Kamen, mermer, bronza… Skulpture!
Rođena je u Bitolju 1929. godine, Akademiju likovnih umetnosti završila je u Beogradu a specijalizaciju u Majstorskoj radionici Tome Rosandića. Bila je jedan od osnivača grupe ‘’Prostor 8’’ koja je 1957. prva organizovala izložbu na otvorenom, u parku Tašmajdan.
Mnogo je izlagala, samostalno i grupno, dobijala nagrade… Posebno priznanje za njena dela stiglo je 1964. godine kada je britanski istoričar umetnosti Herbart Rid u svoju knjigu ’’Istorija moderne skulpture’’ uvrstio i skulpturu Olge Jančić pod nazivom ’’Udvojeni oblik’’.
Svoja dela poklonila je gradu Beogradu, u Kući legata čuva se oko 100 njenih skulptura.
Apstraktne skulpture
Skulptura ’’Materinstvo’’ je njeno najznačajnije delo po oceni stručnjaka. Simbolizuje ljubav, nežnost i sigurnost, najvažniji odnos majke i deteta. Sve to izrazila je u kamenu bizek.
Skulptura Olge Jančić ’’Plod šest’’ nalazi se u Zemunu ispred pozorišta ’’Madlenijanum’’.
Kamen i bronza su dva materijala od kojih je najčešće izrađivala svoje skulpture, pored toga radila je i sa drvetom, aluminijumom i terakotom. Ponekad je radila i u mermeru, jedna od tih skulptura (Jezgro oblika IV) nalazi se u parku u Bukovičkoj banji najvećoj galeriji skulptura u otvorenom prostoru.
Pratiti unutrašnje impulse i biti autentična – tog principa se držala vajarka više od 60 godina koliko je aktivno stvarala.
Govorila je: ‘’Osećanje koje se javlja pri radu u kamenu u momentima dobre koncentracije je čudesno. To je osećaj intenzivnijeg življenja nego u bilo kojoj drugoj situaciji…’’
Kamen – trajnost
Osvojile su me skulpture koje je radila u kamenu i mermeru. Primile su njenu energiju i zrače toplinom. Kamen je hladan ali njene skulpture nisu. Fine linije izvučene u kamenu šalju pozitivnu poruku a zaobljenost skulpture pretvara u blage oblike.
Iskričave mermerne skulpture koje šire svetlost i belinu protkanu žuto-belim varnicama zadežale su me dugo kraj sebe, one prosto mame posmatrače da ih pažljivije pogledaju i istraže.
Pitam se kako je uspevala toliko godina da stvara u tako teškim materijalima. Kamen i mermer su masivni i hladni a ona ih je pretvarala u tople i blage. Njene skulpture dodiruju dušu, izazivaju divljenje i veliko poštovanje prema umetnici.
Isto osećanje kod mene izazvale su i skulpture od kamena i gvožđa koje je stvarala, takođe, velika umetnica Olga Jevrić. Dve jake žene koje su uspešno oblikovale kamen i otišle u istoriju umetnosti.
Fotografije sam napravila na izložbi ”Olga Jančić – Iskonsko u modernom u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu” .
‘’Dani Isidore Sekulić’’ održavaju se uu junu i traju dva dana svake godine. Od 1967. godine opština Savski venac za najbolju knjigu godine dodeljuje književnu nagradu ‘’Isidora Sekulić’’. Za 2021. godinu nagradu je dobio književnik Jovica Aćin za delo ‘’Banja i druge poslednje priče’’.
‘’…Dole, uistini, ovlada neka zaplašena tama; gore, na nebu, stoji sve što se može nazvati bojom. Nebo pozeleni, zazeleni se u svima zelenim tonovima, recimo, mesečine. Tamo gde se svod dodiruje sa površinom snega, rascvetava se žuta boja, vrelo žuta. Neke nebeske žute lale koje rastu, prelaze postepeno u ružičastu boju, iz ružičaste u modroplavu, iz plave natrag u opšte zelenilo celog neba. A nad svima tim prelazima boja zategla se providna zavesa od srebrne čipke. Sve to, to je sunce, njegova poetska moć. Eno ga tamo udno severa. Ne lopta, nego neka ogromna nebeska tica: glavu zagnjurila u Ledeno more po nebu raširila najlepše perje svoga dugačkog repa.’’
Vida Ognjenović u knjizi Putovanje u putopis poslovno odlazi u Norvešku, živi i radi u Oslu nekoliko godina i u nekom momentu sledi deo staze kojom je Isidora Sekulić putovala kroz Norvešku i o njoj napisala čuveni putopis. Ovo je knjiga odavanja priznanja velikoj književnici za napisan najbolji putopis te davne 1914. godine.
Organizovala je Prvu umetničku koloniju u Srbiji i na Balkanu u mestu Sićevo kod Niša. Bila je umetnica koja je donela moderno slikarstvo u Srbiju. Njeni savremenici nisu shvatili tu umetnost i stalno su kritikovali njene slike i njen rad ali ona je imala svoju viziju i nastavila je da stvara u istom maniru.
Bila je jedna od umetica koja je slikala ženski akt bez ulepšavanja ističući da želi da prikaže realnost a ne da je ulepšava.
Kroz svoj rad povezala je tkanje i vez dve najrasprostranjenije veštine ručnog rada. Njihovim kombinovanjem stvorila je svoj umetnički izraz – tapiseriju koju je radila na drugačiji način.
‘’Svako ima pravo da u našem delu vidi ono što mu to delo kazuje…’’, govorila je umetnica. Sugerisla nam je da njenim skulpturama dajemo svoje tumačenje, pronalazimo asocijacije i inspiraciju…
Posebno volim stih:
Pesme koje je pisala bile su prihvaćene i objavljivane u novinama. Napisala je tri zbirke pesama, bila u krugovima književnika sve do smrti oca kada ostaje bez prihoda i doma u Vrdniku. Odlazi u Beograd ali nije dobila podršku za posao od beogradskih bogatih porodica i ubrzo je umrla u bedi.
Mnogo godina kasnije kroz manifestaciju ‘’Jefimijini dani’’ koji se održavaju u Trsteniku odato je veliko priznanje njenom radu.
Žena je glavni lik svih njenih knjiga. Oštro je pisala o neravnopravnom položaju žena u društvu i zalagala se da žene dobiju više prava. Pridružila se Kolu srpskih sestara među prvima a u Balkanskim ratovima bila je bolničarka, kao i slikarke 
Sačuvano je oko 500 njenih karikatura a većina se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.
Slikanje na svili
Pejzaž je takođe bio zastupljen jer je ona prva slikarka koja je u školi koju je vodila sa mužem, uvela plenerizam – odlazak u prirodu i slikanje na otvorenom. 
U Prvom svetskom ratu njen muž Rista Vukanović se razboleo i uz njega u bolnici je negovala i druge ranjenike. Sa vojskom su otišli u Grčku a iz Grčke sa grupom ranjenika u Francusku. Rista je umro 1918. godine u Francuskoj, ona se nakon rata vratila u zemlju. Kuću je prodala. Kasnije je dobila atelje u Kolarčevoj zadužbini i bila nastavnik u Umetničkoj školi.
Ručna izrada tekstila prošla je svoj put od pojedinačne proizvodnje niti i izrade predmeta za upotrebu u porodici do izrade predmeta izvornim tehnikama za prodaju ili iz hobija. Svaki put tekstil je omogućavao ženama da izraze svoje dizajne i da stvore lepe predmete od kojih su neki postajali umetnost. Svaki ručno izrađen predmet je vredan divljenja.
Nekada su žene na selu morale da znaju sve ručne radove jer su same izrađivale tekstilne predmete za svoje domaćinstvo. Žene u gradu više su se bavile ručnim radom iz hobija. I jedne i druge stvarale su predmete zadivljujuće lepote. Danas je bavljenje ručnim radom jedna meditativna aktivnost koja donosi blagodet smirivanja nakon napornog radnog dana.
Rad sa nitima i tekstilom je jedan od najpogodnijih načina čuvanja tradicije jer ona je stvaralaštvo naroda na određenim prostorima. Koliko god da se udubimo u to kako su žene nekada davno stvarale ručne radove uvek će njihova energija i entuzijazam da budu naša inspiracija. Njihovi radovi zaslužuju divljenje.
Predstavljanje ručno rađenih proizvoda javnosti skreće se pažnja, apeluje da se ceni takav rad, da on omogućava opstanak tradicionalnih motiva, podseća na žene koje su u prošlosti stvarale izuizetne predmete…
’’Ozon zavičaja’’ – knjiga haiku stihova
U predgovoru knjizi objasnila je zašto se oprobala u ovoj vrsti stiha: ‘’…neka vas ne začudi moj zanos japanskom drevnom poezijom koja je povezala brojne jugoslovenske pesnike, kao kakva politička stranka. Pesnici zaneseni haiku poezijom pokazali su da u mnogima od nas uporedo živi pesnik i slikar, ili vajar i slikar, a često u slikaru živi i latentni muzičar. Mene je metaforična japanska vrsta poezije privukla upravo tom svojom slikovitošću. Pesnik u meni imao je i svog dvojnika slikara, što me je navelo da u mladosti uporedo sa fakultetom pohađam večernje kurseve u Slikarskoj školi, ali je dar pesnika bio jači, izrazitiji pa sam kurseve u Slikarskoj školi napustila.“
Desanka Maksimović
Jelena Dimitrijević je smatrala da žene originalnost koju imaju treba hrabro da iznesu, pretvore u originalna dela i da sa njima izađu pred javnost. I sama je to činila.
Jelena Dimitrijević bila je veoma hrabra i odlučna. Na putovanje koje je opisala u knjizi Sedam mora i tri okeana krenula je sa 64 godine. Sama! Odakle joj hrabrost i snaga za takav poduhvat koji je bio i fizički i psihički zahtevan? Kada je organizovala putovanje to pitanje su joj mnogi postavili ali ona se nije obazirala na pitanje išla je svojim putem, pratila svoje misli.