Koliko umetnik bira primarnu tehniku u umetnosti ili mu se tehnika nametne, međusobno se prepoznaju u nekom trenutku. Milica je izabrala tapiseriju, povezale su se i pronašle zajednički jezik.
Obojene niti su te koje pletu mrežu oko umetnika i dozvoljavaju mu da od njih stvori nešto posebno. Njihovim preplitanjem, dodavanjem ili oparanjem nastaju dela koja su poseban izraz koji opstaje sam.
Izvlačenje jedne niti iz celog rada ne pravi razliku ali dodavanjem jedne efektne niti može da napravi dodatnu vrednost.
Milica Zorić je otišla u Pariz 1952-53 godine, ciljano pogledala izložbu meksičkih umetnika i mnoštvo drugih u gradu umetnosti. Vratila se sa idejama za tapiserije koje je počela da realizuje od 1957. godine i narednih 20 nije stajala. Uradila je oko 200 tapiserija, većina njih su velikog formata.
Izabrala je tematski istorijsku i religijsku temu, mitologija starih slovena iskače iz njenih tapiserija… Figure su mitološke uronjene u moguću stvarnost iz okruženja i istorije. Narodni motivi na vezu kojima je oblikovala svoje tapiserije privlače pažnju ali imaju i značenje.
Koliko je ona kroz tapiserije otvarala pitanja, ukazivala na tradiciju i istoriju i na svoj način oblikovala i upakivala poruke? Ko je znao da čita te poruke? Da li su se trudili da pročitaju gledaoci koji su posmatrali tapiseriju? U vreme (na njenom početku) kada se ona bavila tapiserijom tapiserija nije bila priznata kao umetnost. To je nije sprečavala da se izražava kroz ovaj medij i doprinela je da se tapiserija svrsta u primenjenu umetnost.
”Plavi sokolar”, autor Milica Zorić, tapiserija, vlasništvo Spomen-zbirke Pavle Beljanski
Tkanje podloga na koje je ona našivala komade veza sa kojima je izražavala osnovne elemente radile su verovatno tkalje a ona je dalje sama izvodila vezove i aplikacije.
Veliki formati na kojima je dugo radila otkrivaju zajedničku, ujedinjenu moć teme i autora.
Od ručnog tkanja i vezenja izgradila je tapiseriju kao umetnički izraz. U radu pomagale su joj tkalje i vezilje ali je ona potpuno sama bojila niti vune. (vunene niti) Tako je najbolje imala kontrolu nad nijansama boja koje je ugrađivala u tapiserije. Originalne vezove kombinovala je sa svojim tkanim delima.
Teme njenih tapiserija bile su mitologija starih slovena, narodni motivi, istorijski i tradicionalni motivi bili su njeno široko polje inspiracije. Vešto je isticala određene motive za koje se i danas začudimo kakvo značenje imaju – motiv guštera recimo.
Tehnika kojom je radila bila je drugačija nego što su umetnici radili tapiseriju u to vreme. Povezala je tkanje i vez i aplikaciju. Tkanje koje su pojedine žene radile u kućnim uslovima bilo je odlično i ona je ga je uz dodatak veza pretvorila umetnost, odnosno u umetnički izraz – tapiseriju koja se u to vreme još uvek borila da bude priznata kao umetnička disciplina. Sama je vezla, dodatno su joj pomagale tkalje i vezilje iz naroda. ‘’Atelje 61’’ koji je počeo sa radom 1961. godine izrađivao je dela po njenim nacrtima koje je ona obogaćivala vezom. Originalne vezove kombinovala je u svojim delima sa tkanjem.
Rođena u Splitu (1909), završila umetničku školu i istoriju umetnosti u Beogradu. Bila je u srodstvu sa Nadeždom Petrović, družile su se i uživale u stvaranju umetnossti, bile su joj posvećene. Udala se za Rodoljuba Čolakovića i preselila u Bijeljinu. U toku Drugog svetskog rata bila je zarobljenik u nekoliko logora.
Nakon rata umetnosti se vraća kroz slikanje na staklu a zatim se opredeljuje za tapiseriju i njome se bavi od 1957. godine. Punih 20 godina radila je tapiserije i za to vreme samostalno izlagala oko 15 puta a kolektivno oko 40 puta u zemlji i inostranstvu. Uradila je oko 200 tapiserija za 20 godina.
Porodičnu vilu na Dedinju u kojoj je živela sa suprugom Rodoljubom Čolakovićem poklonili su gradu Beogradu. Uz vilu poklonili su veliku zbirku jugoslovenske umetnosti, stilski nameštaj, njene tapiserije i ostale radove… Danas je to njihov legat i u jednom delu organizuju se izložbe i predavanja u oblasti umetnosti.
Muzeju Semberije u Bijeljini poklonila je 17 tapiserija.
Nekoliko tapiserija nalazi se u zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.
