Tag:

tkanje

Blog Putem niti – 6 godina postojanja

by Draganka Mijic June 8, 2026

written by Draganka Mijic

Putem niti je blog o putovanjima u mesta koja imaju veze sa nastajanjem tekstila i kreativnošću žena u toj oblasti. Tkanje, izrada tapiserija, slikanje na svili, pletenje, heklanje i vez jesu niti koje kroz putopise i priče o stvaralaštvu žena spajaju sadašnjost i prošlost.

Već šest godina uživam u istraživanju materijala za blog, putovanjima kroz Srbiju, fotografisanju, pričanju priča o hrabrim i obrazovanim ženama u prošlosti, slikanju, pisanju i objavljivanju tekstova na blogu Putem niti. Cilj mi je da se čitaoci koji pročitaju bilo koji tekst ili više njih osete lepo i nadahnuto.

Kroz tekstove o ženama stvaraocim u različitim oblastima u prošlosti odajem tim ženama veliko poštovanje za njihovu borbu za bolje uslove života i rada svih žena u Srbiji.

Tekstovi o nitima: tkanju, tapiserijama, slikanju na svili i tekstilu uopšte, vezu, heklanju… jesu tu na blogu kao jedan podsetnik na kreativno stvaralaštvo žena danas i u prošlosti. Dodavanjem mojih kreacija pokušala sam da obuhvatim inspiraciju koja je dolazila iz starih ornamenata i mesta povezanih sa nitima.

Gradovi u koje sam putovala, preplitanje niti kroz njih i lepotu prirode jesu zanimljive priče koje se protežu iz prošlosti, idu kroz sadašnjost i nastavljaju dalje u budućnost. Ručni rad i kreativno stvaralaštvo žena neizostavni su deo tih priča.

Stvaranje žena u prošlosti bilo je čuvanje i usavršavanje izvornih tehnika izrade proizvoda od tekstila počevši od niti, istovremeno je to čuvanje tradicije. Danas je izuzetno važno da se sačuvaju motivi koji su izraz duše naroda.

June 8, 2026

Muzej Ponišavlja u Pirotu

by Draganka Mijic January 21, 2025

written by Draganka Mijic

Pirot je bio centar ćilimarstva

Pirot je lep grad koji je nastao na mestu gde su Rimljani nekada davno podigli utvrđenje pod nazivom Turres. Od 14. veka pominje se kao Pirot. Nalazi se na trgovačkom putu što mu je u 16. i 17. veku omogućilo da bude bogat.

Trgovina je omogućila stanovnicima grada da u to vreme imaju lagodniji život. Pirotski ćilim je uvek bio skup a ironija je što je rad ćilimarki uvek bio najjeftiniji. Siromašne žene u gradu su tkale ćilime koji su se dobro prodavali. One su kroz prefinjeno tkanje nitima stvarale magiju zvanu ćilim.

Danas je veoma malo tkalja koje se bave tkanjem jer potražnja za ćilimima odavno je prestala. Procenjuje se da ih ima desetak. Od jedne od njih na glavnom gradskom trgu kupila sam mali pirotski ćilim kao suvenir.

Najviše starih ćilima čuva se u Muzeju Ponišavlja. Pored njih muzej poseduje veliki broj komada ručno rađene keramike iz Pirota i okoline.

Kuća raskošne arhitekture

Muzej Ponišavlja u Pirotu, otvoren 1956. godine pod nazivom Narodni muzej, smešten je u staru kuću zanimljive gradnje koju je opština nakon Drugog svetskog rata otkupila od naslednika Malog Riste. Kuća je podignuta sredinom 19. veka a danas je istovremeno muzej arhitekture, grnčarije i ćilimarstva.

Kuća je pod zaštitom države od 1953. godine. Od 1969. godine nazvana je Muzej Ponišavlja a 1979. godine proglašena je za spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Ko je bio Mali Rista? Trgovac stokom, kožom i maslom Hrista Jovanović koji je polovinom 19. veka živeo u Pirotu i nosio je nadimak Mali Rista. Bio je jedan od najbogatijih ljudi u gradu i poštovan od strane sugrađana čak i od Turaka.

Sagradio je kuću na sprat 1848. godine uz dozvolu Turaka jer u to vreme samo su Turci mogli graditi kuće na sprat. Bila je to kuća raskošne arhitekture ali i bogato opremljena. Kuća je izgrađena u balkansko – orijentalnom stilu na kojoj su najupečatljiviji drveni prozori i krov.

Kuća je imala prizemlje, međusprat i sprat. Ukućani su živeli u prizemlju koga su činile dnevna soba, spavaće sobe i prostorija za spremanje hrane, ognjište oko koga se okupljala porodica. Taj deo je služio za svakodnevni život.

Danas je u prizemlju predstavljena grnčarija od flaše i krčaga koji su stari više od 100 godina do grnčarije koja je rađena u 21. veku kao umetnički predmeti kasnije bojena i lakirana. Jedan deo na polici zauzima bela grnčarija koja je pronađena u manastiru Sukovo.

Pored grnčarije nalaze se i predmeti od metala i drveta. Predstavljeno je ognjište kako je izgledalo nekada.

Na međuspratu, iz prizemlja kada se uskim drvenim stepenicama krene na sprat nalazi se Mala soba sa veoma niskim ulazom. U njoj je Mali Rista primao poslovne posete između ostalih i Turke pa su kada su ulazili u sobu u kojoj ih je čekao Rista svi morali da se sagnu, Rista je to tumačio da svi moraju da mu se ’’poklone’’ pa i Turci.

Na spratu je ‘’carstvo’’ ćilima

Gornji sprat je bio rezervisan za važne goste, sačinjava ga pet soba od kojih su dve veoma upečatljive. One su bile najviše udaljene jedna od druge, jedna je divanhana za muškarce – okrenuta ka ulici i sa većim prozorima, na suprotnoj strani kuće bila je soba okrenuta ka dvorištu – divanhana namenjena ženama sa manjim prozorima.

Danas su sve sobe na spratu opremljene su velikim brojem ćilima koji su ručno tkani u Pirotu na vertikalnim razbojima i koji najbolje dočaravaju to prošlo vreme. Pojedini ćilimi imaju umerene blaže boje jer se vuna od koje su tkani bojila prirodnim bojama (od biljaka).

Mali Rista je Turcima dozvoljavao da odsedaju na spratu kuće da bi zauzvrat on mogao da trguje širom Turskog carstva.

U jednoj sobi na spratu je stilski nameštaj donesen iz Beča a koji je pripadao unuku Malog Riste.

U holu na spratu nalazi se 10-15 manjih ćilima koji su rađeni nedavno kao primeri koje turisti mogu da vide kako izgledaju ćilimi kada se danas tkaju na isti način kao pre 200 godina. Boje su jače jer se vuna boji sintetičkim bojama.

Šare predstavljene na uzorcima su: kondićeva i rašićeva šara, kornjača, vraško koleno, sofra, gugutke, princezina ploča, kuveri, bombe, đulovi…

‘’Varoška kuća Pirota 19. veka’’ – tako se zove postavka u muzeju i predstavlja predmete za uređenje i ukrašavanje enterijera iz sredine 19. veka. Ćilimi i keramika su u prvom planu.

U kući – muzeju snimani su filmovi ‘’Zona Zamfirova’’ i ‘’Ivkova slava’’ i serija ‘’Vuk Karadžić’’.

Tradicija tkanja ćilima u Pirotu

U 19. i početkom 20. veka ćilimi su bili prisutni u svakoj kući. Bili su deo enterijera kao podne obloge, prekrivači kreveta, tapiserije, zavese za prozore, ukrasni stolnjaci…

Crvena boja je simbol prepoznatljivosti pirotskog ćilima. Tamna crvena boja višnje datira iz dalje istorije kada su se niti bojile prirodnim bojama. Kasnije kada se prešlo na hemijske boje crvena je postala svetlija i intenzivnija. Do kraja 19. veka vunene niti od kojih su izrađivani pirotski ćilimi bojene su biljnim bojama.

Geometrijski oblici ornamenata čine pirotski ćilim prepoznatljivog geografskog porekla. Svi predmeti iz okoline stilizovani su u ovom pravcu – i cvetovi su pravih linija.

Kada je ćilimarstvo bilo u krizi Kraljica Draga Obrenović pomagala je pirotskim tkaljama kroz osnivanje Zadruge ćilimarki i nabavku materijala za rad i plasman gotovih ćilima. Kupovala je ćilime za dvor Obrenovića. Na taj način je pomagala da ćilimarstvo opstane u teškim vremenima.

Čaure svilene bube kao ukrasi

Zanimljivo je kako sam u Muzeju pronašla vezu sa svilenim nitima. U jednoj sobi na spratu muzeja nalazi se jedna stolica sa jastučetom od crnog pliša koje je ukrašeno vezom i čaurama svilene bube. To su čaure sa kojih se niti svile odmotavaju na poseban način zatim se upreda više niti i tako nastaju svilene niti od kojih se tka svila.

Poklonjen je muzeju pedesetih godina dvadesetog veka. Čaure su me podstakle da više istražim o gajenju svilene bube i proizvodnji svilenih niti u Pirotu.

Svilarstvo je bilo razvijeno u pirotskom kraju i trajalo je do sredine 20. veka. U Pirotu i okolini postojali su u to vreme zasadi belog duda čijim se lišćem hrane svilene bube. Bilo je to u vreme kada je svilarstvo bilo u usponu razvijeno širom Srbije a kasnije Kraljevine Jugoslavije.

January 21, 2025

Pirot – carstvo ćilima kroz koje su žene nitima stvarale magiju

by Draganka Mijic January 3, 2025

written by Draganka Mijic

Mali pirotski ćilim kao suvenir

Sofra je ornament koji se nalazi na malom ćilimu koji sam kupila u Pirotu. Po tumačenju šara od davnina sofra znači da će onima koji je poseduju pomoći da razviju mudrost i veštinu razgovora za stolom. Malih je dimenzija 15×10 centmetara ali je istog značenja kao i ornamenti na velikim pirotskim ćilimima.

Pirot sam posetila zbog niti, zbog ćilima, zbog načina na koji se izrađuju, iz želje da vidim primerke koji su stari oko 100 godina. Šare su me oduševile, jednostavne su, lake za tkanje i bojama prenose posebnu energiju.

Muzej Ponišavlja - otvoren je 1956. godine

Naravno prva stanica koju sam posetila u Pirotu bio je Muzej Ponišavlja koji se nalazi u kući staroj 175 godina. Kuću je gradio trgovac Hrista Jovanović (poznat kao Mali Rista), bila je to prva kuća u gradu za koju su Turci dozvolili da bude na sprat a da je izgradi jedan hrišćanin. Hrista je bio vešt i bogat trgovac, kuću je izgradio za dve godine.

Prizemlje je bilo namenjeno za svakodnevni život porodice a sprat je bio za goste i slavlja. U međuspratu postojala je mala soba niske tavanice u kojoj je Hrista primao poslovne saradnike i među njima i Turke.

Kuća je zdanje za sebe, arhitektonski dragulj prošlih vremena, mada mene su u njoj najviše zanimali ćilimi. Njihovo carstvo bilo je na spratu kuće. Dve divanhane bile su potpuno opremljene ćilimima, bile su jedna nasuprot druge. Veća je bila namenjena za muškarce za njihovo okupljanje tokom nekog slavlja. Zanimljivo je da ima veće prozore a samim tim i više svetlosti od ženske sobe koja se nalazila na drugom kraju kuće i prozori su gledali u dvorište.

Obe sobe bile su opremljene ćilimima na podu, na klupama za sedenje, kao stolnjaci na stolovima, ukrasnim jastucima… To su ćilimi koji su tkani u prošlosti i stari su oko 100 godina, mirnijih su tonova jer se u to vreme vuna bojila prirodnim bojama. Mnoštvo različitih i raznobojnih šara bilo je rasuto po sobi.

Grad u znaku šara sa ćilima

Poseta samo muzeju bila je dovoljna da grad posmatram kao pozitivan, sa pozitivnom energijom. Vezala sam za njega niti i ćilimi u muzeju su opravdali moja očekivanja. Krećući se kroz grad uživala sam u tome da su se na mnogim mestima mogli videti ornamenti sa ćilima na ogradi na mostu, u izlozima radnji… Grad i treba da bude u znaku tih pozitivnih šara koje ga čine tako posebnim.

Pored proizvodnje ćilima Pirot je sredinom XIX veka bio grad sa 40 radionica u kojima se izrađivala grnčarija. Pedesetak različitih upotrebnih proizvoda od gline ukrašavani su šarama sa ćilima jakih boja. Danas se grnčarija proizvodi za upotrebu i još više za suvenire.

Šetam širokim ulicama Pirota, posmatram prelepe građevine – hotel Nacional, gimnazija, zgrada suda… U jednom kafiću prilikom predaha od šetnji kroz prozor posmatram ulicu kojom prolaze stanovnici i zaključujem da su opušteni, hodaju bez žurbe. Odjednom ulicom prolazi devojka u narodnoj nošnji. Njen graciozni hod i izražene boje na nošnji vrati me u prošlost kada su žene ručno izrađivale odeću za sebe i sve ukućane.

Bile su talentovane za ručni rad, a i vežbale su ga od malih nogu. Ručno su plele džempere, kape, rukavice, šile od srpskog platna haljine, košulje i marame, ukrašavale ih vezom a najviše njih tkalo je ćilime na vertikalnom razboju, ćilime koji su bili jedinstveni u svetu – isti sa lica i naličja.

Spretne ruke žena stvarale su tu lepotu, baš ovde negde u nekoj od prizemnih kuća u kojima su živele. Danas samo desetak žena u Pirotu bavi se tkanjem ćilima jer za njima nema toliko potražnje, odavno je istisnut iz enterijera masovnom proizvodnjim tepiha i prekrivača.

O čemu god počnem da pišem u Pirotu vratim se na ćilim. Hajde da kažem Pirot je poznat po proizvodnji guma Tigar. Videla sam i njih ali me je opčinio ćilim.

Skulpture iz fabrike ’’Prvi maj’’ Pirot

Bila je u gradu, za vreme socijalizma, razvijena tekstilna industrija prepoznatljivo ime bila je velika fabrika Industrija odeće ’’Prvi maj Pirot’’ koja je osnovana 1959. godine. U okviru preduzeća nalazili su se: dom kulture, biblioteka, frizerski salon, vrtić… Na žalost, tokom kriznih devedesetih godina tekstilna industrija u Pirotu je propala, deo pogona otkupile su privatne kompanije iz inostranstva, uglavnom velikih preduzeća tekstilnih proizvoda više nema.

Bila je u gradu, za vreme socijalizma, razvijena tekstilna industrija prepoznatljivo ime bila je velika fabrika Industrija odeće ’’Prvi maj Pirot’’ koja je osnovana 1959. godine. U okviru preduzeća nalazili su se: dom kulture, biblioteka, frizerski salon, vrtić… Na žalost, tokom kriznih devedesetih godina tekstilna industrija u Pirotu je propala, deo pogona otkupile su privatne kompanije iz inostranstva, uglavnom velikih preduzeća tekstilnih proizvoda više nema.

Grad Pirot otkupio je ova umetnička dela od kompanije i postavljena su u otvoren prostor da oplemene grad. Morala sam i njih da vidim, srećna sam što su sada dostupne javno i što obogaćuju prostor ovog grada. To su: ’’Žena i muzika’’ autor iz Francuske Dominique Labauvie, skulptura ’’Suza’’ autor umetnik iz Japana Kenjiro Azuma i delo francuskog umetnika Claude Lhoste ’’Zec’’.

Tvrđava Kale

Nezaobilazni deo grada jeste tvrđava na ulazu u grad iz pravca Niša. Skoro je obnovljena. Manjih je dimenzija od ostalih tvrđava širom Srbije (Niške, Smederevske, Petrovaradina…). Sastojala se od gornjeg i donjeg grada. Građena je prvo za vreme vladavine kneza Lazara znači u srednjem veku a izgradio je Momčilo. Kasnije je rušena, obnavljana i dograđivana. Smenjivali su se vekovi i vlasnici ali je tvrđava uvek bila značajna za odbranu grada.

Nišava

Šetnja pored Nišave bila mi je obavezna aktivnost i tu sam na mostu videla ornamente sa ćilima. Nisam mogla da prepoznam onu Nišavu koja je u Sićevačkoj klisuri bila tako glasna, bučna i brza a ovde se umirila i tiho prolazi kroz grad. To nije umanjilo njenu lepotu a ja sam bila srećna da je upoznam u ovom obliku.

Istorija grada

Pirot je lep grad koji je nastao na mestu gde su rimljani nekada davno podigli utvrđenje pod nazivom Turres. Od 14. veka pominje se kao Pirot. Nalazio se na trgovačkom putu što mu je u 16. i 17. veku omogućilo da bude bogat. Trgovina je delatnost i veština koja je omogućila stanovnicima grada lagodniji život.

Za kraj

Na kraju mogu reći da mi je Pirot ostavio fantastične utiske, da je prelep grad sa dugom tradicijom u izradi ćilima i upotrebnih predmeta od gline. Za mene ćilim je duh ovog grada. Zamišljam da sam na jednom letećem ćilimu i posmatram grad sa visine i znam da rado ću se vratiti da ponovo vidim carstvo boja i ornamenata, šara na ćilimima u Muzeju Ponišavlja.

Prilično su temu šara na pirotskom ćilimu obradili svi umetnici slikari i primenjeni ali ona je i dalje aktuelna, ne može da bude prezasićena nego se uvek javlja u istom ali novom obliku.

January 3, 2025

Jagoda Buić – tapiserije kao skulpture

by Draganka Mijic February 20, 2024

written by Draganka Mijic

Tapiserija i niti

Jagoda Buić je kreirala kostime za pozorišne predstave, bavila se scenografijom za film i pozorište, dizajnirala i izrađivala tapiserije u vreme kada je tapiserija tumačena i tretirana kao zanat, stvarala skulpture od niti koje su tapiseriju uzdigle do nivoa umetnosti… Od 2000. godine niti je zamenila papirom i od tada je nastajao niz divnih kolaža.

Rođena je u Splitu 1930. godine a umrla u Veneciji 1922. godine. Studirala je umetnost u: Zagrebu, Beču, Veneciji i Rimu. Bavila se kostimografijom i scenografijom ali je tapiserija njen najznačajniji umetnički oblik izražavanja.

Tapiserije su kreacije po kojima pamtimo Jagodu Buić kao vrhunsku umetnicu u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Istovremeno kada je Jagoda stvarala svoje drugačije tapiserije istom idejom vodila se i poljska umetnica Magdalena Abakanovič, jedno vreme izlagale su zajedno i postizale uspeh na međunarodnoj umetničkoj sceni. Njihov cilj bio je u to vreme potcenjenu tapiseriju uzdignuti na nivo umetnosti i u tome su uspele, na drugačiji način, uvodeći tapiseriju u oblast skulpture.

Velike apstraktne tapiserije

Jagoda Buić je dala veliki doprinos tapiseriji kao obliku likovnog izražavanja tako što ih je oblikovala kao skulpture. Bila su to vajarska dela od tekstila velikih dimenzija, neke su dosezale od poda do plafona. Takav način predstavljanja davao je tapiseriji veliku dinamičnost.

Prve njene velike tapiserije radile su tkalje sa Peštera. Jagoda se kao mlada umetnica, trenutak vreme period kada je sve bilo moguće ostvariti, uputila na visoravan Pešter (Sjenica) autentičan prostor gde su žene izrađivale ručne radove veštinama koje su naučile i nasledile od predaka. Među njima pronašla, angažovala je najveštije koje su mogle ispratiti njene ideje do tada ’’neviđene’’ u svetu. Od grubih niti kudelje, od debelo i tanko predene vune do sisala, njihovim mešanjem i kombinovanjem nastale su skulpture koje su ’’pobrale’’ osvojile nagrade na međunarodnim izložbama.

Tkanje i pletenje koji su najviše primenjeni na njenim tapiserijama uvek se povezivalo sa ženama, one su bile tvorci tekstilnih upotrebnih i dekorativnih predmeta u domaćinstvu.

Dok je u vreme stvaranja tapiserija Jagode Buić ta činjenica bila jasno izražena ona je svojim idejama od tog običnog i obaveznog svakodnevnog rada žena u seoskim sredinama oblikovala umetnost kao nešto uzvišeno u prostoru.

Kretala se od tananih radova do monumentalnih grubih i jakih kao stene.

Od njenih reči izdvojila sam ove koje najbolje oslikavaju njen proces rada i realizacije ideja: ‘’raditi kao da ničega nije bilo prije’’.

Nagrada za savremenu umetnost dodeljena je tekstilnoj skulpturi

Na Bijenalu tekstilne umetnosti u Lozani (Švajcarska) 1965. godine umetnica je izložila tapiseriju koja je bila skulptura u prostoru. Zadivila je kritičare savremene umetnosti i što je dovelo do otkupa tapiserije, to je za rad mlade umetnice bilo veoma podsticajno. Pozitivne kritike i otkup bile su značajne i za samu tapiseriju jer su bile prvi korak da se tapiserija uzdigne na nivo umetnosti.

Osvojila je prestižnu nagradu za savremenu umetnost Gran Pri Itamarati na 14. Bijenalu u Sao Paolu 1975. godine kada je predstavljala Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju.

Bila je to nagrada koja je definitivno tapiseriji kao posebnoj tehnici izražavanja obezbedila priznanje da je deo umetnosti. Tapiserija u 20. veku postaje oblik savremene umetnosti.

Trodimenzionalne tapiserije izlagala je na Bijenalu u Veneciji (kao samostalna umetnica učestvovala je tri puta na ovom Bijenalu – 1968. 1970. i 2001. godine).

Toplina tkane tapiserije

Koje boje je umetnica izabrala za njene tapiserije? Najčešće su to crvena, crna, plava, braon u svim tonovima koja dočarava kamenje i pesak, prirodu uopšte.

U svoje tekstilne skulpture i instalacije Jagoda Buić je od 1980. godine dodala metal. Savitljive i prilagodljive tekstilne niti obogatila je metalom. Povezala je dve suprotnosti tople niti i hladan metal.

Šta je značio metal u moru isprepletenih niti? Zašto ga je kombinovala sa tekstilom? Da li je na taj način obogatila tekstil ili ga osiromašila? Učinila hladnijim? Neka su od pitanja na koja možemo dati odgovor samo onda kada vidimo njene, na taj način, rađene tapiserije uživo.

Mnogo njenih tapiserija asociraju na morske talase i pesak na velikim plažama, dočarala ih je jasno izraženim naborima koji posmatrače privlače sebi. Neke podsećaju na ogromne školjke nasukane na pesku. Visina pojedinih skulptura bila je oko dva metra i delovale su moćno a onda ih je crvena boja pretvarala u tople niti koje želimo da zagrlimo, dodirnemo. Privlači nas njihova toplina, asocijacija na toplo imaju sve vunene niti ma kako ih ispreplitali.

Tkanje je osnova svih njenih tapiserija. Nije samo obično tkanje, ono je podloga i polazna tačka ali tapiserije su kasnije dodavanjem novih elemenata postajale nešto neočekivano, oblikovane su u skulpture koje su bile drugačije od nama već poznatih: od kamena, gline ili drveta. Bile su tople, privlačile su posmatrače da ih dodirnu, imale su izbočine od sirovina od kojih su pravljene niti vune ili na pojedinim mestima imale su jasne proreze više niti je skupljano i čvrsto uvezivano u jednu debelu nit koja je davala dinamuku skulpturi i izražavala kretanje, misteriju…

Izvučene niti iz tapiserija koje su ostavile ‘’rupe’’ slobodan prostor na mnogim mestima jedna je od karakteristika njenog rada. Ponegde dodatno niti slobodno padaju uzburkavajući misli posmatrača.

Tapiserije velikih formata od onih na zidu do onih koje su oblikovane u posebne forme stavljene u prostor kao skulpture između kojih možemo da se krećemo i posmatramo ih sa svih strana učinile su Jagodu Buić prepoznatljivom umetnicom u svetu. Njena dela od niti su vanvremenska.

Scenografije i kostimi

Scenografije i kostimi za pozorišne predstave su bili veoma važni u njenom profesionalnom radu, za pozorišta uradila ih je više od 100. I u ovoj oblasti stvaralaštva bila je drugačija. Na početku karijere više je radila u pozorištu stvarajući unikatne kostime za predstave. Za jednu predstavu dizajnirala je i izradila tkanjem sve kostime što je dalo jednu dozu topline i bliskosti glumaca sa publikom.

Od 2000. godine radila je kolaže od japanskog papira. Inspiraciju za svoja nova dela našla je u tananom papiru kroz koji je oblikovala svoje misli.

Izložba ‘’Esencijalnost niti’’ u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu

Magična izložba tapiserija umetnice Jagode Buić postavljena je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu krajem 2023. i početkom 2024. godine. Trodimenzionalne tapiserije privlače pažnju, osvajaju gledaoca svojom veličinom i strukturom. Niti prepletene i oblikovane prema zamislima umetnice dočaravaju jednu drugačiju dimenziju tekstila koju je Jagoda Buić otkrila i stvorila pre trideset-četrdeset godina.

Jedno od dela na izložbi je ‘’Kompozicija V’’ koja je izrađena u ‘’Ateljeu 61’’ 1972. godine i nalazi se u njihovom vlasništvu. Jaka braon i bež nijanse boja smenjuju se čineći da tapiserija izgleda kao da je izašla iz prirode zaogrnuta smirenim bojama.

Druga tapiserija koju sam izdvojila jeste izuzetno vajarsko delo od niti koje crnom bojom asocira na kulu u kojoj je zarobljen lik iz bajke. Debele niti koje su još često upletene spojene u jake kanape daju čvrstu teksturu skulpturi i ona dobija stabilnost. Naizmeničnim različitim načinom slaganja niti od dna ka vrhu stičemo utisak kao da se krećemo kroz različite spratove i da nas na vrhu očekuje iznenađenje.

Crteži – skice za tapiserije koji su izloženi na poseban način dočaravaju kako je umetnica razrađivala ideje. Uvek je zanimljiv i ovaj deo stvaralaštva umetnika koji uglavnom nije predstavljen i poznat tokom života velikih stvaralaca.

Na izložbi prikazane su tapiserije iz zbirke Muzeja savremene umetnosti, tapiserije iz drugih muzeja i privatnih kolekcije nastale između 1962. do 1977. godine, skice za tapiserije i dnevnik umetnice.

February 20, 2024

Pojas – tkanica

by Draganka Mijic December 12, 2023

written by Draganka Mijic

Pojas – tkanica je deo su srpske tradicije, u prošlosti je bio obavezan deo odevanja žena.

Pojas postaje ukrasni predmet i deo narodne nošnje tokom 19. veka a pre toga imao je i praktičnu ulogu – vezivanje suknje. Uglavnom se tkao ručno na razboju od nekoliko vunenih niti jarkih boja ili od jednobojne niti. Zato nosi naziv tkanica jer se pravi tkanjem.

Zenski pojasevi ukraseni vezom Često su bili ukrašeni vezom još jednom tradicionalnom tehnikom rada sa tekstilom.

Pojasevi su bili različite širine i dužine što je zavislo od namene koju mu je dao izrađivač. Standardna dimenzija je 160×10 centimetara. Može biti i duža ako se koristi da se nekoliko puta obmota oko struka ili da se jedan kraj prepusti kao dodatni ukrasni detalj..

Postojali su muški i ženski pojasevi i razlikuju se po bojama. Muški su uvek bili tamnijih boja. Uglavnom imaju ukrasnu ulogu.

Muski i zenski ukrasni pojas kao deo narodne nošnje Tkanicama je ponegde dodeljivana magijska uloga – da su one čuvari osoba koje ih nose.

Danas se pojas u ovom obliku ne nosi – koriste ga kulturno-umetnička društva kao deo narodne nošnje. Važno je da ih i danas izrađuju žene vične tkanju jer tako čuvaju tradiciju, i pojasa kao predmeta i tkanja kao veštine. Pored vune savremeni pojasevi izrađuju se i od pamuka.

Ponekad su se na tkani uski pojas stavljale pafte pa si zajedno služili istoj svrsi, ukrašavali su odevnu kombinaciju.

December 12, 2023

Pregača

by Draganka Mijic August 2, 2023

written by Draganka Mijic

Pregača je deo narodne nošnje u Srbiji i u nekoliko drugih država na Balkanu. Uglavnom je bila tkana od vune, mali procenat se izrađivao od pamučnog platna. Pregača se nosila preko haljine opasivanjem i vezivanjem u struku. Ukrašavane su prilikom tkanja raznobojnim linijama i motivima ili su dodatno vezeni detalji. Često su sa strane dodavane crne rese od vunice ili čipka.

Pregača kao komad odeće bila je veoma praktična, služila je za zaštitu odeće ali je istovremeno imala i dekorativnu ulogu.

Prve izrađene pregače bile su pravougaonog oblika tkane pa preko ukrašavane vezenjem nitima bojene vune. Žene su imale pregače za svakodnevnu upotrebu i za svečane prilike. Pregačama koje su koristile svakodnevno prilikom tkanja dodavane su vodoravne šare od niti drugih boja.

Za svečane prilike tkane su od tanje vune a ponekad i dodavanjem pamuka. Rombovi i ornamenti sa pirotskih ćilima česti su ukrasi koji su tkanjem bili na pregačama. Vezenjem su se najčešće dodavali raznobojni cvetovi i drugi floralni motivi.

Pregače iz etno kolekcije Nadežde Petrović U drugoj polovini 19. veka gradske žene počinju da nose pamučne kecelje ukrašene ornamentima u boji dok u selima žene nose ručno rađene pregače od vune. Sve više se koristi pliš za izradu kecelja jer je kao materijal pogodan za dodavanje ukrasa vezom i zlatovezom.

Sredinom 20. veka pregače se više ne nose masovno. Praktičnu ulogu pregače zamenila je kecelja koja se izrađivala od pamučnih i drugih materijala i najviše su je nosile domaćice.

Danas se kecelja, kao zaštitni predmet, koristi u mnogim zanimanjima kao deo uniforme (mesari, kelneri, kuvari, pekari, sobarice…). Nose je i muškarci i žene. Imaju savremeni dizajn i najčešće imaju štampan logo firme.

Na izložbi ’’Nasleđe – etnografska kolekcija Nadežde Petrović’’ nalazi se nekoliko izuzetno lepih pregača koje datiraju iz 19. veka. Većinom su to pregače koje je slikarka prikupila iz Srbije i Severne Makedonije. Fotografije su napravljene na ovoj izložbi.

August 2, 2023

Torontalski ćilim

by Draganka Mijic May 9, 2023

written by Draganka Mijic

Krajem 19. i početkom 20. veka na delu teritorije današnje Vojvodine postojala je Torontalska županija. Ćilimi koji su tkani na toj teritoriji nazivani su torontalski i imali su određene specifičnosti. Ove ćilime izrađivale su žene na selu srpske i rumunske nacionalnosti. Srpski su bili najpoznatiji a izrađivani su u Velikom Bečkereku (Zrenjanin), Melencima, Kumanima, Elemiru… Rumunski rađeni u Ečkoj, Uzdinu…

Torontalski ćilim je rađen na horizontalnom razboju tehnikom klečanja. Tkan je od vune sa geometrijskim motivima. (U početku u selima tkalo se na uskim vodoravnim razbojima a veći ćilimi su spajani iz dva dela. Tek sa osnivanjem tkačke škole pojavili su se i široki razboji na kojima su ćilimi tkani iz jednog dela.) U Parizu na izložbi 1867. godine prikazan je ovaj ćilim i bio primećen tako da je na kasnijim izložbama u Evropi bio stalno prisutan.

Torontalski cilim, detalj Slikar Antal Štrajtman bio je profesor crtanja u gimnaziji u Velikom Bečkereku i zaslužan je za osnivanje zanatske škole u ovom mestu. Organizovao je izložbe primenjenih umetnosti i dao veliki doprinos reklamiranju ovog ćilima. Zastupao je mišljenje da su izvorni način izrade i izvorna ornamentika najvažniji za ovaj proizvod.

Pre škole bila su osnovana udruženja za narodnu radinost. Tkačka škola osnovana je u Velikom Bečkereku 1884. godine sa zadatkom da od torontalskog tkanja koje se spontano odvijalo u narodu usmeri ka umetničkoj izradi ćilima ili proizvoda. Štrajtman je bio nadzornik promeniti škole.

Proizvodi koji su rađeni u školi su: tkano platno, peškiri i ćilimi. Škola je uvela pastelne tonove i široki razboj za ćilime. Održavani su tečajevi tkanja od dva-tri meseca. Škola je izlagala svoje proizvode na izložbama.

Detalj sa Torontalskog cilima Zahvaljujući postojanju škole i obukama tkalja koje su rađene u njoj 1894. godine osnovana je fabrika tepiha. Ostaje pitanje kako je fabrika uticala na umetničko tkanje. Dobro ili loše?

Narodni muzej u Zrenjaninu čuva stare torontalske ćilime.

Radionica Šarlote Kovalski i fabrika tepiha u Velikom Bečkereku (1903. godine kupio je Lazar Dunđerski) bili su najpoznatiji po izradi torontalsih ćilima.

May 9, 2023

Šare na pirotskom ćilimu

by Draganka Mijic November 22, 2022

written by Draganka Mijic

Pirotski ćilim znači tradiciju

Mnogo sitnih motiva rasutih na pirotskom ćilimu sa toplim koloritom daju razigranu energiju. Crvena boja koja je najčešće osnovna boja i prisutna u više tonova privlači poglede i unosi pokret u život.

Ornamenti na ćilimu imaju svoje značenje zato je ćilim često bio amajlija kuće i porodice. Zato su stvarani ćilimi sa određenim šarama i poklanjani za dobrobit i blagostanje. Kornjača, gugutke, vraško koleno, Rašićeva šara, kandilo, plamen, sofra…

Tri šare sa pirotskog ćilima Zbog boravka Turaka na Balkanu tkalje su lako preuzimale orijentalne motive i mešale ih sa tradicionalnim ornamentima. Njihovim kombinovanjem nastajale su sasvim nove šare koje su vremenom postale originalne pirotske.

Izrada ćilima je ručni rad, umetnost slaganja i preplitanja niti. Lepota pirotskog ćilima osvaja svakog posmatrača. Radi se klečana tehnika i ćilim je isti sa lica i naličja.

Boja ćilima je veoma važna jer je u početku do 19. veka vuna za izradu pirotskih ćilima bojena priorodnim bojama koje imaju smirenije tonove a kasnije analinskim (veštačkim) koje su intenzivnije i izražajnije. Boje su važne jer se prema njima lakše i sigunije određuje vreme kada je određeni ćilim urađen. Na starim ćilimima šare su sitnije nego na novim.

Poreklo šara na pirotskom ćilimu

Različita su mišljenja o poreklu šara na pirotskom ćilimu:

Da su šare autohtone ali da verovatno ima primesa i uticaja motiva sa Orijenta ili čak pozajmljivanja potpuno izvornog. Srpski, grčki i turski elementi su jasni na šarama.
Da su šare iz Srbije zbog njihovih naziva (gugutke, lale, kornjača, gušter…) i iz Turske sa nazivima (đulovi, smirjanska šara, čenđeli…), tek kasnije se preuzimaju šare iz drugih sredina ruske, francuske…
Da neke šare imaju inspiraciju u mitologiji iz prošlosti koja se pomešala sa uticajem sa Orijenta.
Da su šare mešavina grčkih, srpskih, turskih i kavkaskih motiva.

Činjenica jeste da ornamenti sa pirotskih ćilima imaju sličnosti sa šarama u okolnim zemljama, ko je na koga i koliko uticao verovatno nije moguće odrediti. Kroz Pirot prolazili su predstavnici i trgovci različitih kultura tako da je logično da su se ornamenti radili po inspiraciji drugih kultura, uticali su jedni na druge.

Dve šare sa pirotskog ćilima Verovatno je prvo mišljenje o poreklu šara na pirotskom ćilimu tačno. Sigurno su postojale vešte tkalje koje su kombinovale više motiva i stvarale jedan novi koji je bio mešavina više njih pa otuda i postoji sličnost. Neprestano su stvarale nove šare, davale su im lični pečat.. Kod novog motiva tkalje bi menjale boje, raspored površina i boja, dodavale nešto svoje… Sve šare su na neki način pirotske jer su mešanjem, dodavanjem i oduzimanjem postajale deo te sredine a određivanjem značenja šare su postale jedinstvene za to područje.

Sofra, venac, ogledalo su motivi koji su postojali i pre nego što su Turci došli. Smirjanska šara, persijska kruna dolazi sa Turcima. Međusobni uticaj postojao je jer su narodi dolazili u dodir.

Ukrasne šare na pirotskom ćilimu Geometrijski motivi dominantni su na pirotskom ćilimu. Takvi motivi prisutni su još od praistorije, imali su slično značenje u svim situacijama i vremenima. Romb, univerzalni oblik, veoma je zastupljen u pirotskom ćilimu, cik-cak linija takođe…

U 20. veku motivi sa pirotskog ćilima tkali su se i na drugim područjima kao što se i u Pirotu na ćilimu pojavljuju cvetni motivi koji su došli sa severa.

November 22, 2022

’’Kupina i divlja ruža’’ – tkanje svile

by Draganka Mijic August 2, 2022

written by Draganka Mijic

Preplitanje svilenih niti na velikom razboju slažu se lakše nego preplitanje životnih puteva likova iz knjige.

Tkanje svile i preplitanje života sa tajnama. Želja za boljim životom jaka je kod svakog lika ali okolnosti su odredile ko će ga dobiti. Svila, dizajn i njeno tkanje u stalnom je fokusu čitaoca. ’’Kupina i divlja ruža’’ je prvi roman Sonje Velton.

U 18. veku, u Spitafildsu (Engleska), mestu u kome se tka svila jedna žena pokušava da svoj talenat za slikanje iskoristi da dizajnira svile koje su drugačije i elegantnije. U to vreme ženama je bilo određeno mesto u kući gde su se samo bavile sporednim kućnim poslovima.

Oslikavanje uzoraka dezena za svilu za tkanje i pokušaj da sazna kako da ih pripremi kao podlogu za tkanje na velikom razboju dovodi glavnu junakinju u niz događaja koji joj ubrzavaju životni ritam i stvaraju odlučnost da istraje u svojim željama i namerama.

Ester Torel, glavna junakinja, uporno izrađuje akvarele koje želi da pretoči u tkanu svilu. Talentovana je, zna da je stvorila izuzetne dezene i čini sve da oni budu otkani i viđeni.

''Kupina i divlja ruža'' priča o tkanju svile

Njen muž koji se bavi prodajom svile, za koga tka mnogo kalfi, grubo odbija njene pokušaje nazivajući je glupom ženom. Oslikavanje dezena za svilu u vreme kada su se time bavili samo muškarci drži Ester u podređenom položaju i daleko od pravog stvaranja što je mnogo ljuti i čini spremnom na sve.

Dodatno zaljubljenost doprinosi umetničkom stvaralaštvu i spremnosti da se za svoje ideje uporno bori. Jedan kalfa u tajnosti hvali njen dizajn ’’Kupina i divlja ruža’’.

Pomalo je nejasno kako je uspela da svoj akvarel prenese u skicu za tkanje ali suština je u njenoj upornoj borbi da ostvari svoju želju iako je cena prevelika.

Inspiracija autorki za ovaj lik bila je Ana Marija Gartvejt najpoznatija engleska dizajnerka svile koja je zaslužna za primenu slikarstva u tkanju svile.

Zanimljiva priča za sve one koji vole tkanje i svilu jer niti su ‘’trag’’ koji se može pratiti i mnogo godina kasnije.

August 2, 2022

Milica Zoric, tapiserija, Carevic na ptici

Milica Zorić – tapiserije sa motivima iz mitologije

by Draganka Mijic July 25, 2022

written by Draganka Mijic

Koliko umetnik bira primarnu tehniku u umetnosti ili mu se tehnika nametne, međusobno se prepoznaju u nekom trenutku. Milica je izabrala tapiseriju, povezale su se i pronašle zajednički jezik.

Obojene niti su te koje pletu mrežu oko umetnika i dozvoljavaju mu da od njih stvori nešto posebno. Njihovim preplitanjem, dodavanjem ili oparanjem nastaju dela koja su poseban izraz koji opstaje sam.

Izvlačenje jedne niti iz celog rada ne pravi razliku ali dodavanjem jedne efektne niti može da napravi dodatnu vrednost.

Milica Zorić je otišla u Pariz 1952-53 godine, ciljano pogledala izložbu meksičkih umetnika i mnoštvo drugih u gradu umetnosti. Vratila se sa idejama za tapiserije koje je počela da realizuje od 1957. godine i narednih 20 nije stajala. Uradila je oko 200 tapiserija, većina njih su velikog formata.

Izabrala je tematski istorijsku i religijsku temu, mitologija starih slovena iskače iz njenih tapiserija… Figure su mitološke uronjene u moguću stvarnost iz okruženja i istorije. Narodni motivi na vezu kojima je oblikovala svoje tapiserije privlače pažnju ali imaju i značenje.

Koliko je ona kroz tapiserije otvarala pitanja, ukazivala na tradiciju i istoriju i na svoj način oblikovala i upakivala poruke? Ko je znao da čita te poruke? Da li su se trudili da pročitaju gledaoci koji su posmatrali tapiseriju? U vreme (na njenom početku) kada se ona bavila tapiserijom tapiserija nije bila priznata kao umetnost. To je nije sprečavala da se izražava kroz ovaj medij i doprinela je da se tapiserija svrsta u primenjenu umetnost.

”Plavi sokolar”, autor Milica Zorić, tapiserija, vlasništvo Spomen-zbirke Pavle Beljanski

Tkanje podloga na koje je ona našivala komade veza sa kojima je izražavala osnovne elemente radile su verovatno tkalje a ona je dalje sama izvodila vezove i aplikacije.

Veliki formati na kojima je dugo radila otkrivaju zajedničku, ujedinjenu moć teme i autora.

Od ručnog tkanja i vezenja izgradila je tapiseriju kao umetnički izraz. U radu pomagale su joj tkalje i vezilje ali je ona potpuno sama bojila niti vune. (vunene niti) Tako je najbolje imala kontrolu nad nijansama boja koje je ugrađivala u tapiserije. Originalne vezove kombinovala je sa svojim tkanim delima.

Teme njenih tapiserija bile su mitologija starih slovena, narodni motivi, istorijski i tradicionalni motivi bili su njeno široko polje inspiracije. Vešto je isticala određene motive za koje se i danas začudimo kakvo značenje imaju – motiv guštera recimo.

Tehnika kojom je radila bila je drugačija nego što su umetnici radili tapiseriju u to vreme. Povezala je tkanje i vez i aplikaciju. Tkanje koje su pojedine žene radile u kućnim uslovima bilo je odlično i ona je ga je uz dodatak veza pretvorila umetnost, odnosno u umetnički izraz – tapiseriju koja se u to vreme još uvek borila da bude priznata kao umetnička disciplina. Sama je vezla, dodatno su joj pomagale tkalje i vezilje iz naroda. ‘’Atelje 61’’ koji je počeo sa radom 1961. godine izrađivao je dela po njenim nacrtima koje je ona obogaćivala vezom. Originalne vezove kombinovala je u svojim delima sa tkanjem.

Milica Zoric, umetnica tapiserije Rođena u Splitu (1909), završila umetničku školu i istoriju umetnosti u Beogradu. Bila je u srodstvu sa Nadeždom Petrović, družile su se i uživale u stvaranju umetnossti, bile su joj posvećene. Udala se za Rodoljuba Čolakovića i preselila u Bijeljinu. U toku Drugog svetskog rata bila je zarobljenik u nekoliko logora.

Nakon rata umetnosti se vraća kroz slikanje na staklu a zatim se opredeljuje za tapiseriju i njome se bavi od 1957. godine. Punih 20 godina radila je tapiserije i za to vreme samostalno izlagala oko 15 puta a kolektivno oko 40 puta u zemlji i inostranstvu. Uradila je oko 200 tapiserija za 20 godina.

Porodičnu vilu na Dedinju u kojoj je živela sa suprugom Rodoljubom Čolakovićem poklonili su gradu Beogradu. Uz vilu poklonili su veliku zbirku jugoslovenske umetnosti, stilski nameštaj, njene tapiserije i ostale radove… Danas je to njihov legat i u jednom delu organizuju se izložbe i predavanja u oblasti umetnosti.

Muzeju Semberije u Bijeljini poklonila je 17 tapiserija.

Nekoliko tapiserija nalazi se u zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.

July 25, 2022

Newer Posts

Older Posts