Vodopad Gostilje nalazi se na Gostiljskoj reci, na Zlatiboru, skriven u prirodi neizmerne lepote. Voda pada sa visine od oko 20 metara. Spuštajući se dalje niz strmo brdo uliva se u reku Katušnicu, bolje reći u nju uskače kao manji vodopad sa visine od oko dva metra.
Strmim asfaltnim putem spuštamo se niz ’’jednu od zlatiborskih planina’’ koji nas dovodi do vodopada Gostilje na 1000 metara nadmorske visine.
Lepota prirode više dolazi do izražaja kada se čovek potrudi da je istakne, da minimalno vrši korekcije ali da obezbedi lakši pristup. Okolina i prilaz vodopadu lepo su uređeni, od samog ulaska do krajnje tačke trava je pokošena, klupe lepo raspoređene, staze su sređene, mostići daju dodatnu čaroliju u razgledanju bistrih brzaka i manjih vodopada.
Silazak do glavnog vodopada u vrelom julskom danu posebna je radost jer sam osetila ’’efekat hladnog tuša’’ koji je vodič najavio: ’’stati sa strane pored vodopada’’. Prijatno osveženje dok se milioni vodenih kapi, uz prijatne zvuke, raspršavaju na putu od vrha vodopada do prvog dodira sa stenama obraslih mahovinom.
On je glavna atrakcija, prelepa igra vode u netaknutoj prirodi. Ali to nije sve, uživala sam u istraživanju mnoštva malih slapova duž spuštanja reke niz strmi teren ka ušću u Katušnicu. Celom dužinom rečnog toka ima petnaestak manjih i većih vodopada, brzaka i virova koji su prelepi.
Iako je ovaj veliki vodopad na svim reklamama žubor bistre vode dok skakuće preko kamenja i njeno spuštanje u nizu manjih slapova dodatno su napravili iznenađenje. Nekoliko njih su zadivljujući, neizmerne lepote. Priroda koja je svojim delovanjem napravila mala remek dela nalazila su se tu oko mene.
Prilikom silaska niz brdo sedam na jednu klupu pored manjeg vodopada koji u tri kristalno čista mlaza silazi niz manju kamenu, prepreku koja mu daje priliku da bude atraktivan. Voda se sliva i lagano otiče dalje do sledeće prepreke. Sedim u prijatnoj hladovini, posmatram kristalno čistu vodu koja žubori tu pored mene…
Muzika vode dok hita svojim putem blagodet je za moje biće, opušta me, čini da osećam sreću što mogu da uživam u beskrajnoj lepoti prirode. Sesti na klupu pored bistre vode koja ’’glasno’’ skakuće po kamenju i pada sa manje visine praveći male slapove izuzetan je doživljaj. Ovo je priroda koju mogu opušteno da posmatram da je dodirnem (drvo, list, stenu, vodu…). Nedostaje mi taj dodir prirode.
Snaga prirode i moć vode skupile su se u ovom mestu, netaknutoj prirodi božanske lepote duboko sakrivenoj u planini Zlatibor. Bistra, providna voda blago je ovog kraja.
Spuštajući se niz uređenu stazu ka ušću Gostiljske reke u Katušnicu primećujem mlado drveće ima list koji liči na grab a plod mu je kao klas pšenice. Baš šašavo izgleda ‘’pšenica sa drveta’’. Naknadno saznajem, to je crni grab i da najčeće raste na krečnjaku.
Mineralna voda iz Bukovičke banje ima vadozno poreklo. Vadozna voda je podzemna voda koja se nalazi u posebnom pojasu ispod Zemljine površine koji je nastao prolaskom površinske vode kroz zemljište i pukotine stena.
Na Simpozijumu ‘’Beli Venčac’’ do sada je učestvovalo oko 200 umetnika a nastalo više od 200 umetničkih dela. Ukupno 109 skulptura nalazi se u Aranđelovcu od toga 69 u samom parku Bukovičke banje na otvorenom. Zato park Bukovičke banje predstavlja najveću galeriju skulptura na otvorenom.
Novi Sad je trebalo da bude Evropska prestonica kulture za 2021. godinu ali zbog pandemije titula se prenosi u 2022. godinu.
Najveći gradski trg nastao u 18. veku sa spomenikom u sredini. Spomenik Svetozaru Miletiću rad je vajara Ivana Meštrovića. Svetozar Miletić bio je doktor prava, advokat i novinar (vlasnik i urednik novina ‘’Zastava’’). Dva puta bio je gradonačelnik Novog Sada, poslanik u ugarskom i hrvatskom saboru i najuticajniji srpski političar u Austrougarskoj. Stojim na trgu, posmatram tu ogromnu siluetu u pokretu sa podignutom rukom i kao da čujem njegove reči, koje podsećaju: ’’za slobodu se mora boriti stalno’’. Danas zvuče kao velika filozofska misao.
Zgrada neobičnog imena ali lepog izgleda privukla mi je pažnju. Izgrađena je 1770. godine. Zgradu je kupio Platon Atanacković, vladika Bački i zaveštao je Srpskom akademskom institutu.
Vasa Čarapić, Zmaj od Avale, istorijska je ličnost o kojoj većina malo zna. Među njima bila sam i ja. Odlaskom do planinarskog doma ’’Čarapićev brest’’ i obilaskom spomenika posvećenog ovom vojvodi, knezu i hajduku istražila sam više da saznam ko je bio Vasa Čarapić, koji je živeo samo 36 godina.
Na inicijativu dr Petra Kostića, osnivača Planinarsko-smučarskog društva ”Avala”, 1950. godine izgrađena je zgrada planinarskog doma ”Čarapićev brest’’. Naziv doma asocira na šest brestova koji su nalazili na tom mestu u vreme kada je Vasa Čarapić okupljao narod oko sebe i pozivao na ustanak protiv Turaka.
Televizijski toranj je simbol Avale. Stari toranj izgrađen je 1965. a srušen 1999. godine. Obnovljen je 2009. godine, visok je 204 metra i za jedan metar viši od prethodnog. Do vidikovca, na 122-om metru, stiže se liftom sa koga je prelep pogled na Beograd i okolinu Avale.
Meštani Belog potoka inicirali su izgradnju crkve brvnare u blizini tornja na Avali. Podignuta je u srpsko-vizantijskom stilu 2017. godine. Crkva je posvećena Svetom despotu Stefanu Lazareviću (sin kneza Lazara i kneginje Milice). Despot Stefan obnovio je grad Žrnov koji se nalazio na vrhu Avale a kog su sagradili Rimljani. Danas se na mestu Žrnova nalazi 
Penjući se ka vrhu Avale od Tornja prolazim pored hotela”Avala” i stižem do još jedanog izvora – izvora Ladne vode. Ime mu govori sve, voda je hladna kao led. Nalazi se na pravom mestu da osveži sve one koji idu ka vrhu i one koji se vraćaju. Uglavnom svi svrate na ovaj izvor koji je zanimljiv jer se nalazi blizu vrha planine.
Iznenađenje!? Dve velike kamene sfinge čuvaju stepenište za ulaz na veliku terasu hotelskog restorana. Prva misao otkud sfinge na Avali? Neobično mi je da se nalaze ovde. Sfinge su simbol Egipta – čuvari grobnica faraona. Šta čuvaju na Avali? Zašto su ispred hotela?
Krećem od zgrade koja me je posebno zadivila a to je Vladičanski dvor, najstariji u okviru Srpske pravoslavne crkve sagrađen sredinom 18. veka. Raskošna, impozantna barokna građevina koja privlači pažnju. U Zavodu za zaštitu spomenika kulture označen je kao nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Podignuta je u 18. veku (1783 – 1785) i to je najstarija pravoslavna crkva u Vršcu. Predstavlja spomenik kulture. Visina crkve je 54 metra i smeštena je u prostrano dvorište. Unutrašnjost crkve krasi raskošni ikonostas i vitraži, slike nekoliko poznatih slikara…
Ova rimokatolička crkva nikada nije bila katedrala ali je tako zovu zbog veličine i utiska koji ostavlja na vernike i posmatrače. Sagrađena je u gotskom stilu. Zidana je od 1860. do 1863. godine i jedan je od najreprezentativnijih objekata u Vršcu.
Apoteka na stepenicama je prelepa barokna zgrada koja je namenski građena za apoteku. Jedina je očuvana apoteka u Vršcu na istoj lokaciji i sa spoljnim i unutrašnjim izgledom.
Osnovan 1882. godine u zgradi ’’Konkordija’’. Kako su se zbirke predmeta povećavale i muzej se proširivao. Danas pored obnovljene prve zgrade u sastavu muzeja su još dve susedne zgrade.
Pavle Jovanović rođen je u Vršcu 1859. godine. Talenat za slikarstvo koji je imao razvijao je i nadograđivao školovanjem u Beču. Naravno, kada dođem u Vršac želim da vidim njegove slike jer ih ovde posmatram sa mnogo više emocija. Posmatranje slika ovog velikog majstora slikarstva, u njegovom rodnom gradu, ostala sam očarana njegovim talentom i umećem .
Vatromet boja na fasadama najvažnijih gradskih objekata i starih prizemnih kuća pravi je doček. Narandžasta, roze, jarko roze, bordo, žuta, plava, plavo-ljubičasta, zelena… Samo se smenjuju. Fasade se masovno obnavljaju i plene svojim izražajnim koloritom. Osvojile su me i one su broj jedan doživljaj Vršca. Za umetnike raj i lepota, za život uživanje.
Kibic pendžeri zaustavljaju dah. Veliki ili mali, ispupčeni, istureni manje ili više… Čine arhitekturu zgrada izuzetnom, jedinstvenom. U prošlosti su bili pokazatelji ’’bogatstva’’ vlasnika kuće. Obnavljaju se kao i fasade, farbaju raznim bojama i ostaju da traju kao nešto posebno. Daju jedinstven šarm ovom gradu i čine ga očaravajućim.
Zaustavljam se i divim toj lepoti, toj raskošnoj lepoti kuća u nizu. Svaka fasada sa spoljne strane je umetnost za sebe. A tek kapije! One su me tek osvojile, ne puštaju me da prođem pored njih tek tako. Zastanem i posmatram ih, svaka je sa posebnom dekoracijom. Prelepe su i inspirativne. Predstavljaju lepotu ručnog rada u drvetu. Skoro da mogu da vidim majstora kako radi i njegovu posvećenost svakom detalju.
Vršac je grad prepun istorije sa mnoštvom očuvanih raskošnih zgrada. Mnogo zanimljivih objekata me ”dodirnulo”, jednom rečju grad me očarao raskošnom arhitekturom i bojama.
