Home Tags Posts tagged with "niti"
Tag:

niti

Tapiserija. 24. Bijenale tapiserije

’’Snovano’’ – 24. bijenale tapiserije

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Mesto održavanja izložbe: Velika galerija Doma Vojske Srbije

Autori su članovi Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti i dizajna Srbije

Tradicionalna tapiserija, 24. bijenale tapiserijeNiti koje daju energiju

Reč snovanje znači pripremanje niti za tkanje, postavljanje osnove za tkanje. U drugom značenju shvatam reč kao postavljanje osnove za rad u koji će autorka umetnuti svoju energiju, maštu i veštinu.

Da li više volite tapiserije koje su urađene klasičnom tehnikom tkanja i klečanjem ili tapiserije rađene na moderan način različitim tehnikama i kombinacijom materijala? Na ovoj izložbi ima i jednih i drugih i sve su inspirativne. Mnogo radova omogućilo je raznovrsnost tehnika i posetiocima pružili uživanje u toplini radova od tekstila.

Savremena tapiserija, 24. bijenale tapiserijeNekada davno žene su tkale ukrasne predmete od tekstila za svoj dom da ga učine lepšim i toplijim. Koristile su niti vune koje su same proizvodile i bojile i od njih maštom i preplitanjem stvarale lepa dela. Tada su u svom okruženju imale taj materijal i koristile su ga dok danas ograničenja u izboru materijala nema. Danas tapiserije nastaju i od plastike ili žice koje takva dela ne čini toplim nego rezervisanim. Zato više volim klasičnu tapiseriju jer me ona podseća na tradiciju, na bake i prabake koje su stvarale za sebe.

Materijali: niti, vuna, pamuk, platno, kanap, papir, plastika, drvo, žica…

Izložba traje do subote 26. juna 2021. godine.

Kosovski vez, detalj sa jastučnice

Kosovski vez

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Kosovski vez je veština, nastao je u srednjem veku na Kosovu ali se vremenom proširio na gradove u centralnoj Srbiji. Najbolje objašnjenje termina ‘’Kosovski vez’’ pronašla sam na izložbi ‘’Kosovski i Šarkoski vez’’ koja je održana u Etnografskom muzeju u Beogradu 1918. godine.

‘’Kosovski vez danas podrazumeva celokupnu vezilačku aktivnost žena, kako tradicionalnu seosku na Kosovu u 19. i početkom 20. veka, tako i praksu nastalu u 20. veku, između dva svetska rata u Vojvodini i u gradovima Srbije, a nastavljenu do današnjih dana.’’

U vreme nastanka bio je veoma zastupljen na srpskom dvoru. Vezom su se bavile sve žene koje su živele na dvoru a dovođene su i devojčice bez roditelja i obučavane za profesionalne vezilje. One su radile vez na odeći i predmetima koje su vladari poklanjali predstavnicima drugih država.

Pored dvorova kosovski vez se radio u manastirima za potrebe crkve. Poznata je monahinja Jefimija koja je izvezla pohvalu knezu Lazaru 1389. godine. Na crvenoj svili zlatnim i srebrnim nitima izvezla je tekst kojim se obraća knezu Lazaru da spase srpski narod.

Kosovski vez na rukavu zenske kosuljeKosovski vez se radio kao dekoracija na odeći. Izvorni oblik kosovskog veza nalazi se na rukavima košulja u vreme kada se odeća izrađivala od prirodnih materijala. Ženske svečane košulje sa Kosova bile su bogate vezom i raznovrsnim ornamentima pa su čak dobijale imena po ornamentima ili po mestima njihovog nastanka.  Žene i devojke ukrašavale su svoje košulje za svečane prilike. Crvena boja niti na podlogama prirodnih boja izražajna je i ističe odevni predmet.

U kosovskom vezu prepoznatljivi su srpski srednjovekovni motivi. Po tehnici i ornamentima ovaj se vez razlikuje od običnog veza. Ornamenti su kopirani i većina vezilja trudila se da motivi ostanu isti ali vremenom su ipak na neki način izmenjeni. Primer su boje koje su postale jače a ne blage kao one kada se radio izvorni kosovski vez i kada se nit bojila prirodnim bojama koje su imale mirniji ton.

Kosovski vez, jastucnica, Muzej Jovana CvijicaIzmeđu dva rata kosovskim vezom bave se žene koje žive u gradu. Pored veza na odevnim predmetima kosovski vez se koristi za ukrašavanje predmeta od tekstila u enterijeru kao što su stolnjaci, jastuci… Taj oblik primene kosovskog veza na neki način, spašava ovu vrstu veza od zaborava. Doprinosi njegovom širenju po centralnoj Srbiji i Vojvodini. Najveći broj sačuvanih primeraka kosovskog veza rađeni su između dva svetska rata.

Vremenom izvorni kosovski vez se menjao. U početku, u srednjem veku, vezom su se bavile žene na dvorovima, imale su kvalitetan materijal za rad i stvarale su umetnički vez. Kasnije kroz vekove vez je najviše rađen u seoskim sredinama za ukrašavanje odeće i drugih tekstilnih predmeta za sopstvene potrebe.

Kosovski vez, detalj sa jastucniceNe bavim se društvenim i političkim prilikama u vremenu kada se intenzivno stvaralo u kosovskom vezu nego me zanima samo praktični deo kosovskog veza, dekorativni element koji opstaje kao ukras na tekstilnim predmetima. Međutim, upotreba crvene boje je simbol koji se ne može zanemariti kao i motiv kosovskih božura.

Sledi pitanje: Da li je kosovski vez samo ukras ili ima dublje značenje? Za mene u toj vrsti veza postoji dublje značenje, u pozitivnom smislu da su stara predanja, mitovi i legende omogućili da se dugo sačuva izvorni oblik stvaralaštva u ovoj veštini.

Pojavom sintetičkih materijala postepeno nestaje tradicionalni način odevanja, smanjuje se potreba za vezom jer su novi materijali bili dostupni svima. Vez je tada potisnut na marginu, vezle su samo žene koje su u kosovskom vezu videle umetnost. Upisan je na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije (2012) i postao je način kreativnog izražavanja pojedinca.

Kosovski vezKosovski vez je deo primenjene umetnosti, a primenjena umetnost je deo koji živi u upotrebnim predmetima zato je vez važan kao oblik izražavanja. Vez pruža lepotu umetnosti u svakodnevnom životu i u svečanim prilikama.

Danas je ova tehnika veza malo zastupljena uglavnom se radi u udruženjima (starih i umetničkih zanata…) gde se obukama pokušava povećati broj žena koje rade kosovski vez ali i da se očuva njegova tradicionalna vrednost. Očuvanjem kosovskog veza čuva se i tradicija srpskog naroda.

Pirotski ćilim, detalj

Pirotski ćilim – šara ista sa lica i naličja

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pirotski ćilim izrađuje se ručno na vertikalnom razboju. Osnov ćilima jesu niti vune koje su gusto raspoređene i čvrsto zategnute na razboju. To je osnova na kojoj se tka ćilim. Niti potke provlače se između žica osnove na poseban način.

Pirotski ćilimi sa identičnim licem i naličjem rađeni su posebnom tehnikom klečanja koja omogućava da ćilim bude gladak sa obe strane. Ovakav rad jedinstven je u svetu. Tehnička obrada savršenija je od izrade tapiserija jer krajevi niti svih boja utkani su u tkanje i zato je ćilim isti sa obe strane.

Šta pirotski ćilim čini posebnim?

  • Ima dva lica – šare sa obe strane ćilima su iste
  • Posebna tehnika tkanja – tehnika klečanja
  • Vertikalni razboj na kome se izrađuje
  • Stilizovana geometrijska ornamentika
  • Umetnička lepota – bogate šare i boje
  • Dugotrajnost koju donosi kvalitetna vuna i kvalitetna izrada ćilima

Tajna pirotskih ćilima: Vrednost i trajnost ćilima zavisi od kvaliteta vune. Vuna se skupljala i prerađivala od balkanse rase ovaca i bojena je prirodnim bojama. Boje su bile mekih tonova i skladno su delovale na ćilimu bez jakih prelaza.

Sare sa pirotskog cilima

Zašto je ćilimarstvo bilo najrazvijenije u Pirotu (period od XVII do XX veka)?

Zbog obilja kvalitetne vune koja se proizvodila u okolini Pirota jer izrada ćilima zavisi od vune od koje se tkaju ćilimi. U selima na Staroj planini uzgajano je mnogo ovaca i tu je bila obezbeđena dovoljna količina vune za potrebe tkalja u Pirotu. U selima se vuna prerađivala i bojila tako da su tkalje dobijale gotove niti spremne za izradu ćilima.

Nekoliko hiljada tkalja radilo je u Pirotu. Siromašnije žene su se uglavnom bavile ovim zanatom. Osposobljavale su se za ovu veštinu od malih nogu. Iako je posao izrade ćilima veoma težak mogućnost brze prodaje i zarade obezbeđivao je veliki broj žena za rad. Radilo se po kućama. Veština i posebna tehnika tkanja prenosila se sa kolena na koleno.

Prodaja ćilima bila je ključna za razvoj ćilimarstva. S obzirom da je Pirot bio trgovački centar, na putu između Evrope i Azije, ćilimi su se dobro prodavali i stalno je za njima bila potražnja.

Žene – tkalje – jeftina radna snaga

Pirotski ćilim nije jednostavan za tkanje i skup je jer je njegova izrada zahteva znanje, posvećenost, talenat, preciznost u radu… Pored talenta i izuzetne veštine tkalje potrebno je mnogo vremena da se uradi jedan ćilim. Tkanje ćilima je ručni rad i jedna tkalja za dva meseca rada može da uradi jedan kvadratni metar ćilima. U to parče ćilima unese svoju energiju, znanje i veštinu.

Tkalje su uglavnom bile siromašne žene koje su znanje i veštinu tkanja prenosile na svoje naslednice. Od svih devojaka koje su naučile tkanje mali broj njih ostao je u ovom poslu. Razlog je jednostavan – rad tkalja je težak a veoma malo cenjen i plaćen.

Podatak iz 1911. godine zabeležen u Radničkim novinama: ’’najnižu prosečnu nadnicu imale su ćilimarke. Uz to njihovo radno vreme bilo je najduže i godišnji odmor najmanji’’.

Pirotski ćilim, Srpska kruna. godina izrade 1899, tehnika klečanje

Pirotski ćilim, Srpska kruna. godina izrade 1899, tehnika klečanje

Pirotski ćilim – ornamenti i šare

Geometrijski oblik ornamenata na pirotskim ćilimima njihov su zaštitni znak. Zabeležene su 122 šare i 98 ornamenata. Stari ćilimi se prepoznaju po tome što imaju sitnije šare a novi krupnije. Svaki od ćilima bez obzira kada je nastao jeste posebna priča koja se čita kroz šare na njemu.

Tkalje su izvornu narodnu ornamentiku obogatile sa motivima iz drugih oblasti posebno sa istoka, razlog tome jeste pet vekova turske vladavine. Ornamente sa strane prerađivale su i mešale sa postojećim i nastajali su novi koji su vremenom postali prepoznatljivi motivi iz Pirota. Od stilizovane kornjače, ptice, cveta, insekata do apstraktnih geometrijskih elemenata trougla, romba…

Crvena boja je najzastupljenija na pirotskom ćilimu. Sve njene nijanse. Pored nje tu su plava, zelena, žuta, drap boja a bela je prisutna od sredine XIX veka. Uglavnom su korišćene tople boje koje su davale prirodni ton.  Prirodne boje bile su umerenije a sa pojavom veštačkih boja kolorit porotskog ćilima postaje jači. Od 1900. godine koriste se anilinske boje koje su prelaze između boja na ćilimu učinile upadljivijim. Razlog prelaska na bojenje veštačkim bojama jeste postizanje mnogo više različitih nijansi boja. Crvena boja i dalje dominira ali je sada izražajnija.

Pirotski ćilimi na izložbama

Pirotski ćilimi osvajali su nagrade na izložbama u zemlji i inostranstvu.

U junu 1886. godine osnovano je prvo Ćilimarsko društvo u Pirotu istovremeno. Prvo učešće društva na izložbi bilo je iste godine u Beču na Svetskoj izložbi na kojoj pirotski ćilim privlači veliku pažnju sa šarom koja je ista sa lica i naličja.

U periodu od 1886. godine do 1907. pored Beča pirotski ćilimi izlagani su širom sveta: Budimpešta, Pariz, Antverpen, Atina, Petrograd, Lijež, London, Milano… Na svim ovim izložbama pirotski ćilimi dobijali su nagrade.

Upotreba pirotskog ćilima

Osnovna upotreba pirotskog ćilima jeste prekrivanje podova. Posebno tkani ćilimi ukrašavali su zidove, krevete, stolove, koristili se kao zavese… Tkani su i mali za ukras. Ćilim je u svaki dom unosio lepotu i toplinu.

U opremanju srpske građanske kuće ćilimi su bili zastupljeni u XIX i prvoj polovini XX veka.  Kraljevske, kneževske i crkvene rezidencije opremane su ćilimima. Kraljevske porodice su ga poručivale po meri i sa određenim ornamentima (Obrenovići i Karađorđevići).

Veoma je cenjen poklon pa su često državnici pirotski ćilim poklanjali vladarima drugih država. Najčešće su se poklanjali za venčanja i to sa posebnom šarom koja je značila napredak i zdravlje porodice.

Ćilimi su bili deo miraza koji je devojka udajom donosila u svoj novi dom. Motivi na ćilimu imali su značenje tako ‘’motiv kornjače’’ koji je bio najčešći simbolizuje dug i srećan život u blagostanju.

Često su se čuvali kao amajlija kuće i zato su ih posedovali svi slojevi stanovništva.

Pirotski ćilim, Muzej Jovana Cvijića, Beograd

Kako je započelo tkanje ćilima u Pirotu? – Razvoj ćilimarstva u Pirotu

Tkanje ćilima bilo je poznato u Pirotu i pre dolaska Turaka. Sa dolaskom Turaka krajem XIV veka, ćilimarstvo počinje da se razvija. U XV i XVI veku tkalje su proizvodile ponjave, prostirke, šarenice… za potrebe domaćinstva. Turci su doneli novu i savremeniju tehniku tkanja i ćilimarstvo se najviše razvilo u vreme njihove vladavine koja je trajla do 1877. godine.

Tokom XVII i XVIII veka ćilimarstvo je usavršavano i tada se tkalo na vertikalnom razboju. U XIX veku ćilimi imaju najkvalitetniju tehničku izradu. Mnoštvo ornamenata omogućavali su raznolikost. Tkalje su bile vešte i izrađivale su najkvalitetnije ćilime. Proizvodnja i prodaja su rasle ali trgovci sve više preuzimaju prodaju i zaradu.

Krajem XIX veka otvaraju se private firme koje se bave proizvodnjom i prodajom ćilima.

Smenjivanjem država menjali su se i uslovi za izradu ćilima. Pojavljivali su se periodi kada tkalje nisu mogle same da održe proizvodnju ćilima ekonomski isplativom.

Na inicijativu nekoliko bogatih pojedinaca 1899. godine koja osnovana je Zadruga pirotskih ćilimarki. Već 1902. godine preimenovana je u Ćilimarsku zadrugu koja ubrzo dolazi pod zaštitu kraljice Drage Obrenović koja je pružila novčanu pomoć zadruzi.

Zadruga je imala više od hiljadu članica kojima je pomagala u radu – nabavljala repromaterijal, davala kredite i obezbeđivala prodaju ćilima. Sa ovakvom podrškom pirotsko ćilimarstvo bilo je stabilino neko vreme. Pod uticajem kraljice Drage nekoliko pirotskih ćilima rađeni su za dvor Obrenovića.

Bez veće podrške države tkalje nisu mogle da opstanu. Već 1906. godine opao je broj tkalja koje su bile članice zadruge jer zadruga nije mogla dobiti dovoljno sredstava za kreditiranje tkalja. Te godine u Pirotu je bilo više od 5000 tkalja.

Između dva svetska rata tkanjem ćilima bavila se polovina ženskog stanovništva u Pirotu. Zadruga je učestvovala na međunarodnim izložbama i dobijala mnoge nagrade. Ovaj period doneo je nove uslove rada, mašinama se ubrzala obrada sirovina.

Nakon drugog svetskog rata Ćilimarska zadruga nastavila je sa radom ali vremenom proizvodnja ćilima se smanjivala jer u ćilimarstvo nije ulagano. U to vreme pirotski ćilim predstavljen je na brojnim izložbama širom sveta ali tkanje kao zanat ostalo je na margini i nije bilo zanimljivo mladima.

Brza industrijalizacija 50-ih godina, odlazak stanovništva iz sela u grad i ostavljanje zanatlija bez podrške države uništili su tkanje a time i izradu pirotskih ćilima.

Bez obzira na umetničku lepotu i vrednost kada na tržištu nema potražnje za ćilimima broj tkalja koje su radile ovaj iscrpljujući posao smanjivao se.

Nemar države i društva prema ovom zanatu i veštini dodatno je doprineo da tkalje napuste ovaj zanat. Krajem XX veka naglo je opala proizvodnja pirotskih ćilima. Danas je mali broj žena koje tkaju pirotske ćilime.

Pirotski ćilim, detaj, Muzej Jovana Cvijića, Beograd

Od 2012. godine pirotski ćilim nalazi se na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

Poslednjih petnaest godina pojedinci pokušavaju da sačuvaju pirotski ćilim, njegove ornamente i šare i da očuvaju ovaj autentični oblik tkanja. Jasno je da neće uspeti bez finansijske pomoći države jer danas nije moguće organizovati isplativu proizvodnju pirotskog ćilima sa nekoliko tkalja.

Zanatska zadruga za izradu ćilima i suvenira ‘’Damsko srce’’ organizuje i vrši obuke tkanja ali i izrađuje pirotske ćilime. Uz podršku lokalne zajednice pokušavaju da sačuvaju zanat i tradiciju tkanja pirotskog ćilima.

heklanje

Heklanje

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Heklanje je način izrade predmeta različitih oblika od niti pomoću jedne igle.

Heklanje može da se radi sa svim vrstama niti: pamučnim, svilenim, vunenim, lanenim… ali i sa drugim materijalima kao što je najlon ili rafija.

Igla za heklanje (heklica) i klupko niti to je sve što je potrebno da se započne rad. Postoje konci različitih debljina i boja koji su specijalno proizvedni za heklanje.

Suština heklanja jeste provlačenje niti kroz petlju i pravljenje nove petlje. (Kukicom igle hvata se konac i provlači kroz postojeću petlju.) Uvek je jedan red i jedna petlja.

heklana korpicaKada se nauče osnove heklanja (heklanje redova, lančića i kvadrata, heklanje u krug…) njihovim kombinovanjem može se raditi neograničen broj različitih mustri u zavisnosti od veštine osobe koja hekla.

Koji se proizvodi mogu napraviti heklanjem?

Dekorativni i upotrebni predmeti:

  • milje (heklanjem se najčešće rade ukrasni miljei, različitih veličina i mustri, koji se postavljaju na komode, stočiće za kafu i sitne delove nameštaja)
  • stolnjaci,
  • zavese,
  • jastuci,
  • prekrivači,
  • torbe i privesci za njih,
  • podmetači za čaše,
  • ukrasi za jelke,
  • igračke za decu…

Odevni predmeti:

  • haljine,
  • bluze,
  • majice bez rukava,
  • šeširi,
  • kape,
  • šalovi,
  • rukavice…

Milje - heklanjeHeklanje se može kombinovati sa drugim proizvodima (stolnjaci, haljine, zavese) koji su napravljeni od pamučnog ili lanenog platna tako što se samo njihovi krajevi dorade heklanjem u istoj ili različitoj boji konca.

Skulpture od tekstila (trodimenzionalni predmeti) lako se rade tehnikom heklanja od debljih niti kao samostalni dekorativni element.

Često se heklanjem samo oblažu plastične i kartonske kutije ili drugi predmeti.

Da li je vez umetnički zanat ili domaća radinost?

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Vez je tehnika ukrašavanja tekstila koja je uvek atraktivna. Iako je od sredine 19. veka smanjeno korišćenje veza on je stalno prisutan. Povremeno se za vez javi veliko interesovanje modne industrije ali to je samo modni trend kratkog daha jer se vezeni motivi na njihovim proizvodima koriste samo kao dekorativni element. Vez nije samo dekoracija i zato živi i opstaje u narodu, radi se zahvaljujući ženama koje neguju tradicuju i tradicionalne motive.

Prema ’’Pravilniku o određivanju poslova koji se smatraju starim i umetničkim zanatima, odnosno poslovima domaće radinosti…’’ vez je svrstan u dve kategorije: domaća radinost i umetnički zanati.

I: U kategoriji domaća radinost klasifikovan je kao: vez raznih tekstilnih proizvoda i izrada predmeta sa narodnim vezom. Domaća radinost znači predmeti se proizvode za potrebe domaćinstva najčešće ih rade žene: pletenje, vez, heklanje, izrada narodnih nošnji…

II: U kategoriji umetnički zanati: klasifikovan je kao umetnički vez. Zanatski proizvod namenjen je za prodaju na tržištu koji se radi u umetničko-zanatskim radionicama.

Svrstavanjem u ove dve kategorije umetničkih zanata i domaće radinosti vez je dobio priznanje kao umetnost ali je istovremeno ostao na nivou kreativnog izražavanja. Šta će vez biti zavisi od vezilje. U zavisnosti kako se vezilja postavi prema vezu i šta želi da od njega napravi on može biti umetnost ili samo dekoracija koja je ručno rađena na odevnim predmetima.

Vez kao umetnicki zanatMnogi osporavaju da je vez umetnički ili stari zanat nego ga svrstavaju samo u domaću radinost. Ipak…

Zanatsko-umetničke radionice koje izrađuju i ukrašavaju proizvode vezom dokazuju da je vez više od domaće radinosti. Uvek je to i bio. Domaća radinost nije pogrdna ili omalovažajuća odrednica nego prosto odrednica koja ukazuje da žene, pre svega, rade vez za svoje potrebe, i veoma malo vezenih radova iznose na tržište i prodaju. (Mada bi trebalo.)

Vez na najbolji način predstavlja bogatstvo narodne tradicije i ima najveću vrednost u narodnoj umetnosti. Uz tkanje najzastupljeniji je u izrađenim predmetima.

Tu činjenicu potvrđuju i udruženja žena formirana radi očuvanja narodne tradicije. U okviru ovih udruženja neguju se stari i umetnički zanati a postoje i kursevi za podučavanje raznim veštinama, između ostalih i veštini vezenja.

Ukrasne trake za vez_putem niti

Lepota ručnih radova: Vez

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Vezenje u tišini.

Platno, konac, igla i vreme… Vez je kao meditacija, opušteno provlačenje konca, ravnomernim pokretima, kroz zategnuto laneno platno. Bod po bod slažu se boje i nastaju motivi. Dok vezem misli odlutaju daleko. Ponekad misli prizivaju sećanja i niti iz prošlosti. Vidim kako žene sede okupljene oko lampe i uz pesmu vezu radove koji žive i danas. Koliko je misli izvezeno u svaki rad, svaku kockicu veza?

U tišini, u opuštenom radu dodiruju se prošlost, sadašnjost i budućnost. Veza sa našim precima postoji, neraskidiva je i tera me da razmišljam o njoj.

Traka i konac za vez i đerđef

Šta je vez?

Vez je ukras na tkanini ili preciznije vez je način ukrašavanja tekstila pomoću niti. Provlačenjem niti u boji kroz tekstilnu podlogu nastaje vez. Igla je obavezno sredstvo za rad.

Vez se koristi od davnina da bi ukrasom učinio neki tekstilni predmet lepšim i vrednijim. U početku žene su vunenim nitima po pletenim ili tkanim tkaninama i tako ih ukrašavale. Kasnije su došle pamučne niti, zatim svilene, do srebrnih i zlatnih ali vezlo se i žicom.

Ukrašavanje tekstila može se raditi prema određenoj šemi (unapred pripremljenoj) ili intuitivno prema slobodnoj, originalnoj ideji koju ima osoba koja veze.

Prema mom mišljenju uz reč vez obavezno ide reč umetnost. Naravno nije svaki vez umetnost ali jeste kreativan način izražavanja. Postoji mnogo žena koje pomoću veza stvaraju originalne upotrebne predmete koji se mogu svrstati u primenjenu umetnost. To što vezenje može naučiti svako i što je vez u narodu bio omiljeni način ukrašavanja odeće i tekstilnih predmeta u kući, ne treba da umanjuje njegovu vrednost.

Kvalitetne podloge, konci i predan rad po originalnim šemama žena koje vezu postavlja ga u kategoriju primenjene umetnosti. Vezeni predmeti imaju upotrebnu vrednost, od vezenih košulja, kao odevnih predmeta, do vezenih jastuka koji su ukras u enterijeru.

Pored navedenog vez se radi i na svakodnevnim upotrebnim predmetima koji ulepšavaju dan poput kutije za naočare ili zabeleživača za knjige koje čitamo u večernjim satima za opuštanje.

Šta je potrebno za vez?

  • Podloga – to je najčešće tekstil (vuneno, laneno, pamučno ili svileno platno).
  • Igla – od malih zaobljenih do dugačkih za nizanje perli…
  • Niti – materijal kojim se ukrašava podloga – najčešće su to niti: vunene, pamučne, svilene, zatim perle, koža, poludragi sitni kamen, zlatne i srebrne niti…
  • Đerđef – drveni ’’ram’’ za zatezanje tkanine na kojoj se veze.

Vez u Srbiji, motivi sa rukava

Vez u Srbiji

U srednjem veku u Srbiji vez je bio deo svakodnevnog života žena. Ručni rad koji je korišćen u svim slojevima, razlikuje se samo u materijalima koji su korišćeni. Od svilene do obične pamučne tkanine, od svilenog konca do običnog lanenog ili vunenog konca, pa sve do srebrne i zlatne žice.

Narodni vez koji je rađen u narodu bio je od skromnijih materijala ali jednako bogate izrade i lepote kao što su bile crkvene vezene tkanine.

Na dvorovima srpskih vladara vez je tretiran kao umetnost. Dame i devojke sa dvorova obavezno su vezle. Vladarke su imale na dvorovima škole veza u koju su dovodile siromašne devojke i podučavale ih ovoj veštini. Najbolje i najveštije od njih postajale su i profesionalne vezilje i vezle su stvari za potrebe dvora koje su poklanjane stranim vladarskim porodicama.

Kraljica Jelena Anžujska (žena kralja Uroša), a kasnije i kraljica Simonida (žena kralja Milutina) držale su školu kosovskog veza. Kosovski vez upisan je 2012. godine na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije kao zaseban kulturni element.

Narodni, umetnički i crkveni vez

Narodni vez radile su uglavnom žene po kućama i na taj način stvarale predmete za sebe i svoju porodicu. To je bio jedan od načina da izraze svoj talenat.

Umetnički vez rađen je prvo u manastirskim radionicama a kasnije u samostalnim radionicama.

Pohvala knezu Lazaru i Pokrov moštiju kneza Lazaru su najpoznatija dela koja je izvezla monahinja Jefimija. Na crvenoj svilenoj podlozi zlatnim i srebrnim slovima izvezla je tekst.

Zlatovez je najcenjenija tehnika vezenja koja se primenjivala kod umetničkog veza ali i u vezenju predmeta za crkvu. Podloga je platno ili svila a veze se pozlaćenim nitima.

Beli vez je, u 19. veku, iz Evrope stigao u Vojvodini. Za ovaj način veza karakterističan je pojam – trukovanje. Trukovanje je izrada crteža i njihovo prenošenje na tkaninu. Belim vezom ukršavali su se: posteljina, ukrasni jastuci, stolnjaci, zavese…

Vez u boji najčešće je korišćen od polovine 19. veka.
Krajem 19. veka u školama koje su se otvarale za žensku decu obavezan predmet bila je veština veza.
Danas je vez uglavnom hobi.

Rucni vez - cvetovi

Podela veza prema načinu izrade: Vez po pismu i Vez brojanjem

Jelica Belović Bernadžikovska (etnografkinja i književnica) podelila je vez na: Vez po pismu i Vez brojanjem

Vez brojanjem radi se na materijalima koji su retko tkani (kod kojih je moguće brojanje žica). Šeme se prenose sa gotovog uzorka posmatranjem i praćenjem uzorka. Vezom brojanja izrađuju se narodne nošnje.

Vez po pismu radi se na gusto tkanim materijalima na koje se prenose motivi po kojima se izvodi vez. To je vez po prethodno iscrtanom dizajnu na tekstilu. Motivi se mogu preneti trukovanjem, precrtavanjem…

Kuvarice su vezeni tekst na pamučnom platnu sa koncem u boji, najčešće plavoj i crvenoj. Koristile su se kao ukrasi za zid. Ispisivanjem slova na beli materijal i vezenje konca u boji po linijama slova često je saopštavana određena poruka ili misao.

Stilizacija motiva

Devojčice su od majki ili baka učile da izvezu prve bodove. Prvo su prenosile motive sa šeme na platno a kada bi postale vešte vezilje onda su u svom radu dodavale i nešto svoje. Radovi tako nisu uvek bili puke kopije nekog motiva sa šeme nego su bili potpuno novi ali inspirisani postojećim motivima.

Vezom su se najčešće ukrašavale narodne nošnje, posebno su devojke raskošno vezle svoje košulje. Iako su kao osnovno polazište koristile isti motiv svaka košulja je bila različita.

Vez i Djerdjef

Zaključak

Ručni vez zahteva vreme i strpljenje. Čini se da vremena danas niko nema, kao ni strpljenja. Oni koji ga, ipak, pronađu i odvoje za bavljenje vezom brzo shvate da je vez kao meditacija. Blagotvoran. Lagano ponavljanje bodova u svrhu kreiranja novog. Kreiranje emocija i njihovo povezivanje sa sećanjem, tradicijom, prošlošću, snovima…

Usporite životni ritam opustite se uz vez ili bar zastanite i pogledajte umetnost koju su druge žene napravile vezom.

Jer, NITI su naša veza sa bakama, prabakama… Želim da verujem u to. Da li Vi verujete?

Vršac grad vina

U potrazi za svilenim nitima – Vršac

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Nekada je Vršac bio obavijen nitima svile jer je svilarstvo bila najznačajnija privredna grana odmah iza vinogradarstva. Danas možete probati izuzetna vina iz vršačkih vinograda ali nećete nigde imati prilike da vidite svilene niti koje su nastajale u Vršcu. Gajenje svilene bube i proizvodnja svile potpuno su unušteni oko 1855. godine kada je izgrađen državni put koji je omogućio lakši plasman vina. Dudovi koji su bili posađeni povađeni su a na njihovo mesto posađeni su čokoti vinove loze.

Eva Hercog – nagrade za svilu

Zlatna medalja za svilu Evi Hercog iz Vršca.Eva Hercog, vlasnica zavoda za svilu u Vršcu, na izložbama u Evropi nagrađena je sa nekoliko medalja za sirovu svilu:

  • Beč 1845. godine – srebrna medalja,
  • Budimpešta 1864. zlatna medalja Mađarskog udruženja zanatlija. To je jedina činjenica koju sam potvrdila u Gradskom muzeju u Vršcu.
  • London 1851. zlatna medalja na prvoj svetskoj izložbi. Ovaj podatak je prema pisanju Feliksa Milekera, hroničara Vršca, ne postoji materijalni dokaz.

Kako je počela proizvodnju svile? Zajedno sa mužem Jozefom Hercogom vodila je Zavod za proizvodnju svile, imali su svoje dudare i učestvovali su na izložbama širom Evrope. Njihova svila često je ocenjivana kao kvalitetna i bila je nagrađivana.

Jozef Hercog je bio osnivač Apoteke na stepenicama. To je najstarija apoteka u Vršcu i danas je deo Gradskog muzeja.

Vršac – centar svilarstva

Apoteka na stepenicama i Gradski muzej u Vršcu

Apoteka na stepenicama i Gradski muzej u Vršcu

Vršac je u 19. veku, pored Pančeva i Novog Sada, bio jedan od centara svilarstva. Poznato je da je ovde radio veliki broj zavoda za otkupljivanje i odmotavanje kokona.

Istoričar Feliks Mileker je zapisao da su se Nemci od 1728. godine prvi počeli baviti svilarstvom, da je austrijski grof Merci, vojni zapovednik ‘’provincije Banat’’, pretio smrtnom kaznom ako bi neko posekao beli dud. Planska sadnja belog duda, čijim lišćem se hrani svilena buba, počela je 1733. godine zahvaljujući ovom grofu. Marija Terezija je insistirala na masovnom sađenju stabala belog duda.

Procvat svilarstva u Vršcu desio se u trenutku kada je stanovništvo besplatno dobijalo jajašca svilene bube. Uzgojem svilene bube bavilo se uglavnom siromašno stanovništvo a ovo je za njih bio veliki podsticaj.

Teren u Vršcu bio je pogodan za svilarstvo i sa izgradnjom prve svilare (u blizini današnjeg Vladičanskog dvora) čiju izgradnju je naredila vladarka Austrougarske Marija Terezija i uz pomoć države koja je otkupljivala svu proizvedenu svilu svilarstvo je doživelo ekspanziju. Otvarale su se nove svilare i privatni zavodi. Oko 1855. razvoj svilarstva je naglo stao.

Zašto je svilarstvo u Vršcu doživelo krah kada je bilo najrazvijenije?

Odgovor je: zbog vina!

Svilarstvo je bilo razvijeno paralelno sa vinogradarstvom a kada je otvoren novi put koji je olakšao plasman vina tada je svilarstvo napušteno jer je zarada od proizvodnje vina bila mnogo veća. Sa gašenjem svilarstva svi su se preorijentisali na vinogradarstvo koje je aktuelno i danas dok je svilarstvo potpuno zaboravljeno.

Tokom boravka u Vršcu nigde nema naznaka ni pomena, ni obeležja da se u ovom gradu u 19. veku proizvodila svila. Ipak svedoka ima a to je drvored belih dudova na putu od Vršca ka Beloj Crkvi u dužini od 15-ak kilometara. Opstali u da bi štitili put od jakih vetrova ali i da podsećaju da se ne zaboravi da je nekada u prošlosti gajenje svilene bube i proizvodnja sirove svile na teritoriji Vršca bila veoma uspešna.

Još jedan podatak vezan za svilu koji sam našla u Gradskom muzeju: ’’Plakati za pozorište štampani su na svili i po tome su bili jedinstveni.’’

Pozorišni plakati u Vršcu štampani su na svili

Boja prati put svilene niti

Boja prati put svilene niti

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Oslikavam tanke niti svile koje su utkane u ešarpu.

Niti utkane u svilenu ešarpu, pojedinačno, nevidljive su. Čine jednu celinu koju doživljavam na svoj način. Svaka tanka nit deo je tog doživljaja.

Bele niti svile - svilena ešarpa za oslikavanjeKada bih prvo bojila niti i slagala ih na razboj mogla bi napraviti čudesnu sliku prepletenih niti raznih boja. Samo tkanje bilo bi najvažnije u stvaranju.

Kod oslikavanja svilene ešarpe nanošenje boje za svilu je najvažnije. Tako bele niti svile, odnosno niti blago žućkaste boje koja je njihova prirodna boja, upijaju boju koju odaberem.

Kada spustim kapljicu boje na zategnutu svilu – oslikavam prepletene niti i stvaram novi doživljaj. Boja se kreće duž niti.

Oslikavanje svilene ešarpeKakav doživljaj?

Boje! Kada kupujemo ručno oslikanu svilenu ešarpu biramo boju koju volimo. Da li se nekad pitate zašto volite baš tu boju? Zašto neko voli žutu, drugi plavu, crvenu, zelenu, roze…?

Da li imate odgovor na ovo pitanje?

Obnovljeni ostaci svilare u Novom Sadu

Svilene niti Novog Sada – Kulturna stanica Svilara

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Kulturna stanica Svilara je deo industrijskog nasleđa koji se odlično uklapa u novu okolinu. Dragocena kao podsetnik na vreme kada je proizvodnja svile bila u velikom usponu u Novom Sadu i uopšte u Vojvodini.

Visoki dimnjak od cigle mi je orijentir i vodič na putu do Kulturne stanice Svilara. Presijava se na blagom septembarskom suncu dok prilazim obnovljenoj zgradi nekadašnje svilare. Nekada se na ovom mestu odmotavale niti sa kokona i proizvodila svila a danas je to mesto za kreativno stvaranje i uživanje u umetnosti.

Objekat u kome se nalazi Kulturna stanica Svilara je jedini od svih objekata kompleksa svilare koja se nalazila na istom mestu koji je sačuvan do danas. Veći deo objekata svilare je sedamdesetih godina porušen a na te delove izgradili su stambene zgrade. Ipak ovaj objekat koji je ostao svedočiće o vremenu kada se u Novom Sadu proizvodila svila.

Kulturna stanica Svilara sa muralom na susednoj zgradi, Novi Sad

Kulturna stanica Svilara sa muralom na susednoj zgradi, Novi Sad

Izvorni izgled jedine preostale zgrade svilare je i sačuvan maksimalno a dimnjak u potpunosti. Između njih dozidani su novi niski objekti koji sada zajedno čine jednu celinu. Dimnjak je deo koji daje poseban šarm ovom prostoru jer odmah otkriva da se radi o starom objektu sa bogatom istorijom koji je obnovljen za nove prilike i događaje.

Stari objekti koji su obnovljeni imaju posebnu energiju, imaju priču iza sebe. Svilara isto tako ima priču koja počinje davne 1770. godine. Osnovana je kao depo za skupljanje kokona (svilenih čaura) iz kojih se odmotavala svilena nit.

Bila je to prva svilara u Novom Sadu a smatra se i prvom državnom fabrikom tekstila u Vojvodini. Uvek je bila u vlasništvu države.

U početku u svilari je samo vršeno prikupljanje čaura i odmotavanje svilene niti sa kokona. Nakon desetak godina podignut je magacin i nabavljena vretena i započeto predenje svilene niti. Sa razvojem mašina nabavljena je parna mašina za predenje što je olakšavalo proizvodnju. U toj fazi svila je bila samo delimično obrađena – kao nit. Za dalju obradu izvozila se najviše u Beč.

Prilikom granatiranja Novog Sada sa Petrovaradina 1849. godine svilara je gotovo u potpunosti izgorela. Brzo je na istom mestu izgrađena nova koja je uspešno radila i opstajala godinama.

Između dva svetska rata svilara je radila punim kapacitetom i proizvodila najviše svile od svog nastanka. To je bio period kada se u svilarstvo ulagalo mnogo i proizvodnja svile bila je na svom maksimumu.

Nakon drugog svetskog rata mašine koje su bile nestale tokom rata pronađene su i vraćene i svilara je nastavila proizvodnju. Od 1947. godine svilara je radila pod imenom Vojvođanska industrija svile da bi šezdesetih godina postala deo Novosadskog tekstilnog kombinata u koji je integrisana kompletna novosadska tekstilna industrija. Ovaj kombinat sedamdesetih godina menja ime u Novosadsku industriju tekstila. Proizvodnja svile postaje sve manja da bi na kraju prestala. Nakon toga sledi rušenje dela svilare i gradnja stambenih objekata. Ono što je preostalo od svilare jeste sadašnja Kulturna stanica.

Iako je posleratna vlast želela da ubrza razvoj industrije u zemlji proizvodnja svile nije održana na predratnom nivou kada je tadašnja Jugoslavija bila peta u svetu po proizvodnji svile.

Zašto je došlo do gašenja proizvodnje svile?

Kulturna stanica Svilara, Novi Sad

Kulturna stanica Svilara, Novi Sad

Kulturna stanica Svilara otvorena je u oktobru 2018. godine. Namenjena je održavanju kulturnih događaja. Nije stalno otvorena nego samo kada se neki događaj predstavlja ili odvija.

Preko puta Kulturne stanice Svilara na zidu zgrade nalazi se oslikan mural posvećen svili koji dopunjuje ambijent. Ističe se kineska poslovica koju je voleo Mika Antić i koji ju je stavio u svoju pesmu ‘’Mogućnosti’’. Velikim slovima ispisano je: ‘’Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu’’. Rečenica smiruje akcenat je na strpljenju i vremenu kao čekanju.

Mural posvećen svili

Mural posvećen svili

Ovako Mika Antić počinje pesmu ‘’Mogućnosti’’:

‘’Staviš li težak teret na pleća, hodaćeš posrćući celo jutro. Ako ga odbaciš, odlepršaćeš stopalima.
Isto je tako i sa težinom saznavanja.

Gomila prolećnih paukova se grohotom smejala dok je, nošena vetrom, slušala kinesku poslovicu: “Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu.”
Pa evo, rekoše oni, mi svakog trena možemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.

Kako objasniti prolećnim paucima da nije važno plesti i ukrašavati vazduh lepotom svoga tkanja? Važna je upotreba niti.
Još nisam nosio košulju od paukove svile.’’

Pogled na Kulturnu stanicu Svilara

Pogled na Kulturnu stanicu Svilara

Na spoju novih zgrada Kulturne stanice Svilara sačuvan je, ostao je dimnjak koji dominira i to je deo koji jasno podseća da je tu bila svilara. S obzirom da je ostatak svilare bio totalno urušen i morao biti potpuno obnovljen dimnjak je sačuvao stari duh. Obnovom ostataka zgrade svilare sačuvano je staro i dodato novo koje se uklopilo u nešto što će budućim generacijama ostaviti priču o svilari. Svilara je ostavila svoje niti da se buduće generacije povezuju sa njom.

Newer Posts
Older Posts