Mjuzikl u Beogradu, Pozorište na Terazijama, Soja Jovanović i ’’Neki to vole vruće’’.
Ona je vešto svojom magičnom režijom spojila muziku sa pozorištem.
Prvi film ’’Sumnjivo lice’’ Soja Jovanović režirala je 1954. godine (zajedno sa Predragom Dinulovićem). U filmu su glumili isti glumci kao i u predstavi iz Akademskog pozorišta.
Najbolji film u istoriji jugoslovenske ili srpske televizije je film ’’Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo’’ režirala ga je Soja Jovanović.
Ona je režirala prvi jugosovenski film u boji ’’Pop Ćira i pop Spira’’. Zanimljivo je da je delo Stevana Sremca ’’Pop Ćira i pop Spira’’ režirala za pozorišete, film i televiziju. Film je na festivalu u Puli osvojio osam nagrada. Soja je dobila Prvu nagradu Zlatnu medalju ’’Arena’’ za režiju. Film je 2016. godine proglašen za kulturno dobro od velikog značaja.
Najviše je volela da režira predstave i ostala je verna pozorištu do kraja. Uradila je ukupno 58 osam režija predstava.
U 77-oj godini za Pozorište na Terazijama režirala je svoju poslednju predstavu ’’Umrla je gospođa majka gospođina’’ Žorža Fejdoa.
’’Umetnost nije razotkrivanje istina na svakojaki način, nego pomaganje čoveku da život proživi lepše i lakše, jer on može i mora da bude lep.’’ Soja Jovanović
Izložba ’’Soja Jovanović – pozorišno delo 1922 – 2022’’ organizovana je u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu povodom 100 godina od rođenja umetnice i 20 godina od njene smrti.
Soja Jovanović je bila prva jugoslovenska rediteljka. Prvo je režirala u pozorištu a zatim i filmove. Komedije su bile njen izbor a pisci čija dela je prenosila na platno bilu su: Branislav Nušić, Stevan Sremac, Branko Ćopić i Jovan Sterija Popović.
Sofija Soja Jovanović je odrasla okružena velikim umetnicima koji su poticali iz njene porodice: slikara, vajara, fotografa, pisaca, glumaca… Iz takvog okruženja izrasla je u vrsnu rediteljku koja je ostavila veliki trag u srpskoj umetnosti.
Soja Jovanović je rođena u Beogradu, ove godine je 101 godina od njenog rođenja.
Režirala je tri televizijsku serije: Osma ofanziva, Krug dvojkom i Pop Ćira i pop Spira.
Snimila je osam igranih filmova:
- ’’Sumnjivo lice’’, 1954
- ’’Pop Ćira i Pop Spira’’, 1957
- ’’Diližansa snova’’, 1960
- ’’Dr’’, 1962
- ’’Put oko sveta’’. 1964
- ’’Orlovi rano lete’’, 1966
- ’’Pusti snovi’’, 1968
- ’’Silom otac’’, 1970
U manastiru je organizovala prepisivačku školu, 
Kneginju Milicu i njenog sina despota Stefana Lazarevića srpska pravoslavna crkva proslavlja kao svetitelje 1. avgusta.
Dugo je bila zaboravljena i u svom rodnom mestu i šire. Povodom 100 godina od rođenja 1986. godine organizovana je monografska izložba u Beški i Inđiji.
Svoja dela poklonila je gradu Beogradu, u Kući legata čuva se oko 100 njenih skulptura.
Skulptura Olge Jančić ’’Plod šest’’ nalazi se u Zemunu ispred pozorišta ’’Madlenijanum’’.
Iskričave mermerne skulpture koje šire svetlost i belinu protkanu žuto-belim varnicama zadežale su me dugo kraj sebe, one prosto mame posmatrače da ih pažljivije pogledaju i istraže.
‘’Dani Isidore Sekulić’’ održavaju se uu junu i traju dva dana svake godine. Od 1967. godine opština Savski venac za najbolju knjigu godine dodeljuje književnu nagradu ‘’Isidora Sekulić’’. Za 2021. godinu nagradu je dobio književnik Jovica Aćin za delo ‘’Banja i druge poslednje priče’’.
‘’…Dole, uistini, ovlada neka zaplašena tama; gore, na nebu, stoji sve što se može nazvati bojom. Nebo pozeleni, zazeleni se u svima zelenim tonovima, recimo, mesečine. Tamo gde se svod dodiruje sa površinom snega, rascvetava se žuta boja, vrelo žuta. Neke nebeske žute lale koje rastu, prelaze postepeno u ružičastu boju, iz ružičaste u modroplavu, iz plave natrag u opšte zelenilo celog neba. A nad svima tim prelazima boja zategla se providna zavesa od srebrne čipke. Sve to, to je sunce, njegova poetska moć. Eno ga tamo udno severa. Ne lopta, nego neka ogromna nebeska tica: glavu zagnjurila u Ledeno more po nebu raširila najlepše perje svoga dugačkog repa.’’
Vida Ognjenović u knjizi Putovanje u putopis poslovno odlazi u Norvešku, živi i radi u Oslu nekoliko godina i u nekom momentu sledi deo staze kojom je Isidora Sekulić putovala kroz Norvešku i o njoj napisala čuveni putopis. Ovo je knjiga odavanja priznanja velikoj književnici za napisan najbolji putopis te davne 1914. godine.
Organizovala je Prvu umetničku koloniju u Srbiji i na Balkanu u mestu Sićevo kod Niša. Bila je umetnica koja je donela moderno slikarstvo u Srbiju. Njeni savremenici nisu shvatili tu umetnost i stalno su kritikovali njene slike i njen rad ali ona je imala svoju viziju i nastavila je da stvara u istom maniru.
Bila je jedna od umetica koja je slikala ženski akt bez ulepšavanja ističući da želi da prikaže realnost a ne da je ulepšava.
Kroz svoj rad povezala je tkanje i vez dve najrasprostranjenije veštine ručnog rada. Njihovim kombinovanjem stvorila je svoj umetnički izraz – tapiseriju koju je radila na drugačiji način.
‘’Svako ima pravo da u našem delu vidi ono što mu to delo kazuje…’’, govorila je umetnica. Sugerisla nam je da njenim skulpturama dajemo svoje tumačenje, pronalazimo asocijacije i inspiraciju…
Posebno volim stih:
Pesme koje je pisala bile su prihvaćene i objavljivane u novinama. Napisala je tri zbirke pesama, bila u krugovima književnika sve do smrti oca kada ostaje bez prihoda i doma u Vrdniku. Odlazi u Beograd ali nije dobila podršku za posao od beogradskih bogatih porodica i ubrzo je umrla u bedi.
Mnogo godina kasnije kroz manifestaciju ‘’Jefimijini dani’’ koji se održavaju u Trsteniku odato je veliko priznanje njenom radu.
Žena je glavni lik svih njenih knjiga. Oštro je pisala o neravnopravnom položaju žena u društvu i zalagala se da žene dobiju više prava. Pridružila se Kolu srpskih sestara među prvima a u Balkanskim ratovima bila je bolničarka, kao i slikarke 
Sačuvano je oko 500 njenih karikatura a većina se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.
Slikanje na svili
Pejzaž je takođe bio zastupljen jer je ona prva slikarka koja je u školi koju je vodila sa mužem, uvela plenerizam – odlazak u prirodu i slikanje na otvorenom. 
U Prvom svetskom ratu njen muž Rista Vukanović se razboleo i uz njega u bolnici je negovala i druge ranjenike. Sa vojskom su otišli u Grčku a iz Grčke sa grupom ranjenika u Francusku. Rista je umro 1918. godine u Francuskoj, ona se nakon rata vratila u zemlju. Kuću je prodala. Kasnije je dobila atelje u Kolarčevoj zadužbini i bila nastavnik u Umetničkoj školi.
Ručna izrada tekstila prošla je svoj put od pojedinačne proizvodnje niti i izrade predmeta za upotrebu u porodici do izrade predmeta izvornim tehnikama za prodaju ili iz hobija. Svaki put tekstil je omogućavao ženama da izraze svoje dizajne i da stvore lepe predmete od kojih su neki postajali umetnost. Svaki ručno izrađen predmet je vredan divljenja.
Nekada su žene na selu morale da znaju sve ručne radove jer su same izrađivale tekstilne predmete za svoje domaćinstvo. Žene u gradu više su se bavile ručnim radom iz hobija. I jedne i druge stvarale su predmete zadivljujuće lepote. Danas je bavljenje ručnim radom jedna meditativna aktivnost koja donosi blagodet smirivanja nakon napornog radnog dana.
Rad sa nitima i tekstilom je jedan od najpogodnijih načina čuvanja tradicije jer ona je stvaralaštvo naroda na određenim prostorima. Koliko god da se udubimo u to kako su žene nekada davno stvarale ručne radove uvek će njihova energija i entuzijazam da budu naša inspiracija. Njihovi radovi zaslužuju divljenje.
Predstavljanje ručno rađenih proizvoda javnosti skreće se pažnja, apeluje da se ceni takav rad, da on omogućava opstanak tradicionalnih motiva, podseća na žene koje su u prošlosti stvarale izuizetne predmete…