Home Niti
Category:

Niti

Šare sa pirotskog ćilima

Šare na pirotskom ćilimu

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pirotski ćilim znači tradiciju

Mnogo sitnih motiva rasutih na pirotskom ćilimu sa toplim koloritom daju razigranu energiju. Crvena boja koja je najčešće osnovna boja i prisutna u više tonova privlači poglede i unosi pokret u život.

Ornamenti na ćilimu imaju svoje značenje zato je ćilim često bio amajlija kuće i porodice. Zato su stvarani ćilimi sa određenim šarama i poklanjani za dobrobit i blagostanje. Kornjača, gugutke, vraško koleno, Rašićeva šara, kandilo, plamen, sofra…

Tri šare sa pirotskog ćilima Zbog boravka Turaka na Balkanu tkalje su lako preuzimale orijentalne motive i mešale ih sa tradicionalnim ornamentima. Njihovim kombinovanjem nastajale su sasvim nove šare koje su vremenom postale originalne pirotske.

Izrada ćilima je ručni rad, umetnost slaganja i preplitanja niti. Lepota pirotskog ćilima osvaja svakog posmatrača. Radi se klečana tehnika i ćilim je isti sa lica i naličja.

Boja ćilima je veoma važna jer je u početku do 19. veka vuna za izradu pirotskih ćilima bojena priorodnim bojama koje imaju smirenije tonove a kasnije analinskim (veštačkim) koje su intenzivnije i izražajnije. Boje su važne jer se prema njima lakše i sigunije određuje vreme kada je određeni ćilim urađen. Na starim ćilimima šare su sitnije nego na novim.

Različite šare sa pirotskog ćilima

Poreklo šara na pirotskom ćilimu

Različita su mišljenja o poreklu šara na pirotskom ćilimu:

  1. Da su šare autohtone ali da verovatno ima primesa i uticaja motiva sa Orijenta ili čak pozajmljivanja potpuno izvornog. Srpski, grčki i turski elementi su jasni na šarama.
  2. Da su šare iz Srbije zbog njihovih naziva (gugutke, lale, kornjača, gušter…) i iz Turske sa nazivima (đulovi, smirjanska šara, čenđeli…), tek kasnije se preuzimaju šare iz drugih sredina ruske, francuske…
  3. Da neke šare imaju inspiraciju u mitologiji iz prošlosti koja se pomešala sa uticajem sa Orijenta.
  4. Da su šare mešavina grčkih, srpskih, turskih i kavkaskih motiva.

Činjenica jeste da ornamenti sa pirotskih ćilima imaju sličnosti sa šarama u okolnim zemljama, ko je na koga i koliko uticao verovatno nije moguće odrediti. Kroz Pirot prolazili su predstavnici i trgovci različitih kultura tako da je logično da su se ornamenti radili po inspiraciji drugih kultura, uticali su jedni na druge.

Dve šare sa pirotskog ćilimaVerovatno je prvo mišljenje o poreklu šara na pirotskom ćilimu tačno. Sigurno su postojale vešte tkalje koje su kombinovale više motiva i stvarale jedan novi koji je bio mešavina više njih pa otuda i postoji sličnost. Neprestano su stvarale nove šare, davale su im lični pečat.. Kod novog motiva tkalje bi menjale boje, raspored površina i boja, dodavale nešto svoje… Sve šare su na neki način pirotske jer su mešanjem, dodavanjem i oduzimanjem postajale deo te sredine a određivanjem značenja šare su postale jedinstvene za to područje.

Sofra, venac, ogledalo su motivi koji su postojali i pre nego što su Turci došli. Smirjanska šara, persijska kruna dolazi sa Turcima. Međusobni uticaj postojao je jer su narodi dolazili u dodir.

Ukrasne šare na pirotskom ćilimuGeometrijski motivi dominantni su na pirotskom ćilimu. Takvi motivi prisutni su još od praistorije, imali su slično značenje u svim situacijama i vremenima. Romb, univerzalni oblik, veoma je zastupljen u pirotskom ćilimu, cik-cak linija takođe…

U 20. veku motivi sa pirotskog ćilima tkali su se i na drugim područjima kao što se i u Pirotu na ćilimu pojavljuju cvetni motivi koji su došli sa severa.

Zubuni - prsluci ukraseni vezom

Zubun – raskošno ukrašen prsluk

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Zubun je dugi prsluk bez rukava ukrašen vezom i crnim gajtanima, sa prednje strane je razrezan i ne zakopčava se. Pravili su se duži i kraći, potpuno ukrašeni i veoma malo ukrašeni, u svakom slučaju zubun je odevni predmet koji je vidljiv i nošen u svakoj prilici zato je pažljivo ukrašavan.

Razni su opisi za zubun kao što su: ‘’svečana ženska haljina bez rukava’’ ili ‘’prsluk sa prednje strane otvoren’’. Opredelila sam se za jednostavnije značenje, zubun je duži prsluk bez rukava i sa prorezom napred koji se ne zakopčava.

Zubun je napravljen od sukna i najčešće je bele boje. Najviše su ga nosile žene. Sukno je tkanina od vune domaće izrade – vuneno platno se prvo tkalo a zatim odnosilo na ‘’valjanje – omekšavanje grubih vunenih materijala’’ u ‘’vodenice valjarice’’ takođe tanje sukno ‘’valjale’’ su žene u svom domaćinstvu.

Pored jeleka zubun je deo nošnje koji je bogato ukrašen. Raskošno je ukrašen sa prednjeg i zadnjeg dela i to ornamentima i drugim motivima veza najčešće nitima crvene boje. Pored crveno-bordo niti vezeni su ili našivani i nitima drugih boja: crnom, zatim ponegde i u manjoj količini sivom i plavom, narandžastom, braon… Ivice su obrađene sa gajtanom ili čojom.

Detalj veza sa zubunaBio je praktičan a dodatnim ukrašavanjem pretvoren je u lep odevni predmet koji je kroz vez otkrivao umeštnost devojaka. U prošlosti prema materijalu od koga je sašiven i bogatstvu ukrasnog veza prepoznavao se socijalni status i nacionalna pripadnost vlasnika.

U 19. i prvoj polovini 20. veka zubun je bio odevni predmet koji se nosio svakodnevno. Obavezan je u srpskoj ženskoj narodnoj nošnji.

Olga Benson, ruska slikarka, kao saradnica Etnografskog muzeja naslikala je većinu zubuna iz kolekcije u muzeju. To su akvarel crteži. Obilazeći predele u Jugoslaviji ona je crtala i slikala narodne nošnje i posebne detalje koje je videla na terenu. Njeni crteži danas su dragoceni jer prikazuju izvorne predmete.

Muzej pletilja Sirogojno, prospekti

Muzej pletilja – Niti koje se povezuju

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Niti koje povezuju kreacije

Po dolasku u Sirogojno prvo što sam posetila bio je Muzej pletilja. Mesto u kome su žene pletilje sa Zlatibora, njih nekoliko hiljada, i kreatorka Dobrila Smiljanić, predstavljene kao vredne i uspešne žene koje su zajedno izgradile brend Sirogojno ručno rađeni vuneni džemperi. Pleteni džemperi od islandske vune bili su prepoznatljivi na tržištu u celom svetu.

Žene na Zlatiboru u prošlosti, kao i u ostalim krajevima zemlje, same su obavljale sve faze proizvodnje vune do konačne niti od koje su plele tople džempere. Šišanje ovaca, pranje i češljanje vune, predenje vune do faze skidanja pređe sa vretena, (eventualno bojenje i sušenje vune) i namotavanje niti u klupko. Formiranje klupka bila je poslednja faza teškog rada iz koje se prelazilo u kreativnu fazu – pletenje.

Naizmeničnim provlačenjem niti kroz mnoštvo petlji nastajali su delovi džepera koji su se spajali a zatim vezom ukrašavali. Žene su pletenje učile od malih nogu i sve su za potrebe svojih porodica izrađivale potrebnu odeću od vune.

Muzej pletilja u Sirogojnu

Muzej pletilja u Sirogojnu

Kada je krenula ideja da se proizvode džemperi za prodaju da bi žene imale zaradu a da ne napuštaju svoje domaćinstvo sve žene su znale da pletu i rade sa vunom. Kroz predavanja i dodatno uvežbavanje pletenja po posebnom zahtevu kreatorke Dobrile Smiljanić žene su unapredile svoju veštinu pletenja.

Pletilje su plele džempere po zamislima i instrukcijama kreatorke i kada su se oni pojavili na tržištu bilo je to iznenađenje za sve: kupce, kreatorku i same platilje. Reakcija svih bilo je oduševljenje.

Godina 1962. je važna jer je tada počeo kreativni put Sirogojno džempera i zlatiborskih pletilja. Od velikog početnog uspeha uz prisustvo na svetskom tržištu nekoliko decenija do problema devedesetih godina tokom sankcija, pada proizvodnje i prodaje. Nakon ove krize usledio je postepeni oporavak i stabilno prisustvo Sirogojno džempera na domaćem i inostranom tržištu koji traju i danas. Zlatiborske pletilje i dalje stvaraju tople i lepo ukrašene džempere od islandske vune.

Muzej pletilja – otvoren 2008. godine

Ispred zgrade Muzeja pletilja nalazi se skulptura žene koja prede vunu (ona prstima proizvodi niti od vune koje se u sledećoj fazi pletenjem pretvaraju u džempere i druge odevne predmete).

Muzej pletilja, Sirogojno

Muzej pletilja, Sirogojno

Muzej je smešten u prizemnom objektu izgrađenom u stilu zlatiborske gradnje. Otvoren je 2008. godine. Raznobojna klupka vune smeštena su u veliku providnu piramidu koja se nalazi na podestu koji liči na sto u sredini muzeja. Okolo su sedišta namenjena za razne radionice koje se održavaju u muzeju ali i za posetioce muzeja da malo predahnu i uživaju u ovoj divnoj priči.

Sa desne strane od ulaza pored prozora nalazi se vreteno sa opredenom vunom koje asocira na vreme kada je većina žena za svoju porodicu plela vunene čarape, kape, rukavice i džempere. Odmah do vretena su dve staklene vitrine u kojima se nalaze džemperi u izradi sa iglama za štrikanje i klupkom vune kojom se plete.

Dugi pleteni džemperi iz sedamdesetih i osamdesetih godina, smešteni u nekoliko vitrina, izgledaju veličanstveno. Oni su potvrda umeštnosti i snage žena koje su ih plele. Moj naklon njima, izuzetno cenim njihov rad.

Crveni džemper, Sirogojno, Muzej pletilja

Crveni džemper iz Muzeja pletilja

Od svih izdvaja se crveni. Niti, ispredene od meke islandske vune, povezane su petljama u džemper. Sitne dlačice izviruju iz upredene niti, imaju prijatan i mekan dodir koji donosi toplinu. Crvena boja čini ga jačim moćnijim i poželjnijim. Dodati vez stvara više topline u njemu, poziva posmatrača da se ogrne njime, kao da garantuje da će se u njemu osećati bolje.

Pitam se koliko je vremena i snage bilo potrebno da se urade. Koliko petlji je povezano i koliko vune utrošeno da bi oni izgledali ovako spektakularno? Velike pletene jakne, kaputi, džemperi izuzetne lepote imaju odliku Zlatibora kao planine, gromade.

U Muzeju nalazi se fotografija bake koja usesređeno prede vunu. Ona mi je sinonim za pletilje iz Sirogojna, posvećena radu kojeg se prihvatila i stvara lepotu ručno pletenih džempera. Još jedna fotografija koja me oduševila nalazi se na ulazu u Muzej to je fotografija na kojoj je desetak zlatiborskih pletilja, ispod fotografije vunom je ispisano Muzej pletilja.

Sirogojno, Muzej pletilja

Muzej pletilja, Sirogojno

Ručno pleteni džemperi, kaputi, prsluci, šalovi, kape od islandske vune dopunjeni vezenim motivima sa Zlatibora koje je dizajnirala Dobrila Smiljanić asocijacija su na selo Sirogojno. Kreatorka je svoj dizajn poveravala ženama iz Sirogojna a kasnije i drugih zlatiborskih sela da ga prenesu na džempere koje su one ručno radile. Verovala je u njih i njihovu veštinu pletenja.

Verovale su i one u nju. Vredne žene prihvatile su se pletenja sa velikim entuzijazmom i dale su svoj doprinos da opšta ideja izrade džempera i ostalih proizvoda od vune pletenjem zaživi. Uspele su zajedno da selo postane prepoznatljivo po očaravajućim ručno pletenim džemperima.

Od dvadesetak žena koje su počele da pletu za platu i pohađale obuku u nastavku razvoja stigli su do 2000 žena koje su plele džempere za tržište.

‘’Muzej pletilja čuva sećanje na početke i najveće uspehe žena iz malog zlatiborskog sela čije su rukotvorine stigle do modnih pista Milana, Pariza, Tokija…’’ piše u prospektu koji sam dobila u Muzeju pletilja.

Otvaranje muzeja posvećenog pletiljama je veliko priznanje za njihov rad. Zaslužile su. Mislim da je važniji od bilo koje pisane nagrade (plakete, pohvale, diplome).

Vreteno, igle za pletenje i vuneni džemper

Ručno pleteni vuneni džemper

‘’Zlatiborske pletilje izdržale su i prevladale nevolje sa kraja dvadesetog veka, ratove, sankcije, nemaštinu. U osvit novog stoleća, organizacija uzdigla se i uspravila kao privatna kompanija očuvanog, nepromenjenog imena.  Njima u cast i nezaboravu koji će lepotu i neponovljivu originalnost njihovih dela sačuvati za vremena koja dolaze,  upriličen je Muzej pletilja kao trajna pohvala njihovoj istrajnosti, marljivom radu i umeću koje je Sirogojno uvelo u svet i svet dovelo u Sirogojno’’ – iz prospekta Muzeja pletilja.

Pored postojanja muzeja i priznanja za žene pletilje odmora nema, i dalje njihove vešte ruke od vunenih niti stvaraju nove Sirogojno džempere za firmu ’’Sirogojno company’’ koja je vlasnik ovog brenda i muzeja.

Nedaleko od Muzeja pletilja nalazi se još jedan muzej. Poseban zlatiborski način građenja kuća sačuvan je u ‘’Starom selu’’ u Sirogojnu. Stare kuće u kojima se nekada živelo prenete su u selo i čine posebnu celinu Muzej na otvorenom.

Goblen, detalj

Goblen – vezena slika

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Vez

Kockica po kockica, bod po bod, ritmičnim provlačenjem igle sa obojenim koncem nastajala su umetnička dela na tekstilu – gobleni. Šema izabrane slike poznatog umetnika bila je osnova koju su vezilje sledile da bi na kraju rezultat bila izvezena identična slika na tekstilu.

Umeće vezilje imalo je uticaja na lepotu slike jer njen osećaj za upotrebu određenog broja niti koji je mogao praviti razliku u odnosu na originalno umetničko delo. U svakom slučaju izrada goblena bila je kreativna i smirujuća aktivnost koja se realizovala u tišini kao meditacija, uz tihu muziku ili u grupi uz razgovor sa drugaricama i vezenje praćeno pričama i otkrivanjem tajni.

 

Konci za vezGoblene su devojke i žene najviše vezle u gradskim sredinama, u slobodno vreme. Od 60-ih do 70-ih godina u Jugoslaviji gobleni su bili cenjeni i rado viđeni u svakom domu. Rađeni su za sopstvene potrebe, za poklon ali i pokazivanje veštine vezenja.

Danas su gobleni neka moda koja je davno prošla ali veština vezenja trajaće dok oni postoje. Mislim da u njima još uvek ima pozitivnih emocija koje su ‘’vezene’’ zajedno sa koncem.

Vilerovi gobleni

Gobleni su slike na tekstilu urađene iglom i koncem u boji. Ime je nastalo od francuskog izraza za tapiserije, po prezimenu braće Goblen koji su prvo imali radionicu za bojenje tkanina a kasnije su poslovanje proširili na izradu tapiserija. Dizajne za njihove tapiserije radili su poznati umetnici.

Po ugledu na te tapiserije Jakob Viler u Nemačkoj krajem 19. veka poznata i popularna umetnička dela pretvara u šeme za vez. Štampa šeme i žene počinju same da vezu ’’velika umetnička dela’’. Hobi vezenje goblena postaje veoma popularan početkom 20. veka a najveću popularnost dostiže u drugoj polovini ovog veka, tokom sedamdesetih godina.

Bili su popularni u bivšoj Jugoslaviji jer tradicija na ovim prostorima imala je vez kao način ukrašavanja tekstilnih predmeta ali i kao umetnički izraz. Vez je većina žena naučila u ranoj dobi, u svojoj porodici a gobleni su bili lakši vid veza jer su se radili po već pripremljenim šemama.

Za obične goblene koji su na platnu bili odštampani kao slika u boji po kojoj su se kvadratići popunjavali prateći šemu boja odlučivala se većina žena. Bili su pogodni za devojčice da nauče vez.

Vilerov goblen ''Brod u buri''

”Brod u buri”, Izložba ‘’Vilerovi gobleni – slike iglom islikane’’, Etnografski muzej

Sa druge strane postojali su gobleni koji su se radili po šemama sa papira na čistom, praznom platnu. Bili su zahtevniji za izradu, bodovi su bili sitniji ali su bili lepši i od kvalitetnijeg materijala, bili su to čuveni Vilerovi gobleni.

Na šemama za goblen bila su i dela Paje Jovanovića ‘’Borba petlova’’ i ‘’Kićenje neveste’’ i slika Uroša Predića ‘’Kosovka devojka’’.

Vilerovi gobleni su kao podlogu imali umetnička dela koja su prenešena u šeme po kojima se vezom moglo izvesti isto delo. Tako su umetnička dela prenošena iglom i koncem u drugi oblik formu izražavanja.

Izložba

Ljubica Ćorović poklonila je Etnografskom muzeju uramljene goblene i materijal sa kojim se oni rade. Irena Fileki, muzejska savetnica, od darovanih goblena postavila je izložbu pod nazivom: ‘’Vilerovi gobleni – slike iglom islikane’’ koja je u toku.

Izloženi su uramljeni gobleni različitih motiva. Iz daljine to su slike kao i sve druge ali kada se približite otkrivate da su to vezeni gobleni. Tada uočavate kockice od kojih su sastavljene. Podsećaju na piksel art.

Posmatram sitni vez na goblenima i mislim da su nastajali veoma dugo. Cenim vreme i rad koji su uloženi u izradu goblena, cenim veštinu žena koje su vezenjem stvarale svoja dela… Svojim radom doprinele su očuvanje veza – tradicionalne veštine ukrašavanja tekstila poznatu na ovim prostorima od davnina.

Vilerovi gobleni

Vilerovi gobleni, Izložba ‘’Vilerovi gobleni – slike iglom islikane’’, Etnografski muzej

Goblen kao način veza, vez po šemi manje je cenjen nego vez koje su radile žene po svom dizajnu kojim su stvarale svoje ornamente inspirisane tradicionalnim motivima. Ovaj način veza pripadao je umetničkom vezu i imao je više ličnog u izrazu i porukama.  

Šta je potrebno za vez goblena?

    1. Igla: Postoje specijalne igle za vez čiji vrh je tup a ušice za konac šire što olakšava i ubrzava rad ali može se koristiti i obična igla za šivenje,
    2. Konac: Konac za vezenje kupuje se u pozamanterijama i postoji u mnogo nijansi boja, sastoji se od šest niti koje mogu da se razdvajaju i zavisno od gustine tkanja platna koje se koristi za vez bira se broj niti sa kojima će se raditi,
    3. Makazice za sečenje konca,
    4. Platno: Za vez potrebno je ređe tkano platno jer tada konac lakše prolazi i lakše se slaže, postoje posebna platna tkana za vez ali često je laneno platno pogodno kao i pamučno,
    5. Materijal potreban za vez goblenaĐerđef odnosno ram: Đerđef se sastoji od dva kruga, najčešće je od drveta ili plastike. Na spoljašnjem krugu je šraf sa kojim se podešava veličina odnosno širina. Na mali krug postavi se platno, preko njega postavlja se veći obruč tkanina se provuče, poravna i zategne a zatim se širi obruč pritegne, tada je jako zategnuto platno spremno za rad,
    6. Šema: To je kupljena šema sa koje pratimo motiv i boje.
Jelek, fotografisan u Narodnom muzeju u Arandjelovcu

Jelek – prsluk ukrašen vezom

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Jelek je u Srbiji bio obavezan deo narodne nošnje sve do polovine 20. veka. Nosio se preko košulje. Ženski jelek nije dopirao ni do struka, isticao je gornji deo tela posebno grudi i skretao je pažnju i na struk. Više je bio ukras nego što je štitio telo od hladnoće. Opevan je u narodnim pesmama.U nekoliko drugih zemalja na Balkanu koristio se redovno kao odevni predmet. Za svečane prilike izrađivan je od finijih materijala i bogato ukrašavan vezom. Pliš, čoja, somot i vuna najčešće su bili materijali od kojih je izrađivan jelek.

Vezom se svaki jelek pretvarao u jedinstven unikatni odevni predmet. Različitim bodovima veza isticani su motivi koji su jasno određivali etničku pripadnost. Koncima za vez različitih boja vezeni su veći ornamenti dok su se srmom dodavali detalji. Zlatovezom je ukrašavan jelek devojaka i žena iz najbogatijih porodica.

Crni, tamno-plavi ili bordo pliš je materijal od koga se sašije jelek. Preko tamne podloge vezu se motivi sa zlatnim ili srebrnim nitima i to su luksuzni primerci jeleka. Pojedini su toliko bogato ukrašeni da nisu  samo odevni predmeti nego postaju umetnička dela. Mnoštvo tankih zlatnih niti ističu se na tamnoj pozadini i dodaju elegantnost.

Svaka etnička oblast imala je svoj kroj i svoje šare kojim je jelek ukrašavan. Jelek kao deo narodne nošnje jasno je isticao kojoj grupi naroda pripada onaj ko ga nosi. ’’Jelek, anterija i opanci po tome se znaju Srbijanci…’’ ističe jedna narodna pesma.

Jelek, prsluk ukrasen vezomUz malo strpljenja i veštine devojke su u prošlosti same šile i ukrašavale jelek. Uglavnom su precrtavale postojeće šeme za vez i na njih su dodavale nešto lično. Takođe, kao inspiraciju uzimale su neke od motiva sa narodnih nošnji i prilagođavale ih svojim idejama. Uvek su se trudile da urade drugačiji vez i motive koji su jelek činili unikatom.

Najčešće se jelek gajtanima ili ukrasnim trakama ukrašava po svim rubovima, oko vrata, izreza za rukave i po dnu a vez se dodavao u sredinu. Svileni gajtani su ukrasi koji su često stavljani na jelek. Po broju gajtana na jeleku prepoznavalo se bogatstvo vlasnika. Bogatiji su stavljali više gajtana. Dodavane su i metalne kopče.

Jeleke, koji se ne zakopčavaju, nosili su muškarci ali oni su bili manje ukrašeni (samo crnim svilenim gajtanima).

Da li je jelek ukrašen vezom bio udoban za nošenje? Ili je više služio za isticanje bogatstva i umeće osobe koja ga nosi. Činjenica je da je bio poput slikarskog platna na kome su do izražaja dolazile kreativne veštine žena. Slaganje boja i izbor motiva za vez slali su određene poruke, imale simbole koji su istaknuti.

Danas postoje radionice i udruženja žena gde se još uvek izrađuje jelek kao deo narodne nošnje najčešće ka kulturno-umetnička društva.

Vez zlatnim nitima

Zlatovez – sjaj zlatnih niti

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Zlatovez je dekorativni vez zlatnim nitima. Koristi se za ukrašavanje odeće više od 2000 godina. U početku koristio se za ukrašavanje crkvenih i vladarskih odora a kasnije i za ukrašavanje narodnih nošnji.

Zlatovez je predstavnik veza po pismu. Kod ove tehnike motivi za vez se iscrtavaju na određenoj podlozi (pamuk ili svila) a zatim se veze po linijama koje daju konture veza ili se zlatnim nitima ispunjavaju iscrtana polja.

Posebno je bio popularan u srednjem veku. Vladarske porodice i crkveni velikodostojnici bili su privilegovani da se oblače u ovako luksuzno ukrašenu odeću. Vremenom su i pojedine bogate porodice mogle sebi priuštiti zlatovez.

U srednjem veku u Srbiji na dvorovima i u crkvenim radionicama rađen je umetnički vez da bi za vreme turske vladavine za Srpkinje zlatovez bio zabranjen.

Zlatovez, detalj sa košuljeKako je i kada postao dostupan običnom narodu? U 19. veku imućnije porodice koristile su zlatovez da izraze svoj prestiž. Zlatovezom su ukrašavali svečanu odeću za posebne prilike. Takva odeća predstavljala je viši materijalni status.

Odeća koja je ukrašena samo zlatovezom bila je luksuzna. Zato je bila namenjena samo za posebne i svečane prilike jer zlatovez nije mogao izdržati česta pranja a niti sa kojima se vezlo uvek su bile skupe.

Zato je zlatovez češće kombinovan sa vezom od pamučnih i svilenih niti samo da doda malo sjaja i otmenosti.

Zlatovez se često radio na podlozi a zatim se prišivao na platno tako je zlatna nit samo na površini rada a na naličju je svilena ili pamučna nit boje zlata kojom je zlatovez prišiven na platno. Danas se zlatovez radi kao običan vez jer su zlatne niti više imitacija zlata a ne od samog zlata i time su pristupačnije.

Najpoznatiji zlatovez jeste rad monahinje Jefimije – ’’Pohvala knezu Lazaru’’. Zlatnim nitima 1402. godine ispisala je molitvu knezu Lazaru na pokrovu za njegove mošti koji je poklonila manastiru Ravanica. Taj rad je monahinju Jefimiju predstavio kao prvu književnicu – pesnikinju i primenjenu umetnicu u srednjovekovnoj Srbiji. Već 50 godina postoji manifestacija ’’Jefimijini dani’’, na kojoj se okupljaju umetnici, koja je posvećena radu monahinje Jefimije.

Zlatovez detaljČetrdeset najboljih godina za zlatovez bile su između 1880. i 1920. godina. Tada je vez zlatnim nitima bio najomiljenija tehnika ukrašavanja ženske odeće.

Narodno stvaralaštvo u oblasti veza veoma je bogato, ali zlatoveza je mnogo manje jer nije bio pristupačan svima. Iako se u Srbiji koristio na celoj teritoriji sačuvanih radova koji su ukrašeni ovom tehnikom je veoma malo.

Krajem 19. veka mesto Melenci kod Zrenjanina bilo je, po zlatovezu, jedno od najpoznatijih mesta u Banatu. Bilo je nekoliko radionica u kojima je izrađivan zlatovez u kojima su radile profesionalne vezilje. Važili su za mesto u kome se radio dobar zlatovez.

Umetničke radionice zlatoveza u Vojvodini imale u svoje ornamente po kojima su vezli ali zanatske radionice i pojedinci su ih kopirali. Tako je došlo do proširivanja – kopiranjem ornamenata koji su potisnuli izvorni srednjovekovni oblik ornamenata i preuzeli primat. Primer za to jesu srpske kape zlatare.

Kapa zlatara

Kapa džega, zlatovez, 19. vek okolina Zrenjanina

Nekada su se zlatne niti za vez izrađivale od čistog zlata, bile su lomljive i zato su se namotavale na svilene niti. Tada su bile spremne za vez. Danas se za vezenje koriste imitacije zlatnih i srebrnih niti i zato je zlatovez jeftiniji i dostupan većem broju vezilja. Iako je i materijal jeftiniji i lakše ga je nabaviti nije se povećao broj žena koje se bave zlatovezom nego suprotno veoma malo žena želi da izrađuje zlatovez. Zašto?

Poslednjih decenija žene koje su vešte u zlatovezu demotivisane su da rade jer ne mogu prodati svoje proizvode i da zarade da bi im zlatovez bio zanat i posao od koga žive. Zato zlatovez ostaje u oblasti hobi aktivnosti. Danas se zlatovez najviše koristi kod izrade i ukrašavanja narodnih nišnji.

Zlatovez na crvenoj svili, detaljKao kod drugih vrsta ručnih radova i njihove prodaje i zlatovez je ženama teško plasirati na tržište. Ovde je neophodna pomoć države da bi se sačuvala ova tehnika i tradicija ukrašavanja tekstilnih predmeta.

Država može da pomogne ženama koje se bave zlatovezom tako što bi kroz reklame mogućim kupcima bilo objašnjeno da je cilj kupovine ovih proizvoda očuvanje tradicije i same veštine ukrašavanja tekstilnih predmeta.

Bitno je da se kupci podsete da ako kupe ručni vez doprinose očuvanju tradicije. Sa većom prodajom povećaće se broj žena koje se bave zlatovezom i veština će opstati.

Na kraju ostaje pitanje: Da li ručno rađeni proizvodi i dalje mogu naći svoje kupce?

Vezeni peškir – simbol tradicije

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Vezeni peškiri urađeni pre nekoliko decenija koji su sačuvani do danas pravo su blago, simbol tradicije, jer vez predstavlja jedan način umetničkog izražavanja žena na selu i u gradu.

U prošlosti peškir ukrašen vezom bio je dar i ukras, simbolično je značio poštovanje, bliskost i posvećenost. Često su se peškiri dobijeni na poklon pažljivo čuvali i bili su uspomena na ljude i događaje kada su bili darivani.

Bili su deo života ljudi, pratili ih u svim događajima u životu bilo da su bili veseli ili tužni. Danas nemaju takvu ulogu jer se svemu prilazi brzo i površno bez dubljeg analiziranja smisla događaja i ljudi koji učestvuju u njemu.

Peškir je imao svakodnevnu upotrebnu vrednost ali mislim da ju je prevazišla dekorativna namena vezenih peškira jer su se lepo ukrašeni peškiri često poklanjali.

Peškir od belog srpskog platna ukrašen vezom i heklanom čipkom vezuje se za mnoge običaje:

  • Bogato ukrašeni peškiri obavezno su bili u devojačkoj spremi,
  • Vezenim belim peškirima kitili su se fijakeri, kasnije automobili tokom svadbe. Kitile su se važne zvanice na svadbi: kumovi, stari svat, dever…
  • U crkvi tokom venčanja u jednom trenutku belim peškirom vezuju se ruke mladenaca kao simbol početka zajedničkog života,
  • Vezeni peškir predstavljao je poklon važnim osobama i prijateljima,
  • Do Drugog svetskog rata u pojedinim mestima vezeni peškir je bio obavezan ukras doma, zakačen na zidu. Izrađivali su se u domaćinstvu od konoplje, lana, pamuka a ponekad od svile u posebnim svečanim prilikama i to u bogatijim porodicama,
  • Prilikom gradnje kuće u fazi stavljanja krova peškirom se kiti rog, peškirima se daruju majstori na završetku radova,
  • U niz drugih situacija u životu beli vezeni platneni peškir bio je važan.

Vezeni peškir iz Opova

Fotografiju sam napravila na izložbi ”Zoomorfni ornament u tradicionalnoj kulturi Banata” – materijal Etnološkog odeljenja narodnog muzeja Zrenjanin održane 2021. godine u Etnografskom muzeju u Beogradu.

Danas se vezeni peškiri koriste tokom svadbe i venčanja ali oni se kupuju već industrijski proizvedeni i nemaju tu magiju kao oni ’’stari’’ koji su se mesecima pre svadbe spremali, vezli izabrani motivi specijalno za svakog važnog gosta.

Peškir je tekstil, za koji je vezan dodir, prati svakog od rođenja do sahrane, zatvaranja životnog kruga. Bebe na rođenju dočekivale su se pamučnim peškirom, na venčanjima peškir je služio za kićenje svatova i vezivanje ruku mladenaca u crkvi i na kraju peškiri su deo obreda kojim se ispraćaju pokojnici.

Vezeni peškir je i deo očuvanja tradicije i lep poklon. Danas pojedina udruženja žena oživela su pozitivno značenje vezenih peškira, oni su postali državni ili kompanijski pokloni. Posebni peškiri bogato ukrašeni vezom sa motivima iz tradicije simboličnan je dar u protokolarnoj razmeni poklona državnika.

Danas je značenje takvih poklona prijateljstvo, zalaganje za mir i međusobnu saradnju jer kao deo primenjene umetnosti vezeni peškiri su ukrasni predmeti koji govore univerzalnim jezikom umetnosti.

Vezeni peškir sa dva detaljaZa mene vezeni peškir najviše je vezan za svadbu i simbolizuje veselje, veseo događaj, obećanje uzajamnog poštovanja i pomaganja, početak formiranja porodice, nadu u bolji život. Ručno tkani i vezeni peškiri iz vremena mojih baka lepši su mi nego današnji industrijski proizvedeni. Tokom izrade a posebno tokom veza one su im udahnjivale dublje značenje pre svega veliko poštovanje prema osobi kojoj se daruje peškir.

Pustovanje vune - naziv

Pustovanje vune

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pustovanje vune danas se radi sa ciljem da se sačuvaju tradicija i izvorni motivi. Proizvodi su više atrakcija nego nužna potreba.

Vuna je prirodni materijal a pustovanjem izrađuju se različiti predmeti: nakit, torbe, papuče, šalovi, kape, ukrasni predmeti, ukrasi za novogodišnje jelke, podmetači za stolice, suveniri…

Vuna, sapun (sapunica) i topla voda su materijali koji se koriste se za pustovanje.

Proces započinje kada se vuna ostriže sa ovce pa se  opere, osuši i raščešlja. Tek tada se vuna koristi za pustovanje. Ovako su nekada žene same pripremale vunu za pustovanje a zatim proizvodile predmete za kuću i ličnu upotrebu.

Ako su želele da imaju nekoliko boja vunu su bojile same prirodnim bojama (orahova ljuska, lišće određenog drveća, maslačak i druge biljke…).

Danas se bojenje vune radi sa bojama za tekstil ili se vuna kupuje u specijalizovanim prodavnicama već raščešljana i obojena odmah spremna za rad.

Pustovanje vune je stari način obrade vune i izrade predmeta od nje. Potiče iz Azije a u Evropu su je doneli nomadski narodi. Izrada jednog predmeta je veoma duga i teška.

Pustovanje vune - papuče

Fotografija je sa izložbe ”Tajna staparske ruže”, 2021 godine

Način pustovanja vune:

  1. Mokro pustovanje
  2. Suvo pustovanje

Pustovanje vune na mokro

Na čvrstu podlogu vuna se ređa prema sopstvenoj zamisli ili prema određenoj šemi, zatim se kvasi toplom vodom i pritiska rukama. Nakon toga nanosi se sapunica koja povezuje vlakna, opet se vuna pritiska da se što više sabije i postane kompaktna. Tako se nanosi nekoliko slojeva i kada se dođe do željene debljine i povezanosti slojeva vuna se uvija radi odstranjivanja vode u njoj.

Pustovanje vune na suvo

Suvo pustovanje radi se sa posebnom iglom, ubadanjem igle u sloj vune ona provlači vlakna u jednom i drugom pravcu i mrsi vlakna vune. Potrebno je mnogo uboda iglom da bi se oblikovao određen predmet zato se suvim pustovanjem rade sitniji predmeti.

Kolonija pustovanja vune

Prva kolonija pustovanja vune održana je u februaru 2021. godine u mestu Tršić kod Loznice. Na koloniji je učestvovalo 13 žena iz Srbije koje se bave izradama rukotvorina u raznim tehnikama. Kolonija je trajala četiri dana i predstavlja jedan od načina očuvanja tradicije. Glavni organizator kolonije je Etno mreža (krovna asocijacija proizvođača rukotvorina iz cele Srbije) koja je spasila tehniku pustovanja vune od zaborava.

Pustovanje vune

Fotografija je sa izložbe ”100 žena – 100 minijatura”, 2020 godine

Većina žena koje se danas bave ručnim radovima bilo da je to tkanje, vez, pustovanje vune rade to iz zadovoljstva i imaju isti cilj – očuvanje tradicije.

Pustovanje vune pripada kategoriji starih zanata i ima još dva naziva: filcanje i valjanje vune.

Staparski ćilim kao suvenir

Staparski ćilim

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Tkanje ćilima ima stogodišnju tradiciju u mestu Stapar kod Sombora. Staparski ćilim nastao je u 18. veku u okviru domaće radinosti i izrađivao se od vune i kudelje. Ćilimarstvo je tada bilo razvijeno jer su se ćilimima opremale kuće i lako se mogao prodati na tržištu. Ručno rađeni staparski ćilim nalazio se u svakoj kući i bio je prepoznatljiv na teritoriji Vojvodine. Danas predstavlja nematerijalno kulturno nasleđe Srbije (zaštićen je od 2016. godine).

Staparski ćilim se tka na horizontalnom razboju, klečanom tehnikom. Klečana tehnika znači preplitanje niti potke sa nitima osnove tako da je ćilim sa dva lica, ne postoji naličje kao i kod pirotskog ćilima koji se tka na vertikalnom razboju.

Po čemu je prepoznatljiv staparski ćilim?

  • Po motivima ruže
  • Šare su motivi cveća
  • Nema rese
  • Radi se na horizontalnom razboju
  • Tehnika izrade – klečana
  • U početku rađen iz delova koji su se spajali
  • Izrađivan od kudelje i vune

Na samom početku staparski ćilimi su imali geometrijske šare slične šarama na pirotskim ćilimima.

Kasnije pod uticajem floralnih motiva iz Austrougarske na staparskim ćilimima pojavljuje se cveće i motiv ruže koji vremenom postaje dominantan i prepoznatljiv za staparski ćilim.

Staparske ruže na ćilimu_detaljVeličina u kojoj se tkaju staparski ćilimi najčešće je 2×2 metra. S obzirom da su razboji bili ograničene širine ćilimi su se tkali iz više delova, najčešće dva i onda ušivanjem spajali. Najčešće su se tkali u paru zato što su bili mali pa su se u jednoj prostoriji morala koristiti dva.

Za izložbu u Pešti 1885. godine pripremane su rukotvorine. Pripreme je vodila Savka Subotić koja naručuje da se izradi široki razboj da se ćilim može tkati iz jednog dela i na horizontalnom razboju. Želela je da se na izložbi predstavi veliki ćilim izrađen iz jednog dela. Uspela je u tome i od tada počinje proizvodnja širokih razboja.

Sa uvođenjem širokog razboja u upotrebu staparski ćilimi postaju poznati a Stapar postaje najpoznatije mesto za izradu ćilima u Bačkoj. Najviše ćilima proizvedeno je od 1900. do 1910. godine. Bili su izuzetno kvalitetni i vredeli mnogo.

Staparski ćilim_ruža kao detaljZašto je prestalo tkanje staparskog ćilima i kada?

Ulaskom u period socijalizma i pojavom sintetičkih industrijski rađenih tepiha ručno tkanje ćilima u Staparu vremenom je potpuno zamrlo.

Od 2015. godine održava se Tkačka kolonija Stapar i predstavlja očuvanje starog načina tkanja i posebnih motiva u mestu u kome se proizvodilo mnogo ćilima. Sa osnivanjem kolonije počela je obnova tkanja motiva staparskog ćilima.

‘’Staparska ruža’’ naziv je udruženja žena iz ovog mesta koje neguje tkanje ali i druge oblike starih zanata ili domaće radinosti. Osnovano je 2016. godine a predsednica je Mira Kovačev.

Mali ćilim kao suvenir

Mali staparski ćilim_tkanjeMali ćilim 10×15 cm sa motivom staparske ruže na sredini kupila sam kao suvenir za moju kolekciju ručno rađenog tekstila. Ovo je poseban proizvod koji su uradile vešte ruke tkalje. Mogu ga uramiti kao sliku i biće odličan ukras na zidu koji će me podsećati na sve vredne žene u prošlosti koje su ručno stvarale prelepe radove od tekstila.

Da li ovaj mini ćilim veličine 10×15 cm može biti suvenir koji će turisti rado poneti sa sobom? Da. Originalan je, prepoznatljiv za teritoriju Vojvodine (bliže Somborsku regiju), rađen je ručno, od prirodnih materijala – vune, lak za poneti…

Izdvojeno za temu - Niti

2021: Izdvojeno za temu – Niti

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Veština uzrade upotrebnih predmeta od niti bila je važna u prošlosti jer su žene same proizvodile tekstil za odeću i kuću. Svi predmeti izrađivni su ručno i osnovna namena je bila upotrebna a manje dekorativna.

Danas se ručno izrađuje veoma malo tekstilnih predmeta i svi proizvođači teže da pored upotrebne imaju i dekorativnu vrednost.

Razne tehnike kojim se prepliću niti daju različite vizuelne doživljaje gotovih proizvoda.

Vez, tkanje, izrada tapiserija, pletenje i heklanje jesu teme kojima sam se bavila u 2021. godini.

Izdvajam pet tekstova:

Kosovski vez

Pirotski ćilim – šara ista sa lica i naličja

Heklanje

Stari zanati

Atelje 61 – Tapiserija kao oblast umetničkog izražavanja

Newer Posts
Older Posts