Category:

Priča o…

Muzej Jovana Cvijića – izvorni ručni radovi

by Draganka Mijic February 18, 2021

written by Draganka Mijic

Muzej Jovana Cvijića značajan je jer predstavlja mesto na kome se može videti izvorno stvaralaštvo na tekstilu i izvorni tekstil. Od pirotskih ćilima, kosovskog veza na različitim predmetima do stilizovanih šara iz tkanja i veza na zidovima koje je uradio Dragutin Inkiostri Medenjak prilikom oslikavanja kuće.

U muzeju je stalna postavka predmeta kojima je bila opremljena kuća i jedna soba u kojoj je prikazan naučni rad Jovana Cvijića.

Oslikani zidovi dočekuju nas prilikom ulaska u muzej. Očaravajuće i šarene niti su svuda. Izvorni oblik ručnog rada žena nalazi se ovde u muzeju. Tokom putovanja po Srbiji, Kosovu i Makedoniji realizovanih za prikupljanje informacija za svoj naučni rad sa terena donosio je unikatni tekstil kojim je opremljena kuća (pirotski ćilimi, vezeni predmeti i materijali).

Muzej Jovana Cvijica Beograd - motivi sa pirotskih cilima Čini mi se da su sobe uređene onako kako je predlagala Savka Subotić – građanske kuće opremljene originalnim ručnim radovima. Na podu pirotski ćilimi, tkani prekrivači na sofama, vezeni jastuci i vezene dekoracije na zidu, stolice prekrivene tkanim ili vezenim komadima tekstila.

Muzej je primer izvornog ručno rađenog tekstila u opremanju kuće sa početka 20. veka. Stil uređenja je secesija uz dodatak stilizovanih folklornih motiva. Vez je zastupljen mnogo i predstavlja pravu lepotu ručnog rada. Sitan kosovski vez je uživanje za gledanje.

Muzej Jovana Cvijica Beograd, stolica presvučena tkaninom koja je ukrasena kosovskim vezom Muzej je jedno od mesta u Beogradu u kome se čuvaju ručno rađeni predmeti i kao takav dragocen za sve ljubitelje ručno rađenog tekstila.

Jovan Cvijić (1865-1927) bio je geograf, naučnik, profesor a kuća u kojoj je muzej podignuta je 1905. godine. Muzej je otvoren 1968. godine.

Muzej Jovana Cvijića, Ulica Jelene Cvetković 5, Beograd

February 18, 2021

Jelica Belović Bernadžikovska – vezeni ručni radovi su umetnost

by Draganka Mijic January 28, 2021

written by Draganka Mijic

Jelica Belović Bernadžikovska (1870-1946) je pisac i etnograf, žena koja je svoje vreme i energiju uložila u borbu za piznanje žena kao ravnopravnih stvaralaca. Bolela ju je nepravda što se žene nisu videle u društvu kao i njihovo stvaralaštvo, što nisu imale nikakvo pravo i što radovi koje su stvarale u književnosti, muzici, umetnosti i ručnim radovima kao da nisu postojali.

Žene u 18. i do polovine 19. veka nisu mogle da učestvuju u javnom životu i samim tim kao stvaraoci nisu postojale. Sav njihov rad vezivao se za kuću kao obavezna briga o porodici i domaćinstvu. Posebno su žene na selu bile nevidljive iako su stvarale ručne radove od kojih su mnogi bili u kategoriji primenjene umetnosti. U to vreme svi njihovi radovi bili su potcenjeni od svih.

Polovinom 19. veka u javnom životu prisutne su žene iz viših i bogatijih društvenih slojeva koje uz veliki lični trud i rad i podršku očeva, braće, muževa uspevaju da se za njih čuje. Uspevaju da izlože svoje mišljene i da započnu borbu za prava žena u svim oblastima života od obrazovanja, rada, stvaranja, umetnosti, prodaje radova…

Jedna od prvih jeste Savka Subotić koja se velikim angažovanjem uspela izboriti za: nastup žena na izložbama i prodaju njihovih radova (to im je bio prvi dokaz da njihovi radovi vrede i da treba same da se bore za dalje), otvaranje prvih škola za devojčice, okupljanje žena u udruženja i zajedničke borbe, prosvećivanje žena…

Njenom radu divila se mlađa koleginica koja je (zajedno sa njom) deo vremena delovala. Posvetila joj knjigu ’’Srpkinja’’ nastavila istu borbu sa istim žarom i energijom. Bila je to Jelica Belović Bernadžikovska.

Pisala je književna dela, tekstove za časopise, proučavala ručne radove žena (posebno vez) pisala o njima i podržavala ih. Nastavila je rad Savke Subotić i zastupala isto mišljenje da ručni rad koji rade žene na selu mora biti više vidljiv i vrednovan. Da uz edukaciju žena može biti njihov ekonomski isplativ posao i omogućiti im zaradu.

Volela je vezene ručne radove koji su za nju bili umetnost. Izvršila je podelu veza jer je bila na terenu i istraživala. Posebnu pažnju obraćala je na ornamente koji su se vezom predstavljali.

Smatrala je da žene trebaju čuvati izvorne slovenske ornamente kao posebnost kulture i narodne tradicije. Zašto je to isticala? Sa naseljavanjem nemačkog stanovništva u Vojovdini stigli su i njihovi ornamenti koji su tada postali lako dostupni prvo ženama u Vojvodini a kasnije i šire.

Jelica Belović Bernadžikovska, fotografija je sa dozvolom preuzeta sa: https://sr.wikipedia.org

Jelica Belović Bernadžikovska je smatrala da žene ne treba da preuzimaju tuđe ornamente nego da čuvaju svoje i neguju svoju tradiciju. Tu ideju zastupala je i Savka Subotić a Bernadžikovska je nastavila da je jako ističe. Apsolutno su bile u pravu. Sve vreme delovanja hvali i poštuje rad žena pre nje i s ponosom ističe da nastavlja da gradi dalju borbu na njihovim temeljima.

Njen etnografski rad bio je u istraživanju i prikupljanju tekstila, zatim tumačenje i klasifikovanje ’’tekstilne umetnosti’’. Vez je za nju bio najvažniji.

Napisala je više od 20 knjiga a jedna od njih posvećena je srpskom narodnom vezu: ’’Srpski narodni vez i tekstilna ornamentika’’, izdavač Matica srpska iz Novog Sada objavljena 1907. godine.

Diveći se bogatstvu i lepoti ručnih radova ona sve vreme teži i bori se da prodajom dobiju potvrdu vrednosti na tržištu. U tom slučaju žene bi doprinele kućnom budžetu i poboljšale uslove rada i života u svojim domaćinstvima.

Sav trud i borba da se ručni radovi kao narodna kultura predstave i prodaju bili su na neki način olakšani krajem 19. i početkom 20. veka kada je usledilo organizovanje velikih izložbi prvo u Budimpešti a kasnije i u drugim evropskim gradovima. Akcenat je bio na narodnom izrazu, na ručnim radovima koje su najviše proizvodile žene na selu.

To je bio pravi trenutak kada su žene mogle iz ’’sfere nevidljivosti’’ da pređu u borbu za svoja prava i da pokažu radove koje stvaraju. To su bila prava umetnička dela u koje su one uložile svoje znanje i rad.

Sve je to krenulo pre Jelice Belović Bernadžikovske, njoj je borba bila olakšana utoliko što su prve najvažnije korake i pobede već izvojevale žene pre nje. Sve vreme ona im odaje priznanje i nastavlja njihovu borbu.

Vezilja je bila njena tačka fokusa. Vezilja koja stvara sama i veze motive iz tradicije koji su jasno prepoznatljivi. Takođe ističe i odaje počast vezilji koja svakom radu dodaje nešto svoje, svoj talenat i posvećenost dok motiv ostaje prepoznatljiv. Bernadžikovska prednost daje tom radu.

Vez je prepleten sa tradicijom kroz razne oblike narodne nošnje, crkveni vez, vez predstavlja dekorativni element na svakom predmetu. Ornament je ukras, koliko li je danas promenjeno izvorno značenje ornamenta? Da li te simbole danas ispravno tumačimo?

Vezilja je pesnikinja koja pise iglom Srpske književnice (kraj 19. i početak 20. veka) Savka Subotić, Jelica Belović Bernadžikovska, Jelena Dimitrijević i druge nije bio priznat u javnosti i poznat širim masama.

Zato se Bernadžikovska zalagala svim silama da radovi žena dobiju priznanje od zajednice u kojoj stvaraju. Ona 1913. godine u ’’Srpkinji’’ ukazuje (knjiga Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas) da žene treba da se povežu da se bore zajedno.

Knjiga ’’Srpkinja’’ rezultat tog njenog napora. Uredila je knjigu koja je istakla žene stvaraoce u umetnosti. Knjiga je sačinjena od ’’portreta’’ žena stvaraoca (slike, stihovi, odlomak iz romana, primenjene umetnosti…) Knjiga predstavlja žene i njihov kreativni rad a posvećena je Savki Subotić.

’’Srpkinja’’ predstavlja više od 50 žena koje su trebale biti prepoznate u zajednici i kulturi tog vremena. Samo štampanje knjige i njena podela, prodaja, distribucija značilo je predstavljanje tih žena u javnosti.

Svi veruju da je uvodni tekst prepoznatljiv iako nije potpisan i da ga je napisala Jelica Belović Bernadžikovska. U njemu je naglasila:

koje su prepreke autorkama da istupe u javnosti,
da je potrebno da se ženama da prostor u kulturi,
da se rad žena ne ceni dovoljno, niti plaća i
da žene nemaju mesto ni časopis oko koga bi se okupljale za razliku od muškaraca a da ih oni u njihov krug ne puštaju.

Knjiga ’’Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas’’ je:

predstavljanje ideje i težnja da žene zajedno nastupaju u javnosti i da se međusobno podržavaju,
pokazivanje značaja stvaranja žena u oblasti umetnosti i
povezivanje tradicije sa savremenim bavljenjem motivima iz nje.

Danas je potrebno odati priznanje ženama koje su učinile velike prve korake da se njihov rad prepozna kao vredan i da se prizna.

Omalovažavanje rada žena lako se desi u bilo kom vremenu i verujem da je prva ideja u njihovoj tadašnjoj borbi važna i aktuelna i danas a to je da žene treba da se udruže da zajedno izbore bolje mesto u društvu.

January 28, 2021

Muzej primenjene umetnosti – 70 godina rada

by Draganka Mijic January 13, 2021

written by Draganka Mijic

Izložba 70 – 70 godina Muzeja primenjene umetnosti u Beogradu

Zanimljivo je kako su dizajnirani plakati u vreme socijalizma i nakon njega. Pronašla sam nekoliko veoma zanimljivih iz 70-etih godina. Interesantno je kako su dizajneri tada imali originalne ideje, nekako privlače pažnju, kažem ovo je baš dobro, kakav štos.

Razvoj muzeja od njegovog osnivanja do danas prikazan je hronološki. Među odabranim i predstavljenim izložbama tražim one koje su posvećene tekstilu. Tapiserija, vez, moda određenog vremenskog perioda, tkanje i pirotski ćilimi…

70 godina rada, izlozba Muzej primenjene umetnosti Primećujem da je u početku rada muzeja bilo više izložbi koje su bile posvećene tekstilu a kasnije primat preuzimaju drugi oblici primenjene umetnosti.

Na ovoj izložbi veza sa nitima i tekstilom jeste primerak pirotskog ćilima starog više od 100 godina. Godine se vide na njemu ali tehnika izrade je savršena. Fascinantno je da su pirotski ćilimi tkani tako da su isti sa lica i naličja. Veština tkalje i njena energija uložena tokom rada dominantni su na ovom primerku ćilima. Izaziva, i zaslužuje, divljenje.

Ćilim, srpska kruna Pirot 1899., vuna, tehnika klečanje, izložen kao Predmet nedelje

Muzej primenjene umetnosti obeležio je 70 godina rada i postojanja 6. novembra 2020. godine.

Muzej je osnovan 1950. godine i kao i svi muzeji osnovani posle II svetskog rata imao je obavezu da skuplja, obrađuje, prezentuje i objavljuje informacije i dela iz oblasti primenjene umetnosti i dizajna. Mislim da je prikupljanje predmeta bilo aktuelno u početku a da je danas zadatak muzeja da više afirmiše oblast svoga delovanja.

Prva izložba u Muzeju primenjene umetnosti bila je 1952. godine pod nazivom ’’Srpska štampana i rukopisna knjiga’’.

Tragala sam za izložbama posvećenim tekstilu i izdvojila sam nekoliko:

1960. godine, u januaru, otvorena je izložba pod nazivom: ’’Umetnički vez u Srbiji od XIV do XIX veka’’. Ovo je prva izložba posvećena tekstilu a autor izložbe bila je Dobrila Stojanović;
1963. godine izložba ’’Savremena jugoslovenska tapiserija’’, autor Dobrila Stojanović;
1964. izložba ’’Ženska moda sredine XIX veka do tridesetih godina XX veka’’. Tokom izložbe održana je i modna revija kreatora Aleksandra Joksimovića i kuće Centrotekstil;
1965. ’’Umetnički vez u Srbiji 1804-1904’’ – autor izložbe Milena Vitković Žikić.

Plakati, Muzej primenjene umetnosti Plakati koji su najavljivali i pratili izložbe proizvodi su grafičkih dizajnera. Oni su svakoj izložbi prilazili na originalan način i sami plakati su umetničko dela. Zanimljivo je pratiti izabrane primerke plakata u rasponu od 70 godina. Sedamdesete i osamdesete su nakako najzanimljivije, sa mnogo izvanrednih likovnih rešenja. Na plakatima su igre reči, boja, brojeva, oblika…

Izložbu možete pogledati do 31. januara 2021. godine. Muzej primenjene umetnosti, Vuka Karadžića 18, Beograd

January 13, 2021

Savka Subotić – žena koja je prepoznala vrednost ručnih radova

by Draganka Mijic September 30, 2020

written by Draganka Mijic

Obožavala je ručne radove koje su pravile žene na selu. Znala je da zaslužuju poštovanje od okoline i usesredila se na aktivnosti koje bi dale podršku ovim ženama. Ćilimi, vezovi, narodne nošnje i svi drugi radovi koje su stvarale žene na selu za nju su bila umetnost.

Poboljšanje položaja žena u društvu – njen cilj

Savka Subotić se tokom svog života i rada sve vreme borila da poboljša položaj žena u društvu (teritorija Austrougarske). Borila se da obrazovanje bude dostupno i ženama, borila se za podizanje srpskih viših devojačkih škola i osnivanje ženskih zadruga.

Istovreneno sa borbom u javnosti i državnim institucijama trudila se da podigne svest i kod samih žena, da imaju pravo na rad i obrazovanje. Najpre se usesredila na žene koje su bile bogatije i živele u gradovima da bi one kasnije mogle da utiču na ostale žene. Zato su je proglasili feministkinjom.

U to vreme, sredina XIX veka, kada se Savka zalagala za obrazovanje žena i njihov bolji položaj u društvu u zemlji je bio na snazi strogi patrijarhat. Žene su bile bez ikakvih prava. Zato je njeno delovanje tako značajno i pokazuje da je bila ličnost daleko ispred svog vremena.

Savka Subotić je bila obrazovana i znala je koliko je obrazovanje važno za žene zato nije ostala samo na rečima nego je delovala. Njeno javno istupanje, rad i borba za bolji položaj žena dali su sledeće rezultate:

U Novom Sadu 1867. godine osnovana je ‘’Prva ženska zadruga’’. Zadruga je imala jasan cilj – da pomogne siromašnim devojčicama da završe školu za učiteljice.
Otvorene su Više ženske škole prvo u Pančevu (1870) a zatim i u Novom Sadu (1874).

Podrška ženama na selu u stvaranju ručnih radova

Nakon postignutog cilja otvaranje prvih viših ženskih škola Savka Subotić nastavila je rad i svoju borbu jer je znala da samo otvaranje škola nije konačno rešenje. Otvaranjem škola obrazovanje neće biti jednako dostupno svim ženama. Znala je da će ove škole pomoći ženama koje su živele u gradu ali onima koje su živele u selu neće biti od velike koristi. Zato se usesredila na žene u selu.

Prateći muža, Jovana Subotića, u službenim posetama selima u Vojvodini i Slavoniji upoznala je žene koje su stvarale ručne radove. Najviše su tkale i vezle. Odmah je znala da te radove treba pokazati svetu, izložiti ih da svi vide tu lepotu. Videla je i da žene žive u teškim uslovima i da mnogo rade.

Započela je svoju novu borbu da se prizna rad žena na selu. Odlazila je u sela i živela sa porodicama, podučavala ih i savetovala ne samo u izradi ručnih radova nego u svemu (negovanju dece, bolesnih…). Bila im je podrška.

Novine u rucnoj izradi tekstila Cilj izlaganja rukotvorina žena sa sela bio je da dokaže da vrede i da su tražene i na taj način da se prizna rad žena na selu. Smatrala je da žene na selu doprinose više od muškaraca jer pored kućnih poslova rade i u polju a zimi od kudelje, lana i vune koje su pripremile preko leta izrađuju ručne radove, u tom momentu samo za potrebe domaćinstva. Do tada žene sa sela svoje radove su samo poklanjale a ona se borila da izađu na tržište i prodaju ih.

U to vreme žene nisu prodavale ručne radove jer građanska inteligencija ih nije želela. Smatrali su da su prosti i da pripadaju selu a svoje kuće opremali su stvarima koje su nabavljali u inostranstvu, kao i odeću.

Savka Subotić je učinila mnogo na promovisanju ručnih radova i bila u pravu da su ti radovi bili umetnost i vredni da se izlože i ponude na tržištu za prodaju. Dala je svoje ideje i doprinos usavršavanju izrade ručnih radova najviše u tkanju i vezu.

Promovisala je lepotu ručnih radova

Mnogo vremena posvetila se proučavanju, prikupljanju i prezentaciji rukotvorina iz celog regiona. Tokom rada pored zapisa o ručnim radovima rukotvorinama ostavila je i zapise o narodnim običajima. Sa radovima koje je prikupila učestvovala je na izložbama u zemlji (Novi Sad, Novi Bečkerek…) i inostranstvu (Budimpešta, Pariz, Prag…) i promovisala rukotvorine.

Prilagodjavanje motiva modernom trzistu Savka Subotić je prva žena koja je iskoristila etnomotive za inspiraciju i dizajnirala nove.

Primetila je ponavljanje motiva, ornamenata i odlučila da ih dizajnerski modernizuje da budu zanimljivi i privlačni bogatim ljudima koji su živeli u gradovima (pre svega visokim slojevima). Želela je da omogući ženama da prodaju radove koje stvaraju sa ljubavlju. Razmišljala je dugoročno – kada bi prilagodila ručne radove (pre svega tkanje i vez) da budu zanimljivi građanstvu, omogućila bi njihovu prodaju i time pomogla ženama na selu da poboljšaju standard porodice. Istovremeno bi doprinelo i očuvanju tradicije. Postigla bi da se modifikovani etno motivi nađu u kućama srba a ne motivi na tkaninama koje su uvozili sa zapada. Želela je da očuva izvorne ornamente uz minimalno modifikovanje, da ostane njihova izvorna prepoznatljivost.

Prva izložba na kojoj je pokazala rukotvorine inspirisane etno motivima koje je modernizovala bila je Zemaljska izložba u Budimpešti (1885) na kojoj je izazvala veliko interesovanje publike za ove rukotvorine. Većina predmeta za ovu izložbu izrađena je prema njenoj zamisli. Sve radove uradile su ručno žene sa sela uz njenu pomoć u modernizaciji motiva. Svaki predmet bio je ručno izrađen.

Za ovu izložbu spremala se dve godine, angažovala blizu 100 žena sa sela koje su pripremale i izrađivale radove za izložbu. (Tu je delimično sprovela u delo svoju ideju o ‘’ženskoj domaćoj industriji’’ – izrada i prodaja rukotvorina).
Većina predmeta za ovu izložbu izrađena je prema njenoj zamisli. Sve radove uradile su ručno žene sa sela uz njenu pomoć u modernizaciji motiva. Svaki predmet bio je ručno izrađen.

Nakon ove izložbe brojne bogate porodice iz Beča i Pešte tražile su od nje savete kako da urede svoje domove u stilu ‘’salona’’ koji je ona predstavila na izložbi. Suština ‘’salona’’ bila je da ga je Savka Subotić opremila samo sa ručno rađenim predmetima inspirisanim ornamentima (etnografskim motivima).

Neprestano je skupljala rukotvorine i izlagala ih u inostranstvu. Međunarodna izložba rukotvorina u Parizu (1889) donela joj je priznanja i potvrdu da je bila u pravu o vrednosti i lepoti ručnih radova. Pirotski ćilim osvojio je posebnu nagradu.

Beogradsko žensko društvo bilo je prvo udruženje žena u Srbiji a Savka Subotić je izabrana za počasnu članicu. Na izložbi u Parizu ovom društvu dodeljena je Srebrna medalja i to zahvaljujući zalaganju Savke Subotić da društvo učestvuje na ovoj izložbi.

Priznanja koja je dobila za svoj rad

Za svoj književni rad dobila je priznanja od srpskog i ruskog dvora i književnika iz inostranstva. Njoj je posvećena knjiga ‘’Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas’’ objavljena 1913. godine u Sarajevu. Knjigu je priredila Jelica Belović Bernadžikovski koja je tada živela u Sarajevu a izdavač je bila Dobrotvorna zadruga Srpkinja iz Iriga. Knjiga je skup radova i biografija žena koje su tada stvarale u oblasti ’’kulture’’ i ’’narodne umetnosti’’. Uručena joj je na njen osamdeseti rođendan.

Pesnik Aleksa Šantić posvetio joj je pesmu pod nazivom ‘’Majci svoga naroda’’.

Često je držala predavanja i govore. Bila je vešt govornik i uspevala je da zaokupi pažnju slušalaca. Neki su čak smatrali da joj govore piše suprug ali ona je dokazala da nije tako jer i nakon njegove smrti i dalje je rečima uticala na ljude koji su je slušali. Njene govore objavljivali su tada najpoznatiji časopisi. Govorima je izazivala veliku pažnju evropske javnosti. U Beču je, u Naučnom klubu, 1910. godine održala predavanje ‘’Žena na Istoku i Zapadu’’ koje joj je donelo veliku popularnost u Londonu, Parizu, Kopenhagenu, Glazgovu, Lisabonu… Od tada prevodi njenih govora postali su veoma traženi.

Tokom života pisala je svoje memoare i to još devetnaestom veku. U njima je pisala o svojoj porodici ali i o političarima tog vremena koje je imala prilike da upozna kao supruga Jovana Subotića. Ostavila je dragocene zapise o poznatim i značajnim ličnostima njenog doba.

Napisala je knjigu ‘’Naše narodne tkanine i rukotvorine’’ koja je objavljena je 1904. godine. Knjigu ‘’Uspomene’’. Mnogo njenih spisa objavljeno je u Letopisu Matice srpske.

Bila je prva predsednica Kola srpskih sestara koje je osnovano 1903. godine. To je dobrotvorno društvo usmereno na pomoć i očuvanje srpske tradicije.

Biografija

Savka Subotić, fotografija je javno vlasništvo, preuzeta sa https://sr.wikipedia.org

Savka Subotić, jedna od najaktivnijih i najznačajnijih Srpkinja XIX veka, rođena je u Novom Sadu 1834. godine (tada država Austrougarska). U privatnu školu (ler) krenula je sa četiri godine. U to vreme osnovna škola nije bila obavezna ali njena porodica je bila imućna i mogla joj je finansirati školovanje. Nakon završenog osnovnog obrazovanja u ‘’leru’’ školovala se u Temišvaru a zatim i u Beču.

U Beču je srela i udala se za Jovana Subotića koji je bio političar, doktor prava i književnik. U njemu je našla podršku za svoje ideje i rad.

Umrla u Novom Sadu 1918. godine. Sahranjena je u Zemunu.

Bila je žena ispred svog vremena i imala je hrabrosti da se javno zalaže za poboljšanje života žena na teritoriji gde je živela. Savka Subotić borila se i za poboljšanje života i položaja žena u selima. Proučavala je rukotvorine koje su stvarale žene u selima i podsticala ih da radove izlažu. Želela je da rukotvorine vide svi jer je smatrala je da su vredne i da ih treba izlagati u javnosti da bi bile cenjenije. Zahvaljujući njoj rukotvorine su stigle na izložbe u zemlji i inostranstvu.

Ručni rad je ‘’poezija ženske ruke’’, govorila je Savka Subotić, i bila je u pravu!

September 30, 2020

Svilene niti Novog Sada – Kulturna stanica Svilara

by Draganka Mijic September 12, 2020

written by Draganka Mijic

Kulturna stanica Svilara je deo industrijskog nasleđa koji se odlično uklapa u novu okolinu. Dragocena kao podsetnik na vreme kada je proizvodnja svile bila u velikom usponu u Novom Sadu i uopšte u Vojvodini.

Visoki dimnjak od cigle mi je orijentir i vodič na putu do Kulturne stanice Svilara. Presijava se na blagom septembarskom suncu dok prilazim obnovljenoj zgradi nekadašnje svilare. Nekada se na ovom mestu odmotavale niti sa kokona i proizvodila svila a danas je to mesto za kreativno stvaranje i uživanje u umetnosti.

Objekat u kome se nalazi Kulturna stanica Svilara je jedini od svih objekata kompleksa svilare koja se nalazila na istom mestu koji je sačuvan do danas. Veći deo objekata svilare je sedamdesetih godina porušen a na te delove izgradili su stambene zgrade. Ipak ovaj objekat koji je ostao svedočiće o vremenu kada se u Novom Sadu proizvodila svila.

Kulturna stanica Svilara sa muralom na susednoj zgradi, Novi Sad

Izvorni izgled jedine preostale zgrade svilare je i sačuvan maksimalno a dimnjak u potpunosti. Između njih dozidani su novi niski objekti koji sada zajedno čine jednu celinu. Dimnjak je deo koji daje poseban šarm ovom prostoru jer odmah otkriva da se radi o starom objektu sa bogatom istorijom koji je obnovljen za nove prilike i događaje.

Stari objekti koji su obnovljeni imaju posebnu energiju, imaju priču iza sebe. Svilara isto tako ima priču koja počinje davne 1770. godine. Osnovana je kao depo za skupljanje kokona (svilenih čaura) iz kojih se odmotavala svilena nit.

Bila je to prva svilara u Novom Sadu a smatra se i prvom državnom fabrikom tekstila u Vojvodini. Uvek je bila u vlasništvu države.

U početku u svilari je samo vršeno prikupljanje čaura i odmotavanje svilene niti sa kokona. Nakon desetak godina podignut je magacin i nabavljena vretena i započeto predenje svilene niti. Sa razvojem mašina nabavljena je parna mašina za predenje što je olakšavalo proizvodnju. U toj fazi svila je bila samo delimično obrađena – kao nit. Za dalju obradu izvozila se najviše u Beč.

Prilikom granatiranja Novog Sada sa Petrovaradina 1849. godine svilara je gotovo u potpunosti izgorela. Brzo je na istom mestu izgrađena nova koja je uspešno radila i opstajala godinama.

Između dva svetska rata svilara je radila punim kapacitetom i proizvodila najviše svile od svog nastanka. To je bio period kada se u svilarstvo ulagalo mnogo i proizvodnja svile bila je na svom maksimumu.

Nakon drugog svetskog rata mašine koje su bile nestale tokom rata pronađene su i vraćene i svilara je nastavila proizvodnju. Od 1947. godine svilara je radila pod imenom Vojvođanska industrija svile da bi šezdesetih godina postala deo Novosadskog tekstilnog kombinata u koji je integrisana kompletna novosadska tekstilna industrija. Ovaj kombinat sedamdesetih godina menja ime u Novosadsku industriju tekstila. Proizvodnja svile postaje sve manja da bi na kraju prestala. Nakon toga sledi rušenje dela svilare i gradnja stambenih objekata. Ono što je preostalo od svilare jeste sadašnja Kulturna stanica.

Iako je posleratna vlast želela da ubrza razvoj industrije u zemlji proizvodnja svile nije održana na predratnom nivou kada je tadašnja Jugoslavija bila peta u svetu po proizvodnji svile.

Zašto je došlo do gašenja proizvodnje svile?

Kulturna stanica Svilara, Novi Sad

Kulturna stanica Svilara otvorena je u oktobru 2018. godine. Namenjena je održavanju kulturnih događaja. Nije stalno otvorena nego samo kada se neki događaj predstavlja ili odvija.

Preko puta Kulturne stanice Svilara na zidu zgrade nalazi se oslikan mural posvećen svili koji dopunjuje ambijent. Ističe se kineska poslovica koju je voleo Mika Antić i koji ju je stavio u svoju pesmu ‘’Mogućnosti’’. Velikim slovima ispisano je: ‘’Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu’’. Rečenica smiruje akcenat je na strpljenju i vremenu kao čekanju.

Mural posvećen svili

Ovako Mika Antić počinje pesmu ‘’Mogućnosti’’:

‘’Staviš li težak teret na pleća, hodaćeš posrćući celo jutro. Ako ga odbaciš, odlepršaćeš stopalima.
Isto je tako i sa težinom saznavanja.

Gomila prolećnih paukova se grohotom smejala dok je, nošena vetrom, slušala kinesku poslovicu: “Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu.”
Pa evo, rekoše oni, mi svakog trena možemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.

Kako objasniti prolećnim paucima da nije važno plesti i ukrašavati vazduh lepotom svoga tkanja? Važna je upotreba niti.
Još nisam nosio košulju od paukove svile.’’

Pogled na Kulturnu stanicu Svilara

Na spoju novih zgrada Kulturne stanice Svilara sačuvan je, ostao je dimnjak koji dominira i to je deo koji jasno podseća da je tu bila svilara. S obzirom da je ostatak svilare bio totalno urušen i morao biti potpuno obnovljen dimnjak je sačuvao stari duh. Obnovom ostataka zgrade svilare sačuvano je staro i dodato novo koje se uklopilo u nešto što će budućim generacijama ostaviti priču o svilari. Svilara je ostavila svoje niti da se buduće generacije povezuju sa njom.

September 12, 2020

Pogled sa plaže ''Lido'' na Dunav i kulu Gardoš u Zemunu

Veliko ratno ostrvo – lepota netaknute prirode

by Draganka Mijic September 4, 2020

written by Draganka Mijic

Duge šetnje zemunskim kejom sa neizbežnim pogledom na Veliko ratno ostrvo izazvale su vremenom jaku želju da odem na ostrvo. Prevesti se čamcem ili sačekati jul pa preko pontonskog mosta. Odlučila sam sačekati most i evo jul je, 2020 godina, most je postavljen pre nekoliko dana i već koračam ka nepoznatom. Ne znam šta mogu da očekujem sa druge strane sem netaknute prorode i njene izvorne lepote.

Moćni Dunav okružuje ostrvo sa tri strane a sa jedne strane Sava na mestu gde se uliva u Dunav. Fascinantno je da tu nadomak grada postoji jedan deo prirode koji je potpuno netaknut.

O Velikom ratnom ostrvu

Veliko ratno ostrvo, površine oko 210 ha, nalazi se u Dunavu na samom ušću Save. Pored njega nalazi se Malo ratno ostrvo i čine jednu celinu. Prosečna nadmorska visina na ostrvu je 72 metra. Ostrvo je blago nagnuto u pravcu toka Dunava. Od početka nastanka ostrvo se menjalo, i danas se pomalo pomera u desnu stranu. Pripada opštini Zemun i nenaseljeno je. Zaštićeno je kao prirodno dobro od 2005. godine.

Zbog povoljnog strateškog položaja uvek je imalo veliku ulogu u ratovima. Tokom svog postojanja ostrvo je nekoliko puta menjalo ime a današnji naziv Veliko ratno ostrvo dobilo je krajem 18. veka.

Na severnoj strani ostrva nalazi se peščana plaža ’’Lido’’ na samom špicu i veći prostor oko nje koji služi za kupanje, sunčanje i boravak ljudi tokom leta kada se na ostrvo može doći preko pontonskog mosta. Ostalih 10 meseci u godini do ostrva se dolazi samo čamcem. Ostatak ostrva prekriven je šumom koja je stanište za 196 vrsta ptica. Tu su i biljne vrste (najviše vrbe i topole) koje mogu da izdrže česta plavljenja ostrva.

Plaža ”Lido” na Velikom ratnom ostrvu

Rano je jutro, pelazim pontonski most i stižem na ostrvo.

Plaža ’’Lido’’, sitan pesak i talasi Dunava koji ih nežno dodiruju šire pozitivne vibracije na malobrojne posetioce koji su tu na početku ostrva ovako rano. Peskovita plaža je sam početak ostrva, na koju se nadovezuje deo koji je travnat i uređen, pokošena trava, postavljeni drveni stolovi i klupe, poneki mali šator razapet je pored drveta. Ovaj deo predviđen je za boravak kupača tokom leta. Tamo dalje u unutrašnjosti je proroda koja se uglavnom sama stara o sebi i obnavlja.

Krećem glavnom širokom stazom koja vodi u srce ostrva. Između drvoreda trava je pokošena, radnici ’’zelenila’’ (JKP Zelenilo – Beograd) je održavaju jer taj put koriste za kretanje vozila po ostrvu.

Veoma brzo pešaci na stazi nestanu sa vidika i utonu u raskošno zelenilo. Drveće je visoko, debelih stabala sa hrapavom korom. Grane i stara debla padaju na zemlju i tu se sama razgrađuju. Ponekad pored staze ljudi su posekli staro drvo koje je vetar polomio i njegove ostatke samo sklonili sa puta i priroda dalje radi svoje. Radnici ’’zelenila’’ koji se staraju o ostrvu rade samo minimalne korekcije u prirodi, najviše su to sadnja mladica drveća radi obnavljanja šuma.

Veliko ratno ostrvo – netaknuta priroda

Kada smo prilično zašli u unutrašnjost ostrva vidimo upozorenje, znak ”ovde možete sresti divlje svinje”. Da, na ostrvu ponekad žive divlje svinje i mnogo drugih sitnih životinja, ježeva, kuna, lisica… i oko 200 vrsta ptica. U kanalima Veliki i Mali Galijaš koji su u unutrašnjosti ostrva, mreste se ribe (oko 53 vrste). Kanali se povremeno čiste od nanosa i održavaju pogodnim za bezbedno mrešćenje riba.

Na jednom delu u unutršnjosti uz malo skretanje je proplanak na kome su posađene sadnice hrasta lužnjaka. Još su niski ali ih je lepo pogledati jer iz njih izvire život a raduje me saznanje da čovek prati potrebe ostrva. Obnavljanje drveća je važno za opstanak ostrva.

Visoka trava, ogromno drveće, treperenje lišća, cvrkut ptica, blagi sunčevi zraci koji blago dodiruju kožu… daruju preko potrebno smirenje i pozitivnu energiju. Jedine niti na ostrvu jesu, skoro nevidljive, niti kojima je pauk ispleo svoju mrežu.

Stazom pored Dunava

Vraćamo se na početak ostrva i krećemo levom obalom ostrva uskom stazom ali prohodnom. Dunav zapljuskuje obalu i to su jedini šumovi koji se čuju. Reka je nanela granje u male uvale, oborila neka stabla tu sa obale čije žile nisu mogle više da odolevaju udarima talasa i vetra. Sve to stoji tu pored obale.

Veliko ratno ostrvo – stara stabla pored Dunava

Debela stabla vrba starih ko zna koliko godina izazivaju moje divljenje. Negde su ostali samo panjevi jer su se gornji delovi stabаla polomili i pali na zemlju pored obale ili u vodu. Jedan veliki panj sa žilama stoji u vodi, dva metra od obale. Potvrđuje da priroda može sama da se stara o sebi.

Širina Dunava prostire se, tiho talasi se valjaju i reka se kreće. Dodirujem vodu i zamišljam odakle su ove kapljice koje sam dodirnula došle, orijentaciono na 1100 kilometru od izvora,. Propuštam ih kroz prste i one odlaze dalje. Velika reka neprestano se kreće.

Pogled na Dunav sa Velikog ratnog ostrva

September 4, 2020

Zemun – Dodir prošlosti na obali Dunava

by Draganka Mijic August 21, 2020

written by Draganka Mijic

Pogled sa platoa kule Gardoš prema Dunavu oplemenjuje dušu. Prostranstvo vode i moć Dunava šire energiju koja se razliva okolo. Sedim na ostacima kamenog zida, posmatram Dunav i čini mi se da se uopšte ne kreće nego leluja ispred mene. Prolazi kao vreme sporo ali stalno. Mami me da siđem dole na obalu i da ga dodirnem.

Krovovi kuća i tornjevi dve crkve prostiru se ispod Gardoša prema Dunavu. Dimnjaci malo narušavaju monotoniju kao i crkveni tornjevi koji sijaju i jasno dominiraju iznad svih. Silazim niz stepenice ka krovovima kuća. Dočekiju me ulice popločane kaldrmom ali lepo uređene.

Odišu nekim poznatim pejzažom, na trenutak uske uličice podsećaju me kao da sam u nekom gradiću na moru. Spuštam se niz brdo ka Dunavu i kao da sam u nekom drugom vremenu. Još je rano i grad spava, poneki prolaznik žuri ka obali reke.

Pored Dunava vazduh drugačije miriše. Čamci vezani ljuljuškaju se na talasima reke. Silazim do vode i dodirujem je, hladna je. Prostranstvo je prada mnom, prostranstvo reke i vode koja stalno odlazi.

Kula Gardoš, Zemun

Gardoš

Pogled na moćni Dunav sa Gardoša omogućava uživanje u njegovoj prostranosti.

Gardoš je uzvišenje na kome se nalazi kula i prava je prirodna osmatračnica koju su iskoristili svi narodi koji su bili ovde naseljeni. Tu je nastao Zemun. Pogled u širinu i jasno osmatranje okoline bilo je praktično u prošlosti zbog zaštite naselja od neprijatelja. Danas je to pogled za uživanje u lepoti Dunava koji dominira.

Na vrhu brda Gardoš Mađari su 1896. godine, na ruševinama srednjovekovnog utvrđenja, izgradili Milenijumsku kulu. Razlog gradnje kule, visoke 36 metara, je obeležavanje 1000 godina njihovog boravka u Panonskoj niziji.

Podignuta kao simbol na južnoj granici njihove teritorije. To je građevina koja se mogla videti iz daljine ali istovremeno i tačka sa koje se osmatrala šira okolina. Izgradili su nekoliko takvih kula na svojim granicama ali kula na Gardošu je jedina koja je sačuvana izvan Budimpešte.

Prvo ime bilo je Milenijumska kula, zatim su je stanovnici nazvali kula Sibinjanin Janka. (Janoš Hunjadi odnosno Janko Sibinjanin bio je mađarski plemić koji se istakao kao vešt vojskovođa u borbi sa turcima sredinom 15 veka. Umro je u Zemunu.) Danas je kula Gardoš.

Nikolajevska crkva, Zemun

Sa platoa Gardoš spuštam se do Nikolajevske crkve. Vrh crkve koji je dominirao iznad krovova u pogledu sa Gardoša nestao je i jedva se vidi od visokog drveća.

Nikolajevska crkva je najstarija crkva u Zemunu i Beogradu. Podignuta u periodu od 1745. do1752. godine na mestu male drvene crkve ispod srednjovekovne tvrđave Gardoš. Građena u baroknom stilu a ikonostas je jedan od najranijih sačuvanih. Ukrašavaju ga 73 ikone koje je oslikao Dimitrije Bačević istaknuti barokni crkveni ikonopisac.

Vitraži na prozorima koji se presijavaju na suncu u unutrašnjosti crkve stvaraju prijatnu svetlost. Istovremeno sunčevi zraci koji pod kosim uglom padaju na prozor otkrivaju svu lepotu vitraža.

Zemunski kej

Zemunski kej stvoren za duge šetnje pored reke. Širina staze daje posetiocima prostor za opušteno uživanje u šetnjama, vožnji bicikla, rolera… Veslanje je od atraktivnih aktivnosti tokom leta.

Treperenje vode Dunava na jutarnjem blagom suncu širi moćnu i pozitivnu energiju. Smiruje um. U daljini veliko ostrvo mami avanturiste da dođu i istraže njegove netaknute lepote.

Veliko ratno ostrvo – plaža Lido, Zemun

Veliko ratno ostrvo

Veoma često tokom godina prilikom dugih šetnji posmatrala sam ostrvo sa Zemunskog keja. Blizu a daleko, nedostupno, na bezbednoj udaljenosti od ljudi. Samo dva meseca godišnje pristupačno je svakom ko želi da ga poseti. Početkom jula do kraja avgusta postavljen je pontonski most koji omogućava pešacima da pređu na ostrvo i uplove u posebnu prirodnu oazu (delimično pravu divljinu).

Plaža Lido, oštrim vrhom zariva se u Dunav i odoleva njegovim ćudima. Dunav je moćna reka, promenljiv, vodostaj raste i opada a ostrvo se prilagođava nivou vode. Trpi česta potapanja posebno priobalnog dela gde voda lako zauzima neke niže delove.

Zaštićeno zakonom kao prirodno dobro i izgleda kao da je na njemu vreme stalo. Vreme u Zemunu se već dugo ne meri minutama nego satima koje pokazuje Sunčani sat.

Sunčani sat na kući u Zemunu

Sunčani sat

Sunčani sat na kući u Zemunu, ugao Glave i Dubrovačke ulice, već 191 godinu pokazuje vreme. Jedna kazaljka, njena senka i osam brojeva. Zanimljivo je kako su brojevi na satu raspoređeni da pokažu vreme. Senka nas obaveštava u kom smo delu dana.

Jedan pogled na sunčani sat kao da poručuje da ne brinemo za svaki minut, da opuštenije živimo i posmatramo vreme. Svetlost, sunce, vreme da li nas sunčani sat povezuje sa prirodom ili je samo simbol podsećanja na vezu sa njom?

Kuća, na kojoj se nalazi sat, sagrađena je 1823. godine a sat je dodat 1828. godine. Danas je zaštićeni spomenik kulture. Zato kada budete u Zemunu zastanite, podignite pogled, posmatrajte i uživajte u lepotama fasada starih zgrada. Obavezno pogledajte i sunčani sat radi orijentacije u vremenu.

Sat pokazuje vreme od 1828. godine i podseća me na vremeplov i povezivanje koji je, u nekom obliku, ispisan na stepenicama baš ovde u Zemunu.

Stepenice Kalvarice, Kalvarija, Zemun

Kalvarice

Kalvarice su stepenice na kojima su ispisana imena značajnih osoba koje su rođene ili duže vreme živele u Zemunu. Iz ulice Tošin bunar stepenicama se penjem do vrha brda. Ima ih mnogo, uz malo odmora stižem na vrh i ulazim u park Kalvarija. Park se nalazi na uzvišenju sa koga je lep i drugačiji pogled na Zemun i Novi Beograd.

Park Kalvarija postao mi je poznat kada je realizovan projekat ispisivanja imena na stepenicama. Stepenice i projekat su dokaz da se uz dobru ideju i zajednički rad može uraditi mnogo.

Isidora Sekulić, krtka biografija sa table na Kalvaricama

Isidora Sekulić

Jedno od imena na Kalvaricama je Isidora Sekulić. Književnica koja je detinjstvo provela u Zemunu.

Prilikom jednog boravka na groblju otac joj je rekao da je svaki grob, svaki spomenik jedna neispričana priča. Ta rečenica joj je verovatno dala ideju za pisanje priča kasnije kada su joj otac i brat umrli i kada je mnogo vremena provodila na groblji.

‘’Kronika palanačkog groblja’’ – pripovetke, osim poslednje dve priče sve ostale počinju i završavaju se opisom groba osobe koja je glavni junak te priče. Priče su ispričane tako da su povezani životi nekoliko likova.

Nameće se pitanje da li su životi ljudi određeni mestom u kome su rođeni ili mestom u kome žive?

Niti

U prošlosti niti su bile prisutne u Zemunu koji je imao nekoliko fabrika tekstila. U periodu od 1969. do 1979. godine u Zemunu se uz hemijsku i metalsku intenzivno razvijala i industrija tekstila.

Tekstilna industrija Zemun (TIZ) je za to vreme bila moderna fabrika tekstila čiji proizvodi nisu po kvalitetu zaostajali za najkvalitetnijim u Evropi i svetu. Privatizovana je 2003. godine.

August 21, 2020

Pančevo – grad u kome se proizvodila svila

by Draganka Mijic August 2, 2020

written by Draganka Mijic

Pančevo – za mene prva asocijacija na ovaj grad jeste svila. Prvo odmotavanje svilene niti sa kokona bila je ovde i proizvodnja svile duže od 200 godina.

U ranim jutarnjim satima, dok se sunce još probijalo iza oblaka, stigla sam u Pančevo sa osnovnom idejom da vidim zgrade kompleksa stare svilare ali i da detaljnije upoznam grad u kome se nekada proizvodila svila.

Vreme je promenljivo i još nije sigurno da li će biti oblačan, sunčan ili kišni dan. Na ulicama poneki prolaznik jer nedelja je i grad još spava. Razgledanje centra grada u takvim uslovima je čarobno. Oduševljena sam prostranošću i povezanošću trgova, pešačkih zona i njihovom lepotom.

Tamiš, Pančevo

Spuštam se do reke i krećem od stare svilare Tamiškim kejom ka gradu. U blizini reke nalazi se nekoliko zgrada industrijskog nasleđa: svilara, Vajfertova pivara, Crveni magacin…

Svilara

Svilara na Tamišu, Pančevo

Obnovljeni prozori na zgradu svilare u Pančevu svetlucaju na blagom jutarnjem suncu dok sam je posmatrala iz daljine. Svilara, na levoj obali Tamiša, danas se obnavlja a sagrađena je davne 1899. godine. Sa radom je počela 1900. godine ali je nakon 67 godina prestala sa proizvodnjom svile a zgradu je prepuštena fabrici gume i plastike. Niz sledećih firmi koje su bile u zgradi svilare prestale su sa radom i jedno vreme zgrade su propadale. Kompleks svilare proglašen je za spomenik kulture 2013. godine. Trenutno se obnavlja i stara svilara polako dobija novi sjaj. Prozori su upečatljivi, cigla vraća misli u neko drugo vreme.

Vajfertova pivara

Najstarija pivara na Balkanu i prva pivara u Srbiji nastala 1722. godine u Pančevu. Nekoliko vlasnika je bilo pre 1847. godine kada je pivaru kupio Ignjat Vajfert, otac Đorđa Vajferta. Tako je dobila naziv Vajfertova pivara.

Vajfertova pivara – stara zgrada, Pančevo

Uspešno je poslovala dok je on bio živ. Nevolje za pivaru počinju kada je vlasnik, Ignjat Vajfert, umro 1937. godine. Ubrzo dolazi Drugi svetski rat, iako pivara uspeva da opstane do 1944. proizvodnju je zaustavilo savezničko bombardovanje.
Od 1946. pivara je u državnom vlasništvu i u njoj pivo se proizvodi do 1977. godine kada je proizvodnja potpuno preseljena u novi objekat (Kotež 2). Stara pivara je tada napuštena a devedesetih godina privatno preduzeće obnavlja deo pivare i nastavlja proizvodnju piva. Pivara je 2008. godine prestala sa radom i prestala da postoji. Danas u delu objekta postoji restoran u kom možete probati pivo Georg W proizvedeno na tradicionalan način.

Stara pivara je naziv koji odgovara situaciji na terenu. Veliki kompleks koji vapi za renoviranjem. Dimnjaci pivare deluju nekako neprolazno kao da daju informaciju ovo je moćna zgrada i biće obnovljena. Sada samo izazivaju niz pitanja, kada će pivara biti obnovljena, može li da joj se vrati stari sjaj i funkcionalnost…? Ipak činjenica da se tu mnogo godina proizvodilo pivo i vodio uspešan biznis izaziva divljenje.

Vajfertova pivara – stara zgrada, industrijsko nasleđe, Pančevo

Neko je bio kreativan kada je panele od iverice koji služe umesto prozora postavio u naizmeničnim bojama, zelena i žuta. Moram mu odati priznanje na maštovitosti i to daje jedan upečatljiv izgled pivari sa južne strane ali i mali tračak nade da će se stara pivara ipak obnoviti i pronaći svoju novu namenu.

Đorđe Vajfert rođen je u Pančevu 1850. godine. Zanat je učio u nemačkoj u njihovim pivarama. Kada se vratio u zemlju otac ga je poslao u Beograd da pomogne u tamošnjoj pivari u njihovom vlasništvu. Pored rada sa pivom Đorđe se aktivno uključio u javni život Kneževine Srbije ali nikada nije bio član nijedne stranke. Pored pivara u Beogradu, Nišu i Sremskoj Mitrovici bio je vlasnik nekoliko rudnika u Srbiji. Bio je jedan od osnivače Narodne banke Srbije i njen guverner u dva navrata, ukupno 26 godina. Pored toga što je bio najveći industrijalac bio je i veliki dobrotvor naroda i kulturnih institucija.
Danas kompleks, zgrada pivare podseća na vreme kada je bila u punoj snazi.

Crveni magacin – barokna arhitektura

Crveni magacin, Pančevo

Crveni magacin je zgrada zanimljive arhitekture. Nalazi se na levoj obali Tamiša veoma blizu reke. Narandžasto obojeni delovi magacina veoma su upečatljivi i privlače poglede turista. Zanimalo me zašto su tako ispupčeni kao da su graditelji želeli da imaju dekorativnu ulogu. Zatim sam saznala za reč ‘’kontrafor’’. To je element u arhitekturi koji se gradi uz zid i služi za podupiranje zida i celokupne konstrukcije objekta. Sada mi je jasno da je magacin u to vreme primao veliku količinu robe, pre svega žita, i morao je biti ojačan.

Tamiški kej

Drvoredi, mali parkovi prepuni mladih breza. Čamci vezani za obalu raznih boja koji mame da se provozam rekom. Splavovi, kućice, restorani ukrašeni cvećem i sve to na vodi.

Lokomotiva i Vetrenjača, Tamiški kej, Pančevo

Sa keja vidim vetrenjaču, približim se i vidim stara lokomotiva sa dva vagona i vetrenjača jedna pored druge. Nestvarna slika pored reke koja se lenjo kreće.

August 2, 2020

Vez koji povezuje – ”Jedna nit”

by Draganka Mijic July 25, 2020

written by Draganka Mijic

Vez je kreativna aktivnost koja glavnoj junakinji knjige ’’Jedna nit’’ omogućava da raznobojnim nitima izrazi svoja osećanja, snove i nadanja. Nitima veze jastuke za katedralu sa ciljem da ostavi trajni trag.

Glavna junakinja knjige, pogibijom verenika u ratu, osuđena je da bude sama, ’’prekobrojna’’ kako su zvali dva miliona žena u Velikoj Britaniji između dva svetska rata. Toliko je bilo više muškaraca nego žena. Ona ima potrebu da uradi nešto konkretno ali i da bude deo grupe (društva vezilja) koja kreativno stvara lepe i upotrebljive radove. Vezenje jastuka za katedralu je uzvišeni rad kojim ona daje svoj doprinos zajednici.

Putem niti_knjiga ''Jedna nit'' Kroz knjigu, poput niti proteže se priča o usamljenosti, o smanjenoj mogućnosti izbora, o borbi glavne junakinje da ostavi trag iako joj okolina nije naklonjena, o pokušaju da u svoj život unese druženje, prijateljstvo, lepotu i kreativno stvaranje.

Vez povezuje i smiruje osobe koje su mu posvećene i vodi ka rasterećenju i ublažavanju usamljenosti i bola. Na kraju otkriva da vez može biti i način pobune ako ga upotrebi da izveze određene motive u određenom istorijskom trenutku. Svesno to čini.

Niti ostavljaju poruku i trag koji se može slediti i nakon mnogo godina.

July 25, 2020

Gornji Milanovac, pogled na crkvu i okolinu

Gornji Milanovac – mesto ukrštanja pozitivne energije

by Draganka Mijic July 4, 2020

written by Draganka Mijic

Bijenale minijatura je razlog što dolazim u ovaj prelepi grad. Dopada mi se jer je ušuškan u Šumadiji i odiše posebnom energijom. Velika međunarodna manifestacija posvećena umetnosti minijature omogućila je da se Gornji Milanovac nađe na listama važnih događaja.

Prva tačka koju preporučujem da vidite, obiđete kada stignete u ovaj grad jeste zgrada u centru grada u kojoj je smešten Kulturni centar, Moderna galerija i biblioteka. Zgrada je sama za sebe istorijska priča. Sagrađena je na početku izgradnje naselja na novim mestu. Zvala se zgrada načelništva i kroz istoriju menjala je namenu i prisilno služila posebnim potrebama u teškim vremenima.

Danas ima najlepšu namenu – služi umetnosti. U njemu se održava izložba Međunarodno bijenale minijatura. Pre nekoliko godina je obnovljena i sada blista novim sjajem. Nalazi se na odličnom mestu sa prostranim trgom oko sebe i sa božanstvenim pogledom na okolinu.

Bista Aleksandra Karađorđeviča i ukaz kojim se naselje Brusnica izmešta na novu lokaciju - dasnašnji Gornji Milanovac

Bista Aleksandra Karađorđevića i ukaz kojim se naselje Brusnica izmešta na novu lokaciju – dasnašnji Gornji Milanovac

Ispred zgrade je zapisana istorija od osnivanja grada. Bista Aleksandra Karađorđevića osnivača grada. Na neki način on je onivač modernog Milanovca. Naime, varošica Brusnica, koja se nalazila 3km od sadašnjeg centra grada, bila je smeštena na uskom prostoru u dolini bez mogućnosti širenja i razvoja.

Aleksandar Karađorđević je 1853. godine ukazom odlučio (uz slaganje meštana Brusnice) da se naselje izmesti na bolju lokaciju. Tada je projektovano naselje sa prostranim trgom, širokim ulicama i jasnim planom gde će biti državne zgrade a gde privatne. Tako je Gornji Milanovac među prvim gradovima u Srbiji koji je imao urbanistički plan i planski je građen. Tada je novo naselje nazvano Despotovica po reci koja kroz njega protiče.

Bista Miloša Obrenovića i ukaz kojim se naselju dodeljuje ime koje i danas nosi -Gornji Milanovac

Druga bista ispred kulturnog centra posvećena je Milošu Obrenoviću koji je dodelio gradu novo ime. Šest godina nakon formiranja naselja Despotovica i početka izgradnje grada na novom mestu na vlast dolazi Miloš Obrenović. On menja ime grada u Gornji Milanovac u spomen na svog brata Milana Obrenovića koji je rođen u Brusnici.

Miloš Obrenović nastavlja izgradnju naselja, gradi crkvu Svete Trojice u centru naselja. Počeo je sa izgradnjom 1860. godine ali umire a crkvu završava 1862. njegov sin Mihailo. Crkva je izgrađena od kamena neobične strukture i danas nakon toliko godina boja kamena izgleda prelepo.

Bista Živojina Mišića ispred zgrade Kulturnog centra u Gornjem Milanovcu

Treća bista posvećena je vojvodi Živojinu Mišiću. Naime zgada je poslužila kao komandni štab u vreme Prvog svetskog rata. Iz nje je vojvoda Mišić komandovao Kolubarskom bitkom.

Sa trga odmah preko puta ulice silazim u gradski park. Zelenilo u samom centru grada obavilo je istorijske građevine kao da ih štiti od nepogoda. Česma od belog mermera dominira gornjim delom parka.

Kraljica Draga Obrenović, spomenik u parku u Gornjem Milanovcu

Na samom ulazu u park kada se dolazi iz pravca autobuske stanice nalazi se spomenik kraljici Dagoj (Mašin) Obrenović u prirodnoj veličini. Beli mermer, na neki način, simbolizuje povratak na mesto rođenja jer tačno na mestu gde se nalazi spomenik bila je kuća u kojoj je rođena.

Kraljica Draga Obrenović

Rođena je u Gornjem Milanovcu 11. septembra 1866. godine. Sa samo devet godina roditelji su je poslali u Beograd na školovanje. Završila je Višu žensku školu i naučila nekoliko jezika. Kao mlada počela je da piše romane i pripovetke i da prevodi knjige. Prevode je objavljivala u časopisima. Otac je udao za inženjera Svetozara Mašina koji je nakon tri godine umro te je ostala udovica. Kao udovica nastavlja da prevodi i sarađuje sa časopisima. U jednom momentu velike materijalne krize u porodici iskoristila je veze svoga oca i postala dvorska dama kraljice Natalije. Kod nje upoznaje njenog sina, budućeg kralja, i nakon nekoliko godina, 1900. udala se za Aleksandra Obrenovića. Tokom kratke vladavine finansirala nekoliko kulturnih projekata i podržavala umetnike. U ’’Majskom prevratu’’ 1903. ubijena je zajedno sa kraljem.

Norveška kuća

Obavezno treba posetiti Norvešku kuću neobičnu građevinu koja dominira na uzvišici odmah pored ibarske magistrale pri samom ulasku u grad. Kuća ima više namena muzej sa eksponatima iz Norveške, klub, koncertna dvorana i restoran. Iza kuće je šumarak i to zelenilo dodaje poseban utisak ovoj neobičnoj građevini. Kuća je 90% od drveta pa se posebno uklapa u pozadinu sa šumom. Vikinzi, prva je asocijacija kada sam ugledala ovu građevinu i zapitala se koja se priča krije iza nje.
Razlog za izgradnju ove zgrade je tužan. Na neki način ona je spomenik koji lebdi tu da se ne zaborave žrtve II svetskog rata ali i novo prijateljstvo koje se izrodilo iz tih teških vremena.

Nemci su u II sv ratu iz tadašnje Jugoslavije u Norvešku odveli oko 4000 zarobljenika. Većina je bila iz Srbije a njih 40 iz Gornjeg Milanovca. Manje od pola ih se spaslo i to zahvaljujući pomoći norveškog naroda. Iako su i sami bili pod okupacijom nemaca pomagali su jugoslovenske zarobljenike. Šezdesetih godina u Nišu je osnovano Društvo jugoslovensko-norveškog prijateljstva (kasnije preimenovano u srpsko-norveško prijateljstvo). Ovo društvo iniciralo je izgradnju kuće.

Arhitekta, Aleksandar Đokić, projektovao je kuću iz dva dela, pola pramac vikinškog broda a pola gradska kuća iz Srbije. Neobičan spoj ali privlači pažnju i priča se obnavlja.

Gornji Milanovac

Svakako treba posetiti Muzej Rudničko-takovskog kraja koji čuva sve što je vezano za istoriju i razvoj ovog kraja.

Okolina Gornjeg Milanovca je impresivna. Priroda, planine koje ga okružuju… Rudnik je priča za sebe. Uopšte to je jedan veliki prostor koji je vredan da izdvojimo vreme za razgledanje.

Na kraju niti. Rudnik – fabrika kvalitetne odeće opstala je do 90-ih godina. Proizvodila je lepe elegantne ženske košulje…. a sa krizom 90-ih ugasila je proizvodnju. Ono što je od nje ostalo prodato je pre nekoliko godina. Tekstil se više ne proizvodi u ovoj fabrici, niti koje su tu bile, nestale su.

July 4, 2020

Newer Posts

Older Posts