Jelica Belović Bernadžikovska (1870-1946) je pisac i etnograf, žena koja je svoje vreme i energiju uložila u borbu za piznanje žena kao ravnopravnih stvaralaca. Bolela ju je nepravda što se žene nisu videle u društvu kao i njihovo stvaralaštvo, što nisu imale nikakvo pravo i što radovi koje su stvarale u književnosti, muzici, umetnosti i ručnim radovima kao da nisu postojali.

Žene u 18. i do polovine 19. veka nisu mogle da učestvuju u javnom životu i samim tim kao stvaraoci nisu postojale. Sav njihov rad vezivao se za kuću kao obavezna briga o porodici i domaćinstvu. Posebno su žene na selu bile nevidljive iako su stvarale ručne radove od kojih su mnogi bili u kategoriji primenjene umetnosti. U to vreme svi njihovi radovi bili su potcenjeni od svih.

Polovinom 19. veka u javnom životu prisutne su žene iz viših i bogatijih društvenih slojeva koje uz veliki lični trud i rad i podršku očeva, braće, muževa uspevaju da se za njih čuje. Uspevaju da izlože svoje mišljene i da započnu borbu za prava žena u svim oblastima života od obrazovanja, rada, stvaranja, umetnosti, prodaje radova…

Jedna od prvih jeste Savka Subotić koja se velikim angažovanjem uspela izboriti za: nastup žena na izložbama i prodaju njihovih radova (to im je bio prvi dokaz da njihovi radovi vrede i da treba same da se bore za dalje), otvaranje prvih škola za devojčice, okupljanje žena u udruženja i zajedničke borbe, prosvećivanje žena…

Njenom radu divila se mlađa koleginica koja je (zajedno sa njom) deo vremena delovala. Posvetila joj knjigu ’’Srpkinja’’ nastavila istu borbu sa istim žarom i energijom. Bila je to Jelica Belović Bernadžikovska.

Pisala je književna dela, tekstove za časopise, proučavala ručne radove žena (posebno vez) pisala o njima i podržavala ih. Nastavila je rad Savke Subotić i zastupala isto mišljenje da ručni rad koji rade žene na selu mora biti više vidljiv i vrednovan. Da uz edukaciju žena može biti njihov ekonomski isplativ posao i omogućiti im zaradu.

Volela je vezene ručne radove koji su za nju bili umetnost. Izvršila je podelu veza jer je bila na terenu i istraživala. Posebnu pažnju obraćala je na ornamente koji su se vezom predstavljali.

Smatrala je da žene trebaju čuvati izvorne slovenske ornamente kao posebnost kulture i narodne tradicije. Zašto je to isticala? Sa naseljavanjem nemačkog stanovništva u Vojovdini stigli su i njihovi ornamenti koji su tada postali lako dostupni prvo ženama u Vojvodini a kasnije i šire.

Jelica Belović Bernadžikovska, fotografija je sa dozvolom preuzeta sa: https://sr.wikipedia.org

Jelica Belović Bernadžikovska je smatrala da žene ne treba da preuzimaju tuđe ornamente nego da čuvaju svoje i neguju svoju tradiciju. Tu ideju zastupala je i Savka Subotić a Bernadžikovska je nastavila da je jako ističe. Apsolutno su bile u pravu. Sve vreme delovanja hvali i poštuje rad žena pre nje i s ponosom ističe da nastavlja da gradi dalju borbu na njihovim temeljima.

Njen etnografski rad bio je u istraživanju i prikupljanju tekstila, zatim tumačenje i klasifikovanje ’’tekstilne umetnosti’’. Vez je za nju bio najvažniji.

Napisala je više od 20 knjiga a jedna od njih posvećena je srpskom narodnom vezu: ’’Srpski narodni vez i tekstilna ornamentika’’, izdavač Matica srpska iz Novog Sada objavljena 1907. godine.

Diveći se bogatstvu i lepoti ručnih radova ona sve vreme teži i bori se da prodajom dobiju potvrdu vrednosti na tržištu. U tom slučaju žene bi doprinele kućnom budžetu i poboljšale uslove rada i života u svojim domaćinstvima.

Sav trud i borba da se ručni radovi kao narodna kultura predstave i prodaju bili su na neki način olakšani krajem 19. i početkom 20. veka kada je usledilo organizovanje velikih izložbi prvo u Budimpešti a kasnije i u drugim evropskim gradovima. Akcenat je bio na narodnom izrazu, na ručnim radovima koje su najviše proizvodile žene na selu.

To je bio pravi trenutak kada su žene mogle iz ’’sfere nevidljivosti’’ da pređu u borbu za svoja prava i da pokažu radove koje stvaraju. To su bila prava umetnička dela u koje su one uložile svoje znanje i rad.

Sve je to krenulo pre Jelice Belović Bernadžikovske, njoj je borba bila olakšana utoliko što su prve najvažnije korake i pobede već izvojevale žene pre nje. Sve vreme ona im odaje priznanje i nastavlja njihovu borbu.

Vezilja je bila njena tačka fokusa. Vezilja koja stvara sama i veze motive iz tradicije koji su jasno prepoznatljivi. Takođe ističe i odaje počast vezilji koja svakom radu dodaje nešto svoje, svoj talenat i posvećenost dok motiv ostaje prepoznatljiv. Bernadžikovska prednost daje tom radu.

Vez je prepleten sa tradicijom kroz razne oblike narodne nošnje, crkveni vez, vez predstavlja dekorativni element na svakom predmetu. Ornament je ukras, koliko li je danas promenjeno izvorno značenje ornamenta? Da li te simbole danas ispravno tumačimo?

Srpske književnice (kraj 19. i početak 20. veka) Savka Subotić, Jelica Belović Bernadžikovska, Jelena Dimitrijević i druge nije bio priznat u javnosti i poznat širim masama.

Zato se Bernadžikovska zalagala svim silama da radovi žena dobiju priznanje od zajednice u kojoj stvaraju. Ona 1913. godine u ’’Srpkinji’’ ukazuje (knjiga Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas) da žene treba da se povežu da se bore zajedno.

Knjiga ’’Srpkinja’’ rezultat tog njenog napora. Uredila je knjigu koja je istakla žene stvaraoce u umetnosti. Knjiga je sačinjena od ’’portreta’’ žena stvaraoca (slike, stihovi, odlomak iz romana, primenjene umetnosti…) Knjiga predstavlja žene i njihov kreativni rad a posvećena je Savki Subotić.

’’Srpkinja’’ predstavlja više od 50 žena koje su trebale biti prepoznate u zajednici i kulturi tog vremena. Samo štampanje knjige i njena podela, prodaja, distribucija značilo je predstavljanje tih žena u javnosti.

Svi veruju da je uvodni tekst prepoznatljiv iako nije potpisan i da ga je napisala Jelica Belović Bernadžikovska. U njemu je naglasila:

• koje su prepreke autorkama da istupe u javnosti,
• da je potrebno da se ženama da prostor u kulturi,
• da se rad žena ne ceni dovoljno, niti plaća i
• da žene nemaju mesto ni časopis oko koga bi se okupljale za razliku od muškaraca a da ih oni u njihov krug ne puštaju.

Knjiga ’’Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas’’ je:

• predstavljanje ideje i težnja da žene zajedno nastupaju u javnosti i da se međusobno podržavaju,
• pokazivanje značaja stvaranja žena u oblasti umetnosti i
• povezivanje tradicije sa savremenim bavljenjem motivima iz nje.

Danas je potrebno odati priznanje ženama koje su učinile velike prve korake da se njihov rad prepozna kao vredan i da se prizna.

Omalovažavanje rada žena lako se desi u bilo kom vremenu i verujem da je prva ideja u njihovoj tadašnjoj borbi važna i aktuelna i danas a to je da žene treba da se udruže da zajedno izbore bolje mesto u društvu.