Milica Stojadinović Srpkinja rođena je 1828. godine u Bukovcu kod Novog Sada. Živela je u Vrdniku i Beogradu. Bila je prva Srpkinja koja se posvetila pisanju. Pisala je poeziju i prozu, bila prevodilac, skupljala narodne umotvorine i pesme. Govorila je četiri jezika: nemački, francuski, italijanski i slovački.
Njeno ime u pesništvu i književnosti svrstava se odmah iza imena monahinje Jefimije koja se smatra prvom srpskom književnicom. Milica Stojadinović je stihovima izrazila lepotu Fruške gore a zbog njene lepote i velike ljubavi prema prirodi zvali su je ’’Vrdnička vila’’.
Miris fruškogorskih lipa podsećaju na lepu pesnikinju koja je svoju energiju uložila u rodoljubive pesme koje je posvetila svom narodu. Najviše je volela književnost, želela je potpuno da joj se posveti a borila se sa mišljenjem ljudi u malom mestu koji su je smatrali čudakinjom.
Bila je obrazovana, neprestano je učila i tragala za znanjem, pisala dnevnik ’’U Fruškoj gori’’ još davne 1851. godine, pisala pesme, divila se Njegošu i Vuku Karadžiću, težila da svojim rečima ostavi trag u srpskoj istoriji i književnosti, borila se da žene dobiju pravo na obrazovanje, pisala o Beogradu kada je bio rat sa Turcima…
Za ženu iz tog vremena učinila je mnogo. Sigurno bi učinila i više da splet istorijskih okolnosti nije u par godina odveo u smrt mnogo ljudi koji su je podržavali: kneza Mihaila, Vuka Karadžića, Ljubomira Nenadovića, Jovana Steriju Popovića…
Najteži udarac bila je smrt njenog oca. Nakon njegove smrti ostaje bez porodičnog doma i vinograda. Odlazi u Beograd na poziv mitropolita Mihaila i nada se da će dobiti podršku beogradskih bogatih porodica ali nije je dobila.
Tužna zbog smrti ljudi koje je volela i koji su voleli nju, slomljena zbog izgubljenog porodičnog doma u Vrdniku obrela se u gradu koji je nije prihvatio i prestala je da stvara. Nekoliko godina od dolaska umire u samoći i velikoj bedi. Iza ove priče nameće se pitanje: Kako je to moguće?
Višu devojačku školu završila je u Petrovaradinu. Stalno se sama obrazovala učula jezike i proučavala književnost. Bila je cenjena u književnim krugovima. Poznavala je književnost i posebno cenila Njegoša i Branka Radičevića.
To je vreme kada je bilo veoma malo obrazovanih žena. Ona je bila kćerka sveštenika što joj je otvorilo mogućnost školovanja a bila je izuzetno talentovana jer je već sa trinaest godina objavila prvu pesmu.
Napisala je dnevnik ’’U Fruškoj gori’’ izdala ga u tri sveske, pesme… Družila se sa Minom Karadžić, bila saradnica Vuka Karadžića kome je prikupljala materijal narodne umotvorine i narodnu poeziju, on je zvao ’’moja kći iz Fruške’’. Pomogao joj je da objavi prvu knjigu pesama i savetovao da novac koji je zaradila od nje uloži u objavljivanje druge knjige pesama.
U Beogradu su je dočekivali književnici sa velikim uvažavanjem, pisali su joj pesme i ona njima, družili su se… Knez Mihailo bio joj je prijatelj i pokrovitelj. Često je boravila na dvoru kao njegov gost. Knjeginja Julija supruga kneza Mihaila poklonila je Milici zlatni broš kao nagradu za njeno stvaralaštvo.
Pisala je rodoljubive pesme i objavljivala u najpopularnijim književnim časopisima tog vremena i svom imenu dodala Srpkinja. Objavila je tri knjige pesama. Bila je prva žena ratni reporter.
Reportažu iz Beograda kada je bio u ratu 1862. godine objavila je pod naslovom ’’Srce i barikada’’ i time je postala prva žena ratni reporter među Srbima. Pred kraj života došla je u Beograd i ubrzo umrla 1878. godine.
Kod manastira Vrdnik 1912. godine podignut joj je spomenik a 2009 premešten je u portu manastira. Na njenoj rodnoj kući u Bukovcu nalazi se spomen ploča.
Milica Stojadinović Srpkinja, fotografija je javno vlasništvo, preuzeta sa sr.wikipedia.org
Književni susreti ‘’Milici u pohode’’ održavaju se u oktobru od 1975. godine u Bukovcu njenom rodnom mestu, Novom Sadu i Vrdniku. Književna nagrada ‘’Milica Stojadinović Srpkinja’’ dodeljuje se od 1994. godine koja se od 2009. godine dodeljije isključivo pesnikinji za objavljenu knjigu između dve manifestacije i to na srpskom jeziku.
Objavila je sledeće knjige: ‘’Pesme M.S. Srpkinje’’ (1850, 1855 i 1869) i prozu u formi dnevnika ‘’U Fruškoj gori 1854.’’ u tri sveske (1861, 1862 i 1866).
Milica Mićić Dimovska napisala je roman o Milici Stojadinović Srpkinji pod nazivom ‘’Poslednji zanosi Milice Stojadinović Srpkinje’’.
Pored kuće u Vrdniku postoji tabla koja obaveštava da je u toj kući živela književnica Milica Stojadinović Srpkinja. Kuća je proglašena za spomenik kulture od izuzetnog značaja.
Za samo 50 godina prešla je trnoviti put umetnosti – od izuzetno poštovane do potpuno zaboravljene pesnikinje.
Kako promeniti ovo mišljenje? Kako učiniti da upravo digitalizacija i masovna proizvodnja budu razlog više da se stvara ručno? Mišljenje ćemo promeniti intenzivnijim nastupom žena koje se bave rukotvorinama i pokazivanjem sjajnih radova publici. Kupovinom njihovih radova jer će im naša materijalna podrška omogućiti da stvaraju više. Njihov rad je dragocen jer je u službi očuvanja tradicije.
Ručno rađen predmet je unikat u koji je utkana energija stvaraoca. Predmet je nastao po osmišljenoj ideji autora koji je u njega uneo svoja razmišljanja i konkretan rad koji je oblikovao gotov proizvod. To je izuzetan proizvod koji kod kupaca stvara osećaj posebne vrednosti, koji za njega ima važnost i koji se kupuje sa razlogom.
Kada dobijete na poklon jedan privezak koji je od plastike sa odštampanim logom određene firme imate proizvod koji ne izaziva dodatno zanimanje za njega ako vam trenutno treba upotrebite ga i to je to, hladan upotrebni proizvod.
Zašto zanatlija proizvodi nešto ručno?
Tokom veza svaki bod može biti jedna misao. Misao koja ima snagu da prenese energiju na stvoreni proizvod. Vezenje je specifično jer je sporo i omogućava osobi da dok veze razmišlja o nekim lepim događajima i stvara opuštenu atmosferu za rad.
Dela Nadežde Petrović vrednovana su na pravi način tek nakon njene smrti. Tek tada priznata je kao predvodnica srpske moderne umetnosti početkom 20. veka i da je njeno slikarstvo uvelo novine u srpskoj umetnosti. Naslikala je oko 300 slika a slikala je samo 15 godina. Njena požrtvovana borba za spasavanje ranjenika na frontu učinila je velikim herojem. Obe borbe, za priznanje njenog slikarstva i spasavanje ranjenika, vodila je srcem sa mnogo energije.
‘’Jedan mogući život’’ naziv je romana Ivanke Kosanić koji je biografija velike slikarke Nadežde Petrović. Radnja romana se odvija korz Nadeždina sećanja događaja iz života dok leži u bolnici nekoliko dana pred smrt.
Od obeliska krećem ka krajnjoj tačci parka do mostića, pratim potočić i dolazim do većeg sa raskošno olistalom vrbom koja presijava se na jutarnjem suncu. Iza ovog velikog nalazi se malo jezero a između njih je drveni most koji često služi kao inspiracija malim i velikim umetnicima.
Pucketanje u šumi stvara posebnu muziku. Osluškujem ga jer ono je energija koja se čuje. Hiljade i hiljade listova u trenutku razbijaju oklop čaure i stvaraju tu čarobnu muziku. To je buđenje proleća, buđenje energije prirode. Prisustvujem tom buđenju i uživam u muzici pucketanja. Mart je mesec u kome se priroda budi iz uspavanosti, mirovanja. Energija se oseća svuda – sunce, toplota, žuti, beli i roze cvetovi, zeleni listovi, leptiri…
Posmatranjem buđenja energije prirode ljudi je upijaju i trebali bi isto tako da postanu aktivniji, da sve rade brže i energičnije. Čini mi se da to nije slučaj nego da ljudi postaju umorni i usporeni sa dolaskom prolećne energije. Zašto? Možda je to nedostatak lične energije. Želim da to promenim kod sebe. Želim da budem kao priroda da živnem i upotrebim novu energiju za pokret i stvaranje.