Home Priča o…
Category:

Priča o…

''Kupina i divlja ruža'', roman

’’Kupina i divlja ruža’’ – tkanje svile

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Preplitanje svilenih niti na velikom razboju slažu se lakše nego preplitanje životnih puteva likova iz knjige.

Tkanje svile i preplitanje života sa tajnama. Želja za boljim životom jaka je kod svakog lika ali okolnosti su odredile ko će ga dobiti. Svila, dizajn i njeno tkanje u stalnom je fokusu čitaoca. ’’Kupina i divlja ruža’’ je prvi roman Sonje Velton.

U 18. veku, u Spitafildsu (Engleska), mestu u kome se tka svila jedna žena pokušava da svoj talenat za slikanje iskoristi  da dizajnira svile koje su drugačije i elegantnije. U to vreme ženama je bilo određeno mesto u kući gde su se samo bavile sporednim kućnim poslovima.

Oslikavanje uzoraka dezena za svilu za tkanje i pokušaj da sazna kako da ih pripremi kao podlogu za tkanje na velikom razboju dovodi glavnu junakinju u niz događaja koji joj ubrzavaju životni ritam i stvaraju odlučnost da istraje u svojim željama i namerama.

Ester Torel, glavna junakinja, uporno izrađuje akvarele koje želi da pretoči u tkanu svilu. Talentovana je, zna da je stvorila izuzetne dezene i čini sve da oni budu otkani i viđeni.

''Kupina i divlja ruža'' priča o tkanju svile

Njen muž koji se bavi prodajom svile, za koga tka mnogo kalfi, grubo odbija njene pokušaje nazivajući je glupom ženom. Oslikavanje dezena za svilu u vreme kada su se time bavili samo muškarci drži Ester u podređenom položaju i daleko od pravog stvaranja što je mnogo ljuti i čini spremnom na sve.

Dodatno zaljubljenost doprinosi umetničkom stvaralaštvu i spremnosti da se za svoje ideje uporno bori. Jedan kalfa u tajnosti hvali njen dizajn ’’Kupina i divlja ruža’’.

Pomalo je nejasno kako je uspela da svoj akvarel prenese u skicu za tkanje ali suština je u njenoj upornoj borbi da ostvari svoju želju iako je cena prevelika.

Inspiracija autorki za ovaj lik bila je Ana Marija Gartvejt najpoznatija engleska dizajnerka svile koja je zaslužna za primenu slikarstva u tkanju svile.

Zanimljiva priča za sve one koji vole tkanje i svilu jer niti su ‘’trag’’ koji se može pratiti i mnogo godina kasnije.

Milica Zoric, tapiserija, Carevic na ptici

Milica Zorić – tapiserije sa motivima iz mitologije

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Koliko umetnik bira primarnu tehniku u umetnosti ili mu se tehnika nametne, međusobno se prepoznaju u nekom trenutku. Milica je izabrala tapiseriju, povezale su se i pronašle zajednički jezik.

Obojene niti su te koje pletu mrežu oko umetnika i dozvoljavaju mu da od njih stvori nešto posebno. Njihovim preplitanjem, dodavanjem ili oparanjem nastaju dela koja su poseban izraz koji opstaje sam.

Izvlačenje jedne niti iz celog rada ne pravi razliku ali dodavanjem jedne efektne niti može da napravi dodatnu vrednost.

Milica Zorić je otišla u Pariz 1952-53 godine, ciljano pogledala izložbu meksičkih umetnika i mnoštvo drugih u gradu umetnosti. Vratila se sa idejama za tapiserije koje je počela da realizuje od 1957. godine i narednih 20 nije stajala. Uradila je oko 200 tapiserija, većina njih su velikog formata.

Izabrala je tematski istorijsku i religijsku temu, mitologija starih slovena iskače iz njenih tapiserija… Figure su mitološke uronjene u moguću stvarnost iz okruženja i istorije. Narodni motivi na vezu kojima je oblikovala svoje tapiserije privlače pažnju ali imaju i značenje.

Koliko je ona kroz tapiserije otvarala pitanja, ukazivala na tradiciju i istoriju i na svoj način oblikovala i upakivala poruke? Ko je znao da čita te poruke? Da li su se trudili da pročitaju gledaoci koji su posmatrali tapiseriju? U vreme (na njenom početku) kada se ona bavila tapiserijom tapiserija nije bila priznata kao umetnost. To je nije sprečavala da se izražava kroz ovaj medij i doprinela je da se tapiserija svrsta u primenjenu umetnost.

Milica Zoric, tapiserija Plavi sokolar

”Plavi sokolar”, autor Milica Zorić, tapiserija, vlasništvo Spomen-zbirke Pavle Beljanski

Tkanje podloga na koje je ona našivala komade veza sa kojima je izražavala osnovne elemente radile su verovatno tkalje a ona je dalje sama izvodila vezove i aplikacije.

Veliki formati na kojima je dugo radila otkrivaju zajedničku, ujedinjenu moć teme i autora.

Od ručnog tkanja i vezenja izgradila je tapiseriju kao umetnički izraz. U radu pomagale su joj tkalje i vezilje ali je ona potpuno sama bojila niti vune. (vunene niti)  Tako je najbolje imala kontrolu nad nijansama boja koje je ugrađivala u tapiserije. Originalne vezove kombinovala je sa svojim tkanim delima.

Teme njenih tapiserija bile su mitologija starih slovena, narodni motivi, istorijski i tradicionalni motivi bili su njeno široko polje inspiracije. Vešto je isticala određene motive za koje se i danas začudimo kakvo značenje imaju – motiv guštera recimo.

Tehnika kojom je radila bila je drugačija nego što su umetnici radili tapiseriju u to vreme. Povezala je tkanje i vez i aplikaciju. Tkanje koje su pojedine žene radile u kućnim uslovima bilo je odlično i ona je ga je uz dodatak veza pretvorila umetnost, odnosno u umetnički izraz – tapiseriju koja se u to vreme još uvek borila da bude priznata kao umetnička disciplina. Sama je vezla, dodatno su joj pomagale tkalje i vezilje iz naroda. ‘’Atelje 61’’ koji je počeo sa radom 1961. godine izrađivao je dela po njenim nacrtima koje je ona obogaćivala vezom. Originalne vezove kombinovala je u svojim delima sa tkanjem.

Milica Zoric, umetnica tapiserijeRođena u Splitu (1909), završila umetničku školu i istoriju umetnosti u Beogradu. Bila je u srodstvu sa Nadeždom Petrović, družile su se i uživale u stvaranju umetnossti, bile su joj posvećene. Udala se za Rodoljuba Čolakovića i preselila u Bijeljinu. U toku Drugog svetskog rata bila je zarobljenik u nekoliko logora.

Nakon rata umetnosti se vraća kroz slikanje na staklu a zatim se opredeljuje za tapiseriju i njome se bavi od 1957. godine. Punih 20 godina radila je tapiserije i za to vreme samostalno izlagala oko 15 puta a kolektivno oko 40 puta u zemlji i inostranstvu. Uradila je oko 200 tapiserija za 20 godina.

Porodičnu vilu na Dedinju u kojoj je živela sa suprugom Rodoljubom Čolakovićem poklonili su gradu Beogradu. Uz vilu poklonili su veliku zbirku jugoslovenske umetnosti, stilski nameštaj, njene tapiserije i ostale radove… Danas je to njihov legat i u jednom delu organizuju se izložbe i predavanja u oblasti umetnosti.

Muzeju Semberije u Bijeljini poklonila je 17 tapiserija.

Nekoliko tapiserija nalazi se u zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.

Monahinja Jefimija

Jefimija – pesnikinja koja je pisala zlatnim slovima na crvenoj svili

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Monahinja Jefimija – Jelena Mrnjavčević

Jefimija je monaško ime despotice Jelene žene despota Uglješe Mrnjavčevića koji su živeli u vreme cara Dušana u gradu Ser (Grčka). Mrnjavčević je poginuo 1371. godine u bici na Marici, pre joj je umro i sin Uglješa. Nakon pogibije muža zamonašila se i postala monahinja Jefimija (u srednjovekovnoj Srbiji despotice su se zavetovale da ako ostanu udovice da će se zamonašiti).

Za kratko vreme doživela je niz tragedija: umro joj je sin od četiri godine, poginuo suprug, ostala je bez imovine, morala se zamonašiti… Preselila se na dvor kneza Lazara u Kruševcu kod kneginje Milice koja joj je rođaka. Knez Lazar postaje njen zaštitnik sve do pogibije na Kosovu.

Nakon kosovske tragedije ostaje na dvoru da pomaže kneginji Milici koja upravlja vazalnom državom do pinoletstva sina Stefana.

Jefimija nastavlja svoj život kao monahinja, bol koji oseća pretežak je ali ona se i dalje bori – nitima ispisuje trajna unikatna umetnička dela. Uradila je tri dela, vezom ispisala svoje stihove i postala prva srpska pesnikinja. Nazvani su stihovi ali to su više molitve.

Stihove – molitve ispisala je na drugačijim podlogama

Molitve koje je ispisivala graviranjem i vezom na različitim materijalima svrstavaju je, pored pesnikinje, i u primenjenu umetnicu.

Prvi rad ‘’Tuga za mladencem’’ je ugravirana molitva na pozlaćenim srebrnim pločama na dvostrukoj ikonici (darovala Hilandaru).

Drugi rad ‘’Moljenje Gospodu Isusu Hristu’’ je zapis na zavesi vezen sa zlatnom i srebnom žicom i svilenim koncem u plavoj, crnoj i braon boji (darovala Hilandaru). To je jedan od najlepših srednjovekovnih vezova.

Treći rad je najpoznatiji ‘’Pohvala knezu Lazaru’’ izvezena zlatnom žicom na crvenoj svili (darovala manastiru Ravanica).

Iglom i zlatnim nitima Jefimija je polako ispisivala Pohvalu knezu Lazaru na staro-slovenskom jeziku, desetak godina nakon kosovske bitke. Vez joj je bio jedini način da zabeleži svoje misli koje su pisanjem po tkanini dobile jaču strukturu. Sigurno joj je trebalo mnogo vremena, energije i posvećenog rada.

Divljenje pesnikinji, vezilji i umetnici Jefimiji

Dok reka lagano protiče kao vreme vraćam se u doba kada je monahinja Jefimija ispisivala stihove i molbe knezu Lazaru desetak godina nakon njegove pogibije na Kosovu. Ona ga je smatrala svecem i tako mu se obraćala sa molitvom da pomogne narodu, njegovoj porodici i njoj. Osluškujem šaputanje vode kao da izgovara njene stihove tiho i dostojanstveno.

Ravnomerno proticanje reke Zapadna Morava pokraj Trstenika svake godine u junu dok su pesnici u porti manastira Ljubostinja razmenjivali stihove čini taj trenutak jedinstvenim. Reke stihova potekle su niz Moravu i poslale pozitivnu energiju, tihe glasove koji će jednom postati glasniji kada osvoje vreme i stignu na odredište.

Pohvala knezu Lazaru – vezom ispisani stihovi

Vez i poeziju monahinja Jefimija spojila je u svom bolu, svojoj potrebi da progovori, da se pobuni makar i rečima ali i da se zahvali za svu pomoć koju je dobila od cara Lazara i njegove porodice. Prvi stih:

Pohvala knezu Lazaru, prvi stih

Pohvala knezu Lazaru, autor monahinja Jefimija, prvi stih

Pohvala knezu Lazaru nastala je 1402. godine kada je bila bitka kod Angore u kojoj su učestvovali i njegovi sinovi, Stefan i Vuk. Ratovali su za Turke jer su bili njihovi vazali. Ona moli kneza Lazara da pomogne svojim sinovima ali i celom narodu, na kraju i njoj samoj.

Monahinja Jefimija_citat

Pohvalu je napisala pre više od 600 godina kroz koju je iskazala svoje poštovanje, bol, osećanja i molitve koji su ovu pesmu učinili jedinstvenom i večnom.

Poezija u dva smera

Uz monahinju Jefimiju, prvu Srpsku pesnikinju, vezenjem ide reč poezija. Pisala je poeziju kao ’’krik’’ iz dubine duše zato jeste jaka, niko ne ostaje ravnodušan kada je pročita. Njena poezija oslikala je trenutak bola i nemoći ali istovremeno i hrabrosti i istrajnosti. Ona je darivala svoje pesme generacijama posle nje. Uz nju ide poezija i u drugom smeru – ka njoj.

Manifestacija ’’Jefimijini dani’’ koja decenijama opstaje je pravi primer. Pored nje napisano je mnogo pesama posvećenih monahinji i pesnikinji Jefimiji. Jedna od možda ’’najjačih’’ jeste pesma ’’Jefimija’’ koju je 1910. godine napisao Milan Rakić. U njegovoj pesmi na neki način prepoznajem isti ’’krik’’ koji naglašava njeno delo i postojanje. Prva dva stiha pesme ’’Jefimija’’:

''Jefimija'' prva dva stiha, autor Milan Rakić

”Jefimija” prva dva stiha, autor Milan Rakić

Pesnik Milan Rakić kroz ove stihove odao je počast monahinji Jefimiji. Stihovima je oslikao njenu bol i tragičnu sudbinu, izgubila je sina, muža i zaštitnika kneza Lazara. Ipak, i pored takve tragedije ostaje poruka: ma kakve udarce sudbine primili, moramo da nastavimo dalje da se borimo sa znanjem i umećem koje imamo. Ona se borila rečima, iglom i nitima.

Pokrov i mošti kneza Lazara

Pohvalu knezu Lazaru koju je ispisala i izvezla zlatnom žicom na crvenoj svili namenila je kao pokrov za mošti kneza Lazara koje su se nalazile u manastiru Ravanica. Dimenzije pokrova su 99×69 cm. Tokom seobe Srba 1690. godine kaluđeri iz Ravanice poneli su mošti kneza Lazara u Mađarsku Sentandreju i nakon sedam godina preneli ih u manastir Vrdnik na Fruškoj gori (tu ostaju do 1942). Zajedno sa moštima donesen i pokrov koji se jedno vreme čuvao u ovom manastiru a danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Mošti kneza Lazara vraćene su u manastir Ravanica.

Kada je monahinja Jefimija umrla nema tačnog podatka, smatra se da je to bila 1405. godina. Sahranjena je u manastiru Ljubostinja u kome i danas počivaju njene mošti.

Mileva Marić – matematičarka i fizičarka koja je zaslužila Nobelovu nagradu

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Mileva Marić rođena je 19.12.1875. godine u Titelu, tadašnja država Austrougarska. Živela je u Rumi 14 godina, još postoji porodična kuća. U Novom Sadu kuća u kojoj je živela njena porodica nalazi se pod zaštitom države.

Obrazovanje devojaka u to vreme bilo je veoma teško, pored toga što je bilo skupo nije bilo škola koje su mogle da pohađaju. Mileva Marić promenila je mnogo škola i gradova da bi na kraju uspela da upiše fakultet.

Obrazovala se u: Rumi, Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Šapcu, Zagrebu i Cirihu gde je diplomirala na Višoj devojačkoj školi.

Državnu politehničku školu u Cirihu studije matematike i fizike upisala je 1896. godine. Bila je peta devojka primljena u ovu školu za 40 godina. Na kraju nije diplomirala kao ni prethodne četiri. Zašto? Pitanje je za drugu temu.

Zahvaljujući velikoj upornosti roditelja da joj omoguće najviši nivo obrazovanja koji je tada mogla da stekne i njenoj ambiciji uspela je probiti tada velike barijere o mogućnosti studiranja za devojke.

Divim se njenoj energiji koju je imale jer se morala boriti i sa hendikepom (hramljala je jer joj je jedna noga bila kraća) koji joj je dodatno narušavao samopouzdanje. Upisala je fakultet bila sigurna da može diplomirati ali niz okolnosti i loših procena ostavio je bez diplome.

Mileva Marić

Mileva Marić, fotografija je javno vlasništvo, preuzeta sa sr.wikipedia.org

Istraživanja koja je radila dok je studirala i kasnije kada je razvijala teorije u fizici zajedno sa Albertom Ajnštajnom, njenim suprugom, svrstali su je u naučnicu. Nesreća je što je Ajnštajn prigrabio sve zasluge i privilegije za njihov zajednički rad.

Nije to očekivala ali nije bila ni spremna da se sa suprugom spori javno. ’’Mi smo Ajnštjn – jedna stena’’, odgovarala je Mileva na pitanje zašto na radovima nema njenog imena. Tako se odrekla javnih zasluga za njen naučni rad u radovima koji su priznati od šire naučne zajednice.

Prilikom razvoda od Ajnštjna on se obavezao ako dobije Nobelovu nagradu da će sav novac dati Milevi. Ajnštajn je postao poznat po teoriji relativiteta ali Noblovu nagradu dobio je za objašnjenje fotoeletričnog efekta. Novčani deo koji ide uz nagradu dao je Milevi a slavu naučnika je zadržao za sebe. Taj novac bio joj je jedina satisfakcija za naučni rad i doprinos razvoju fizike kao nauke.

Jedni osporavaju Milevi Marić da je radila na teorijama i spisima sa Ajnšajnom, drugi naglašavaju da je i on sam prijateljima rekao da je Mileva radila matematičke proračune ali sve u svemu pisanih dokaza nema da je i ona autor. Lako se može zaključiti da Mileva nije uspela da izgradi karijeru kakvu je želela. Zbog toga je bila jako nesrećna.

Tokom života lavovski se borila i uspela da sruši mnoge prepreke, da omogući devojkama posle nje da im obrazovanje bude dostupnije. Bila je dokaz devojkama da uz mnogo rada i borbe mogu da se obrazuju i do najvišeg nivoa školovanja.

Pripada retkim ženama s kraja XIX i početka XX veka koje su imale privilegiju da se školuju i budu uzor novim generacijama mladih devojaka. Bila je izuzetno jaka, kreativna i ambiciozna. Bez obzira kakvi su zaključci Mileva Marić je bila naučnica, briljantna matematičarka i fizičarka koja predstavlja dokaz da upornost ruši prepreke na putu obrazovanja.

Umrla je 1948. godine u Cirihu.

Mileva Marić, knjiga Drugi AjnštajnKnjigu posvećenu Milevi Marić ’’Drugi Ajnštajn’’ napisala je Mari Benedikt.

Izabrala sam citat u kome se naučnica Marija Kiri obraća Milevi:

’’Mileva, često me pitaju, naročito žene, kako sam pomirila porodični život sa naučnom karijerom. Pa, nije bilo lako. Ali ništa nije lako za ljude kao što smo nas dve. Mi smo Istočnoevropljanke koje žive u zemljama u kojima se sa visine gleda na ljude iz naših krajeva. Mi smo žene od kojih se očekuje da ostanu kod kuće a ne da vode laboratorije ili da predaju na univerzitetima. Naša struka je fizika i matematika, što su do sada bila isključivo muška polja.’’

 

Milica Stojadinović Srpkinja

Milica Stojadinović Srpkinja – stihovi iz Fruške gore

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Milica Stojadinović Srpkinja rođena je 1828. godine u Bukovcu kod Novog Sada. Živela je u Vrdniku i Beogradu. Bila je prva Srpkinja koja se posvetila pisanju. Pisala je poeziju i prozu, bila prevodilac, skupljala narodne umotvorine i pesme. Govorila je četiri jezika: nemački, francuski, italijanski i slovački.

Njeno ime u pesništvu i književnosti svrstava se odmah iza imena monahinje Jefimije koja se smatra prvom srpskom književnicom. Milica Stojadinović je stihovima izrazila lepotu Fruške gore a zbog njene lepote i velike ljubavi prema prirodi zvali su je ’’Vrdnička vila’’.

Miris fruškogorskih lipa podsećaju na lepu pesnikinju koja je svoju energiju uložila u rodoljubive pesme koje je posvetila svom narodu. Najviše je volela književnost, želela je potpuno da joj se posveti a borila se sa mišljenjem ljudi u malom mestu koji su je smatrali čudakinjom.

Bila je obrazovana, neprestano je učila i tragala za znanjem, pisala dnevnik ’’U Fruškoj gori’’ još davne 1851. godine, pisala pesme, divila se Njegošu i Vuku Karadžiću, težila da svojim rečima ostavi trag u srpskoj istoriji i književnosti, borila se da žene dobiju pravo na obrazovanje, pisala o Beogradu kada je bio rat sa Turcima…

Za ženu iz tog vremena učinila je mnogo. Sigurno bi učinila i više da splet istorijskih okolnosti nije u par godina odveo u smrt mnogo ljudi koji su je podržavali: kneza Mihaila, Vuka Karadžića, Ljubomira Nenadovića, Jovana Steriju Popovića…

Najteži udarac bila je smrt njenog oca. Nakon njegove smrti ostaje bez porodičnog doma i vinograda. Odlazi u Beograd na poziv mitropolita Mihaila i nada se da će dobiti podršku beogradskih bogatih porodica ali nije je dobila.

Tužna zbog smrti ljudi koje je volela i koji su voleli nju, slomljena zbog izgubljenog porodičnog doma u Vrdniku obrela se u gradu koji je nije prihvatio i prestala je da stvara. Nekoliko godina od dolaska umire u samoći i velikoj bedi. Iza ove priče nameće se pitanje: Kako je to moguće?

Svud tisina stihoviVišu devojačku školu završila je u Petrovaradinu. Stalno se sama obrazovala učula jezike i proučavala književnost. Bila je cenjena u književnim krugovima. Poznavala je književnost i posebno cenila Njegoša i Branka Radičevića.

To je vreme kada je bilo veoma malo obrazovanih žena. Ona je bila kćerka sveštenika što joj je otvorilo mogućnost školovanja a bila je izuzetno talentovana jer je već sa trinaest godina objavila prvu pesmu.

Napisala je dnevnik ’’U Fruškoj gori’’ izdala ga u tri sveske, pesme… Družila se sa Minom Karadžić, bila saradnica Vuka Karadžića kome je prikupljala materijal narodne umotvorine i narodnu poeziju, on je zvao ’’moja kći iz Fruške’’. Pomogao joj je da objavi prvu knjigu pesama i savetovao da novac koji je zaradila od nje uloži u objavljivanje druge knjige pesama.

U Beogradu su je dočekivali književnici sa velikim uvažavanjem, pisali su joj pesme i ona njima, družili su se… Knez Mihailo bio joj je prijatelj i pokrovitelj. Često je boravila na dvoru kao njegov gost. Knjeginja Julija supruga kneza Mihaila poklonila je Milici zlatni broš kao nagradu za njeno stvaralaštvo.

Pisala je rodoljubive pesme i objavljivala u najpopularnijim književnim časopisima tog vremena i svom imenu dodala Srpkinja. Objavila je tri knjige pesama. Bila je prva žena ratni reporter.

Reportažu iz Beograda kada je bio u ratu 1862. godine objavila je pod naslovom ’’Srce i barikada’’ i time je postala prva žena ratni reporter među Srbima. Pred kraj života došla je u Beograd i ubrzo umrla 1878. godine.

Kod manastira Vrdnik 1912. godine podignut joj je spomenik a 2009 premešten je u portu manastira. Na njenoj rodnoj kući u Bukovcu nalazi se spomen ploča.

Milica Stojadinović Srpkinja, fotografija je javno vlasništvo, preuzeta sa sr.wikipedia.org

Milica Stojadinović Srpkinja, fotografija je javno vlasništvo, preuzeta sa sr.wikipedia.org

Književni susreti ‘’Milici u pohode’’ održavaju se u oktobru od 1975. godine u Bukovcu njenom rodnom mestu, Novom Sadu i Vrdniku. Književna nagrada ‘’Milica Stojadinović Srpkinja’’ dodeljuje se od 1994. godine koja se od 2009. godine dodeljije isključivo pesnikinji za objavljenu knjigu između dve manifestacije i to na srpskom jeziku.

Objavila je sledeće knjige: ‘’Pesme M.S. Srpkinje’’ (1850, 1855 i 1869) i prozu u formi dnevnika ‘’U Fruškoj gori 1854.’’ u tri sveske (1861, 1862 i 1866).

Milica Mićić Dimovska napisala je roman o Milici Stojadinović Srpkinji pod nazivom ‘’Poslednji zanosi Milice Stojadinović Srpkinje’’.

Pored kuće u Vrdniku postoji tabla koja obaveštava da je u toj kući živela književnica Milica Stojadinović Srpkinja. Kuća je proglašena za spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Za samo 50 godina prešla je trnoviti put umetnosti – od izuzetno poštovane do potpuno zaboravljene pesnikinje.

Da li cenite rucni rad

Ručni rad – način kreativnog izražavanja V

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Da li se tradicija najvećim delom zasniva na ručnom radu analizirala sam u prošlom članku. Zaključak je bio da ručni radovi od tekstila, na kome se rade od davnina, daju najveći doprinos u očuvanju tradicije. Ovo je jedan od razloga zbog koga svi treba da podržimo stvaraoce koji se bave ručnim radom. Danas postavljam pitanje: Da li cenite ručni rad?

Da li u ovo vreme intenzivne digitalizacije cenite ručni rad?

Ručni rad je energija. Energija koja nastaje tokom stvaranja, koja se ulaže u rad i prenosi dalje. Mašine ne stvaraju proizvode koji imaju energiju koja se širi. Ubrzanom digitalizacijom mašine od ljudi preuzimaju sve više poslova i rade ih brže i preciznije. Da li je to razlog da ne cenimo ručni rad ili da ga potpuno ignorišemo?

Danas je ručni rad kao ostrvo daleko u moru koje ponosno stoji bez obzira na sve udare i jačinu talasa. Ostrvo je iskonske lepote kao i ručni rad, čista energija koja opstaje. Kreativni stvaraoci, zanatlije i umetnici i dalje mnogo proizvoda od tekstila izrađuju ručno, uživaju u radu i svojim proizvodima oplemenjuju okolinu.

Nadam se da brzi razvoj digitalnih tehnologija podstiče kreativne pojedince da se više okrenu opuštenom ručnom radu, da istovremeno zaposle ruke i um i da naprave unikatni proizvod koji osvaja osmehe. Digitalizacijom se postiže savršen izgled i savršen proizvod ali male nesavršenosti na ručno rađenim proizvodima osvajaju osobe koje traže energiju umetnika, unikatnost, poseban osećaj…

Podrška ženama koje se bave ručnim radom

U vreme kada mašine obavljaju sve više poslova kao da nema smisla stvarati ručne radove. Zašto? Zašto tako mislimo? Zašto se tako osećamo? Takav stav, odnosno ova činjenica ubija kreativnost, čini da ručna izrada predmeta nema smisla i da su oni bezvredni.

Vrecice za vino i vezKako promeniti ovo mišljenje? Kako učiniti da upravo digitalizacija i masovna proizvodnja budu razlog više da se stvara ručno? Mišljenje ćemo promeniti intenzivnijim nastupom žena koje se bave rukotvorinama i pokazivanjem sjajnih radova publici. Kupovinom njihovih radova jer će im naša materijalna podrška omogućiti da stvaraju više. Njihov rad je dragocen jer je u službi očuvanja tradicije.

Stvarati ručne radove znači sačuvati korene i tradiciju. To je jedan od načina da se ne dozvoli da se iščupaju naši koreni jer su oni važni za nas, za naše naslednike i za narod. Države propadaju ali narod opstaje, narodu su važni koreni. Dobri koreni omogućiće nastajanje novog.

Da li žene koje iz hobija izrađuju rukotvorine mogu da ih prodaju po realnoj ceni?

U genima žena zapisane su veštine koje su njihove bake i majke imale. Svaka žena može da uradi lep rad sa nekom tehnikom koja joj je zanimljiva. Isto tako žene mogu da stvaraju unikatne veoma vredne radove koji se mogu prodavati na tržištu.

Prodaja ručnih radova na tržištu donosi razočarenje jer se često nude cene koje su ponižavajuće, jer mnogi ne shvataju suštinu ručnog rada. Proizvodi koji nastaju ručno ne vrednuju se ispravno.

Ručni rad nema odgovarajuću cenu na tržištu –

to je najveći problem stvaralaca koji žele da rade za prodaju

Cena ručno izrađenog proizvoda nije samo u njegovoj upotrebnoj vrednosti. Veštine njihove izrade takođe su vrednost. Zašto onda ručni rad nije dovoljno cenjen? Zašto žene koje se bave ručnom izradom proizvoda od tekstila nisu plaćene po realnoj ceni? Zašto ne mogu prodati svoje radove bez poreza?

Mnogo je pitanja. Iz odgovora na svako od njih jasno je zašto je ručni rad samo hobi kojim se bave žene koje uživaju u tome.

Ručni radovi imaju veliku vrednost

Vidim vrednost u poznavanju veština izrade ručnih radova i u samim gotovim radovima koji su unikati i koji nose veliku količinu pozitivne energije. Treba da se ponosimo ženama koje i dalje izrađuju rukotvorine; njihovim radovima od niti koji nose i šire energiju i lepotu. Važno je da ih podržimo u njihovom radu i da kupujemo ručno rađene proizvode.

Da li mlade devojke žele da nauče neku od veština izrade ručnog rada? Šta i gde im treba ponuditi? Kako im približiti ručni rad i da budu u prilici da probaju neku tehniku, da same izrade nešto jednostavnije i da vide kako izgleda taj osećaj? Ako su izričite da ne žele onda je važno pitanje – zašto je to tako?

Da li Vi cenite ručno izrađene proizvode? Da li ih kupujete?

Prethodni članci:

  1. Šta je ručni rad? 
  2. Zašto žene proizvode ručne radove?
  3. Kakav je ručno rađen proizvod?
  4. Koliko je ručni rad važan za očuvanje tradicije?

Od ideje, preko konkretnog rada do konačnog proizvoda osoba koja predmete izrađuje ručno u njih utka svoje misli, opuštenost, energiju i lepotu određenog proizvoda. U tom trenutku radi iz zadovoljstva i ne razmišlja o prodaju. Uživa u lepoti stvaranja. Bilo bi lepo da je taj rad više cenjen. Da li će se kreativci izboriti za prodaju ručno rađenih predmeta po realnoj ceni pokazaće vreme.

Ovih pet članaka posvećeni su svim kreativcima koji stvaraju ručne radove. Predstavljaju podršku da nastave sa radom jer ima ljudi koji poštuju i cene vaš rad.

Koliko je ručni rad važan za očuvanje tradicije?

Ručni rad – način kreativnog izražavanja IV

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

U prethodnom članku zaključila sam da su ručno proizvedeni predmeti poželjni i danas. Da nisu savršeni ali i da im male greške daju dodatnu vrednost i posebnost. U 18. i 19. veku kao i u prvoj polovini  20-og  sve upotrebne predmete od tekstila žene su proizvodile ručno. Iz tog razloga ručni rad je važan i za očuvanje tradicije.

Koliko je ručni rad važan za očuvanje tradicije?

Koliko je jednom narodu važno da sačuva svoju tradiciju? Koji je način, put da se tradicija sačuva?

Svaki narod neguje svoju tradiciju jer ona čini različitost u svetu. Čuvajući tradiciju čuva se posebnost svakog naroda i zato je bitno da se sačuvaju izvorni oblici stvaralaštva i načini života jednog naroda. Autentičnost je važna za sve generacije jer je ona dokaz razvoja jednog naroda od njihovih početaka do danas.

Način da se tradicija sačuva jeste negovanje izvornog oblika stvaralaštva jednog naroda i podsećanje na način kako se nekada radilo, slavilo, oblačilo… Zašto je to bilo tako, kako se menjalo i zašto? Važno je vraćanje korenima iz kojih se razvijao jedan narod jer dok su oni sačuvani uvek ima nade da im se buduće generacije vrate i prate svoj razvoj.

Cilj jeste što veći razvoj i napredak ali i očuvanje izvornih simbola i sećanja na pretke koji su stvorili temelje za dalji razvoj i napredak svog naroda. Izradom predmeta od tekstila neguju se izvorne tehnike stvaranja.

Šta je tradicija i koliko je vezana za ručne radove?

Tradicija je – čuvanje kulturnog nasleđa iz generacije u generaciju. Uz reč tradicija vezuju se sledeće reči: kultura, istorija, baština, zaostavština, simbolika, nacija, tvorevina, praksa, mitologija, kulturna baština, religija…

Tradicija je stvaralaštvo nastajalo vekovima na određenom prostoru i način života koji se neguju i čuvaju.

Etnografski muzej, izvorni tekstil

Etnografski muzej – izvorni tekstil

Ručni radovi, posebno od tekstila, najbolji su način očuvanja tradicije. Zašto? Od niti se stvaraju radovi kao što su ih radili preci samo sada od finijih materijala. Niti su te koje nas najlakše povezuju sa prošlošću jer su uvek bitne. Danas se stvaraju kvalitetniji i luksuzniji odevni ili ukrasni predmeti jer postoji veći izbor kvalitetnih niti nego u njihovo vreme, vunenu nit zamenila je nit od pamuka pa čak i svile.

Potrebno je sačuvati taj početni stvaralački impuls koji je nastao nekada davno.

Kakva treba da bude interpretacija ornamenata da bi se očuvao izvorni oblik kakav poznajemo? Kopiranje ornamenta da bi se očuvao izvorni oblik ili samo korišćenje originalnih motiva kao inspiraciju za stvaranje novih radova?

Tu dilemu uvek su imali stvaraoci koji su bili inspirisanim već postojećim radovima koji su identični onim u prošlosti. Talentovani kreativci od davnina često su stvarali da bi određene ideje preneli budućim generacija. Jedan od načina na koji se tradicija čuva jeste sakupljanje izvornih radova i njihovo obnavljanje i kopiranje, odnosno stvaranje identičnih proizvoda.

Mislim da treba izvorni dizajn i tehnika izrade da se sačuva. Da se pokazuje novim generacijama kako su ljudi stvarali u tim oskudnim vremenima i kako su svoje veštine prenosili iz veka u vek. Treba sačuvati izvorni oblik ali samo kao objekat inspiracije.

Potrebno je raditi i jedno i drugo, kopirati identične radove da bi se sačuvao izvorni motiv ali sa druge strane treba stvarati i nove radove, dodavati im nešto više iz mašte umetnika ali koji će ostati i dalje prepoznatljivi po izvornoj ideji ili ornamentu. Izvorna tradicija jeste povezivanje dve energije, energije stvaraoca iz prošlosti i energije današnjeg stvaraoca.

Manakova kuca - cuvar tradicije

Manakova kuca – cuvar tradicije

U stvaranju savremenog motiva kreativni stvaraoci trebaju upotrebiti iskustvo i emocije i prilagoditi motiv sebi, iskazati svoje viđenje koje će biti lično ali povezano sa izvorom.

Na taj način nit nije prekinuta sa tradicijom a konkretno delo je ipak unikatno, posebno delo koje živi samostalno kao autorsko ali u sebi ima tu nit kao vezu sa izvorom, sa tradicijom koju nastavlja. To je i dalje autentično delo sa ovih prostora, nema upliv sa strane, samo ima dodatni izraz iz duše, iskustva i emocija umetnika.

Očuvanje tradicije

Danas je veliki problem što mnogo starih veština, tehnika rada u tekstilu je zaboravljeno. Veoma mali broj žena stvara radove u određenim tehnikama tkanja, pustovanja vune, pletenja dvopređnih čarapa… One jesu narodni izraz kroz ručni rad.

Potrebno je uložiti veće napore da se određene veštine tkanja sačuvaju, kao što to čini Etno mreža za očuvanje tkanja staparskog ćilima na horizontalnom razboju.

Sa očuvanjem veština ima šanse da se očuva tradicija, ovo je sada drugačija borba koja je važna za očuvanje izvornog oblika stvaranja. Potrebno je očuvati ručni rad jer je on izraz duše naroda.

Kosovski vez, detalj sa stolnjaka

Kosovski vez, detalj sa stolnjaka

Vez je pravi primer, posebno kosovski vez koji je posebna tehnika kojom se izrađuju i savremeni motivi. Od vremena kada se ovom tehnikom vezlo na dvorovima i kada je smatran  umetničkim vezom do masovne dekorativne upotrebe.

Tokom vezenja, laganog slaganja obojenih niti umetnik ugrađuje misli i emocije u proizvod koje trajno ostaju sa njim. U masovnoj proizvodnji nema te ’’nevidljive senke’’ ’’nevidljive energije’’ jer se stvara bez emocija, brzo i samo brzo. Zato ručni rad obogaćuje izvorni oblik stvaralaštva i prenosi energiju i motive kroz tradiciju budućim generacijama.

Da li ručni rad povezujete sa tradicijom ili sa umetnošću?

Prethodni članci:

Šta je ručni rad? 

Zašto žene proizvode ručne radove?

Kakav je ručno rađen proizvod?

Ručni rad važan za očuvanje tradicije zaključila sam u ovom članku dok u sledećem preispitujem koliko se danas ceni ručni rad. Nove tehnologije ubrzale su protok i dostupnost informacija kao i sam život. Da li u ovoj eri digitalizacije i ubrzanja cenite i kupujete ručno rađene proizvode?

Kakav je ručno rađen proizvod?

Ručni rad – način kreativnog izražavanja III

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

U prethodnom čanku analizirala sam zašto se žene danas bave ručnim radovima kada je većina tekstilnih proizvoda proizvedena industrijski pristupačna po ceni. Zaključak je da one stvaraju jer vole i da im je to način kreativnog izražavanja. Danas u fokus stavljam ručno izrađen proizvod.

Ručni rad nije savršen i ne treba da bude

Ručno tkani šal, pleteni džemper, vezena košulja, oslikana svilena ešarpa i drugi ručno rađeni odevni predmeti su nešto što je živo. Zamislite ruku koja ih je napravila. Male nepravilnosti čine ih živim, vrednijim od radova koje je uradila mašina i koji izgledaju svi isto i bezlično. Kod ručnog rada možete videti teksturu jer nije sve isto, u tome je čar i vrednost ručnog rada, energija autora.

Tapiserije, ćilimi, tkani prekrivači, vezom ukrašene jastučnice i drugi upotrebni i ukrasni predmeti u enterijeru koji su urađeni ručno takođe ispunjavaju sve navedeno.

Tkanje ili vez, uopšte ručni rad, čine stvaraoca ispunjenim, budi u njemu pozitivnu energiju koji deo te energije prenosi na gotov proizvod. Danas mašine savršeno vezu, digitalna štampa je izuzetno precizna i kavlitetna i sve što zamislite mašina može da prenese na tekstil izveze ili odštampa. Ali… Kod ručnog rada postoji izraz duše, kod mašinskog ne.

Ručno rađeni proizvodi: oslikana svilena ešarpa i pleteni džemperRučno rađen predmet je unikat u koji je utkana energija stvaraoca. Predmet je nastao po osmišljenoj ideji autora koji je u njega uneo svoja razmišljanja i konkretan rad koji je oblikovao gotov proizvod. To je izuzetan proizvod koji kod kupaca stvara osećaj posebne vrednosti, koji za njega ima važnost i koji se kupuje sa razlogom.

Unikatni predmeti, nesavršeni, sa pozitivnom energijom, upotrebljivi… Ručno rađeni proizvodi nam donose energiju i čine da se lepo osećamo bilo da ih nosimo ili postavljamo u enterijeru. Autor ručno stvara proizvode koji neguju različitost i lepotu unikatnog. To su proizvodi koji mogu da izraze posebnost kupca i koji se jasno ističu iznad proizvoda masovne proizvodnje.

Za ručnu izradu jednog proizvoda potrebno je mnogo više vremena nego u fabričkoj masovnoj proizvodnji. Baš zato energija, vreme i materijal uloženi u ručni rađen predmet daju mu posebnu vrednost, izdižu ga iznad drugih proizvoda i čine ga poželjnim.

Nesavršenosti su deo ručno rađenog predmeta – treba ih isticati a ne skrivati

Svi ručno napravljeni predmeti često imaju greške. One su delovi kroz koje se vidi ruka koja je napravila određeni predmet. To su male nesavršenosti koje ručno rađene radove pretvaraju u predmete o kojima se razmišlja i priča.

Ručni radovi izrađeni su od prirodnih i kvalitetnih materijala čija je energija povezana sa energijom stvaraoca i koja živi uz rad i prenosi se dalje bez obzira gde bude stavljen i kome poklonjen. Ručno rađeni proizvodi izuzetni su pokloni jer uz darivanje konkretnog proizvoda poklanja se i pozitivna energija a nju nemaju masovno proizvedeni proizvodi.

Ručno heklane korpiceKada dobijete na poklon jedan privezak koji je od plastike sa odštampanim logom određene firme imate proizvod koji ne izaziva dodatno zanimanje za njega ako vam trenutno treba upotrebite ga i to je to, hladan upotrebni proizvod.

Ako vam prijateljica pokloni ručno rađen privezak od tekstila, mekan na dodir, u jakim bojama koje vas mogu asocirati na neke lepe uspomene rado zamenite stari privezak sa ovim novim ručno rađenim i nosite ga sa sobom. Takav, ručno izrađen, privezak svojom energijom vas neopaženo podseća na neke situacije i lepe događaje koje ste imali u životu.

Ručno rađeni proizvodi imaju tu moć da nas učine srećnim i opuštenim. Radost i lepa sećanja donosi u sadašnjost. Oni su dokaz da nije potrebno da sve bude savršeno nego posebno i pozitivno.

Da li volite ručne radove?

Prethodni članci:

  1. Šta je ručni rad?
  2. Zašto žene proizvode ručne radove?

Nesavršeni, unikatni, topli, prijatni na dodir i u pozitivnim bojama ručno proizvedeni predmeti poželjni su i u ovoj eri masnovne industrijske proizvodnje. O tome koliko je ručni rad važan za očuvanje tradicije jednog naroda biće reči u sledećem članku.

Ručni rad je način kreativnog izražavanja

Ručni rad – način kreativnog izražavanja II

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

U prethodnom čanku sam pojam ručnog rada bio je tema. Danas je tema zašto se žene, zanatlije i umetnici u oblasti tekstila bave ručnim radovima?

Zašto žene izrađuju ručne radove?

Većina žene ne izrađuju ručne radove za prodaju već rade iz unutrašnje potrebe za kreativnim izražavanjem i stvaranjem lepih upotrebnih predmeta. Svaki njihov rad je izuzetan poklon.

Znaju da njihove radove ne mogu prodati po relnoj ceni ali to ih ne sprečava da i svakodnevno stvaraju jer pre svega to rade iz zadovoljstva. Kroz ručne radove prenose određene simbole, motive i poruke; na taj način čuvaju tradiciju i zato često svoje rukotvorine poklanjaju. Određene proizvode ostavljaju naslednicima da ih čuvaju kao uspomenu ili amajliju.

Žene na selu su u prošlosti stvarale ručne radove iz egzistencijalne potrebe. Morale su da za sebe i svoj dom same izrade sve upotrebne predmete od tekstila. Najviše su koristile vunu i lan da bi proizvele predmete ali dodavale su i vez da bi ih ukrasile. Od njihove veštine zavisila je lepota njihove odeće i ostalih upotrebnih ili ukrasnih predmeta u domaćinstvu. Neprestano su stvarale i zato su razne veštine rada sa nitima dovele do savršenstva.

Danas su želja za stvaranjem i potreba za opuštanjem nakon brzog života tokom svakog dana kod nekih žena stvorile ritual da tokom popodneva, uz šoljicu kafe, uzimaju niti i igle i stvaraju prelepe ručne radove. Jedna hekla, druga plete, treća veze… Uglavnom upražnjavaju aktivnosti koje mogu uvek da se prekinu i sutra nastave. Sve žene koje se bave ručnim radovima naglašavaju da ih takav rad smiruje. Ruke stvaraju dok se telo i um opuštaju i odmaraju.

Ručni rad - heklanjeZašto zanatlija proizvodi nešto ručno?

Druga grupa kreativnih stvaralaca važna za ručni rad jesu zanatlije. Oni u zanatskim radionicama ručno izrađuju razne dekorativne i upotrebne predmete. Zanatska izrada znači da su ti predmeti namenjeni prodaji na tržištu.

Zanatlije predmete proizvode jer žele da im proizvodi budu drugačiji od proizvoda iz fabrika, da budu unikatni jer su tada vredniji. Takođe uživaju u ručnoj izradi predmeta i više pažnje posvećuju detaljima.

Zašto umetnici ručno izrađuju predmete?

U ručnim radovima prepliću se umetnost i amatersko stvaralaštvo za sopstvene potrebe. Danas mnogo primenjenih umetnika stvara u oblasti ručnih radova iz želje za drugačijim izražavanjem i kombinovanjem više tehnika. Mnogo manje stvaralaca radi da bi živeo od prodaje radova. Potreba za stvaranje ih tera da ručno rade određene predmete, to je najlepši deo jer tada autor izražava nešto što je duboko lično.

Dvopređne čarape

Dvopređne čarape iz okoline Knjaževca; fotografija napravljena na izložbi ’’Ornamentalna baština – dvopređne čarape Srbije’’; Etnografski muzej, Beograd

Da li ručno rađeni peoizvodi od tekstila mogu da se uklope u savremeno opremljen enterijer?

Svaki ručni rad od tekstila jeste primenjena umetnost, svaki može naći primenu u životu bilo upotrebnu ili dekorativnu. Možda trenutno ručni radovi nisu moderni oblik uređenja doma ali i u takvoj situaciji kao vešto izabrani i uklopljeni detalji daće prostoru više topline i pozitivne energije.

Upravo takve radove treba da stvaraju kreativci, radove malih dimenzija koji su dopuna kupljenim industrijski proizvedenim stvarima, koje oplemenjuju i čine dodatno zanimanje drugih za njih. Takvi ručni radovi treba da budu odmah primećeni u prostoru, da privlače pažnju i da intrigiraju. Trebalo bi da izazovu osmeh kod onoga ko ih pogleda, da stalno šire pozitivnu energiju u prostor i da se svako ko boravi u tom prostoru oseća prijatno. Koji to detalj može biti?

Da li je to tkani detalj ili skulptura od tekstila? Ručno oslikani abažur na lampi u skladu sa bojama u enterijeru ili uramljena minijatura sa specifičnom pričom? Mogućnosti je mnogo.

Da li se Vi bavite ručnim radom? Zašto?

Iz napisanog proizilazi da većina žena koje se bave ručnim radovima rade to iz zadovoljstva i unutrašnje potrebe za stvaranjem lepog upotrebnog proizvoda. U sledećem članku iz ove serije u prvom planu su ručno rađeni proizvodi. Kakvi su to proizvodi? Da li su potrebni?

Prethodni članak: Šta je ručni rad?

Šta je ručni rad

Ručni rad – način kreativnog izražavanja

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Danas i tokom meseca marta bavim se temom ručnog rada sa glavnim pitanjem zašto žene stvaraju ručne radove. Serija članaka posvećena je ručnom radu. Ukupno pet članaka vezanih za ručne radove u oblasti tekstila. Posvećena je radovima koji nastaju od niti i poštovanju kreativnih i upornih žena koje ih stvaraju.

Svaki ručno napravljen predmet od tekstila ima dodir poznatoga, niti oživljavaju sećanje, otvaraju put u budućnost, energiju koja će biti na putu daljeg razvoja, kretanja i života.

Ručni rad je način kreativnog izražavanja i stvaranja unikatnih upotrebnih predmeta. To su predmeti koji su napravljeni ručno kada je umetnik sledio svoju ideju i svojom veštinom uradio konkretan proizvod.

U tekstilu ručne predmete stvaraju uglavnom žene. U prošlosti od ranog detinjstva devojčice su podučavane kako da izrađuju ručne radove – da pletu, heklaju, tkaju, vezu… Zato se ručni rad u tekstilu najviše vezuje za žene. Žene koje ručno izrađuju proizvode od niti imaju ‘’zlatne ruke’’ kojima stvaraju umetnost.

Ručni rad je veština kojom se primenom određenih tehnika stvaraju upotrebni proizvodi. Autori u njih unose mnogo vremena i lične energije. Cenim tu energiju i vreme koje je autor utrošio da napravi unikatni proizvod.

Svaki proizvod koji je rađen ručno ima toplinu, nešto svoje i zato kod kupca izaziva pozitivna osećanja i oplemenjuje prostor u kome se nalazi. Sama činjenica da je ručni rad unikat daje mu dodatnu vrednost.

Ručni rad je umetnost i zanat

Ručni rad u oblasti tekstila je umetnost stvorena rukama žena koje su ideju ili uzorak obradile na svoj način. Pravi primer jeste vez.

Ručni vez je nit koja se provlači kroz platno i čini mali korak ka novom i lepom. Slaganjem više niti nastaje šara koja ima neko značenje, koja donosi poruku ili asocira ne nešto iz prošlosti, koja dodaje mali akcenat našem životu. Misli iz umetnosti prenose se na ceo život i utiču na njega. Lepota i energija ručnih radova može da utiče na poseban, podsticajan način. Kada vidimo ručni rad njegova energija nas usmerava ka pozitivnim mislima. Samo ta uloga je sasvim dovoljna za njegovo postojanje, negovanje i očuvanje.

Kosovski vezTokom veza svaki bod može biti jedna misao. Misao koja ima snagu da prenese energiju na stvoreni proizvod. Vezenje je specifično jer je sporo i omogućava osobi da dok veze razmišlja o nekim lepim događajima i stvara opuštenu atmosferu za rad.

Ručni rad jesu ručno izrađeni ili dodatno obogaćeni proizvodi. Košulja sašivena od pamuka i ukrašena vezom računa se kao ručni rad jer je ručno dorađena do konačnog izgleda. Tkani šal je potpuno ručno izrađen. U izradi i doradi tekstilnih proizvoda niti su glavni elementi. One čine strukturu i izgled proizvoda. Niti nas vraćaju korenima, izvornom stvaralaštvu.

Šta za Vas znači ručni rad? Koliko su danas za Vas važni proizvodi koji se izrađuju ručno?

Ko danas stvara ručno rađene proizvode? Zašto? Ovo je ključno pitanje za žene, zašto ručno izrađujete određene proizvode? O ovoj temi biće reči u sledećem članku.

Newer Posts
Older Posts