Pletenje je veština u kojoj se niti sa dve igle provlače kroz petlje i povezuju u jednu celinu. Preplitanjem niti nastaju ručno rađeni odevni predmeti.
Za pletenja potrebni su igle i vunica.
Igle za pletenje razlikuju se po debljini. Vunica se bira prema debljini igala. Ako su igle deblje potrebna je i deblja vunica ili konac za pletenje. Ako su igle deblje a tanja vunica dobija se prozračno i mekano pletivo.
Koji odevni predmeti se mogu isplesti? Džemperi, prsluci, haljine, šalovi, kape, rukavice, čarape… Veliki predmeti se pletu sa dve igle a sitni kao što su čarape pletu se sa pet tanjih igala.
Da bi pleteni odevni predmeti bili bogato ukrašeni koriste se šeme za pletenje (mustre). Izbor šeme za pletenje određuje koliko će predmet biti složen za rad. Osobe koje pletu po već postojećim šemama čitaju šeme i svojim umećem izrađuju određen predmet.
Veći je izazov da pletilja sama osmisli svoju šemu po kojoj isplete džemper naprmer. Tada ona svojoj veštini pletenja dodaje unikatni dizajn i stvara posebne pletene rukotvorine.
Sve žene koje pletu opisuju da ih ručno pletenje smiruje i opušta. Zato ga preporučuju kao koristan hobi.
Sa prvim pahuljama tražimo kape, šalove i rukavice. Ako su ručno pleteni predstavljaju dodatnu lepotu i izvor energije.
Pored ručnog pletenja postoji i mašinsko pletenje. Mašinu za pletenje izumeo je Vilijam Li 1589. godine. Mašinsko pletenje nije ugrozilo ručno jer svaki ručno pleteni predmet je poseban.
Pravilnikom o određivanju poslova koji se smatraju starim i umetničkim zanatima i domaćom radinošću pletenje je svrstano u domaću radinost.
Da li je zbog toga potcenjeno?
Da li volite da pletete?
Hristifor Crnilović sakupio je veliku zbirku predmeta od tekstila, grnčarije i nakita od srebra. Deo zbirke može se videti na izložbi a motivi i način izrade radova bili su mi inspiracija za nekoliko minijatura na svili.
Lepota ručnog rada je u motivima i načinu njihove izrade koje su vešte ruke žena prenele na tekstil. Od davnina žene su stvarale upotrebne predmete od tekstila koje su koristile u kući i to je bila njihova glavna odlika upotrebljivost. Vremenom se akcenat sve više prenosio na lepotu ručno rađenih predmeta.
Pitam se: Koliko je veštoj pletilji trebalo vremena da isplete jedan par čarapa? Kako su pratile šeme po kojima su plele čarape? Koliko je trebalo koncentracije u radu? Da li se danas negde izrađuju ili su sada postale muzejski primerci?
Na izložbi predstavljeno je dvopređno ornamentalno stvaralaštvo od XVIII do XX veka sa mnogo crteža i šema geometrijskog oblika koje su prenošene na čarape kao ukras. Različite oblasti imale su svoje specifične ukrase mada su mnogi ornamenti na vunenim čarapama isti za više različitih naroda.
Zanimljivo je da je svaki par čarapa jedinstven. Istraživači dvopređnih čarapa u Srbiji kažu da je skoro nemoguće naći potpuno isti par po kompozicijama i rasporedu šara.
Oduševljena sam ornamentima na čarapama. Izgledaju kao ’’znakovi’’ predaka koje prenose budućim generacijama. Pitanje je da li razumemo te tragove, znamo li da ih čitamo? Sigurno je da trebamo da se potrudimo da očuvamo izvorno stvaralaštvo zbog njih i nas. Pletilje koje još uvek izrađuju dvopređne čarape rade na očuvanju tradicije i izvornih ornamenata.
Šta danas očekujemo od jedne ženske košulje? U vremenu masovne proizvodnje menjamo ih a da i ne primećujemo njihovu kratkotrajnost, ne vezujemo se za njih, ne divimo im se. Barem većina žena to ne čini.
Manji broj žena veze za svoje potrebe ili radove poklanja široj familiji, jedan broj žena okuplja se oko udruženja u kojima pronalaze istomišljenike i u grupi vezu iz hobija i zadovoljstva. Njihov rad značajan je za očuvanje tradicije.
Lepota ručnog rada i bogatstvo elemenata i ornamenata na odevnim predmetima izražajni su. Ručno rađeni etno predmeti nastajali su tokom 19-og i početkom 20-og veka.
Svetlucanje srebrnog nakita iz vitrina podseća me na iskrice koje privlače pažnju i golicaju maštu. Nakit je lepota kojoj se divim, precizno je urađen, pitam se koji alat su umetnici imali tada. Tanane linije izvučene na kopčama dodiruju dušu i daju eleganciju.
Jedna od soba privlači pažnju crvenom bojom ćilima koji šire pozitivnu energiju. To su 
Čini mi se da su sobe uređene onako kako je predlagala 
Muzej je jedno od mesta u Beogradu u kome se čuvaju ručno rađeni predmeti i kao takav dragocen za sve ljubitelje ručno rađenog tekstila.
Srpske književnice (kraj 19. i početak 20. veka) Savka Subotić, Jelica Belović Bernadžikovska, Jelena Dimitrijević i druge nije bio priznat u javnosti i poznat širim masama.