda, od kvalitetnih materijala, način plasiranja na tržište…

ZAUSTAVLJEN NAPREDAK

Ideju koja je realizovana i dala odlične rezultate uništile su sankcije i ratovi devedesetih godina. Tih godina pojavile su se kopije zlatiborskih džempera, onemogućen je njihov izvoz…

Firma je 1998. godine privatizovana i postala Sirogojno Style koja i dalje prodaje proizvode koji nastaju pletenjem. Džempere pletu žene iz okolnih sela.

Direktor kompanije Rade Ljubojević, nekada član Dobrilinog tima, želeo je da firma i dalje traje i da joj vrati nekadašnji sjaj. Znak Sirogojno i znak islandske vune zaštićeni su i oni su pokazatelji njihovih džempera.

DVA MUZEJA U SIROGOJNU

Muzej pletilja u Sirogojnu posvećen je ženama stvaraocima ručno pletenih zlatiborskih džempera koji su šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina bili brend čiji su se proizvodi prodavali širom sveta. Igle i vunene niti za pletenje je sve što im je trebalo. Stvarale su unikatne radove. Takođe u Muzeju prati se potpuna priča od početka nastajanja džempera do danas. Kreatorka Dobrila Smiljanić zauzima počasno mesto jer je ona bila vodilja pletiljama. Jedinstven muzej koji je nastao zahvaljujući kompaniji Sirogojno Style.

Muzej pletilja, rucno radjeni dzemperi

U Sirogojnu se nalazi i čuveni muzej – Muzej na otvorenom Sirogojno – staro selo sa zlatiborskim brvnarama koje su svedoci karakterističnog stila gradnje.

 

Serija tekstova o rucnom radu

Izdvojeno iz 2022: Serija tekstova o ručnom radu

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Seriju od pet tekstova o ručnom radu napisala sam u februaru i martu, posvetila sam je svim osobama koje još uvek ručno izrađuju određene proizvode. Predstavljaju podršku njihovom radu. Ovaj osvrt je podsećanje na članke i važnost ručnog rada u očuvanju tradicije.

Ručni rad i niti

Niti su energija koja nas prati na našem životnom putu. Ručni radovi od tekstila sastoje se od niti, njihovog kombinovanja, preplitanja, dodavanja, bojenja… Žene su te koje su kroz istoriju povezane sa nitima, one ih izrađuju na razne načine i brinu o tekstilnim predmetima, u prošlosti one su same proizvodile niti od kojih su nastajali odevni i drugi upotrebni predmeti.

Razne tehnike izrade predmeta od tekstila prerasle su u umetnost. Danas je ručni rad više hobi iako su neke tehnike, tkanje na primer, omogućile ženama da samostalno zarađuju za život od tog rada.

Ručnim radom nastaju proizvodi koji su bolji od industrijski proizvedenih jer je svaki unikat, proizvodi se rade uglavnom od prirodnih materijala i u njih je uloženo više lične energije koja ostaje uz radove do kraja.

Vez je primer u kome se najjasnije vidi kako ručni rad može biti umetnost. Tkanje tapiserija, takođe. Niti su te koje daju prostor mašti da formira unikatne kreacije.

Tkanje i tapiserijaRučna izrada tekstila prošla je svoj put od pojedinačne proizvodnje niti i izrade predmeta za upotrebu u porodici do izrade predmeta izvornim tehnikama za prodaju ili iz hobija. Svaki put tekstil je omogućavao ženama da izraze svoje dizajne i da stvore lepe predmete od kojih su neki postajali umetnost. Svaki ručno izrađen predmet je vredan divljenja.

Žene i ručni radovi

Zadovoljstvo u radu, u stvaranju lepih upotrebnih predmeta, najčešći je razlog što se žene bave ručnim radom. Svaki oblik ručnog izražavanja smiruje, usporava dnevni ritam i ostavlja prostora da se uporedo sa radom misli nađu u tišini.

Većini žena koje se bave ručnim radom nije cilj, niti potreba da prodaju radove jer oni na tržištu i ne mogu da dostignu realnu cenu, već je cilj uživanje u radu i izrada lepih predmeta koji postaju idealni pokloni za sve prilike.

Najbolji primer kako se stari motivi iz tradicije mogu ukomponovati u nove oblike da budu aktuelni i danas jeste vez. Pojedina udruženja žena neguju druženja i vezenje u grupi i tada biraju originalne motive sa starih tkanina i na taj način daju veliki doprinos očuvanju tradicije.

Vez kao rucni radNekada su žene na selu morale da znaju sve ručne radove jer su same izrađivale tekstilne predmete za svoje domaćinstvo. Žene u gradu više su se bavile ručnim radom iz hobija. I jedne i druge stvarale su predmete zadivljujuće lepote. Danas je bavljenje ručnim radom jedna meditativna aktivnost koja donosi blagodet smirivanja nakon napornog radnog dana.

Ručno rađeni predmeti i umetnost

Pored hobi varijante pojedine žene su otvorile svoje radnje i atelje u kojima ručno izrađuju razne predmete namenjene za prodaju. Nastavljaju rad kao nekadašnjih zanatskih radionica. Ručno izrađeni predmeti često su u grupi umetničkih i mogu poslužiti za opremanje enterijera, za dopunjavanje odevnih predmeta unikatnim modnim detaljima.

Kroz ručne radove struji energija autora, sve male nepravilnosti koje su vidljive na ručno izrađenim proizvodima su potvrda njihove posebnosti. Mašine mnogo brže urade savršene proizvode ali oni svi izgledaju identično. Imaju nižu cenu jer se rade serijski ali ručni rad nosi sa sobom energiju autora koja se utkala u proizvode tokom stvaranja.

Unikatne ručno rađene predmete kupac bira kada želi u svoj dom da unese nešto drugačije, istakne neki deo i pokaže lepotu radova. Unose različitost i radost u život i dom kupca, bude sećanja na određene situacije…

Ručni rad i tradicija

Stalno pričanje, pokazivanje i upućivanje mladih u izvorni oblik stvaralaštva važan je za očuvanje ornamenata i oblika stvaranja određenih predmeta kroz ručnu izradu. Bitno je pokazivati kako se nekada radilo, kako se danas radi da bi se izvorni oblik rada i motiva sačuvao jer to je čuvanje tradicije.

Pletenje Rad sa nitima i tekstilom je jedan od najpogodnijih načina čuvanja tradicije jer ona je stvaralaštvo naroda na određenim prostorima. Koliko god da se udubimo u to kako su žene nekada davno stvarale ručne radove uvek će njihova energija i entuzijazam da budu naša inspiracija. Njihovi radovi zaslužuju divljenje.

Skupljanje i čuvanje izvornih radova je jedan od načina da buduće generacije mogu videti kako je izgledao izvorni motiv jer danas se sve više polazi od izvornog motiva ali se on sve više stilizuje.

Pojedine tehnike izrade određenih predmeta danas se veoma malo koriste (pustovanje vune, na primer) zato je bitno da se ciljano obuče žene da stvaraju suvenire u ovoj tehnici da se ona ne zaboravi. Ulaganje više novca i napora da se određene tehnike tkanja sačuvaju takođe je važno.

Ručna izrada predmeta danas ne može da postigne konkurentnu cenu na tržištu zato su važna udruženja žena kroz koja se neguju određene tehnike jer žene kroz rad iz hobija žele dati doprinos očuvanju tradicionalnih motiva i tehnika rada.

Koliko je cenjen ručni rad?

Danas mašine obavljaju sve više poslova ali ručna izrada određenih proizvoda i dalje nastavlja tradiciju i unosi više topline u domove. Ručno izrađen proizvod od tekstila je unikat. Odevni predmeti imaju konkretnu primenu i mogu da izražavaju posebnost svake osobe. Rađeni su od prirodnih materijala i nose sa sobom mnogo pozitivne energije. Umetnici i kreativci koji ručno izrađuju određene predmete rade to jer vole a prodaju da šire pozitivnu energiju i kupe novu količinu materijala za dalji rad.

Rucno tkanjePredstavljanje ručno rađenih proizvoda javnosti skreće se pažnja, apeluje da se ceni takav rad, da on omogućava opstanak tradicionalnih motiva, podseća na žene koje su u prošlosti stvarale izuizetne predmete…

Ni danas kao ni ranije ručno rađeni proizvodi ne mogu da se prodaju po realnoj vrednosti. Kreativcima koji i dalje uporno stvaraju prelepe radove ostaje da se i dalje bore da budu više cenjeni i da budu prodati po realnoj ceni.

Čini mi se da su ljudi u prošlosti više cenili ručne radove nego danas. Izuzetna Nadežda Petrović skupljala je ručno izrađene predmete u krajevima gde je putovala a gde su živeli Srbi jer je želela u Parizu da pokaže te prelepe radove da svet vidi. Veliki umetnik Sava Šumanović je ostavio belešku o tome koliko se divi lepoti ručnog veza koji su radile žene u njegovoj okolini.

Podržimo sve koji još uvek ručno izrađuju određene upotrebne proizvode!

Šare sa pirotskog ćilima

Šare na pirotskom ćilimu

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pirotski ćilim znači tradiciju

Mnogo sitnih motiva rasutih na pirotskom ćilimu sa toplim koloritom daju razigranu energiju. Crvena boja koja je najčešće osnovna boja i prisutna u više tonova privlači poglede i unosi pokret u život.

Ornamenti na ćilimu imaju svoje značenje zato je ćilim često bio amajlija kuće i porodice. Zato su stvarani ćilimi sa određenim šarama i poklanjani za dobrobit i blagostanje. Kornjača, gugutke, vraško koleno, Rašićeva šara, kandilo, plamen, sofra…

Tri šare sa pirotskog ćilima Zbog boravka Turaka na Balkanu tkalje su lako preuzimale orijentalne motive i mešale ih sa tradicionalnim ornamentima. Njihovim kombinovanjem nastajale su sasvim nove šare koje su vremenom postale originalne pirotske.

Izrada ćilima je ručni rad, umetnost slaganja i preplitanja niti. Lepota pirotskog ćilima osvaja svakog posmatrača. Radi se klečana tehnika i ćilim je isti sa lica i naličja.

Boja ćilima je veoma važna jer je u početku do 19. veka vuna za izradu pirotskih ćilima bojena priorodnim bojama koje imaju smirenije tonove a kasnije analinskim (veštačkim) koje su intenzivnije i izražajnije. Boje su važne jer se prema njima lakše i sigunije određuje vreme kada je određeni ćilim urađen. Na starim ćilimima šare su sitnije nego na novim.

Različite šare sa pirotskog ćilima

Poreklo šara na pirotskom ćilimu

Različita su mišljenja o poreklu šara na pirotskom ćilimu:

  1. Da su šare autohtone ali da verovatno ima primesa i uticaja motiva sa Orijenta ili čak pozajmljivanja potpuno izvornog. Srpski, grčki i turski elementi su jasni na šarama.
  2. Da su šare iz Srbije zbog njihovih naziva (gugutke, lale, kornjača, gušter…) i iz Turske sa nazivima (đulovi, smirjanska šara, čenđeli…), tek kasnije se preuzimaju šare iz drugih sredina ruske, francuske…
  3. Da neke šare imaju inspiraciju u mitologiji iz prošlosti koja se pomešala sa uticajem sa Orijenta.
  4. Da su šare mešavina grčkih, srpskih, turskih i kavkaskih motiva.

Činjenica jeste da ornamenti sa pirotskih ćilima imaju sličnosti sa šarama u okolnim zemljama, ko je na koga i koliko uticao verovatno nije moguće odrediti. Kroz Pirot prolazili su predstavnici i trgovci različitih kultura tako da je logično da su se ornamenti radili po inspiraciji drugih kultura, uticali su jedni na druge.

Dve šare sa pirotskog ćilimaVerovatno je prvo mišljenje o poreklu šara na pirotskom ćilimu tačno. Sigurno su postojale vešte tkalje koje su kombinovale više motiva i stvarale jedan novi koji je bio mešavina više njih pa otuda i postoji sličnost. Neprestano su stvarale nove šare, davale su im lični pečat.. Kod novog motiva tkalje bi menjale boje, raspored površina i boja, dodavale nešto svoje… Sve šare su na neki način pirotske jer su mešanjem, dodavanjem i oduzimanjem postajale deo te sredine a određivanjem značenja šare su postale jedinstvene za to područje.

Sofra, venac, ogledalo su motivi koji su postojali i pre nego što su Turci došli. Smirjanska šara, persijska kruna dolazi sa Turcima. Međusobni uticaj postojao je jer su narodi dolazili u dodir.

Ukrasne šare na pirotskom ćilimuGeometrijski motivi dominantni su na pirotskom ćilimu. Takvi motivi prisutni su još od praistorije, imali su slično značenje u svim situacijama i vremenima. Romb, univerzalni oblik, veoma je zastupljen u pirotskom ćilimu, cik-cak linija takođe…

U 20. veku motivi sa pirotskog ćilima tkali su se i na drugim područjima kao što se i u Pirotu na ćilimu pojavljuju cvetni motivi koji su došli sa severa.

Dve godine postojanja bloga ”Putem niti”

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Početna energija planiranja bloga pre dve godine bila je veoma jaka, s obzirom da i danas traje istim intenzitetom dokaz je da blog Putem niti pišem sa velikim zadovoljstvom. Blog pišem zbog sebe ali očekujem da će njegova energija da privuče posetioce koje zanimaju niti, ručni radovi, lepota stvaranja i kreativnosti.

Zanimaju me niti koje se protežu kroz Srbiju i povezuju se. Stvaralaštvo i ručni rad žena u prošlosti i danas zaslužuju priznanje, veliko priznanje a ovaj blog je upravo to, priznanje ženama koje su stvarale u svim sferama, koje su radile ručne radove i onima koje danas stvaraju.

Žene i njihov rad, posebno ručni koji se povezuje sa ženama na selu, nikoga ne zanima uglavnom samo osobe koje kreativno stvaraju. Ko su te žene tada i danas? Zašto to rade? Koji su njihovi motivi da to čine? I dalje tragam za odgovorima na ova pitanja.

Šta sam u drugoj godini uradila novo na blogu? Dodala sam dve nove kategorije Kulturni turizam i Banje. Povezujem i preplićem destinacije na kojima sam bila a koje su  u domenu kulturnog turizma sa nitima. Kulturni turizam slično kao i niti povezuje prošlost i sadašnjost, stvaranje, kulturu, motive, narode, tradiciju…

Banje sa lekovitom vodom uglavnom su mesta u kojima sam boravila i iz njih obilazila druge važne tačke za niti. One su tokom leta mesta u kojima se održavaju manifestacije na kojima žene koje se bave kreativnim stvaranjem mogu da se predstave i ponude svoje proizvode posetiocima.

Tekstovi u drugoj godini više su fokusirani na sam pojam i vrste kreativnog stvaranja ali ima i priča o ženama koje su posvetili život stvaranju i borbi da se čuje njihov glas. Ima priča o mestima na kojima se mogu videti izvorni ručni radovi. Poruke svih tekstova su pozitivne.

Pisanje o ženama koje su stvarale u prošlosti, koje su imale snage i hrabrosti da istupe u javnosti i da se bore za sve koje su samostalno opredelile za put kreativnog stvaranja. One su se borile da njihov rad i rad svih žena koje su stvarale ručne radove bude cenjen i da ga mogu prodati.

Kao i onda i danas je ručni rad u oblasti tekstila malo cenjen. Ne bi trebalo da bude tako jer je tekstil oblast u kojoj se najlakše može sačuvati tradicija jednog naroda. Zbog očuvanja izvornih motiva i tradicije danas je važno da žene koje poznaju veštine izrade ručnih radova nastave da rade ali i da obučavaju nove generacije. To je najbolji način da se sačuva stvarni izraz naroda.

Vrednost rucnih radova

Proširivanje bloga u trećoj godini ima za cilj više autentičnih priča sa terena, više preplitanja i povezivanja niti sa kulturnim turizmom. Nadam se da će ispuniti jedan od zadatih ciljeva i razloga pokretanja bloga Putem niti:

Započela sam blog sa entuzijazmom i ciljem da čitaocima ponudim zanimljiv, pozitivan, inspirativan sadržaj koji bi ih motivisao da se pokrenu i odu u mesto o kome sam pisala.

Možda je pretenciozno ali svesna sam da sam osoba koja lepotu, inspiraciju i motivaciju traži i nalazi u malim stvarima. One su svuda oko nas, potrebno je da se samo malo potrudimo i uđemo u svet kreativnog stvaralaštva ili samo uživamo u delima koja su drugi umetnici stvorili.

U nastavku su linkovi do tekstova koje sam izdvojila iz druge godine pisanja na blogu:

Ručni rad – način kreativnog izražavanja

Bukovička banja – lekovita voda, park i umetnost

Nadežda Petrović – umetnost i tradicija najbolje su niti za povezivanje naroda

Atelje 61 – tapiserija kao oblast umetničkog izražavanja

Manakova kuća – čuvar tradicije

Jefimija – pesnikinja koja je pisala zlatnim slovima na crvenoj svili

Ručni rad – način kreativnog izražavanja

 

Vez zlatnim nitima

Zlatovez – sjaj zlatnih niti

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Zlatovez je dekorativni vez zlatnim nitima. Koristi se za ukrašavanje odeće više od 2000 godina. U početku koristio se za ukrašavanje crkvenih i vladarskih odora a kasnije i za ukrašavanje narodnih nošnji.

Zlatovez je predstavnik veza po pismu. Kod ove tehnike motivi za vez se iscrtavaju na određenoj podlozi (pamuk ili svila) a zatim se veze po linijama koje daju konture veza ili se zlatnim nitima ispunjavaju iscrtana polja.

Posebno je bio popularan u srednjem veku. Vladarske porodice i crkveni velikodostojnici bili su privilegovani da se oblače u ovako luksuzno ukrašenu odeću. Vremenom su i pojedine bogate porodice mogle sebi priuštiti zlatovez.

U srednjem veku u Srbiji na dvorovima i u crkvenim radionicama rađen je umetnički vez da bi za vreme turske vladavine za Srpkinje zlatovez bio zabranjen.

Zlatovez, detalj sa košuljeKako je i kada postao dostupan običnom narodu? U 19. veku imućnije porodice koristile su zlatovez da izraze svoj prestiž. Zlatovezom su ukrašavali svečanu odeću za posebne prilike. Takva odeća predstavljala je viši materijalni status.

Odeća koja je ukrašena samo zlatovezom bila je luksuzna. Zato je bila namenjena samo za posebne i svečane prilike jer zlatovez nije mogao izdržati česta pranja a niti sa kojima se vezlo uvek su bile skupe.

Zato je zlatovez češće kombinovan sa vezom od pamučnih i svilenih niti samo da doda malo sjaja i otmenosti.

Zlatovez se često radio na podlozi a zatim se prišivao na platno tako je zlatna nit samo na površini rada a na naličju je svilena ili pamučna nit boje zlata kojom je zlatovez prišiven na platno. Danas se zlatovez radi kao običan vez jer su zlatne niti više imitacija zlata a ne od samog zlata i time su pristupačnije.

Najpoznatiji zlatovez jeste rad monahinje Jefimije – ’’Pohvala knezu Lazaru’’. Zlatnim nitima 1402. godine ispisala je molitvu knezu Lazaru na pokrovu za njegove mošti koji je poklonila manastiru Ravanica. Taj rad je monahinju Jefimiju predstavio kao prvu književnicu – pesnikinju i primenjenu umetnicu u srednjovekovnoj Srbiji. Već 50 godina postoji manifestacija ’’Jefimijini dani’’, na kojoj se okupljaju umetnici, koja je posvećena radu monahinje Jefimije.

Zlatovez detaljČetrdeset najboljih godina za zlatovez bile su između 1880. i 1920. godina. Tada je vez zlatnim nitima bio najomiljenija tehnika ukrašavanja ženske odeće.

Narodno stvaralaštvo u oblasti veza veoma je bogato, ali zlatoveza je mnogo manje jer nije bio pristupačan svima. Iako se u Srbiji koristio na celoj teritoriji sačuvanih radova koji su ukrašeni ovom tehnikom je veoma malo.

Krajem 19. veka mesto Melenci kod Zrenjanina bilo je, po zlatovezu, jedno od najpoznatijih mesta u Banatu. Bilo je nekoliko radionica u kojima je izrađivan zlatovez u kojima su radile profesionalne vezilje. Važili su za mesto u kome se radio dobar zlatovez.

Umetničke radionice zlatoveza u Vojvodini imale u svoje ornamente po kojima su vezli ali zanatske radionice i pojedinci su ih kopirali. Tako je došlo do proširivanja – kopiranjem ornamenata koji su potisnuli izvorni srednjovekovni oblik ornamenata i preuzeli primat. Primer za to jesu srpske kape zlatare.

Kapa zlatara

Kapa džega, zlatovez, 19. vek okolina Zrenjanina

Nekada su se zlatne niti za vez izrađivale od čistog zlata, bile su lomljive i zato su se namotavale na svilene niti. Tada su bile spremne za vez. Danas se za vezenje koriste imitacije zlatnih i srebrnih niti i zato je zlatovez jeftiniji i dostupan većem broju vezilja. Iako je i materijal jeftiniji i lakše ga je nabaviti nije se povećao broj žena koje se bave zlatovezom nego suprotno veoma malo žena želi da izrađuje zlatovez. Zašto?

Poslednjih decenija žene koje su vešte u zlatovezu demotivisane su da rade jer ne mogu prodati svoje proizvode i da zarade da bi im zlatovez bio zanat i posao od koga žive. Zato zlatovez ostaje u oblasti hobi aktivnosti. Danas se zlatovez najviše koristi kod izrade i ukrašavanja narodnih nišnji.

Zlatovez na crvenoj svili, detaljKao kod drugih vrsta ručnih radova i njihove prodaje i zlatovez je ženama teško plasirati na tržište. Ovde je neophodna pomoć države da bi se sačuvala ova tehnika i tradicija ukrašavanja tekstilnih predmeta.

Država može da pomogne ženama koje se bave zlatovezom tako što bi kroz reklame mogućim kupcima bilo objašnjeno da je cilj kupovine ovih proizvoda očuvanje tradicije i same veštine ukrašavanja tekstilnih predmeta.

Bitno je da se kupci podsete da ako kupe ručni vez doprinose očuvanju tradicije. Sa većom prodajom povećaće se broj žena koje se bave zlatovezom i veština će opstati.

Na kraju ostaje pitanje: Da li ručno rađeni proizvodi i dalje mogu naći svoje kupce?

Newer Posts
Older Posts