‘’…U mom duhovnom prostoru vreme kruži, svaki sadašnji trenutak dodiruje negde ono vreme, pravreme. Putujem do kraja beskraja, do novog početka.’’
Retrospektivna izložba povodom 100 godina od rođenja vajarke Olge Jevrić. Organizatori su: Srpska akademija nauke i umetnosti i Kuća legata. Izložba traje do 11. decembra 2022. godine.
Apstrakcija i inovacija
Olga Jevrić je završila Muzičku akademiju i Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Studirala je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Bila je na studijskim putovanjima u Francuskoj, Engleskoj, Holandiji, SAD, Rusiji, Grčkoj, Italiji, Poljskoj, Mađarskoj…
”Autoportret”, Olga Jevrić
Rođena je u Beogradu 1922. godine, ceo životni vek stvarala je u njemu i umrla 2014.
Svojom samostalnom izložbom 1957. godine pokazala je da je prva od vajara u Jugoslaviji koja se okrenula ka stvaranju apstraktnih dela. Rizičan i hrabar korak.
Uvela je novinu u okretanju ka apstraktnoj formi i u izboru materijala od kojih je radila skulpture. Velika inovacija jesu šipke od gvožđa kao deo skulpture – one su postale prepoznatljivi element njenih dela.
Metalne šipke hvataju i ujedinjuju samostalne oblike i daju im stabilnost. One ponekad čine veći deo skulpture kao što je u slučaju dela ‘’Prostor u tkanju’’. Metal asocira na niti zategnute na razboju.
”Prostor u tkanju”, Olga Jevrić
Kompozicija i struktura
Na izložbi ‘’Olga Jevrić – Kompozicija i struktura’’ prikazani su:
- portreti – autoportret i nekoliko portreta javnih i poznatih ličnosti;
- predlozi za spomenike – u početku prijavljivala se na mnogo konkursa kako nigde nije pobedila odustala je, izložene skulpture predloga za spomenike pokazuju koliko je imala široke ideje, meni se dopalo nekoliko njih koji bi u prirodi sigurno izgledali grandiozno;
- apstraktne skulpture – po njima je prepoznatljiva, sama je pronašla poseban način izrade i kombinaciju materijala od kojih su skulpture sastavljene, metalne šipke dodale su njenim radovima posebnost;
- reljefi, aktovi…
Njene skulpture su stabilne, sigurne, jake… Teške su i najbolje bi došle do izražaja u velikom otvorenom prostoru u kome bi dominirale. Traže svetlost i otvoren prostor da bi mogle da progovore muzikom vetra.
Nedostaju mi reči da opišem skulpture koje sam videla u jednom prostoru u kome su zajedno predstavljale jaku ličnost autorke. Kao da ih je umetnica ostavila da tiho deluju u prostoru, da posmatrača primoraju da se bolje udubi u njihovo značenje da bi ih razumeo. Čini mi se da ne komuniciram sa njima na pravi način. Ne mogu da ih opišem običnim rečima a velike i važne ne nalazim i tako se samo gledamo, ispitujemo… Pokušavam da ih prevedem u meni nešto poznato ali one nisu to. One su svoje, posebne i originalne.
Skulpture, Olga Jevrić
Poštovanje i divljenje dve su reči koje imam da kažem nakon što sam pogledala izložbu. U velikom prostoru Galerije SANU našla sam se u velikom carstvu gvozdeno-kamenih skulptura. Velike koje izazivaju divljenje i mnoštvo manjih i malih koje jako mame poglede. Energične su, sve velike imaju svog prethodnika u malim. Po tome se vidi koliko je autorka Olga Jevrić studiozno prilazila svakoj skulpturi. Koje su ideje utkane u svaku od njih? Materijal je neobična kombinacija cementa i gvožđa gde je gvožđe ono koje daje dinamičnost.
Ravnoteža elemanata koji čine skulpturu nekoliko njih mi je fascinantna. Na prvi pogled čini se da nije moguća i baš takvi radovi posebno su mi se dopali. Dirnuli su me jer sam sigurna da se umetnica njima dugo bavila. Posebni su.
Dopadaju mi se. Osećam da imaju poruku za mene koju ne mogu da pronađem i povežem se sa njom. Ne odustajem. Posmatam ih i posmatram, izgubila sam osećaj za vreme, tražim poruku koja je namenjena meni kao posmatraču, tragam, slušam glas autorke sa video prikaza… Velika umetnica ih je ostavila da u njima pronađemo nešto svoje, svoje tumačenje, asocijaciju, svoj putokaz, inspiraciju, dokaz ideje…
‘’Svako ima pravo da u našem delu vidi ono što mu to delo kazuje. To ne mora biti ono od čega smo mi, umetnici, pošli, niti ono gde smo stigli’’. Reči su Olge Jevrić koje je naveo Jovan Ćirilov u Katalogu legata.
Veliki uspesi umetnice
Godine 1958. nastupila je u Jugoslovenskom paviljonu na Bijenalu u Veneciji i od tada su njena dela prisutna na međunarodnoj sceni. Izložena dela privukla su pažnju kritičara i evropske javnosti. Postala je mladi umetnik koji je najbolji predstavnik tadašnje evropske skulpture.
Od 2019. godine devet skulptura nalazi se u galeriji ‘’Tejt Modern’’ u Londonu. Mnoga dela nalaze se u kolekcijama značajnih kulturnih institucija širom sveta.
”Forma u nastajanju”, Olga Jevrić
U parku u Bukovičkoj banji nalazi se njena skulptura ‘’Rađanje ruže’’ iz 1970. godine. Proistekla je iz serije manjih skulptura sa kojima je autorka eksperimentisala od 1964. godine pod nazivom ‘’Forma u nastajanju’’.
Olga Jevrić je prva i jedina žena vajar koja je redovan član Srpske akademije nauka i umetnosti, od 1983. godine. Kao dopisni član izabrana je 1974. godine.
Umetnica je 2007. godine Srpskoj akademiji nauka i umetnosti poklonila zbirku od 147 skulptura malog i srednjeg formata.
Umetnica jakih dela i reči
‘’Moj rad nastao je u našoj sredini – opstajao je van nje. To zvuči možda apsurdno, ali tako je. Ne verujem da bih u nekoj drugoj sredini ostvarila svoje delo ovakvo kakvo je…’’
‘’…Kada sam rekla da je moj rad opstajao van sredine – mislila sam na gluvoću sredina na moja nastojanja da prenesem svoj doživljaj istorijskog trenutka – kroz znamen – bez naracije, bez patetike, bez eksplicitnosti, bez banalnosti…’’
Isti problem imala je i slikarka Nadežda Petrović, ravnodušnost sredine prema njenim delima opisala je rečima: ’’Savremenicima su svagda novatori smešni i ludi, logično je i pojmljivo, jer se oni svojim intelektom, individualnošću… izdvajaju iz svoje sredine; oni i jesu tu da unose ispravke sa novim akordima…’’
Grupa skulptura, Olga Jevrić
Olga Jevrić bila je inovator u specifičnoj oblasti umetnosti – vajarstvu. Apstraktne forme su joj omogućile da se nađe na spisku najznačajnijih žena vajara u 20. veku.
’’Ozon zavičaja’’ – knjiga haiku stihova
U predgovoru knjizi objasnila je zašto se oprobala u ovoj vrsti stiha: ‘’…neka vas ne začudi moj zanos japanskom drevnom poezijom koja je povezala brojne jugoslovenske pesnike, kao kakva politička stranka. Pesnici zaneseni haiku poezijom pokazali su da u mnogima od nas uporedo živi pesnik i slikar, ili vajar i slikar, a često u slikaru živi i latentni muzičar. Mene je metaforična japanska vrsta poezije privukla upravo tom svojom slikovitošću. Pesnik u meni imao je i svog dvojnika slikara, što me je navelo da u mladosti uporedo sa fakultetom pohađam večernje kurseve u Slikarskoj školi, ali je dar pesnika bio jači, izrazitiji pa sam kurseve u Slikarskoj školi napustila.“
Desanka Maksimović
Jelena Dimitrijević je smatrala da žene originalnost koju imaju treba hrabro da iznesu, pretvore u originalna dela i da sa njima izađu pred javnost. I sama je to činila.
Jelena Dimitrijević bila je veoma hrabra i odlučna. Na putovanje koje je opisala u knjizi Sedam mora i tri okeana krenula je sa 64 godine. Sama! Odakle joj hrabrost i snaga za takav poduhvat koji je bio i fizički i psihički zahtevan? Kada je organizovala putovanje to pitanje su joj mnogi postavili ali ona se nije obazirala na pitanje išla je svojim putem, pratila svoje misli.
Rođena u Splitu (1909), završila umetničku školu i istoriju umetnosti u Beogradu. Bila je u srodstvu sa Nadeždom Petrović, družile su se i uživale u stvaranju umetnossti, bile su joj posvećene. Udala se za Rodoljuba Čolakovića i preselila u Bijeljinu. U toku Drugog svetskog rata bila je zarobljenik u nekoliko logora.
Iglom i zlatnim nitima Jefimija je polako ispisivala Pohvalu knezu Lazaru na staro-slovenskom jeziku, desetak godina nakon kosovske bitke. Vez joj je bio jedini način da zabeleži svoje misli koje su pisanjem po tkanini dobile jaču strukturu. Sigurno joj je trebalo mnogo vremena, energije i posvećenog rada.
Knjigu posvećenu Milevi Marić ’’Drugi Ajnštajn’’ napisala je Mari Benedikt.
Višu devojačku školu završila je u Petrovaradinu. Stalno se sama obrazovala učula jezike i proučavala književnost. Bila je cenjena u književnim krugovima. Poznavala je književnost i posebno cenila Njegoša i Branka Radičevića.
Kako promeniti ovo mišljenje? Kako učiniti da upravo digitalizacija i masovna proizvodnja budu razlog više da se stvara ručno? Mišljenje ćemo promeniti intenzivnijim nastupom žena koje se bave rukotvorinama i pokazivanjem sjajnih radova publici. Kupovinom njihovih radova jer će im naša materijalna podrška omogućiti da stvaraju više. Njihov rad je dragocen jer je u službi očuvanja tradicije.