Tapiserija i niti
Jagoda Buić je kreirala kostime za pozorišne predstave, bavila se scenografijom za film i pozorište, dizajnirala i izrađivala tapiserije u vreme kada je tapiserija tumačena i tretirana kao zanat, stvarala skulpture od niti koje su tapiseriju uzdigle do nivoa umetnosti… Od 2000. godine niti je zamenila papirom i od tada je nastajao niz divnih kolaža.
Rođena je u Splitu 1930. godine a umrla u Veneciji 1922. godine. Studirala je umetnost u: Zagrebu, Beču, Veneciji i Rimu. Bavila se kostimografijom i scenografijom ali je tapiserija njen najznačajniji umetnički oblik izražavanja.
Tapiserije su kreacije po kojima pamtimo Jagodu Buić kao vrhunsku umetnicu u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Istovremeno kada je Jagoda stvarala svoje drugačije tapiserije istom idejom vodila se i poljska umetnica Magdalena Abakanovič, jedno vreme izlagale su zajedno i postizale uspeh na međunarodnoj umetničkoj sceni. Njihov cilj bio je u to vreme potcenjenu tapiseriju uzdignuti na nivo umetnosti i u tome su uspele, na drugačiji način, uvodeći tapiseriju u oblast skulpture.
Velike apstraktne tapiserije
Jagoda Buić je dala veliki doprinos tapiseriji kao obliku likovnog izražavanja tako što ih je oblikovala kao skulpture. Bila su to vajarska dela od tekstila velikih dimenzija, neke su dosezale od poda do plafona. Takav način predstavljanja davao je tapiseriji veliku dinamičnost.
Prve njene velike tapiserije radile su tkalje sa Peštera. Jagoda se kao mlada umetnica, trenutak vreme period kada je sve bilo moguće ostvariti, uputila na visoravan Pešter (Sjenica) autentičan prostor gde su žene izrađivale ručne radove veštinama koje su naučile i nasledile od predaka. Među njima pronašla, angažovala je najveštije koje su mogle ispratiti njene ideje do tada ’’neviđene’’ u svetu. Od grubih niti kudelje, od debelo i tanko predene vune do sisala, njihovim mešanjem i kombinovanjem nastale su skulpture koje su ’’pobrale’’ osvojile nagrade na međunarodnim izložbama.
Tkanje i pletenje koji su najviše primenjeni na njenim tapiserijama uvek se povezivalo sa ženama, one su bile tvorci tekstilnih upotrebnih i dekorativnih predmeta u domaćinstvu.
Dok je u vreme stvaranja tapiserija Jagode Buić ta činjenica bila jasno izražena ona je svojim idejama od tog običnog i obaveznog svakodnevnog rada žena u seoskim sredinama oblikovala umetnost kao nešto uzvišeno u prostoru.
Kretala se od tananih radova do monumentalnih grubih i jakih kao stene.
Od njenih reči izdvojila sam ove koje najbolje oslikavaju njen proces rada i realizacije ideja: ‘’raditi kao da ničega nije bilo prije’’.
Nagrada za savremenu umetnost dodeljena je tekstilnoj skulpturi
Na Bijenalu tekstilne umetnosti u Lozani (Švajcarska) 1965. godine umetnica je izložila tapiseriju koja je bila skulptura u prostoru. Zadivila je kritičare savremene umetnosti i što je dovelo do otkupa tapiserije, to je za rad mlade umetnice bilo veoma podsticajno. Pozitivne kritike i otkup bile su značajne i za samu tapiseriju jer su bile prvi korak da se tapiserija uzdigne na nivo umetnosti.
Osvojila je prestižnu nagradu za savremenu umetnost Gran Pri Itamarati na 14. Bijenalu u Sao Paolu 1975. godine kada je predstavljala Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju.
Bila je to nagrada koja je definitivno tapiseriji kao posebnoj tehnici izražavanja obezbedila priznanje da je deo umetnosti. Tapiserija u 20. veku postaje oblik savremene umetnosti.
Trodimenzionalne tapiserije izlagala je na Bijenalu u Veneciji (kao samostalna umetnica učestvovala je tri puta na ovom Bijenalu – 1968. 1970. i 2001. godine).
Toplina tkane tapiserije
Koje boje je umetnica izabrala za njene tapiserije? Najčešće su to crvena, crna, plava, braon u svim tonovima koja dočarava kamenje i pesak, prirodu uopšte.
U svoje tekstilne skulpture i instalacije Jagoda Buić je od 1980. godine dodala metal. Savitljive i prilagodljive tekstilne niti obogatila je metalom. Povezala je dve suprotnosti tople niti i hladan metal.
Šta je značio metal u moru isprepletenih niti? Zašto ga je kombinovala sa tekstilom? Da li je na taj način obogatila tekstil ili ga osiromašila? Učinila hladnijim? Neka su od pitanja na koja možemo dati odgovor samo onda kada vidimo njene, na taj način, rađene tapiserije uživo.
Mnogo njenih tapiserija asociraju na morske talase i pesak na velikim plažama, dočarala ih je jasno izraženim naborima koji posmatrače privlače sebi. Neke podsećaju na ogromne školjke nasukane na pesku. Visina pojedinih skulptura bila je oko dva metra i delovale su moćno a onda ih je crvena boja pretvarala u tople niti koje želimo da zagrlimo, dodirnemo. Privlači nas njihova toplina, asocijacija na toplo imaju sve vunene niti ma kako ih ispreplitali.
Tkanje je osnova svih njenih tapiserija. Nije samo obično tkanje, ono je podloga i polazna tačka ali tapiserije su kasnije dodavanjem novih elemenata postajale nešto neočekivano, oblikovane su u skulpture koje su bile drugačije od nama već poznatih: od kamena, gline ili drveta. Bile su tople, privlačile su posmatrače da ih dodirnu, imale su izbočine od sirovina od kojih su pravljene niti vune ili na pojedinim mestima imale su jasne proreze više niti je skupljano i čvrsto uvezivano u jednu debelu nit koja je davala dinamuku skulpturi i izražavala kretanje, misteriju…
Izvučene niti iz tapiserija koje su ostavile ‘’rupe’’ slobodan prostor na mnogim mestima jedna je od karakteristika njenog rada. Ponegde dodatno niti slobodno padaju uzburkavajući misli posmatrača.
Tapiserije velikih formata od onih na zidu do onih koje su oblikovane u posebne forme stavljene u prostor kao skulpture između kojih možemo da se krećemo i posmatramo ih sa svih strana učinile su Jagodu Buić prepoznatljivom umetnicom u svetu. Njena dela od niti su vanvremenska.
Scenografije i kostimi
Scenografije i kostimi za pozorišne predstave su bili veoma važni u njenom profesionalnom radu, za pozorišta uradila ih je više od 100. I u ovoj oblasti stvaralaštva bila je drugačija. Na početku karijere više je radila u pozorištu stvarajući unikatne kostime za predstave. Za jednu predstavu dizajnirala je i izradila tkanjem sve kostime što je dalo jednu dozu topline i bliskosti glumaca sa publikom.
Od 2000. godine radila je kolaže od japanskog papira. Inspiraciju za svoja nova dela našla je u tananom papiru kroz koji je oblikovala svoje misli.
Izložba ‘’Esencijalnost niti’’ u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu
Magična izložba tapiserija umetnice Jagode Buić postavljena je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu krajem 2023. i početkom 2024. godine. Trodimenzionalne tapiserije privlače pažnju, osvajaju gledaoca svojom veličinom i strukturom. Niti prepletene i oblikovane prema zamislima umetnice dočaravaju jednu drugačiju dimenziju tekstila koju je Jagoda Buić otkrila i stvorila pre trideset-četrdeset godina.
Jedno od dela na izložbi je ‘’Kompozicija V’’ koja je izrađena u ‘’Ateljeu 61’’ 1972. godine i nalazi se u njihovom vlasništvu. Jaka braon i bež nijanse boja smenjuju se čineći da tapiserija izgleda kao da je izašla iz prirode zaogrnuta smirenim bojama.
Druga tapiserija koju sam izdvojila jeste izuzetno vajarsko delo od niti koje crnom bojom asocira na kulu u kojoj je zarobljen lik iz bajke. Debele niti koje su još često upletene spojene u jake kanape daju čvrstu teksturu skulpturi i ona dobija stabilnost. Naizmeničnim različitim načinom slaganja niti od dna ka vrhu stičemo utisak kao da se krećemo kroz različite spratove i da nas na vrhu očekuje iznenađenje.
Crteži – skice za tapiserije koji su izloženi na poseban način dočaravaju kako je umetnica razrađivala ideje. Uvek je zanimljiv i ovaj deo stvaralaštva umetnika koji uglavnom nije predstavljen i poznat tokom života velikih stvaralaca.
Na izložbi prikazane su tapiserije iz zbirke Muzeja savremene umetnosti, tapiserije iz drugih muzeja i privatnih kolekcije nastale između 1962. do 1977. godine, skice za tapiserije i dnevnik umetnice.
Često su bili 
Tkanicama je ponegde dodeljivana magijska uloga – da su one čuvari osoba koje ih nose.
U drugoj polovini 19. veka gradske žene počinju da nose pamučne kecelje ukrašene ornamentima u boji dok u selima žene nose ručno rađene pregače od vune. Sve više se koristi pliš za izradu kecelja jer je kao materijal pogodan za dodavanje ukrasa vezom i zlatovezom.
Slikar Antal Štrajtman bio je profesor crtanja u gimnaziji u Velikom Bečkereku i zaslužan je za osnivanje zanatske škole u ovom mestu. Organizovao je izložbe primenjenih umetnosti i dao veliki doprinos reklamiranju ovog ćilima. Zastupao je mišljenje da su izvorni način izrade i izvorna ornamentika najvažniji za ovaj proizvod.
Zahvaljujući postojanju škole i obukama tkalja koje su rađene u njoj 1894. godine osnovana je fabrika tepiha. Ostaje pitanje kako je fabrika uticala na umetničko tkanje. Dobro ili loše?
Zbog boravka Turaka na Balkanu tkalje su lako preuzimale orijentalne motive i mešale ih sa tradicionalnim ornamentima. Njihovim kombinovanjem nastajale su sasvim nove šare koje su vremenom postale originalne pirotske.
Verovatno je prvo mišljenje o poreklu šara na pirotskom ćilimu tačno. Sigurno su postojale vešte tkalje koje su kombinovale više motiva i stvarale jedan novi koji je bio mešavina više njih pa otuda i postoji sličnost. Neprestano su stvarale nove šare, davale su im lični pečat.. Kod novog motiva tkalje bi menjale boje, raspored površina i boja, dodavale nešto svoje… Sve šare su na neki način pirotske jer su mešanjem, dodavanjem i oduzimanjem postajale deo te sredine a određivanjem značenja šare su postale jedinstvene za to područje.
Geometrijski motivi dominantni su na pirotskom ćilimu. Takvi motivi prisutni su još od praistorije, imali su slično značenje u svim situacijama i vremenima. Romb, univerzalni oblik, veoma je zastupljen u pirotskom ćilimu, cik-cak linija takođe…
Rođena u Splitu (1909), završila umetničku školu i istoriju umetnosti u Beogradu. Bila je u srodstvu sa Nadeždom Petrović, družile su se i uživale u stvaranju umetnossti, bile su joj posvećene. Udala se za Rodoljuba Čolakovića i preselila u Bijeljinu. U toku Drugog svetskog rata bila je zarobljenik u nekoliko logora.
Veličina u kojoj se tkaju staparski ćilimi najčešće je 2×2 metra. S obzirom da su razboji bili ograničene širine ćilimi su se tkali iz više delova, najčešće dva i onda ušivanjem spajali. Najčešće su se tkali u paru zato što su bili mali pa su se u jednoj prostoriji morala koristiti dva.
Zašto je prestalo tkanje staparskog ćilima i kada?
Mali ćilim 10×15 cm sa motivom staparske ruže na sredini kupila sam kao suvenir za moju kolekciju ručno rađenog tekstila. Ovo je poseban proizvod koji su uradile vešte ruke tkalje. Mogu ga uramiti kao sliku i biće odličan ukras na zidu koji će me podsećati na sve vredne žene u prošlosti koje su ručno stvarale prelepe radove od tekstila.