tradicija

Nadežda Petrović – slikarka velike energije

Izuzetno hrabra i odlučna, obrazovana i talentovana koračala je brzo kroz život, stigla je na mnoga mesta i postigla besmrtnost. Obrazovala se i školovala u inostranstvu a zatim se vratila u Srbiju da podeli svoje znanje sa drugima i prenese ga svojim učenicama.

Borila se na više frontova – neshvaćena je, stalno kritikovana ali je ona kao munja išlanapred i dalje. Kao da je radila sve više što je okolina više kritikovala. Bila je sigurna u sebe, u svoje slike i svoje znanje neumorno je radila i doprinosila okolini, društvu, državi…

Borila se za poboljšanje uslova života za žene. Tada je većina žena bila nepismena, nisu imale mogućnosti da se obrazuju… Nadežda se borila da im se omogući obrazovanje i da se otvori više škola za devojke, kao i Savka Subotić.

Put slikarstva

Nadežda Petrović rođena je u Čačku 1873. godine. Završila je Višu žensku školu u Beogradu (1891) i položila ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama. Paralelno sa školovanjem odlazila je na privatne časove crtanja kod slikara Đorđa Krstića.

Iz njegovog ateljea prešla je u školu slikarstva slovačkog slikara i pedagoga Kirila Kutlika gde je bila prva učenica ženskog odeljenja. Napomena: U vreme kada se Nadežda školovala (19 vek) u školama su bila posebna odeljenja za devojčice i dečake. Školovanje je bilo dostupno samo bogatijoj deci a većina stanovništva je bila nepismena.

Nakon diplomiranja na Višoj ženskoj školi (1893) na istoj se zaposlila kao učiteljica crtanja.

Slikar Đorđe Krstić je prepoznao njen talenat i ohrabrio je da ode u Minhen na usavršavanje u slikarstvu. Zašto u Minhen? U to vreme Minhen je bio centar moderne umetnosti u koji su dolazili umetnici: slikari, vajari, primenjeni umetnici…

U Minhen odlazi 1898. godine i upisuje se u privatnu školu slovenačkog slikara i pedagoga Antona Ažbea koji je koristio moderne metode u nastavi. Podržavao je talenat i slobodan duh kod svojih studenata.

Kasnije radi u ateljeima Julija Ekstera (časove slikarstva držao je u prirodi) i Angela Jankea gde postaje bliska izrazu nemačkog ekspesionizma. Tokom boravka u Minhenu od četiri godine naučila je nemački, francuski i ruski jezik, putovala po Evropi, bavila se fotografijom, posećivala izložbe i mnogo slikala bavarske predele. Najpoznatija slika koju je naslikala u Minhenu je ’’Bavarac sa šeširom’’.

”Pompeja”, Nadežda Petrović

Prvu samostalnu izložbu imala je 1900. godine u Velikoj školi u Beogradu (tada je bila student u Minhenu). Kritike su bile negativne ali nisu posebno uticale na nju jer je bila sigurna u svoj put kojim se kretala u slikarstvu. Znala je da je na izložbi predstavila nešto novo i da za prihvatanja tih novina treba edukovati publiku. Za to je trebalo vreme.

Pre odlaska u Minhen donela je veliku odluku, da raskine veridbu sa verenikom jer je njegova majka od njenih roditelja tražila veliki miraz. Bila je povređena takvim zahtevom. Iz Minhena majci je napisala jaku rečenicu: ’’Ja hoću da sam slikar, a ne žena, žena ima dosta… ako mi zaista želiš sreću, onda ćeš i ti od mene očekivati samo da budem slikar, a ne udavača.’’ Do kraja je ostala verna svojoj odluci.

Kolo srpskih sestara – Nadežda Petrović je jedna od osnivača

Nakon četiri godine boravka u Minhenu vraća se u Srbiju 1902. godine. Ponovo radi kao nastavnica crtanja u Višoj ženskoj školi, nastavlja da mnogo slika, piše tekstove o izložbama i događajima u kulturi, počinje da se bavi humanitarnim radom. Postala je članica patriotskog društva Narodna odbrana čiji je cilj bio pomoć srpskom narodu na teritorijama koje su bile pod turskom vlašću.

Nadežda Petrović iznela je ideju o osnivanju Kola srpskih sestara koje je osnovano u avgustu 1903. godine. Prilikom osnivanja bilo je prisutno više hiljada žena a Nadežda je održala govor. Za prvu predsednicu izabrana je Savka Subotić a Nadežda je izabrana da obavlja posao sekretara društva.

Kolo srpskih sestara je ženska humanitarna organizacija koja je za cilj imala prikupljanje i podelu humanitarne pomoći ugroženom srpskom narodu u Makedoniji (Staroj Srbiji) nakon Ilindenskog ustanka. Lično je odnela i podelila pomoć.

Ime ovog udruženja dao je Branislav Nušić. Vremenom organizacija se širila, postajala brojnija, širila oblasti delovanja i bila veoma značajna tokom ratova. Kolo srpskih sestara, Nadeždina ideja i vizija postoje i danas.

Organizovala je Prvu jugoslovensku umetničku koloniju u Sićevu

Veoma je aktivna 1904. godine:

• učestvuje u osnivanju Društva srpskih umetnika ’’Lada’’,
• učestvuje u organizaciji Prve jugoslovenske umetničke izložbe, na izložbi je predstavila sliku ’’Žetva’’, (na kraju je za angažovanje odlikovana ordenom Svetog Save IV stepena),
• radi kao nastavnica crtanja,
• izlaže na izložbama,
• piše likovne kritike…

Uporedo sa svim ovim aktivnostima bavi se osnivanjem Prve jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu (kod Niša). Kolonija je održana 1905. godine i karakteristična je po tome da se zahtevao rad umetnika u prirodi, van ateljea. Bila je zagovornik većeg povezivanja jugoslovenskih umetnika a na izložbi su učestvovali i umetnici iz Hrvatske i Slovenije.

Nadežda Petrović je 1907. godine u Narodnom muzeju u Beogradu organizovala izložbu radova sa ove kolonije, počasni gost na izložbi bio je kralj Petar I Karađorđević.

Kolonija je imala prekid zbog ratova, ali je obnovljena i dalje traje. Od 21. do 27. juna 2021. godine, zbog korona virusa, na Likovnoj koloniji ’’Sićevo’’ stvarali su samo umetnici iz Srbije i Republike Srpske.

Velika energija i upornost

Nadežda Petrović, fotografija je javno vlasništvo, preuzeta sa https://sr.wikipedia.org

Od 1904. – 1910. godine pored svih poslova koje je imala mnogo je slikala i učestvovala na mnogobrojnim izložbama. Učestvuje u osnivanju Srpskog umetničkog udruženja. U ovom periodu nastala njena značajna dela: ’’Resnik’’, ’’Autoportret’’, ’’Žena sa crvenim šalom, ’’’’Sićevačka klisura’’, Dereglije na Savi, ’’Žena sa suncobranom’’…

Najviše je volela da slika pejzaže i ljude. Jaka crvena boja dominira na većini njenih slika. U njoj prepoznajem energiju koju je Nadežda posedovala.

Obrazovanjem, znanjem i upornošću, velikom energijom išla je napred, bila ispred svog vremena, u Srbiju donosila novine i drugačije izraze u slikarstvu i nije se osvrtala na stalne kritike. Radila je još više i znala da će jednog dana njeno slikarstvo biti priznato.

Reagovala je i na polju društvenog rada. Oduvek se zalagala se za ujedinjenje Južnih Slovena a povodom aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine u Beogradu organizuje miting žena i drži ’’vatren’’ govor sa balkona Narodnog pozorišta.

Bila je predana ideji povezivanja južnoslovenskih naroda preko slikarstva. Verovala je da su umetnost i tradicija najbolje niti za povezivanje naroda.

Odluku da ode u Pariz  na usavršavanje donela je nakon posete izložbi Anrija Matisa u Minhenu 1909. godine. U njegovim delima videla je nešto novo i želela je i dalje da se usavršava. U Srbiji se izborila za državnu stipendiju i 1910. godine otišla je u Pariz. U Parizu je mnogo slikala, posećivala izložbe i ateljee umetnika, putovala…

Sa dve slike iste godine u Parizu primljena je na izložbu Jesenji salon na kome su izlagali i drugi veliki umetnici Matis, Kandinski, Pikaso… Bilo je to veliko priznanje za njeno slikarstvo.

Nakon godinu dana boravak u Parizu prekida zbog očeve smrti i vraća se u Srbiju. Nastavila je da radi u školi a 1912. godine u Beogradu, u svojoj kući, otvara slikarsku školu.

Slike koje je izlagala u Parizu izlaže i na IV jugoslovenskoj izložbi u Beogradu 1912. godine gde su je dočekale negativne kritike. Slikala je na novi, za to vreme drugačiji način koji kritika i publika nisu prihvatali. U tom trenutku publika u Beogradu nije bila spremna za njen novi izraz jer je Nadežda bila daleko ispred njih. Te slike koje su tada negativno ocenjene danas su priznate kao velika dela.

U Beogradu je o svom slikarstvu čula i čitala samo negativne kritike ali nisu je mnogo ometale u njenom radu jer je znala da je na pravom putu i da za novine treba vremena da ih publika prihvati. Koliko je samo trebalo imati energije za takav stav i nastaviti dalje.

Uporno je na izložbe iznosila slike koje su bile naprednije, uporno se borila da to ’’novo’’ zaživi i bude prihvaćeno u Srbiji iako je primala samo kritike a ne i reči ohrabrenja. Tu se vidi njena velika lična snaga, velika energija i samopouzdanje.

Nadežda je govorila: ’’Savremenicima su svagda novatori smešni i ludi, logično je i pojmljivo, jer se oni svojim intelektom, individualnošću sa kojom posmatraju ljude, prirodu i sve njene pojave, izdvajaju iz svoje sredine; oni i jesu tu da unose ispravke sa novim akordima…’’

Poštovala je narodno stvaralaštvo

Nadežda Petrović cenila je ručne radove. Skupljala je etnografske predmete od 1903. do 1910. godine tokom svojih putovanja u krajeve gde je živeo srpski narod. Kada je krenula na studijsko putovanje u Pariz 1910. godine ove predmete je ponela sa sobom da bi ih pokazala u Francuskoj. Bila je to kolekcija od 125 predmeta.

Na izložbi ‘’Zlatnom rukom i srebrnim srpom: Etnografski predmeti pariskog ateljea Nadežde Petrović’’ u Umetničkoj galeriji ‘’Nadežda Petrović’’ u Čačku u novembru 2021. godine prikazan je deo predmeta iz ove kolekcije i Nadeždine slike sa temom iz etnografije.

Dobrovoljna bolničarka u tri rata

U Balkanskim ratovima (prvom i drugom) i u Prvom svetskom ratu učestvuje kao dobrovoljna bolničarka. Požrtvovano je brinula o ranjenicima i do kraja nije želela da se skloni sa ove pozicije iako je mogla. Ni tokom ratova nije prestala da slika već je četkice i boje uzimala u pauzama ratnih dejstava. Nadežda Petrović bila je na dužnosti ratne bolničarke sve do smrti. Umrla 3. aprila 1915. godine u Vojnoj bolnici u Valjevu.

Poštovanje lika i dela Nadežde Petrović

Dela Nadežde Petrović vrednovana su na pravi način tek nakon njene smrti. Tek tada priznata je kao predvodnica srpske moderne umetnosti početkom 20. veka i da je njeno slikarstvo uvelo novine u srpskoj umetnosti. Naslikala je oko 300 slika a slikala je samo 15 godina. Njena požrtvovana borba za spasavanje ranjenika na frontu učinila je velikim herojem. Obe borbe, za priznanje njenog slikarstva i spasavanje ranjenika, vodila je srcem sa mnogo energije.

Nadeždi Petrović, velikoj slikarki, podignuti su spomenici u:

1. Čačku, njenom rodnom gradu, 1955. godine; Autor biste je vajar Ivan Meštrović;
2. Beogradu, Pionirski park (1989); Autor Angelina Gatalica, poklon grada Aranđelovca povodom IX samita nesvrstanih zemalja;
3. Novom Sadu, ispred Spomen-zbirke Pavla beljanskog; Autor Mihajlo Tomić;
4. Nišu, na Nišavskom keju;
5. Sićevu (bista ispred kuće u kojoj je stvarala i koja je pretvorena u muzej i stalni izložbeni paviljon za dela učesnika Sićevačke kolonije).

Spomen muzej Nadežde i Rastka Petrovića nalazi se u Beogradu. Njihova sestra Ljubica Luković 1975. godine poklonila je ovaj muzej Narodnom muzeju. U njemu se nalaze umetnička dela koja su pripadala porodici Petrović (Nadeždine slike i skice, Rastkovi rukopisi… i dela drugih umetnika Pikasa, Modiljanija, Koktoa… Čeka se renoviranje kuće u kojoj je bio otvoren spomen muzej.

‘’Memorijal Nadežde Petrović’’ je još jedan spomenik, osnovan je 1960. godine u znak sećanja na velika dela slikarke. To je jedna od najznačajnijih manifestacija koja omogućava mladim umetnicima da se povežu i pokažu novine u svom likovnom stvaralaštvu.

Umetnička galerija ‘’Nadežda Petrović’’ u Čačku osnovana je 1961. godine. Od osnivanja Galerija, svake druge godine, organizuje likovnu manifestaciju ‘’Memorijal Nadežde Petrović’’. Galerija je mesto gde se izlažu dela savremenog slikarstva.

‘’Jedan mogući život’’ naziv je romana Ivanke Kosanić koji je biografija velike slikarke Nadežde Petrović. Radnja romana se odvija korz Nadeždina sećanja događaja iz života dok leži u bolnici nekoliko dana pred smrt.

Citati iz knjige:

‘’Za mene je to – rekla je Nadežda – uvek bio izazov: da se na portretima koje slikam vidi ono po čemu će se ti ljudi pamtiti. Ono iza i ispod providnosti same spoljašnjosti.’’

”…Pojavilo se i ono njeno pitanje o moći boja, o snazi likovne umetnosti: mogu li se i zvukovi, može li se i muzika preneti, oživeti na platnu? Ona je u takvim pitanjima (i kasnije pokušajima kada je tragala) uživala, ona su bila večiti novi izvor nekih stvaralačkih sladostrašća, onog osećanja da čovek postaje pravi stvaralac samo ako se tome preda do kraja.”