Koliko umetnik bira primarnu tehniku u umetnosti ili mu se tehnika nametne, međusobno se prepoznaju u nekom trenutku. Milica je izabrala tapiseriju, povezale su se i pronašle zajednički jezik.
Obojene niti su te koje pletu mrežu oko umetnika i dozvoljavaju mu da od njih stvori nešto posebno. Njihovim preplitanjem, dodavanjem ili oparanjem nastaju dela koja su poseban izraz koji opstaje sam.
Izvlačenje jedne niti iz celog rada ne pravi razliku ali dodavanjem jedne efektne niti može da napravi dodatnu vrednost.
Milica Zorić je otišla u Pariz 1952-53 godine, ciljano pogledala izložbu meksičkih umetnika i mnoštvo drugih u gradu umetnosti. Vratila se sa idejama za tapiserije koje je počela da realizuje od 1957. godine i narednih 20 nije stajala. Uradila je oko 200 tapiserija, većina njih su velikog formata.
Izabrala je tematski istorijsku i religijsku temu, mitologija starih slovena iskače iz njenih tapiserija… Figure su mitološke uronjene u moguću stvarnost iz okruženja i istorije. Narodni motivi na vezu kojima je oblikovala svoje tapiserije privlače pažnju ali imaju i značenje.
Koliko je ona kroz tapiserije otvarala pitanja, ukazivala na tradiciju i istoriju i na svoj način oblikovala i upakivala poruke? Ko je znao da čita te poruke? Da li su se trudili da pročitaju gledaoci koji su posmatrali tapiseriju? U vreme (na njenom početku) kada se ona bavila tapiserijom tapiserija nije bila priznata kao umetnost. To je nije sprečavala da se izražava kroz ovaj medij i doprinela je da se tapiserija svrsta u primenjenu umetnost.
”Plavi sokolar”, autor Milica Zorić, tapiserija, vlasništvo Spomen-zbirke Pavle Beljanski
Tkanje podloga na koje je ona našivala komade veza sa kojima je izražavala osnovne elemente radile su verovatno tkalje a ona je dalje sama izvodila vezove i aplikacije.
Veliki formati na kojima je dugo radila otkrivaju zajedničku, ujedinjenu moć teme i autora.
Od ručnog tkanja i vezenja izgradila je tapiseriju kao umetnički izraz. U radu pomagale su joj tkalje i vezilje ali je ona potpuno sama bojila niti vune. (vunene niti) Tako je najbolje imala kontrolu nad nijansama boja koje je ugrađivala u tapiserije. Originalne vezove kombinovala je sa svojim tkanim delima.
Teme njenih tapiserija bile su mitologija starih slovena, narodni motivi, istorijski i tradicionalni motivi bili su njeno široko polje inspiracije. Vešto je isticala određene motive za koje se i danas začudimo kakvo značenje imaju – motiv guštera recimo.
Tehnika kojom je radila bila je drugačija nego što su umetnici radili tapiseriju u to vreme. Povezala je tkanje i vez i aplikaciju. Tkanje koje su pojedine žene radile u kućnim uslovima bilo je odlično i ona je ga je uz dodatak veza pretvorila umetnost, odnosno u umetnički izraz – tapiseriju koja se u to vreme još uvek borila da bude priznata kao umetnička disciplina. Sama je vezla, dodatno su joj pomagale tkalje i vezilje iz naroda. ‘’Atelje 61’’ koji je počeo sa radom 1961. godine izrađivao je dela po njenim nacrtima koje je ona obogaćivala vezom. Originalne vezove kombinovala je u svojim delima sa tkanjem.
Rođena u Splitu (1909), završila umetničku školu i istoriju umetnosti u Beogradu. Bila je u srodstvu sa Nadeždom Petrović, družile su se i uživale u stvaranju umetnossti, bile su joj posvećene. Udala se za Rodoljuba Čolakovića i preselila u Bijeljinu. U toku Drugog svetskog rata bila je zarobljenik u nekoliko logora.
Nakon rata umetnosti se vraća kroz slikanje na staklu a zatim se opredeljuje za tapiseriju i njome se bavi od 1957. godine. Punih 20 godina radila je tapiserije i za to vreme samostalno izlagala oko 15 puta a kolektivno oko 40 puta u zemlji i inostranstvu. Uradila je oko 200 tapiserija za 20 godina.
Porodičnu vilu na Dedinju u kojoj je živela sa suprugom Rodoljubom Čolakovićem poklonili su gradu Beogradu. Uz vilu poklonili su veliku zbirku jugoslovenske umetnosti, stilski nameštaj, njene tapiserije i ostale radove… Danas je to njihov legat i u jednom delu organizuju se izložbe i predavanja u oblasti umetnosti.
Muzeju Semberije u Bijeljini poklonila je 17 tapiserija.
Nekoliko tapiserija nalazi se u zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.
Kako je i kada postao dostupan običnom narodu? U 19. veku imućnije porodice koristile su zlatovez da izraze svoj prestiž. Zlatovezom su ukrašavali svečanu odeću za posebne prilike. Takva odeća predstavljala je viši materijalni status.
Četrdeset najboljih godina za zlatovez bile su između 1880. i 1920. godina. Tada je vez zlatnim nitima bio najomiljenija tehnika ukrašavanja ženske odeće.
Kao kod drugih vrsta ručnih radova i njihove prodaje i zlatovez je ženama teško plasirati na tržište. Ovde je neophodna pomoć države da bi se sačuvala ova tehnika i tradicija ukrašavanja tekstilnih predmeta.
Veličina u kojoj se tkaju staparski ćilimi najčešće je 2×2 metra. S obzirom da su razboji bili ograničene širine ćilimi su se tkali iz više delova, najčešće dva i onda ušivanjem spajali. Najčešće su se tkali u paru zato što su bili mali pa su se u jednoj prostoriji morala koristiti dva.
Zašto je prestalo tkanje staparskog ćilima i kada?
Mali ćilim 10×15 cm sa motivom staparske ruže na sredini kupila sam kao suvenir za moju kolekciju ručno rađenog tekstila. Ovo je poseban proizvod koji su uradile vešte ruke tkalje. Mogu ga uramiti kao sliku i biće odličan ukras na zidu koji će me podsećati na sve vredne žene u prošlosti koje su ručno stvarale prelepe radove od tekstila.
Da bi pleteni odevni predmeti bili bogato ukrašeni koriste se šeme za pletenje (mustre). Izbor šeme za pletenje određuje koliko će predmet biti složen za rad. Osobe koje pletu po već postojećim šemama čitaju šeme i svojim umećem izrađuju određen predmet.
Hristifor Crnilović sakupio je veliku zbirku predmeta od tekstila, grnčarije i nakita od srebra. Deo zbirke može se videti na izložbi a motivi i način izrade radova bili su mi inspiracija za nekoliko minijatura na svili.
Lepota ručnog rada je u motivima i načinu njihove izrade koje su vešte ruke žena prenele na tekstil. Od davnina žene su stvarale upotrebne predmete od tekstila koje su koristile u kući i to je bila njihova glavna odlika upotrebljivost. Vremenom se akcenat sve više prenosio na lepotu ručno rađenih predmeta.
Dodirnuti tapiseriju
Šta danas očekujemo od jedne ženske košulje? U vremenu masovne proizvodnje menjamo ih a da i ne primećujemo njihovu kratkotrajnost, ne vezujemo se za njih, ne divimo im se. Barem većina žena to ne čini.
Manji broj žena veze za svoje potrebe ili radove poklanja široj familiji, jedan broj žena okuplja se oko udruženja u kojima pronalaze istomišljenike i u grupi vezu iz hobija i zadovoljstva. Njihov rad značajan je za očuvanje tradicije.
Lepota ručnog rada i bogatstvo elemenata i ornamenata na odevnim predmetima izražajni su. Ručno rađeni etno predmeti nastajali su tokom 19-og i početkom 20-og veka.
Svetlucanje srebrnog nakita iz vitrina podseća me na iskrice koje privlače pažnju i golicaju maštu. Nakit je lepota kojoj se divim, precizno je urađen, pitam se koji alat su umetnici imali tada. Tanane linije izvučene na kopčama dodiruju dušu i daju eleganciju.
Jedna od soba privlači pažnju crvenom bojom ćilima koji šire pozitivnu energiju. To su 
Atelje 61 predstavlja 
Tapiserija ‘’Šahovska tabla’’ skladnih boja sa palim figurama u sredini i dinamičnim zbivanjima na obodima izdvojila se kao moj favorit na ovoj izložbi. Autor: Karanović Boško Koautori: Lazić Verica i Božić Jelena
Posmatram tapiserije i upijam ideje i njihovu lepotu bez dodira. To odsustvo dodira podstaklo me da uradim sliku na svili inspirisana lepotama tapiserija. Sliku koju sam uradila na svili mogu da dodirujem. Dodir tekstilnih slika upotpunjuje njihov doživljaj.