U prethodnom članku zaključila sam da su ručno proizvedeni predmeti poželjni i danas. Da nisu savršeni ali i da im male greške daju dodatnu vrednost i posebnost. U 18. i 19. veku kao i u prvoj polovini 20-og sve upotrebne predmete od tekstila žene su proizvodile ručno. Iz tog razloga ručni rad je važan i za očuvanje tradicije.
Koliko je ručni rad važan za očuvanje tradicije?
Koliko je jednom narodu važno da sačuva svoju tradiciju? Koji je način, put da se tradicija sačuva?
Svaki narod neguje svoju tradiciju jer ona čini različitost u svetu. Čuvajući tradiciju čuva se posebnost svakog naroda i zato je bitno da se sačuvaju izvorni oblici stvaralaštva i načini života jednog naroda. Autentičnost je važna za sve generacije jer je ona dokaz razvoja jednog naroda od njihovih početaka do danas.
Način da se tradicija sačuva jeste negovanje izvornog oblika stvaralaštva jednog naroda i podsećanje na način kako se nekada radilo, slavilo, oblačilo… Zašto je to bilo tako, kako se menjalo i zašto? Važno je vraćanje korenima iz kojih se razvijao jedan narod jer dok su oni sačuvani uvek ima nade da im se buduće generacije vrate i prate svoj razvoj.
Cilj jeste što veći razvoj i napredak ali i očuvanje izvornih simbola i sećanja na pretke koji su stvorili temelje za dalji razvoj i napredak svog naroda. Izradom predmeta od tekstila neguju se izvorne tehnike stvaranja.
Šta je tradicija i koliko je vezana za ručne radove?
Tradicija je – čuvanje kulturnog nasleđa iz generacije u generaciju. Uz reč tradicija vezuju se sledeće reči: kultura, istorija, baština, zaostavština, simbolika, nacija, tvorevina, praksa, mitologija, kulturna baština, religija…
Tradicija je stvaralaštvo nastajalo vekovima na određenom prostoru i način života koji se neguju i čuvaju.
Etnografski muzej – izvorni tekstil
Ručni radovi, posebno od tekstila, najbolji su način očuvanja tradicije. Zašto? Od niti se stvaraju radovi kao što su ih radili preci samo sada od finijih materijala. Niti su te koje nas najlakše povezuju sa prošlošću jer su uvek bitne. Danas se stvaraju kvalitetniji i luksuzniji odevni ili ukrasni predmeti jer postoji veći izbor kvalitetnih niti nego u njihovo vreme, vunenu nit zamenila je nit od pamuka pa čak i svile.
Potrebno je sačuvati taj početni stvaralački impuls koji je nastao nekada davno.
Kakva treba da bude interpretacija ornamenata da bi se očuvao izvorni oblik kakav poznajemo? Kopiranje ornamenta da bi se očuvao izvorni oblik ili samo korišćenje originalnih motiva kao inspiraciju za stvaranje novih radova?
Tu dilemu uvek su imali stvaraoci koji su bili inspirisanim već postojećim radovima koji su identični onim u prošlosti. Talentovani kreativci od davnina često su stvarali da bi određene ideje preneli budućim generacija. Jedan od načina na koji se tradicija čuva jeste sakupljanje izvornih radova i njihovo obnavljanje i kopiranje, odnosno stvaranje identičnih proizvoda.
Mislim da treba izvorni dizajn i tehnika izrade da se sačuva. Da se pokazuje novim generacijama kako su ljudi stvarali u tim oskudnim vremenima i kako su svoje veštine prenosili iz veka u vek. Treba sačuvati izvorni oblik ali samo kao objekat inspiracije.
Potrebno je raditi i jedno i drugo, kopirati identične radove da bi se sačuvao izvorni motiv ali sa druge strane treba stvarati i nove radove, dodavati im nešto više iz mašte umetnika ali koji će ostati i dalje prepoznatljivi po izvornoj ideji ili ornamentu. Izvorna tradicija jeste povezivanje dve energije, energije stvaraoca iz prošlosti i energije današnjeg stvaraoca.
Manakova kuca – cuvar tradicije
U stvaranju savremenog motiva kreativni stvaraoci trebaju upotrebiti iskustvo i emocije i prilagoditi motiv sebi, iskazati svoje viđenje koje će biti lično ali povezano sa izvorom.
Na taj način nit nije prekinuta sa tradicijom a konkretno delo je ipak unikatno, posebno delo koje živi samostalno kao autorsko ali u sebi ima tu nit kao vezu sa izvorom, sa tradicijom koju nastavlja. To je i dalje autentično delo sa ovih prostora, nema upliv sa strane, samo ima dodatni izraz iz duše, iskustva i emocija umetnika.
Očuvanje tradicije
Danas je veliki problem što mnogo starih veština, tehnika rada u tekstilu je zaboravljeno. Veoma mali broj žena stvara radove u određenim tehnikama tkanja, pustovanja vune, pletenja dvopređnih čarapa… One jesu narodni izraz kroz ručni rad.
Potrebno je uložiti veće napore da se određene veštine tkanja sačuvaju, kao što to čini Etno mreža za očuvanje tkanja staparskog ćilima na horizontalnom razboju.
Sa očuvanjem veština ima šanse da se očuva tradicija, ovo je sada drugačija borba koja je važna za očuvanje izvornog oblika stvaranja. Potrebno je očuvati ručni rad jer je on izraz duše naroda.
Kosovski vez, detalj sa stolnjaka
Vez je pravi primer, posebno kosovski vez koji je posebna tehnika kojom se izrađuju i savremeni motivi. Od vremena kada se ovom tehnikom vezlo na dvorovima i kada je smatran umetničkim vezom do masovne dekorativne upotrebe.
Tokom vezenja, laganog slaganja obojenih niti umetnik ugrađuje misli i emocije u proizvod koje trajno ostaju sa njim. U masovnoj proizvodnji nema te ’’nevidljive senke’’ ’’nevidljive energije’’ jer se stvara bez emocija, brzo i samo brzo. Zato ručni rad obogaćuje izvorni oblik stvaralaštva i prenosi energiju i motive kroz tradiciju budućim generacijama.
Da li ručni rad povezujete sa tradicijom ili sa umetnošću?
Prethodni članci:
Zašto žene proizvode ručne radove?
Kakav je ručno rađen proizvod?
Ručni rad važan za očuvanje tradicije zaključila sam u ovom članku dok u sledećem preispitujem koliko se danas ceni ručni rad. Nove tehnologije ubrzale su protok i dostupnost informacija kao i sam život. Da li u ovoj eri digitalizacije i ubrzanja cenite i kupujete ručno rađene proizvode?
Ručno rađen predmet je unikat u koji je utkana energija stvaraoca. Predmet je nastao po osmišljenoj ideji autora koji je u njega uneo svoja razmišljanja i konkretan rad koji je oblikovao gotov proizvod. To je izuzetan proizvod koji kod kupaca stvara osećaj posebne vrednosti, koji za njega ima važnost i koji se kupuje sa razlogom.
Kada dobijete na poklon jedan privezak koji je od plastike sa odštampanim logom određene firme imate proizvod koji ne izaziva dodatno zanimanje za njega ako vam trenutno treba upotrebite ga i to je to, hladan upotrebni proizvod.
Zašto zanatlija proizvodi nešto ručno?
Tokom veza svaki bod može biti jedna misao. Misao koja ima snagu da prenese energiju na stvoreni proizvod. Vezenje je specifično jer je sporo i omogućava osobi da dok veze razmišlja o nekim lepim događajima i stvara opuštenu atmosferu za rad.
Dela Nadežde Petrović vrednovana su na pravi način tek nakon njene smrti. Tek tada priznata je kao predvodnica srpske moderne umetnosti početkom 20. veka i da je njeno slikarstvo uvelo novine u srpskoj umetnosti. Naslikala je oko 300 slika a slikala je samo 15 godina. Njena požrtvovana borba za spasavanje ranjenika na frontu učinila je velikim herojem. Obe borbe, za priznanje njenog slikarstva i spasavanje ranjenika, vodila je srcem sa mnogo energije.
‘’Jedan mogući život’’ naziv je romana Ivanke Kosanić koji je biografija velike slikarke Nadežde Petrović. Radnja romana se odvija korz Nadeždina sećanja događaja iz života dok leži u bolnici nekoliko dana pred smrt.
Od obeliska krećem ka krajnjoj tačci parka do mostića, pratim potočić i dolazim do većeg sa raskošno olistalom vrbom koja presijava se na jutarnjem suncu. Iza ovog velikog nalazi se malo jezero a između njih je drveni most koji često služi kao inspiracija malim i velikim umetnicima.
Pucketanje u šumi stvara posebnu muziku. Osluškujem ga jer ono je energija koja se čuje. Hiljade i hiljade listova u trenutku razbijaju oklop čaure i stvaraju tu čarobnu muziku. To je buđenje proleća, buđenje energije prirode. Prisustvujem tom buđenju i uživam u muzici pucketanja. Mart je mesec u kome se priroda budi iz uspavanosti, mirovanja. Energija se oseća svuda – sunce, toplota, žuti, beli i roze cvetovi, zeleni listovi, leptiri…
Posmatranjem buđenja energije prirode ljudi je upijaju i trebali bi isto tako da postanu aktivniji, da sve rade brže i energičnije. Čini mi se da to nije slučaj nego da ljudi postaju umorni i usporeni sa dolaskom prolećne energije. Zašto? Možda je to nedostatak lične energije. Želim da to promenim kod sebe. Želim da budem kao priroda da živnem i upotrebim novu energiju za pokret i stvaranje.
Deo postavke u Muzeju Vojvodine jeste prostor namenjen etnologiji. Od razboja za tkanje i svih sprava i alatki koje su se koristile da se proizvede nit za tkanje do nošnji od najfinijih pamučnih materijala. Uređenje prostora za život, pravljenje odeće i upotrebnih predmeta od tekstila.
Ukrašavanje odeće je upečatljivo. 
Raskošne nošnje oslikavaju i odražavaju različitost naroda koji žive na teritoriji Vojvodine. To je posebna lepota. Svaki narod neguje svoje motive i tradiciju i time obogaćuje širu zajednicu.
Zanimljivost: Potražila sam rimske šlemove koji predstavljaju zaštitni znak Muzeja. To su paradni šlemovi i predstavljaju posebne primerke na teritoriji Evrope. Ovo je jedan od njih.
