Home Tags Posts tagged with "ručni rad"
Tag:

ručni rad

Šest godina bloga Putem niti

Blog Putem niti – 6 godina postojanja

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Putem niti je blog o putovanjima u mesta koja imaju veze sa nastajanjem tekstila i kreativnošću žena u toj oblasti. Tkanje, izrada tapiserija, slikanje na svili, pletenje, heklanje i vez jesu niti koje kroz putopise i priče o stvaralaštvu žena spajaju sadašnjost i prošlost.

Već šest godina uživam u istraživanju materijala za blog, putovanjima kroz Srbiju, fotografisanju, pričanju priča o hrabrim i obrazovanim ženama u prošlosti, slikanju, pisanju i objavljivanju tekstova na blogu Putem niti. Cilj mi je da se čitaoci koji pročitaju bilo koji tekst ili više njih osete lepo i nadahnuto.

Kroz tekstove o ženama stvaraocim u različitim oblastima u prošlosti odajem tim ženama veliko poštovanje za njihovu borbu za bolje uslove života i rada svih žena u Srbiji.

Tekstovi o nitima: tkanju, tapiserijama, slikanju na svili i tekstilu uopšte, vezu, heklanju… jesu tu na blogu kao jedan podsetnik na kreativno stvaralaštvo žena danas i u prošlosti. Dodavanjem mojih kreacija pokušala sam da obuhvatim inspiraciju koja je dolazila iz starih ornamenata i mesta povezanih sa nitima.

Gradovi u koje sam putovala, preplitanje niti kroz njih i lepotu prirode jesu zanimljive priče koje se protežu iz prošlosti, idu kroz sadašnjost i nastavljaju dalje u budućnost. Ručni rad i kreativno stvaralaštvo žena neizostavni su deo tih priča.

Stvaranje žena u prošlosti bilo je čuvanje i usavršavanje izvornih tehnika izrade proizvoda od tekstila počevši od niti, istovremeno je to čuvanje tradicije. Danas je izuzetno važno da se sačuvaju motivi koji su izraz duše naroda.

Pet godina bloga ’’Putem niti’’

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pet godina postojanja bloga Putem niti tera me da se osvrnem na ideju njegovog nastanka i trajanja.

Pre pet godina ideja da pišem o mestima važnim za niti došla je iz želje da delim informacije o pojedinim vrstama ručnog rada sa nitima i dodajem moje radove na svili. Cilj je bio i ostao motivisanje i podsticanje čitalaca pre svega ali i sebe da se više bavimo kreativnim radom.

Mnoštvo informacija, iskustva sa putovanja i rada na svili postavljam na jedno mesto evo punih pet godina. Radim to jer želim i volim da pišem, volim da istražujem o raznim zanimljivim mestima, umetnicama, kreativnim stvaraocima, volim da putujem, da slikam…

Divim se ženama koje i danas stvaraju ručne radove, koje rade sa nitima, stvaraju unikatne kreacije i apsolutno ih podržavam. Slikam na svili već 17 godina i uživam u svim blagodetima koje mi kreativno stvaranje pruža.

Koje su teme o kojima pišem?

Pišem postove za blog Putem niti o nitima (tkanju, vezu, tapiserijama, slikanju na svili i tekstilu uopšte, o nitima koje se povezuju i prepliću), mestima koja su povezana sa nitima, inspirativnim mestima u koja sam putovala, velikim ženama stvaraocima, mojim kreacijama – uopšte o temama koje su mi zanimljive.

Priče o muzejima u kojima možemo videti izvorne ručno pravljene radove nastale u prošlosti veoma su mi važne jer ih kroz kulturni turizam povezujem sa nama danas.

Muzej Ponišavlja i pirotski ćilim

Sledeće grupe tema su o gradovima u koje sam putovala, oni su moja inspiracija za radove na tekstilu, priče o ženama koje su postavile temelje u borbi da ručni rad bude cenjen i omogući prodaju i zaradu ženama koje ga stvaraju. O prirodi i njenim lepotama…

Poruka tekstova je da čitaoci uvek iskoriste svet oko sebe za stvaranje i inspiraciju, da ih podstaknem da sami istražuju i saznaju više ili urade više u oblasti ili tehnici kojom se izražavaju.

Sve tehnike koje se koriste u radu sa tekstilom važne su. Mnoge su skoro nestale jer žene koje stvaraju radove ne mogu ih prodati pa se sada sve više rade kao hobi. Upravo taj rad iz zadovoljstva bi trebao biti način da se sačuvaju stare tehnike i ručni radovi.

Zašto je ručni rad važan?

Kroz njega se stvaraju i čuvaju specifične izvorne tehnike izrade proizvoda koji predstavljaju tradiciju jednog naroda. To je jedini način da se sačuvaju motivi koji su izraz naroda i koji čine da se tradicija poštuje…

Uglavnom su se žene u prošlosti bavile ručnim radovima vezanim za tekstil. Tako je i danas. Stvarale su i dalje stvaraju mala umetnička dela.

Koristim svoje slobodno vreme i sa uživanjem istražujem, putujem, fotografišem, odlazim na izložbe, ističem priče o hrabrim i obrazovanim ženama u prošlosti, slikam, pišem i objavljujem na blogu sve sa ciljem da se čitaoci koji pročitaju bilo koji post ili više njih osete nadahnuto, lepo, inspirativno…

Istovremeno svi objavljeni tekstovi vezani za niti i žene stvaraoce su moj način da odam poštovanje i priznanje ženama za njihovu borbu za bolje uslove života i rada svih žena i njihovo stvaralaštvo u svim sferama stvaralaštva.

U nastavku su linkovi do tekstova koje sam izdvojila, koji predstavljaju vrednost na blogu:

Pirotski ćilim

Savka Subotić – žena koja je prepoznala vrednost ručnih radova

Manakova kuća – čuvar tradicije

Tozluci

Tozluci

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Na izložbi ’’Nasleđe’’ u Etnografskom muzeju izloženi su zanimljivi predmeti jarke narandžaste boje. Liče na čarape a nisu čarape, zovu se tozluci. Grejači za noge, od kolena do gležnja. Imaju praktičnu ulogu kada je hladno vreme. Ovaj par koji je izložen imao je i dekorativnu stranu, jake pozitivne boje sigurno su blistale u snegu.

Tozluci su muške narodne nošnje, retki su krajevi gde su izrađivani i za žene a gde jesu bili su drugačiji nego ovi za muškarce. Napravljeni su od sukna, čoje i gajtana (crvenih, žutih i crnih), i druga kombinacija boja gajtana: bela, žuta i crvena.

TozluciTalasaste linije u gornjem i srednjem delu predstavljaju poseban ukras ali i dinamiku. Zakopčavaju se u donjem delu a taj deo je iznutra obložen čojom.

Deo odeće koji se koristio u Srbiji u 19. veku. Ukrašavaju i štite noge od kolena do članaka. Sa jedne strane ukrašeni su šarama. Poznati su i pod imenom kamašne.

Na fotografiji su tozluci iz Severne Makedonije, sa početka 19. veka iz etnografske kolekcije slikarke Nadežde Petrović koja je prikazana na izložbi ’’Nasleđe’’ u Etnografskom muzeju u Beogradu.

Pačvork

Pačvork kao oblik kreacije

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pačvork je način povezivanja više komada tkanine različite veličine i oblika. Šivenjem, ručno ili mašinski, spajaju se komadići tkanina od kojih nastaje veći upotrebni tekstilni predmet.

Tehnikom pačvorka mogu se izraditi različiti upotrebni predmeti: prekrivači, jastučnice, zidni ukrasi, torbe, prsluci, suknje, haljine…

Kada se izrađuje prekrivač tehnikom pačvork on ima tri sloja: donji sloj je podloga, srednji sloj je vatelin i gornji vidljivi sloj je pravi pačvork, komadići tkanine ušiveni na različite načine.

Stari Egipćani koristili su pačvork kao i Kinezi i Japanci nekoliko hiljada godina unazad (2000-3000 p.n.e). Najstariji sačuvani komadi su iz srednjeg veka. U Evropi i Americi pačvork se prvo koristio za izradu prekrivača.

Pačvork ušiveni delovi tkanineUmetnici koriste pačvork kao oblik kreacije

Danas u Americi umetnici najčešće koriste nove materijale, seku ih i spajaju kreirajući umetničko delo. Organizuju izložbe i prodaju radove velikim kompanijama.

Pačvork je postao tehnika kojom se stvara umetnost. Materijal sa kojim se izrađuje je posebno tkano pamučno platno iz koga se prilikom sečenja ne izvlače se niti na krajevima i proizvodi se isključivo u širini od 110 cm.

Svako može da radi pačvork od starih materijala koji moraju ispuniti zahtev da su pamučni i da se ne rastežu. Izvorno pačvork je i nastao iz potrebe da se recikliraju oni delovi stare odeće koji nisu bili mnogo ishabani i uništeni.

Crno beli pačvorkPosebna podloga za sečenje materijala, veliki lenjir i sekač obavezni su da bi se materijal mogao precizno iseći. Bilo koja šivaća mašina dobra je za spajanje parčića od kojih će nastati posebne kreacije.

Širom sveta izrada raznih kreacija upotrebom tehnike pačvork postao je hobi kroz koji, uglavnom žene, na kreativan način ispunjavaju svoje slobodno vreme.

Motivi sa Sirogojno džempera

Niti koje greju – Ručno pleteni džemperi iz Sirogojna

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Ubrzano razvijanje zemlje posle drugog svetskog rata stvaralo je entuzijazam i tada je izgledalo da je sve bilo moguće. Energija tog perioda bila je ohrabrujuća i motivišuća za pojedince koji su imali velike ideje i ličnu snagu.

Dobrila Smiljanić je bila jedna od njih. Ona je u selima Zlatibora počela od nule a razvila je uspešan koncept rada, stvaranja ručno pletenih džempera i njihovog plasmana na tržište. Kada je stigla u siromašna sela njena vizija bila je dovoljno velika koju je mogla da prati. Vredne pletilje pratile su je u svom stvaranju najbolje što su mogle. Zajedno stvorile su veliki brend ručno pletenih džempera ’’Sirogojno’’

IDEJA

Davne 1962. godine nastala je ideja da se u selu Sirogojno osnuje Poljoprivredna zadruga sa ciljem da se zaustavi ili barem uspori odlazak seoskog stanovništva u grad ili inostranstvo. U okviru zadruge formirana je ‘’Zlatiborka’’ pogon za domaću radinost. Od 1969. godine ovaj pogon izdvaja se iz Zadruge i pripaja ‘’Inetrexport’’-u iz Beograda. U budućnosti menjala je nazive, pripajana drugima, postajala samostalna… Suština je da je ‘’Zlatiborka’’ startovala u veoma skromnim uslovima za rad i razvoj.

 

Vuneni dzemperi sa Zlatibora

Zašto pletenje? Zato što je u toj sredini bilo materijala za rad – vune, sve žene u selima u to vreme znale su da pletu i imale višegodišnje iskustvo jer su za svoja domaćinstva same plele zimsku odeću (džempere, prsluke, kape, šalove, čarape…). Pletenjem kod kuće mogle su lako uskladiti sa poslovima koje su imale u domaćinstvu.

REALIZATORI IDEJE

Kreatorka Dobrila Smiljanić

Dobrila Smiljanić dolazi u Sirogojno da u Zadruzi organizuje izradu i prodaju ručno pletenih vunenih džempera. Prvo organizuje obuku pletilja radi unapređenja njihove veštine pletenja, svi radovi morali su biti ujednačeni jer su se radili za prodaju na tržištu. Rezultat obuke bio je da dvadesetak pletilja kreću da pletu džempere od vune zlatiborskih ovaca.

Nakon realizacije nekoliko radova zaključuju da su džemperi grubi jer je vuna oštra. Nastavljaju da rade sa onim što imaju i koriste istu vunu za pletenje sve dok, nekoliko godina kasnije, nisu organizovali nabavku bolje vune iz uvoza, sa Islanda. Vuna sa Islanda bila je mekša, od nje pletu džempere koji su prijatniji za nošenje. Dobrila je organizovala reviju i prodaju tih džempera. Kada su prve pletilje isplaćene sve više je dolazilo novih. Plele su džempere koji su izlagani na sajmovima mode u zemlji i svetu.

Rucno pleteni dzemperi sa Zlatibora

Ona je crtala motive koji su na džemperima. Bili su to zlatiborski pejzaži, cveće i plodovi iz prirode veselih boja. Motivi su nastali pletenjem nitima različitih boja ili su vezeni, naknadno je pleteni džemper ukrašavan vezom vunenim nitima. Veliki uspeh dostigli su ti džemperi iz Sirogojna a najzaslužnija za njihov nastanak je Dobrila Smiljanić koja ih je osmišljavala. Uskladila je prirodu i lepotu ručnih radova. Ostvarila je svoju viziju i motivisala je nekoliko hiljada pletilja da zajedno sa njom stvore veliki brend ručno rađenih džempera.

Pletilje

U periodu najvećeg uspona oko 2 000 pletilja plelo je vunene džempere po nacrtima kreatorke Dobrile Smiljanić. Projekat zadržavanja stanovništva u selu i njen rad sa ženama, odnosno usavršavanje rada koji su one već poznavale, pletenje ispunili su prvobitna očekivanja. I više od toga stvorili su i vinuli visoko jedan brend na svetsko tržište. Žene koje su stvarale ručne radove od vune za sebe i domaćinstvo izašle su na tržište, pod rukovodstvom kreatorke Dobrile, i dobile priznanje za njihovu veštinu.

PROIZVOD I PRODAJA

Rezultati veštih ruku pletilja bili su topli, lepi i praktični džemperi. Vremenom su počele da pletu jakne pa i kapute. Svi radovi bili su prepoznatljivi jer su ukrasne šare bile motivi iz prirode i sa Zlatibora.

Početkom sedamdesetih godina džemperi iz Sirogojna prodavali su se u većim centrima u Jugoslaviji zatim su izašli iz tih okvira i osamdesetih otišli u Pariz, Njujork, Tokio…

Zlatibor, pleteni dzemperi

Džemperi su se dobro prodavali sve do 90-ih godina kada je zbog sankcija i ratova sve zaustavljeno.

Šta je to što im je donelo uspeh? Ručno rađen praktičan proizvod, lepog izgleda, od kvalitetnih materijala, način plasiranja na tržište…

ZAUSTAVLJEN NAPREDAK

Ideju koja je realizovana i dala odlične rezultate uništile su sankcije i ratovi devedesetih godina. Tih godina pojavile su se kopije zlatiborskih džempera, onemogućen je njihov izvoz…

Firma je 1998. godine privatizovana i postala Sirogojno Style koja i dalje prodaje proizvode koji nastaju pletenjem. Džempere pletu žene iz okolnih sela.

Direktor kompanije Rade Ljubojević, nekada član Dobrilinog tima, želeo je da firma i dalje traje i da joj vrati nekadašnji sjaj. Znak Sirogojno i znak islandske vune zaštićeni su i oni su pokazatelji njihovih džempera.

DVA MUZEJA U SIROGOJNU

Muzej pletilja u Sirogojnu posvećen je ženama stvaraocima ručno pletenih zlatiborskih džempera koji su šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina bili brend čiji su se proizvodi prodavali širom sveta. Igle i vunene niti za pletenje je sve što im je trebalo. Stvarale su unikatne radove. Takođe u Muzeju prati se potpuna priča od početka nastajanja džempera do danas. Kreatorka Dobrila Smiljanić zauzima počasno mesto jer je ona bila vodilja pletiljama. Jedinstven muzej koji je nastao zahvaljujući kompaniji Sirogojno Style.

Muzej pletilja, rucno radjeni dzemperi

U Sirogojnu se nalazi i čuveni muzej – Muzej na otvorenom Sirogojno – staro selo sa zlatiborskim brvnarama koje su svedoci karakterističnog stila gradnje.

 

Serija tekstova o rucnom radu

Izdvojeno iz 2022: Serija tekstova o ručnom radu

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Seriju od pet tekstova o ručnom radu napisala sam u februaru i martu, posvetila sam je svim osobama koje još uvek ručno izrađuju određene proizvode. Predstavljaju podršku njihovom radu. Ovaj osvrt je podsećanje na članke i važnost ručnog rada u očuvanju tradicije.

Ručni rad i niti

Niti su energija koja nas prati na našem životnom putu. Ručni radovi od tekstila sastoje se od niti, njihovog kombinovanja, preplitanja, dodavanja, bojenja… Žene su te koje su kroz istoriju povezane sa nitima, one ih izrađuju na razne načine i brinu o tekstilnim predmetima, u prošlosti one su same proizvodile niti od kojih su nastajali odevni i drugi upotrebni predmeti.

Razne tehnike izrade predmeta od tekstila prerasle su u umetnost. Danas je ručni rad više hobi iako su neke tehnike, tkanje na primer, omogućile ženama da samostalno zarađuju za život od tog rada.

Ručnim radom nastaju proizvodi koji su bolji od industrijski proizvedenih jer je svaki unikat, proizvodi se rade uglavnom od prirodnih materijala i u njih je uloženo više lične energije koja ostaje uz radove do kraja.

Vez je primer u kome se najjasnije vidi kako ručni rad može biti umetnost. Tkanje tapiserija, takođe. Niti su te koje daju prostor mašti da formira unikatne kreacije.

Tkanje i tapiserijaRučna izrada tekstila prošla je svoj put od pojedinačne proizvodnje niti i izrade predmeta za upotrebu u porodici do izrade predmeta izvornim tehnikama za prodaju ili iz hobija. Svaki put tekstil je omogućavao ženama da izraze svoje dizajne i da stvore lepe predmete od kojih su neki postajali umetnost. Svaki ručno izrađen predmet je vredan divljenja.

Žene i ručni radovi

Zadovoljstvo u radu, u stvaranju lepih upotrebnih predmeta, najčešći je razlog što se žene bave ručnim radom. Svaki oblik ručnog izražavanja smiruje, usporava dnevni ritam i ostavlja prostora da se uporedo sa radom misli nađu u tišini.

Većini žena koje se bave ručnim radom nije cilj, niti potreba da prodaju radove jer oni na tržištu i ne mogu da dostignu realnu cenu, već je cilj uživanje u radu i izrada lepih predmeta koji postaju idealni pokloni za sve prilike.

Najbolji primer kako se stari motivi iz tradicije mogu ukomponovati u nove oblike da budu aktuelni i danas jeste vez. Pojedina udruženja žena neguju druženja i vezenje u grupi i tada biraju originalne motive sa starih tkanina i na taj način daju veliki doprinos očuvanju tradicije.

Vez kao rucni radNekada su žene na selu morale da znaju sve ručne radove jer su same izrađivale tekstilne predmete za svoje domaćinstvo. Žene u gradu više su se bavile ručnim radom iz hobija. I jedne i druge stvarale su predmete zadivljujuće lepote. Danas je bavljenje ručnim radom jedna meditativna aktivnost koja donosi blagodet smirivanja nakon napornog radnog dana.

Ručno rađeni predmeti i umetnost

Pored hobi varijante pojedine žene su otvorile svoje radnje i atelje u kojima ručno izrađuju razne predmete namenjene za prodaju. Nastavljaju rad kao nekadašnjih zanatskih radionica. Ručno izrađeni predmeti često su u grupi umetničkih i mogu poslužiti za opremanje enterijera, za dopunjavanje odevnih predmeta unikatnim modnim detaljima.

Kroz ručne radove struji energija autora, sve male nepravilnosti koje su vidljive na ručno izrađenim proizvodima su potvrda njihove posebnosti. Mašine mnogo brže urade savršene proizvode ali oni svi izgledaju identično. Imaju nižu cenu jer se rade serijski ali ručni rad nosi sa sobom energiju autora koja se utkala u proizvode tokom stvaranja.

Unikatne ručno rađene predmete kupac bira kada želi u svoj dom da unese nešto drugačije, istakne neki deo i pokaže lepotu radova. Unose različitost i radost u život i dom kupca, bude sećanja na određene situacije…

Ručni rad i tradicija

Stalno pričanje, pokazivanje i upućivanje mladih u izvorni oblik stvaralaštva važan je za očuvanje ornamenata i oblika stvaranja određenih predmeta kroz ručnu izradu. Bitno je pokazivati kako se nekada radilo, kako se danas radi da bi se izvorni oblik rada i motiva sačuvao jer to je čuvanje tradicije.

Pletenje Rad sa nitima i tekstilom je jedan od najpogodnijih načina čuvanja tradicije jer ona je stvaralaštvo naroda na određenim prostorima. Koliko god da se udubimo u to kako su žene nekada davno stvarale ručne radove uvek će njihova energija i entuzijazam da budu naša inspiracija. Njihovi radovi zaslužuju divljenje.

Skupljanje i čuvanje izvornih radova je jedan od načina da buduće generacije mogu videti kako je izgledao izvorni motiv jer danas se sve više polazi od izvornog motiva ali se on sve više stilizuje.

Pojedine tehnike izrade određenih predmeta danas se veoma malo koriste (pustovanje vune, na primer) zato je bitno da se ciljano obuče žene da stvaraju suvenire u ovoj tehnici da se ona ne zaboravi. Ulaganje više novca i napora da se određene tehnike tkanja sačuvaju takođe je važno.

Ručna izrada predmeta danas ne može da postigne konkurentnu cenu na tržištu zato su važna udruženja žena kroz koja se neguju određene tehnike jer žene kroz rad iz hobija žele dati doprinos očuvanju tradicionalnih motiva i tehnika rada.

Koliko je cenjen ručni rad?

Danas mašine obavljaju sve više poslova ali ručna izrada određenih proizvoda i dalje nastavlja tradiciju i unosi više topline u domove. Ručno izrađen proizvod od tekstila je unikat. Odevni predmeti imaju konkretnu primenu i mogu da izražavaju posebnost svake osobe. Rađeni su od prirodnih materijala i nose sa sobom mnogo pozitivne energije. Umetnici i kreativci koji ručno izrađuju određene predmete rade to jer vole a prodaju da šire pozitivnu energiju i kupe novu količinu materijala za dalji rad.

Rucno tkanjePredstavljanje ručno rađenih proizvoda javnosti skreće se pažnja, apeluje da se ceni takav rad, da on omogućava opstanak tradicionalnih motiva, podseća na žene koje su u prošlosti stvarale izuizetne predmete…

Ni danas kao ni ranije ručno rađeni proizvodi ne mogu da se prodaju po realnoj vrednosti. Kreativcima koji i dalje uporno stvaraju prelepe radove ostaje da se i dalje bore da budu više cenjeni i da budu prodati po realnoj ceni.

Čini mi se da su ljudi u prošlosti više cenili ručne radove nego danas. Izuzetna Nadežda Petrović skupljala je ručno izrađene predmete u krajevima gde je putovala a gde su živeli Srbi jer je želela u Parizu da pokaže te prelepe radove da svet vidi. Veliki umetnik Sava Šumanović je ostavio belešku o tome koliko se divi lepoti ručnog veza koji su radile žene u njegovoj okolini.

Podržimo sve koji još uvek ručno izrađuju određene upotrebne proizvode!

Zubuni - prsluci ukraseni vezom

Zubun – raskošno ukrašen prsluk

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Zubun je dugi prsluk bez rukava ukrašen vezom i crnim gajtanima, sa prednje strane je razrezan i ne zakopčava se. Pravili su se duži i kraći, potpuno ukrašeni i veoma malo ukrašeni, u svakom slučaju zubun je odevni predmet koji je vidljiv i nošen u svakoj prilici zato je pažljivo ukrašavan.

Razni su opisi za zubun kao što su: ‘’svečana ženska haljina bez rukava’’ ili ‘’prsluk sa prednje strane otvoren’’. Opredelila sam se za jednostavnije značenje, zubun je duži prsluk bez rukava i sa prorezom napred koji se ne zakopčava.

Zubun je napravljen od sukna i najčešće je bele boje. Najviše su ga nosile žene. Sukno je tkanina od vune domaće izrade – vuneno platno se prvo tkalo a zatim odnosilo na ‘’valjanje – omekšavanje grubih vunenih materijala’’ u ‘’vodenice valjarice’’ takođe tanje sukno ‘’valjale’’ su žene u svom domaćinstvu.

Pored jeleka zubun je deo nošnje koji je bogato ukrašen. Raskošno je ukrašen sa prednjeg i zadnjeg dela i to ornamentima i drugim motivima veza najčešće nitima crvene boje. Pored crveno-bordo niti vezeni su ili našivani i nitima drugih boja: crnom, zatim ponegde i u manjoj količini sivom i plavom, narandžastom, braon… Ivice su obrađene sa gajtanom ili čojom.

Detalj veza sa zubunaBio je praktičan a dodatnim ukrašavanjem pretvoren je u lep odevni predmet koji je kroz vez otkrivao umeštnost devojaka. U prošlosti prema materijalu od koga je sašiven i bogatstvu ukrasnog veza prepoznavao se socijalni status i nacionalna pripadnost vlasnika.

U 19. i prvoj polovini 20. veka zubun je bio odevni predmet koji se nosio svakodnevno. Obavezan je u srpskoj ženskoj narodnoj nošnji.

Olga Benson, ruska slikarka, kao saradnica Etnografskog muzeja naslikala je većinu zubuna iz kolekcije u muzeju. To su akvarel crteži. Obilazeći predele u Jugoslaviji ona je crtala i slikala narodne nošnje i posebne detalje koje je videla na terenu. Njeni crteži danas su dragoceni jer prikazuju izvorne predmete.

Muzej pletilja Sirogojno, prospekti

Muzej pletilja – Niti koje se povezuju

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Niti koje povezuju kreacije

Po dolasku u Sirogojno prvo što sam posetila bio je Muzej pletilja. Mesto u kome su žene pletilje sa Zlatibora, njih nekoliko hiljada, i kreatorka Dobrila Smiljanić, predstavljene kao vredne i uspešne žene koje su zajedno izgradile brend Sirogojno ručno rađeni vuneni džemperi. Pleteni džemperi od islandske vune bili su prepoznatljivi na tržištu u celom svetu.

Žene na Zlatiboru u prošlosti, kao i u ostalim krajevima zemlje, same su obavljale sve faze proizvodnje vune do konačne niti od koje su plele tople džempere. Šišanje ovaca, pranje i češljanje vune, predenje vune do faze skidanja pređe sa vretena, (eventualno bojenje i sušenje vune) i namotavanje niti u klupko. Formiranje klupka bila je poslednja faza teškog rada iz koje se prelazilo u kreativnu fazu – pletenje.

Naizmeničnim provlačenjem niti kroz mnoštvo petlji nastajali su delovi džepera koji su se spajali a zatim vezom ukrašavali. Žene su pletenje učile od malih nogu i sve su za potrebe svojih porodica izrađivale potrebnu odeću od vune.

Muzej pletilja u Sirogojnu

Muzej pletilja u Sirogojnu

Kada je krenula ideja da se proizvode džemperi za prodaju da bi žene imale zaradu a da ne napuštaju svoje domaćinstvo sve žene su znale da pletu i rade sa vunom. Kroz predavanja i dodatno uvežbavanje pletenja po posebnom zahtevu kreatorke Dobrile Smiljanić žene su unapredile svoju veštinu pletenja.

Pletilje su plele džempere po zamislima i instrukcijama kreatorke i kada su se oni pojavili na tržištu bilo je to iznenađenje za sve: kupce, kreatorku i same platilje. Reakcija svih bilo je oduševljenje.

Godina 1962. je važna jer je tada počeo kreativni put Sirogojno džempera i zlatiborskih pletilja. Od velikog početnog uspeha uz prisustvo na svetskom tržištu nekoliko decenija do problema devedesetih godina tokom sankcija, pada proizvodnje i prodaje. Nakon ove krize usledio je postepeni oporavak i stabilno prisustvo Sirogojno džempera na domaćem i inostranom tržištu koji traju i danas. Zlatiborske pletilje i dalje stvaraju tople i lepo ukrašene džempere od islandske vune.

Muzej pletilja – otvoren 2008. godine

Ispred zgrade Muzeja pletilja nalazi se skulptura žene koja prede vunu (ona prstima proizvodi niti od vune koje se u sledećoj fazi pletenjem pretvaraju u džempere i druge odevne predmete).

Muzej pletilja, Sirogojno

Muzej pletilja, Sirogojno

Muzej je smešten u prizemnom objektu izgrađenom u stilu zlatiborske gradnje. Otvoren je 2008. godine. Raznobojna klupka vune smeštena su u veliku providnu piramidu koja se nalazi na podestu koji liči na sto u sredini muzeja. Okolo su sedišta namenjena za razne radionice koje se održavaju u muzeju ali i za posetioce muzeja da malo predahnu i uživaju u ovoj divnoj priči.

Sa desne strane od ulaza pored prozora nalazi se vreteno sa opredenom vunom koje asocira na vreme kada je većina žena za svoju porodicu plela vunene čarape, kape, rukavice i džempere. Odmah do vretena su dve staklene vitrine u kojima se nalaze džemperi u izradi sa iglama za štrikanje i klupkom vune kojom se plete.

Dugi pleteni džemperi iz sedamdesetih i osamdesetih godina, smešteni u nekoliko vitrina, izgledaju veličanstveno. Oni su potvrda umeštnosti i snage žena koje su ih plele. Moj naklon njima, izuzetno cenim njihov rad.

Crveni džemper, Sirogojno, Muzej pletilja

Crveni džemper iz Muzeja pletilja

Od svih izdvaja se crveni. Niti, ispredene od meke islandske vune, povezane su petljama u džemper. Sitne dlačice izviruju iz upredene niti, imaju prijatan i mekan dodir koji donosi toplinu. Crvena boja čini ga jačim moćnijim i poželjnijim. Dodati vez stvara više topline u njemu, poziva posmatrača da se ogrne njime, kao da garantuje da će se u njemu osećati bolje.

Pitam se koliko je vremena i snage bilo potrebno da se urade. Koliko petlji je povezano i koliko vune utrošeno da bi oni izgledali ovako spektakularno? Velike pletene jakne, kaputi, džemperi izuzetne lepote imaju odliku Zlatibora kao planine, gromade.

U Muzeju nalazi se fotografija bake koja usesređeno prede vunu. Ona mi je sinonim za pletilje iz Sirogojna, posvećena radu kojeg se prihvatila i stvara lepotu ručno pletenih džempera. Još jedna fotografija koja me oduševila nalazi se na ulazu u Muzej to je fotografija na kojoj je desetak zlatiborskih pletilja, ispod fotografije vunom je ispisano Muzej pletilja.

Sirogojno, Muzej pletilja

Muzej pletilja, Sirogojno

Ručno pleteni džemperi, kaputi, prsluci, šalovi, kape od islandske vune dopunjeni vezenim motivima sa Zlatibora koje je dizajnirala Dobrila Smiljanić asocijacija su na selo Sirogojno. Kreatorka je svoj dizajn poveravala ženama iz Sirogojna a kasnije i drugih zlatiborskih sela da ga prenesu na džempere koje su one ručno radile. Verovala je u njih i njihovu veštinu pletenja.

Verovale su i one u nju. Vredne žene prihvatile su se pletenja sa velikim entuzijazmom i dale su svoj doprinos da opšta ideja izrade džempera i ostalih proizvoda od vune pletenjem zaživi. Uspele su zajedno da selo postane prepoznatljivo po očaravajućim ručno pletenim džemperima.

Od dvadesetak žena koje su počele da pletu za platu i pohađale obuku u nastavku razvoja stigli su do 2000 žena koje su plele džempere za tržište.

‘’Muzej pletilja čuva sećanje na početke i najveće uspehe žena iz malog zlatiborskog sela čije su rukotvorine stigle do modnih pista Milana, Pariza, Tokija…’’ piše u prospektu koji sam dobila u Muzeju pletilja.

Otvaranje muzeja posvećenog pletiljama je veliko priznanje za njihov rad. Zaslužile su. Mislim da je važniji od bilo koje pisane nagrade (plakete, pohvale, diplome).

Vreteno, igle za pletenje i vuneni džemper

Ručno pleteni vuneni džemper

‘’Zlatiborske pletilje izdržale su i prevladale nevolje sa kraja dvadesetog veka, ratove, sankcije, nemaštinu. U osvit novog stoleća, organizacija uzdigla se i uspravila kao privatna kompanija očuvanog, nepromenjenog imena.  Njima u cast i nezaboravu koji će lepotu i neponovljivu originalnost njihovih dela sačuvati za vremena koja dolaze,  upriličen je Muzej pletilja kao trajna pohvala njihovoj istrajnosti, marljivom radu i umeću koje je Sirogojno uvelo u svet i svet dovelo u Sirogojno’’ – iz prospekta Muzeja pletilja.

Pored postojanja muzeja i priznanja za žene pletilje odmora nema, i dalje njihove vešte ruke od vunenih niti stvaraju nove Sirogojno džempere za firmu ’’Sirogojno company’’ koja je vlasnik ovog brenda i muzeja.

Nedaleko od Muzeja pletilja nalazi se još jedan muzej. Poseban zlatiborski način građenja kuća sačuvan je u ‘’Starom selu’’ u Sirogojnu. Stare kuće u kojima se nekada živelo prenete su u selo i čine posebnu celinu Muzej na otvorenom.

Goblen, detalj

Goblen – vezena slika

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Vez

Kockica po kockica, bod po bod, ritmičnim provlačenjem igle sa obojenim koncem nastajala su umetnička dela na tekstilu – gobleni. Šema izabrane slike poznatog umetnika bila je osnova koju su vezilje sledile da bi na kraju rezultat bila izvezena identična slika na tekstilu.

Umeće vezilje imalo je uticaja na lepotu slike jer njen osećaj za upotrebu određenog broja niti koji je mogao praviti razliku u odnosu na originalno umetničko delo. U svakom slučaju izrada goblena bila je kreativna i smirujuća aktivnost koja se realizovala u tišini kao meditacija, uz tihu muziku ili u grupi uz razgovor sa drugaricama i vezenje praćeno pričama i otkrivanjem tajni.

 

Konci za vezGoblene su devojke i žene najviše vezle u gradskim sredinama, u slobodno vreme. Od 60-ih do 70-ih godina u Jugoslaviji gobleni su bili cenjeni i rado viđeni u svakom domu. Rađeni su za sopstvene potrebe, za poklon ali i pokazivanje veštine vezenja.

Danas su gobleni neka moda koja je davno prošla ali veština vezenja trajaće dok oni postoje. Mislim da u njima još uvek ima pozitivnih emocija koje su ‘’vezene’’ zajedno sa koncem.

Vilerovi gobleni

Gobleni su slike na tekstilu urađene iglom i koncem u boji. Ime je nastalo od francuskog izraza za tapiserije, po prezimenu braće Goblen koji su prvo imali radionicu za bojenje tkanina a kasnije su poslovanje proširili na izradu tapiserija. Dizajne za njihove tapiserije radili su poznati umetnici.

Po ugledu na te tapiserije Jakob Viler u Nemačkoj krajem 19. veka poznata i popularna umetnička dela pretvara u šeme za vez. Štampa šeme i žene počinju same da vezu ’’velika umetnička dela’’. Hobi vezenje goblena postaje veoma popularan početkom 20. veka a najveću popularnost dostiže u drugoj polovini ovog veka, tokom sedamdesetih godina.

Bili su popularni u bivšoj Jugoslaviji jer tradicija na ovim prostorima imala je vez kao način ukrašavanja tekstilnih predmeta ali i kao umetnički izraz. Vez je većina žena naučila u ranoj dobi, u svojoj porodici a gobleni su bili lakši vid veza jer su se radili po već pripremljenim šemama.

Za obične goblene koji su na platnu bili odštampani kao slika u boji po kojoj su se kvadratići popunjavali prateći šemu boja odlučivala se većina žena. Bili su pogodni za devojčice da nauče vez.

Vilerov goblen ''Brod u buri''

”Brod u buri”, Izložba ‘’Vilerovi gobleni – slike iglom islikane’’, Etnografski muzej

Sa druge strane postojali su gobleni koji su se radili po šemama sa papira na čistom, praznom platnu. Bili su zahtevniji za izradu, bodovi su bili sitniji ali su bili lepši i od kvalitetnijeg materijala, bili su to čuveni Vilerovi gobleni.

Na šemama za goblen bila su i dela Paje Jovanovića ‘’Borba petlova’’ i ‘’Kićenje neveste’’ i slika Uroša Predića ‘’Kosovka devojka’’.

Vilerovi gobleni su kao podlogu imali umetnička dela koja su prenešena u šeme po kojima se vezom moglo izvesti isto delo. Tako su umetnička dela prenošena iglom i koncem u drugi oblik formu izražavanja.

Izložba

Ljubica Ćorović poklonila je Etnografskom muzeju uramljene goblene i materijal sa kojim se oni rade. Irena Fileki, muzejska savetnica, od darovanih goblena postavila je izložbu pod nazivom: ‘’Vilerovi gobleni – slike iglom islikane’’ koja je u toku.

Izloženi su uramljeni gobleni različitih motiva. Iz daljine to su slike kao i sve druge ali kada se približite otkrivate da su to vezeni gobleni. Tada uočavate kockice od kojih su sastavljene. Podsećaju na piksel art.

Posmatram sitni vez na goblenima i mislim da su nastajali veoma dugo. Cenim vreme i rad koji su uloženi u izradu goblena, cenim veštinu žena koje su vezenjem stvarale svoja dela… Svojim radom doprinele su očuvanje veza – tradicionalne veštine ukrašavanja tekstila poznatu na ovim prostorima od davnina.

Vilerovi gobleni

Vilerovi gobleni, Izložba ‘’Vilerovi gobleni – slike iglom islikane’’, Etnografski muzej

Goblen kao način veza, vez po šemi manje je cenjen nego vez koje su radile žene po svom dizajnu kojim su stvarale svoje ornamente inspirisane tradicionalnim motivima. Ovaj način veza pripadao je umetničkom vezu i imao je više ličnog u izrazu i porukama.  

Šta je potrebno za vez goblena?

    1. Igla: Postoje specijalne igle za vez čiji vrh je tup a ušice za konac šire što olakšava i ubrzava rad ali može se koristiti i obična igla za šivenje,
    2. Konac: Konac za vezenje kupuje se u pozamanterijama i postoji u mnogo nijansi boja, sastoji se od šest niti koje mogu da se razdvajaju i zavisno od gustine tkanja platna koje se koristi za vez bira se broj niti sa kojima će se raditi,
    3. Makazice za sečenje konca,
    4. Platno: Za vez potrebno je ređe tkano platno jer tada konac lakše prolazi i lakše se slaže, postoje posebna platna tkana za vez ali često je laneno platno pogodno kao i pamučno,
    5. Materijal potreban za vez goblenaĐerđef odnosno ram: Đerđef se sastoji od dva kruga, najčešće je od drveta ili plastike. Na spoljašnjem krugu je šraf sa kojim se podešava veličina odnosno širina. Na mali krug postavi se platno, preko njega postavlja se veći obruč tkanina se provuče, poravna i zategne a zatim se širi obruč pritegne, tada je jako zategnuto platno spremno za rad,
    6. Šema: To je kupljena šema sa koje pratimo motiv i boje.
Jelek, fotografisan u Narodnom muzeju u Arandjelovcu

Jelek – prsluk ukrašen vezom

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Jelek je u Srbiji bio obavezan deo narodne nošnje sve do polovine 20. veka. Nosio se preko košulje. Ženski jelek nije dopirao ni do struka, isticao je gornji deo tela posebno grudi i skretao je pažnju i na struk. Više je bio ukras nego što je štitio telo od hladnoće. Opevan je u narodnim pesmama.U nekoliko drugih zemalja na Balkanu koristio se redovno kao odevni predmet. Za svečane prilike izrađivan je od finijih materijala i bogato ukrašavan vezom. Pliš, čoja, somot i vuna najčešće su bili materijali od kojih je izrađivan jelek.

Vezom se svaki jelek pretvarao u jedinstven unikatni odevni predmet. Različitim bodovima veza isticani su motivi koji su jasno određivali etničku pripadnost. Koncima za vez različitih boja vezeni su veći ornamenti dok su se srmom dodavali detalji. Zlatovezom je ukrašavan jelek devojaka i žena iz najbogatijih porodica.

Crni, tamno-plavi ili bordo pliš je materijal od koga se sašije jelek. Preko tamne podloge vezu se motivi sa zlatnim ili srebrnim nitima i to su luksuzni primerci jeleka. Pojedini su toliko bogato ukrašeni da nisu  samo odevni predmeti nego postaju umetnička dela. Mnoštvo tankih zlatnih niti ističu se na tamnoj pozadini i dodaju elegantnost.

Svaka etnička oblast imala je svoj kroj i svoje šare kojim je jelek ukrašavan. Jelek kao deo narodne nošnje jasno je isticao kojoj grupi naroda pripada onaj ko ga nosi. ’’Jelek, anterija i opanci po tome se znaju Srbijanci…’’ ističe jedna narodna pesma.

Jelek, prsluk ukrasen vezomUz malo strpljenja i veštine devojke su u prošlosti same šile i ukrašavale jelek. Uglavnom su precrtavale postojeće šeme za vez i na njih su dodavale nešto lično. Takođe, kao inspiraciju uzimale su neke od motiva sa narodnih nošnji i prilagođavale ih svojim idejama. Uvek su se trudile da urade drugačiji vez i motive koji su jelek činili unikatom.

Najčešće se jelek gajtanima ili ukrasnim trakama ukrašava po svim rubovima, oko vrata, izreza za rukave i po dnu a vez se dodavao u sredinu. Svileni gajtani su ukrasi koji su često stavljani na jelek. Po broju gajtana na jeleku prepoznavalo se bogatstvo vlasnika. Bogatiji su stavljali više gajtana. Dodavane su i metalne kopče.

Jeleke, koji se ne zakopčavaju, nosili su muškarci ali oni su bili manje ukrašeni (samo crnim svilenim gajtanima).

Da li je jelek ukrašen vezom bio udoban za nošenje? Ili je više služio za isticanje bogatstva i umeće osobe koja ga nosi. Činjenica je da je bio poput slikarskog platna na kome su do izražaja dolazile kreativne veštine žena. Slaganje boja i izbor motiva za vez slali su određene poruke, imale simbole koji su istaknuti.

Danas postoje radionice i udruženja žena gde se još uvek izrađuje jelek kao deo narodne nošnje najčešće ka kulturno-umetnička društva.

Newer Posts
Older Posts