Author

Draganka Mijic

Slikam na svili i pišem tekstove za blog Putem niti. Povezala sam niti sa slikanjem na svili, putovanjima i mestima koja su važna za ručni rad i stvaranje na tekstilu.

Prva godina bloga ’’Putem niti’’

by Draganka Mijic June 3, 2021

written by Draganka Mijic

Prošla je godina kako sam krenula sa pisanjem bloga Putem niti. Ideja da spojim mesta važna za niti, podelim informacije o pojedinim vrstama ručnog rada sa nitima i dodam moje radove na svili delimično sam realizovala na blogu u prvoj godini rada. Ceo proces pokrenula sam sa željom da informacije koje imam postavim na jedno mesto. Slikam na svili već 13 godina, divim se ženama koje stvaraju ručne radove koje prepliću niti i stvaraju unikatne kreacije i podržavam ih.

Tekstovi su o vrstama kreativnog stvaranja od tkanja, veza, tapiserije do slikanja na svili i tekstilu uopšte. Priče o gradovima, koji su inspiracija za moje radove, priče o ženama koje su postavile temelje u borbi da ručni rad bude cenjen i omogući prodaju i zaradu ženama koje ga stvaraju. Priče o institucijama, muzejima, gde možemo videti izvorne radove nastale u prošlosti. Prirodne lepote koje su u našoj okolini sa ciljem podsticanja da više vremena provedemo u istraživanju i šetnji. Poneka izložba i fotografije.

Poruka tekstova je uvek ista lepota oko nas, stvaranje i inspiracija da podstaknem čitaoce da sami naprave korak više, saznaju više ili urade više u tehnici kojom se izražavaju. Sve tehnike koje se koriste u radu sa tekstilom važne su. Mnoge su zamrle jer se radovi ne mogu prodati i od njih živeti pa se sada sve više rade kao hobi. Upravo hobi bi trebao biti način da se sačuvaju stare tehnike i ručni radovi.

Zašto su ručni radovi i stari zanati uopšte važni? Većina ih ne doživljava kao nešto od suštinskog značaja već je to rad za žene koje nemaju šta drugo da rade. Zato je ručni rad potcenjen? Kako ga učiniti vrednijim? Proizvodi nastali ručnim radom su umetnost, unikati koji treba da sačuvaju tradiciju jednog naroda, motive koji su izraz naroda i čine da se prepoznaje prošlost, poštuje tradicija…

Pisanje o potrebi kreativnog izražavanja i stvaranja ručnih radova dodatni je cilj za realizaciju u drugoj godini.

Proizvodnja svile na teritoriji današnje Srbije

Svilara na Tamišu

Savka Subotić – žena koja je prepoznala vrednost ručnih radova

Lepota ručnih radova: vez

Jelica Belović Bernadžikovska – vezeni ručni radovi su umetnost

Pirotski ćilim

June 3, 2021

Trg slobode, Gradska kuca i Hotel Vojvodina u Novom Sadu

Novi Sad: od fabrike svile do evropske prestonice kulture

by Draganka Mijic May 24, 2021

written by Draganka Mijic

Stari objekti izgrađeni krajem 19. veka nalaze se oko Trga slobode. Informacije o njima moguće je naći na svim turističkim sajtovima i prospektima. Zgrade su karakteristične za grad ali o njima nalazim malo informacija, uglavnom godine nastajanja i kraj. Tražim podatke koji će me zaintigirati da tragam dalje da pronalazim više. Nema takvih informacija. Ne želim da samo prepišem već poznate informacije jer tragam za nitima koje povezuju sve tačke grada u jednu mrežu, jednu priču.

Kada sam stigla u Novi Sad žurila sam do glavnog gradskog trga da odatle započnem svoje istraživanje od već određenih zanimljivih tačaka. Kada sam pogledala informacije koje sam prikupila nisam bila zadovoljna. U ovaj grad došla sa velikom željom za istraživanjem ali početnu emociju, impuls nisam našla na glavnom trgu. Petrovaradin i Sremsku Kamenicu namerno sam izostavila iz prvog dela priče o Novom Sadu. Rešenje za početnu tačku našla sam u Kulturnoj stanici Svilara. Nju sam izabrala za osnovnu lokaciju iz koje će niti da se protežu. Zato krećem iz Almaškog kraja prema Trgu slobode.

Novi Sad Evropska prestonica kulture Novi Sad je trebalo da bude Evropska prestonica kulture za 2021. godinu ali zbog pandemije titula se prenosi u 2022. godinu.

Svilara – kulturna stanica

Kulturna stanica Svilara, Novi Sad

‘’Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu’’, kineska poslovica ispisana je na zidu stambene zgrade pored svilare. Pesnik Mika Antić dodao je ovu poslovicu u pesmu ‘’Mogućnosti’’.

Mesto gde se nekada nalazila velika fabrika svile danas je prepoznatljivo po viskom dimnjaku. Deo zgrade fabrike i dimnjak sačuvani su i ukomponovani sa novom zgradom u jednu celinu koja se zove – Kulturna stanica Svilara. Dimnjak iz daljine asocira na fabriku, jasan je znak za stari industrijski objekat. Niti svile odmotavale su se na ovom mestu mnogo godina. Upravo te tanane niti obavijaju ovaj dimnjak i ovaj kraj jednim prozirnim velom koji podseća na ‘’paučinu od svile’’. Nevidljiva je ta paučina za one koji nisu povezani sa svilom nego samo za one koji tragaju za nitima.

Između dva svetska rata u svilarstvo i proizvodnju svile država je ulagala mnogo. Podsticala je gajenje svilene bube i otkupljivala sve proizvedene kokone. To je bilo dovoljno da se svilarstvo u to vreme uzdigne na najvišu lestvicu u razvoju na prostoru Vojvodine. U tom periodu svilara u Novom Sadu proizvodila je najviše svile od svog postanka.

Trg slobode

Trg slobode, Spomenik Svetozaru Mileticu Najveći gradski trg nastao u 18. veku sa spomenikom u sredini. Spomenik Svetozaru Miletiću rad je vajara Ivana Meštrovića. Svetozar Miletić bio je doktor prava, advokat i novinar (vlasnik i urednik novina ‘’Zastava’’). Dva puta bio je gradonačelnik Novog Sada, poslanik u ugarskom i hrvatskom saboru i najuticajniji srpski političar u Austrougarskoj. Stojim na trgu, posmatram tu ogromnu siluetu u pokretu sa podignutom rukom i kao da čujem njegove reči, koje podsećaju: ’’za slobodu se mora boriti stalno’’. Danas zvuče kao velika filozofska misao.

Pogled sa trga, posebnu pažnju, svojom dužinom od 60 metara, privlači i Hotel ‘’Vojvodina’’. To je najduža zgrada u Novom Sadu. Pitam se zašto je toliko duga? Izgrađen je 1854. godine i predstavljao je prvi luksuzni hotel u to vreme.

Jedna nasuprot drugoj, na trgu, stoje dve impozantne građevine Gradska kuća i Katedrala.

Gradska kuća je raskošne spoljašnje lepote, građena 1895. godine. Upečatljivi su jonski i korintski stubovi.

Rimokatolička crkva ”Ime Marijino”, Novi Sad

Nasuprot njoj rimokatolička crkva ‘’Ime Marijino’’ dominira trgom i okolinom. Veličanstvena građevina izgrađena u neogotskom stilu 1894. godine. Uski i visoki prozori daju joj ‘’gracioznost’’ koju dopunjuju vitraži. Pogledom pratim komadiće obojenog stakla sa početka prozora i pogled dižem visoko, visoko. Vitraži su fascinantni. Boje se prelamaju na svetlosti i stvaraju posebnu atmosferu u unutrašnjosti crkve. Vitraži su rađeni u Pešti i Mađarskoj.

Katedrala (kako je Novosađani zovu) je duga 52 m, široka 25 m… Zidana je žutom opekom. Toranj je visok 72 metra. Krov u boji je poseban i daje crkvi dodatnu lepotu. Pokriven je ukrasnom keramikom ‘’žolnai’’.

Mnoštvo zgrada izuzetne arhitekture okružuju Trg slobode podsećaju na prošlo vreme kada su stanovnici grada ulagali novac i rad u javne građevine. Po veličini građevina vidi se da su im bile veoma važne.

Zmaj Jovina ulica

Ulaskom u Zmaj Jovinu ulicu otkrivam prijatno mesto za šetnju, ulica je široka i čini pešačku zonu. Na kraju ulice, ispred Vladičanskog dvora (podignut 1901), nalazi se spomenik pesniku Jovanu Jovanović Zmaju.

Vladičanski dvor bio je u fazi rekonstrukcije pa zaogrnut plastičnim ‘’građevinskim’’ radnim prekrivačem izgleda pomalo mistično.

Saborna crkva i Krst od mermera, Novi Sad

U blizini Vladičanskog dvora nalazi se Saborna crkva koja je podignuta 1849. godine. Bogatstvo unutrašnje dekoracije čine vitraži i ikone. Poznati slikar Pavle Jovanović uradio je sve (33) ikone na ikonostasu.

Pored crkve, u prostranom dvorištu, nalazi se Krst od crvenog mermera, najstariji spomenik u Novom Sadu, nastao je u drugoj polovini 18. veka. Od postanka nalazio se na nekoliko lokacija u Novom Sadu, od 1957. godine smešten je porti Saborne crkve.

Platoneum

Platoneum, Novi Sad Zgrada neobičnog imena ali lepog izgleda privukla mi je pažnju. Izgrađena je 1770. godine. Zgradu je kupio Platon Atanacković, vladika Bački i zaveštao je Srpskom akademskom institutu.

Danas je u ovoj zgradi smešten ogranak Srpske akademije nauke i umetnosti. Prozori su bogati ornamentima i sa drugim dekorativnim elementima na fasadi čine zgradu posebnom.

Enciklopedija Novog Sada

Pokretač enciklopedije, jedan od autora i urednik je novinar Dušan Popov. Zanimljivo je da u Evropi veoma malo gradova ima enciklopediju o gradu. Ova novosadska nastajala je od 1993. do 2010. godine, štampana je u 30 knjiga i sadrži oko 10.000 strana. Zaista vredan poklon budućim generacijama.

Dunavska ulica

Dunavska ulica sa Dunavskim parkom i Muzejom Vojvodine predivan je prostor za istraživanje. U Muzeju Vojvodine predstavljeno je 6.000 eksponata iz oblasti etnologije, istorije, istorije umetnosti i arheologije. To je stalna postavka koja predstavlja život, dolazak i odlazak naroda na prostoru Vojvodine. Svaki narod tokom boravka ostavio je svoj trag. Priča se odvija iz epohe u epohu i jasno se vidi napredak u životu ljudi.

May 24, 2021

Kosovski vez

by Draganka Mijic May 17, 2021

written by Draganka Mijic

Kosovski vez je veština, nastao je u srednjem veku na Kosovu ali se vremenom proširio na gradove u centralnoj Srbiji. Najbolje objašnjenje termina ‘’Kosovski vez’’ pronašla sam na izložbi ‘’Kosovski i Šarkoski vez’’ koja je održana u Etnografskom muzeju u Beogradu 1918. godine.

‘’Kosovski vez danas podrazumeva celokupnu vezilačku aktivnost žena, kako tradicionalnu seosku na Kosovu u 19. i početkom 20. veka, tako i praksu nastalu u 20. veku, između dva svetska rata u Vojvodini i u gradovima Srbije, a nastavljenu do današnjih dana.’’

U vreme nastanka bio je veoma zastupljen na srpskom dvoru. Vezom su se bavile sve žene koje su živele na dvoru a dovođene su i devojčice bez roditelja i obučavane za profesionalne vezilje. One su radile vez na odeći i predmetima koje su vladari poklanjali predstavnicima drugih država.

Pored dvorova kosovski vez se radio u manastirima za potrebe crkve. Poznata je monahinja Jefimija koja je izvezla pohvalu knezu Lazaru 1389. godine. Na crvenoj svili zlatnim i srebrnim nitima izvezla je tekst kojim se obraća knezu Lazaru da spase srpski narod.

Kosovski vez na rukavu zenske kosulje Kosovski vez se radio kao dekoracija na odeći. Izvorni oblik kosovskog veza nalazi se na rukavima košulja u vreme kada se odeća izrađivala od prirodnih materijala. Ženske svečane košulje sa Kosova bile su bogate vezom i raznovrsnim ornamentima pa su čak dobijale imena po ornamentima ili po mestima njihovog nastanka. Žene i devojke ukrašavale su svoje košulje za svečane prilike. Crvena boja niti na podlogama prirodnih boja izražajna je i ističe odevni predmet.

U kosovskom vezu prepoznatljivi su srpski srednjovekovni motivi. Po tehnici i ornamentima ovaj se vez razlikuje od običnog veza. Ornamenti su kopirani i većina vezilja trudila se da motivi ostanu isti ali vremenom su ipak na neki način izmenjeni. Primer su boje koje su postale jače a ne blage kao one kada se radio izvorni kosovski vez i kada se nit bojila prirodnim bojama koje su imale mirniji ton.

Kosovski vez, jastucnica, Muzej Jovana Cvijica Između dva rata kosovskim vezom bave se žene koje žive u gradu. Pored veza na odevnim predmetima kosovski vez se koristi za ukrašavanje predmeta od tekstila u enterijeru kao što su stolnjaci, jastuci… Taj oblik primene kosovskog veza na neki način, spašava ovu vrstu veza od zaborava. Doprinosi njegovom širenju po centralnoj Srbiji i Vojvodini. Najveći broj sačuvanih primeraka kosovskog veza rađeni su između dva svetska rata.

Vremenom izvorni kosovski vez se menjao. U početku, u srednjem veku, vezom su se bavile žene na dvorovima, imale su kvalitetan materijal za rad i stvarale su umetnički vez. Kasnije kroz vekove vez je najviše rađen u seoskim sredinama za ukrašavanje odeće i drugih tekstilnih predmeta za sopstvene potrebe.

Kosovski vez, detalj sa jastucnice Ne bavim se društvenim i političkim prilikama u vremenu kada se intenzivno stvaralo u kosovskom vezu nego me zanima samo praktični deo kosovskog veza, dekorativni element koji opstaje kao ukras na tekstilnim predmetima. Međutim, upotreba crvene boje je simbol koji se ne može zanemariti kao i motiv kosovskih božura.

Sledi pitanje: Da li je kosovski vez samo ukras ili ima dublje značenje? Za mene u toj vrsti veza postoji dublje značenje, u pozitivnom smislu da su stara predanja, mitovi i legende omogućili da se dugo sačuva izvorni oblik stvaralaštva u ovoj veštini.

Pojavom sintetičkih materijala postepeno nestaje tradicionalni način odevanja, smanjuje se potreba za vezom jer su novi materijali bili dostupni svima. Vez je tada potisnut na marginu, vezle su samo žene koje su u kosovskom vezu videle umetnost. Upisan je na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije (2012) i postao je način kreativnog izražavanja pojedinca.

Kosovski vez je deo primenjene umetnosti, a primenjena umetnost je deo koji živi u upotrebnim predmetima zato je vez važan kao oblik izražavanja. Vez pruža lepotu umetnosti u svakodnevnom životu i u svečanim prilikama.

Danas je ova tehnika veza malo zastupljena uglavnom se radi u udruženjima (starih i umetničkih zanata…) gde se obukama pokušava povećati broj žena koje rade kosovski vez ali i da se očuva njegova tradicionalna vrednost. Očuvanjem kosovskog veza čuva se i tradicija srpskog naroda.

May 17, 2021

Avala – Trenutak kada dodirnemo lepotu prirode (II deo)

by Draganka Mijic May 7, 2021

written by Draganka Mijic

Penjanje na vrh Avale sa polaznom tačkom u centru Belog potoka. Oštra duga uzbrdica najviše se pamti ali kada se savlada pruža veličanstven pogled na okolinu. Pre glavnog cilja, vrha Avale, obilazim još jednu zanimljivu tačku a to je Čarapićev brest.

Avala – Trenutak kada dodirnemo lepotu prirode (I deo)

Vasa Čarapić – Zmaj od Avale

Vasa Carapic-Spomenik na Avali Vasa Čarapić, Zmaj od Avale, istorijska je ličnost o kojoj većina malo zna. Među njima bila sam i ja. Odlaskom do planinarskog doma ’’Čarapićev brest’’ i obilaskom spomenika posvećenog ovom vojvodi, knezu i hajduku istražila sam više da saznam ko je bio Vasa Čarapić, koji je živeo samo 36 godina.

Vasa Čarapić bio je vojvoda I srpskog ustanka. Rođen je u selu Beli potok u podnožju Avale. Kao dobrovoljac učestvovao je u borbama protiv Turaka a zbog doprinosa u tom ratu postao je knez gročanske nahije. Kada je 1804. godine shvatio da se sprema seča knezova odmetnuo se u hajduke i okupio grupu na Avali. Delovao je u okolini Avale i u svim borbama koje je vodio isticao se velikom hrabrošću. Poginuo je 1806. godine prilikom borbi za oslobođenje Beograda. U centru Beograda jedna ulica nosi njegovo ime.

’’Čarapićev brest’’ naziv je planinarskog doma. Pre dolaska do doma sa leve strane puta nalazi se spomenik Vasi Čarapiću.

Planinarski dom ”Čarapićev brest”

Planinarski dom ''Carapicev brest'' Avala Na inicijativu dr Petra Kostića, osnivača Planinarsko-smučarskog društva ”Avala”, 1950. godine izgrađena je zgrada planinarskog doma ”Čarapićev brest’’. Naziv doma asocira na šest brestova koji su nalazili na tom mestu u vreme kada je Vasa Čarapić okupljao narod oko sebe i pozivao na ustanak protiv Turaka.

Planinarski dom, planinarska kuća i spomenik Vasi Čarapiću ušuškani su i zaklonjeni na malom prostoru na Avali.

Toranj na Avali

TV toranj na Avali Televizijski toranj je simbol Avale. Stari toranj izgrađen je 1965. a srušen 1999. godine. Obnovljen je 2009. godine, visok je 204 metra i za jedan metar viši od prethodnog. Do vidikovca, na 122-om metru, stiže se liftom sa koga je prelep pogled na Beograd i okolinu Avale.

Crkva brvnara na Avali

Crkva brvnara na Avali Meštani Belog potoka inicirali su izgradnju crkve brvnare u blizini tornja na Avali. Podignuta je u srpsko-vizantijskom stilu 2017. godine. Crkva je posvećena Svetom despotu Stefanu Lazareviću (sin kneza Lazara i kneginje Milice). Despot Stefan obnovio je grad Žrnov koji se nalazio na vrhu Avale a kog su sagradili Rimljani. Danas se na mestu Žrnova nalazi Spomenik Neznanom junaku.

Mineral Avalit i rudnici

Mineral plavo-zelene boje nazvan je po Avali, planini na kojoj je pronađe. Pronašao ga je Sima Lozanić. Avalit pripada grupi cinabarita.

Nekada je na Avali postojalo nekoliko rudnika među njima i rudnik žive ‘’Šuplja stena’’. U ovom rudniku eksploatisala se ruda cinobarita od koje se dobijala boja cinober koja je bila skupocena.

Na Avali rudarstvo je bilo najrazvijenije u vreme Rimljana. Iz rudnika olova i cinka ‘’Crveni breg’’ dobijalo se i zlato i srebro. Zatvoren je 1953. godine.

Izvor Ledinac – Ladne vode

Izvor Ledinac - Ladne vode_Avala Penjući se ka vrhu Avale od Tornja prolazim pored hotela”Avala” i stižem do još jedanog izvora – izvora Ladne vode. Ime mu govori sve, voda je hladna kao led. Nalazi se na pravom mestu da osveži sve one koji idu ka vrhu i one koji se vraćaju. Uglavnom svi svrate na ovaj izvor koji je zanimljiv jer se nalazi blizu vrha planine.

May 7, 2021

Avala – trenutak kada dodirnemo lepotu prirode

by Draganka Mijic April 30, 2021

written by Draganka Mijic

Kupa visine 511 metara vidljiva je iz velike daljine. Avala. Planina koja je jedva prerasla brdo, tek 11 metara, da bi dobila ozbiljniji naziv i zvučala ozbiljnije. Izgleda kao da je bila vulkan u prošlosti. Možda i jeste s obzirom da je njena unutrašnjost bogata rudama.

Na samom ulazu u ovaj prirodni biser jasno mi je zašto su vlasti još od kneza Miloša do danas donosile odluke kojima je Avala bila prepoznata kao područje koje treba zaštiti.

Očuvana priroda bogata šumom i izvorima vode, izletište, park, oaza mira i kiseonika.

Knez Miloš je davne 1859. godine doneo prvu odluku da se Avala zagradi i zaštiti. Budući vladari donosili su odluke kojim je Avala predstavljala zaštićeno područje. Tako je 1936. godine proglašena nacionalnim parkom, a 1946. dobila je status dobra od opšteg značaja. Od 2007. godine, odlukom grada Beograda, Avala je zaštićena kao prirodno dobro.

Dodir prirode

Jedan od puteva do vrha Avale vodi iz Pinosave, malog mesta u njenom podnožju. Bez obzira što se do vrha može stići bilo kojim prevoznim sredstvom volim da se na vrh penjem peške, lagano uz česta zastajkivanja da upijem zelenilo i svetlost oko mene, da dodirnem hrast tik pored staze, osetim oštrinu njegove kore. Da dodirnem koru svakog različitog drveta na koje naiđem. Dodir drveća je dodir prirode.

Avala je najlepša u kasno proleće kada je drveće u svom punom ruhu. Gusto lišće ometa sunčeve zrake da osunčaju stazu, zemlju ispod drveća i tako stvaraju prijatnu hladovinu. Na pojedinim delovima staze sunčevi zraci uspeli su da se probiju. Nekako prijatno dodiruju i blago greju lice i ruke i taj dodir opušta i čini uspon nezaboravnim doživljajem.

Izvor Sakinac

Izvor Sakinac, Avala

Sa prvim koracima u samom podnožju osetim drugačiji vazduh. Deonicu puta do izvora Sakinac pređem najbrže, tek tu je za mene početak avanture.

Na Avali postoji osam izvora vode. Jedan od najpoznatijih je izvor Sakinac. Pre dvadeset godina sa njega smo pili vodu hladnu kao led, i danas neki to čine. Vodu sa ovog izvora odvozio je čuveni industrijalac Đorđe Vajfert. Svoju pivaru u Pančevu hladnom vodom snabdevao je baš sa Sakinca. Izvor je dobio ime po sakama, buradima za vodu, u kojima se voda sa izvora odvozila.

Voda hladna kao led neprestano teče u tankom mlazu. Kaptaža je urađena u kosini a cev je veza između izvora i spoljne sredine. Mlaz srednje jačine izbija iz brda i otiče nizbrdo u obliku potočića. Svako može da zahvati vodu i da je pije.

Od izvora penjem se uzbrdo. Nagib postaje ozbiljniji. Krećem se uređenom vijugavom stazom jer želim da penjanje do vrha što duže traje ali ko želi može uspon ubrzati prečicama.

Kada vidimo izlaz iz šume čini nam se, očekujemo da smo stigli do vrha a u stvari izlazimo na prvi plato. To je mala varka ali prošli smo najveću uzbrdicu i stigli samo do tornja.

Hotel ”Avala”

Od tornja pomalo strmom stazom kroz šumu lagano nastavljam penjanje prema vrhu. Odmah po izlasku iz šume na platou nalazi se hotel ”Avala”. Pravo mesto i pravi trenutak za predah i osveženje.

Sfinga, hotel ''Avala'', Avala Iznenađenje!? Dve velike kamene sfinge čuvaju stepenište za ulaz na veliku terasu hotelskog restorana. Prva misao otkud sfinge na Avali? Neobično mi je da se nalaze ovde. Sfinge su simbol Egipta – čuvari grobnica faraona. Šta čuvaju na Avali? Zašto su ispred hotela?

Na prvi pogled nema mnogo misterije o njihovom postavljanju na Avali. Nalaze se tu od 1928. godine kada je hotel izgrađen. Napravljene su od veštačkog kamena i služe za dekoraciju stepeništa.

Fotografišem ih. Raspitujem se kod osoblja hotela zašto sfinge. Ko ih je postavio? Saznajem da su glavni ”krivci” što su one tu ispred stepeništa dva rusa Viktor Lukomski koji je projektovao stepenište i vajar Vladimir Zagorodnjuk koji je pomagao pri izradi sfingi.

Za mene ove sfinge ostale su zagonetka. U prenesenom značenju sfinga je zagonetno biće. Ipak ostaje pitanje: Zašto su baš one izabrane za ukras a nije skulptura orla recimo?

Sfinga ispred hotela ”Avala” na Avali

Sedam u baštu hotela da popijem svežu limunadu i da uživam u prelepoj prirodi oko mene.

Red je i da nešto saznam o samom hotelu. Hotel je sagrađen 1928. godine po projektu ruskog arhitekte Viktora Lukomskog. Naređenje za gradnju dao je kralj Aleksandar Karađorđević a za potrebe Ministarstva šumarstva i vodoprivrede tadašnje države. Krov zgrade iskorišćen je za postavljanje predajnika sa kog je pušten prvi tv signal u tadašnjoj Jugoslaviji. Bilo je to u maju 1957. godine. Predajnik je sklonjen tek kada je izgrađen TV toranj 1965. godine. Hotel Avala nalazi se na listi spomenika kulture grada Beograda. Iako je stari hotel deluje na neki način moderan i prijatno je mesto za predah.

Žrnov – Vrh Avale – Spomenik Neznanom junaku

Spomenik Neznanom junaku, Avala

Od hotela prolaz do vrha Avale previše je uređen, nekako veštački, neprimeren za konačan doživljaj osvajanja vrha planine.

Nema mi druge penjem se stepenicama do vrha nekako mi mermerni spomenik deluje hladno, ne pripada mi tu, zaklanja mi lepotu. Ipak pogled je divan, okolina kao na dlanu u punoj svojoj lepoti. Zelenilo, topli sunčevi zraci i hladan vetar dodiruje mi lice i opominje me da u mislima ne odlutam predaleko.

Zamišljam grad utvrđenje koje je tu postavljeno davno zbog eksploatacije rudnika koji su se nalazili na Avali. Ta slika smenjuje mi se sa slikom koju stvarno vidim. Nakon što su Rimljani napustili eksploataciju rude na Avali utvrđenje su Srbi pretvarili u grad Žrnov koji postaje važna tačka u odbrani Beograda.

U blizini Žrnova 1922. godine stanovnici okolnih sela podigli su spomenik Neznanom junaku.

Kralj Aleksandar Karađorđević 1934. godine naredio je da se sruši grad Žrnov da bi se umesto njega postavio Spomenik Neznanom junaku koji je uradio Ivan Meštrović. Umetniku je inspiracija za spomenik bila grobnica persijskog vladara Kira.

U podzemnoj prostoriji spomenika položen je kovčeg sa posmrtnim ostacima nepoznatog junaka. Na ulazima su karijatide – stubovi ženske figure u narodnim nošnjama koje treba da predstavljaju sve nacionalnosti u Jugoslaviji. Sve je to istorija.

Vraćam se u sadašnjost i udišem duboko hladan vazduh. Okrećem se oko sebe i želim da vidim samo lepotu. Želim da zabeležim trenutak kada dodirnem lepotu prirode. Priuštimo sebi trenutak za pamćenje.

Osvojila sam vrh Avale, uživala u lepoti okoline i za povratak biram drugi put silazim sa stepenicama na drugu stranu i kružno kroz šumu vraćam se ka hotelu. Silazak u podnožje Avale lakši je nego penjanje.

Prilikom silaska odlučujem da posetim Spomenik sovjetskim ratnim veteranima i da ovu prvu priču završim na taj način. Do spomenika dolazi se sporednom stazom koja počinje u blizini hotela i ide ispod puta kojim se automobilima dolazi na Avalu.

Spomenik sovjetskim ratnim veteranima

Spomenik ruskim vojnim veteranima

U oktobru 1964. godine u avionskoj nesreći na Avali poginula je delegacija sovjetskih vojnih veterana. Na mestu stradanja delegacije 1965. godine podignut je Spomenik visok oko 6 metara. Autor je vajar Jovan Kratohvilov.

Četiri dela koja asociraju avionska krila spajaju se na jednom mestu, postaju jedno i uzdižu se u visinu. Umetnik se odlučio da detalji dva probijena avionska krila, koja čine skulpturu, budu simboli koji jako naglašavaju i podsećaju na ovu tragediju.

Pažnju mi privlače krug, zatim kocke i pravougaonici na sastavu krila spomenika kroz koje se vidi nebo. Nebo, avion, krila… Pogled u nebo kroz te otvore daje Spomeniku drugu dimenziju jer i ti delići neba postaju dodatni simboli.

April 30, 2021

Minijature na svili posvećene Velikom ratnom ostrvu

by Draganka Mijic April 21, 2021

written by Draganka Mijic

Veliko ratno ostrvo nalazi se u blizini ušća Save u Dunav kod Beograda. Ostrvo nije naseljeno, bilo je pokušaja da se naseli ali kako je poplava uobičajena svake godine odustalo se od te ideje. Ovako je ipak bolje, priroda se sama stara o sebi uz minimalnu intervenciju ljudi.

Jutro je sunčano, uživam u šapatu talasa Dunava udaljena samo nekoliko kilometara od milionskog bučnog grada. Okružuje me zelenilo i netaknuta priroda a jedina ‘’buka’’ su šum talasa i cvrkut ptica.

Veliko ratno ostrvo mi je inspiracija za buduće radove na svili, za sada nekoliko minijatura. Zelena boja se nametnula jer preovladava na ostrvu, zapravo sve nijanse zelene boje.

Veliko ratno ostrvo, Beograd, batik na svili Prvo sam krenula tim logičnim putem. Uradila sam nekoliko minijatura sa dominantnom zelenom i nisam bila potpuno zadovoljna, delovale su sve isto. Zelena i zelena. Definitivno previše zelene.

Pod tim utiskom odjednom sam odlučila da uradim minijaturu u bojama koje nisu mnogo zastupljene na ostrvu. Sa veoma malo zelene boje.

Veliko ratno ostrvo, Beograd, minijatura na svili, batik Ovaj totalno obrnut pristup bojama uneo je svežinu u slikanje. Kada sam završila ovu drugačiju minijaturu bila je moj izbor broj jedan. Dopada mi se više od zelenih jer je ostrvo apstraktno, nestvarno, baš kakvo ono zapravo jeste.

April 21, 2021

Pirotski ćilim – šara ista sa lica i naličja

by Draganka Mijic April 6, 2021

written by Draganka Mijic

Pirotski ćilim izrađuje se ručno na vertikalnom razboju. Osnov ćilima jesu niti vune koje su gusto raspoređene i čvrsto zategnute na razboju. To je osnova na kojoj se tka ćilim. Niti potke provlače se između žica osnove na poseban način.

Pirotski ćilimi sa identičnim licem i naličjem rađeni su posebnom tehnikom klečanja koja omogućava da ćilim bude gladak sa obe strane. Ovakav rad jedinstven je u svetu. Tehnička obrada savršenija je od izrade tapiserija jer krajevi niti svih boja utkani su u tkanje i zato je ćilim isti sa obe strane.

Šta pirotski ćilim čini posebnim?

Ima dva lica – šare sa obe strane ćilima su iste
Posebna tehnika tkanja – tehnika klečanja
Vertikalni razboj na kome se izrađuje
Stilizovana geometrijska ornamentika
Umetnička lepota – bogate šare i boje
Dugotrajnost koju donosi kvalitetna vuna i kvalitetna izrada ćilima

Tajna pirotskih ćilima: Vrednost i trajnost ćilima zavisi od kvaliteta vune. Vuna se skupljala i prerađivala od balkanse rase ovaca i bojena je prirodnim bojama. Boje su bile mekih tonova i skladno su delovale na ćilimu bez jakih prelaza.

Zašto je ćilimarstvo bilo najrazvijenije u Pirotu (period od XVII do XX veka)?

Zbog obilja kvalitetne vune koja se proizvodila u okolini Pirota jer izrada ćilima zavisi od vune od koje se tkaju ćilimi. U selima na Staroj planini uzgajano je mnogo ovaca i tu je bila obezbeđena dovoljna količina vune za potrebe tkalja u Pirotu. U selima se vuna prerađivala i bojila tako da su tkalje dobijale gotove niti spremne za izradu ćilima.

Nekoliko hiljada tkalja radilo je u Pirotu. Siromašnije žene su se uglavnom bavile ovim zanatom. Osposobljavale su se za ovu veštinu od malih nogu. Iako je posao izrade ćilima veoma težak mogućnost brze prodaje i zarade obezbeđivao je veliki broj žena za rad. Radilo se po kućama. Veština i posebna tehnika tkanja prenosila se sa kolena na koleno.

Prodaja ćilima bila je ključna za razvoj ćilimarstva. S obzirom da je Pirot bio trgovački centar, na putu između Evrope i Azije, ćilimi su se dobro prodavali i stalno je za njima bila potražnja.

Žene – tkalje – jeftina radna snaga

Pirotski ćilim nije jednostavan za tkanje i skup je jer je njegova izrada zahteva znanje, posvećenost, talenat, preciznost u radu… Pored talenta i izuzetne veštine tkalje potrebno je mnogo vremena da se uradi jedan ćilim. Tkanje ćilima je ručni rad i jedna tkalja za dva meseca rada može da uradi jedan kvadratni metar ćilima. U to parče ćilima unese svoju energiju, znanje i veštinu.

Tkalje su uglavnom bile siromašne žene koje su znanje i veštinu tkanja prenosile na svoje naslednice. Od svih devojaka koje su naučile tkanje mali broj njih ostao je u ovom poslu. Razlog je jednostavan – rad tkalja je težak a veoma malo cenjen i plaćen.

Podatak iz 1911. godine zabeležen u Radničkim novinama: ’’najnižu prosečnu nadnicu imale su ćilimarke. Uz to njihovo radno vreme bilo je najduže i godišnji odmor najmanji’’.

Pirotski ćilim, Srpska kruna. godina izrade 1899, tehnika klečanje

Pirotski ćilim – ornamenti i šare

Geometrijski oblik ornamenata na pirotskim ćilimima njihov su zaštitni znak. Zabeležene su 122 šare i 98 ornamenata. Stari ćilimi se prepoznaju po tome što imaju sitnije šare a novi krupnije. Svaki od ćilima bez obzira kada je nastao jeste posebna priča koja se čita kroz šare na njemu.

Tkalje su izvornu narodnu ornamentiku obogatile sa motivima iz drugih oblasti posebno sa istoka, razlog tome jeste pet vekova turske vladavine. Ornamente sa strane prerađivale su i mešale sa postojećim i nastajali su novi koji su vremenom postali prepoznatljivi motivi iz Pirota. Od stilizovane kornjače, ptice, cveta, insekata do apstraktnih geometrijskih elemenata trougla, romba…

Crvena boja je najzastupljenija na pirotskom ćilimu. Sve njene nijanse. Pored nje tu su plava, zelena, žuta, drap boja a bela je prisutna od sredine XIX veka. Uglavnom su korišćene tople boje koje su davale prirodni ton. Prirodne boje bile su umerenije a sa pojavom veštačkih boja kolorit porotskog ćilima postaje jači. Od 1900. godine koriste se anilinske boje koje su prelaze između boja na ćilimu učinile upadljivijim. Razlog prelaska na bojenje veštačkim bojama jeste postizanje mnogo više različitih nijansi boja. Crvena boja i dalje dominira ali je sada izražajnija.

Pirotski ćilimi na izložbama

Pirotski ćilimi osvajali su nagrade na izložbama u zemlji i inostranstvu.

U junu 1886. godine osnovano je prvo Ćilimarsko društvo u Pirotu istovremeno. Prvo učešće društva na izložbi bilo je iste godine u Beču na Svetskoj izložbi na kojoj pirotski ćilim privlači veliku pažnju sa šarom koja je ista sa lica i naličja.

U periodu od 1886. godine do 1907. pored Beča pirotski ćilimi izlagani su širom sveta: Budimpešta, Pariz, Antverpen, Atina, Petrograd, Lijež, London, Milano… Na svim ovim izložbama pirotski ćilimi dobijali su nagrade.

Upotreba pirotskog ćilima

Osnovna upotreba pirotskog ćilima jeste prekrivanje podova. Posebno tkani ćilimi ukrašavali su zidove, krevete, stolove, koristili se kao zavese… Tkani su i mali za ukras. Ćilim je u svaki dom unosio lepotu i toplinu.

U opremanju srpske građanske kuće ćilimi su bili zastupljeni u XIX i prvoj polovini XX veka. Kraljevske, kneževske i crkvene rezidencije opremane su ćilimima. Kraljevske porodice su ga poručivale po meri i sa određenim ornamentima (Obrenovići i Karađorđevići).

Veoma je cenjen poklon pa su često državnici pirotski ćilim poklanjali vladarima drugih država. Najčešće su se poklanjali za venčanja i to sa posebnom šarom koja je značila napredak i zdravlje porodice.

Ćilimi su bili deo miraza koji je devojka udajom donosila u svoj novi dom. Motivi na ćilimu imali su značenje tako ‘’motiv kornjače’’ koji je bio najčešći simbolizuje dug i srećan život u blagostanju.

Često su se čuvali kao amajlija kuće i zato su ih posedovali svi slojevi stanovništva.

Kako je započelo tkanje ćilima u Pirotu? – Razvoj ćilimarstva u Pirotu

Tkanje ćilima bilo je poznato u Pirotu i pre dolaska Turaka. Sa dolaskom Turaka krajem XIV veka, ćilimarstvo počinje da se razvija. U XV i XVI veku tkalje su proizvodile ponjave, prostirke, šarenice… za potrebe domaćinstva. Turci su doneli novu i savremeniju tehniku tkanja i ćilimarstvo se najviše razvilo u vreme njihove vladavine koja je trajla do 1877. godine.

Tokom XVII i XVIII veka ćilimarstvo je usavršavano i tada se tkalo na vertikalnom razboju. U XIX veku ćilimi imaju najkvalitetniju tehničku izradu. Mnoštvo ornamenata omogućavali su raznolikost. Tkalje su bile vešte i izrađivale su najkvalitetnije ćilime. Proizvodnja i prodaja su rasle ali trgovci sve više preuzimaju prodaju i zaradu.

Krajem XIX veka otvaraju se private firme koje se bave proizvodnjom i prodajom ćilima.

Smenjivanjem država menjali su se i uslovi za izradu ćilima. Pojavljivali su se periodi kada tkalje nisu mogle same da održe proizvodnju ćilima ekonomski isplativom.

Na inicijativu nekoliko bogatih pojedinaca 1899. godine koja osnovana je Zadruga pirotskih ćilimarki. Već 1902. godine preimenovana je u Ćilimarsku zadrugu koja ubrzo dolazi pod zaštitu kraljice Drage Obrenović koja je pružila novčanu pomoć zadruzi.

Zadruga je imala više od hiljadu članica kojima je pomagala u radu – nabavljala repromaterijal, davala kredite i obezbeđivala prodaju ćilima. Sa ovakvom podrškom pirotsko ćilimarstvo bilo je stabilino neko vreme. Pod uticajem kraljice Drage nekoliko pirotskih ćilima rađeni su za dvor Obrenovića.

Bez veće podrške države tkalje nisu mogle da opstanu. Već 1906. godine opao je broj tkalja koje su bile članice zadruge jer zadruga nije mogla dobiti dovoljno sredstava za kreditiranje tkalja. Te godine u Pirotu je bilo više od 5000 tkalja.

Između dva svetska rata tkanjem ćilima bavila se polovina ženskog stanovništva u Pirotu. Zadruga je učestvovala na međunarodnim izložbama i dobijala mnoge nagrade. Ovaj period doneo je nove uslove rada, mašinama se ubrzala obrada sirovina.

Nakon drugog svetskog rata Ćilimarska zadruga nastavila je sa radom ali vremenom proizvodnja ćilima se smanjivala jer u ćilimarstvo nije ulagano. U to vreme pirotski ćilim predstavljen je na brojnim izložbama širom sveta ali tkanje kao zanat ostalo je na margini i nije bilo zanimljivo mladima.

Brza industrijalizacija 50-ih godina, odlazak stanovništva iz sela u grad i ostavljanje zanatlija bez podrške države uništili su tkanje a time i izradu pirotskih ćilima.

Bez obzira na umetničku lepotu i vrednost kada na tržištu nema potražnje za ćilimima broj tkalja koje su radile ovaj iscrpljujući posao smanjivao se.

Nemar države i društva prema ovom zanatu i veštini dodatno je doprineo da tkalje napuste ovaj zanat. Krajem XX veka naglo je opala proizvodnja pirotskih ćilima. Danas je mali broj žena koje tkaju pirotske ćilime.

Od 2012. godine pirotski ćilim nalazi se na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

Poslednjih petnaest godina pojedinci pokušavaju da sačuvaju pirotski ćilim, njegove ornamente i šare i da očuvaju ovaj autentični oblik tkanja. Jasno je da neće uspeti bez finansijske pomoći države jer danas nije moguće organizovati isplativu proizvodnju pirotskog ćilima sa nekoliko tkalja.

Zanatska zadruga za izradu ćilima i suvenira ‘’Damsko srce’’ organizuje i vrši obuke tkanja ali i izrađuje pirotske ćilime. Uz podršku lokalne zajednice pokušavaju da sačuvaju zanat i tradiciju tkanja pirotskog ćilima.

April 6, 2021

Energija prirode koja se budi

by Draganka Mijic March 19, 2021

written by Draganka Mijic

Volim da posmatram prirodu kako se budi u proleće. Volim tu energiju koja se lagano pokreće. Nevidljiva energija počinje da se budi i malo po malo ubrzava tempo da bi se veoma brzo sva priroda našla u jednoj ustreptaloj energiji koja pokreće sve.

Lepota buđenja prirode i pokretanje jake stvaralačke energije iz zimske uspavanosti donose radost. Pupoljci na drveću su nagoveštaj listova ili cvetova Energija izbija iz njih i svakog časa čaura koja drži cvet otvoriće se i novi cvet postaće vidljiv. Otvoriće se milioni cvetova koji vape za sunčevim zracima kao i milioni listova koji će obući drveće.

Pupoljak lisca Pucketanje u šumi stvara posebnu muziku. Osluškujem ga jer ono je energija koja se čuje. Hiljade i hiljade listova u trenutku razbijaju oklop čaure i stvaraju tu čarobnu muziku. To je buđenje proleća, buđenje energije prirode. Prisustvujem tom buđenju i uživam u muzici pucketanja. Mart je mesec u kome se priroda budi iz uspavanosti, mirovanja. Energija se oseća svuda – sunce, toplota, žuti, beli i roze cvetovi, zeleni listovi, leptiri…

Leptir Posmatranjem buđenja energije prirode ljudi je upijaju i trebali bi isto tako da postanu aktivniji, da sve rade brže i energičnije. Čini mi se da to nije slučaj nego da ljudi postaju umorni i usporeni sa dolaskom prolećne energije. Zašto? Možda je to nedostatak lične energije. Želim da to promenim kod sebe. Želim da budem kao priroda da živnem i upotrebim novu energiju za pokret i stvaranje.

Prošetaj kroz prirodu koja se budi i uhvati njenu energiju!

March 19, 2021

Muzej Vojvodine

by Draganka Mijic March 12, 2021

written by Draganka Mijic

Muzej Vojvodine nalazi se u Novom Sadu u Dunavskoj 35 u zgradi raskošne fasade. Pored ove zgrade Muzeju pripada još nekoliko zgrada. Osnovan je da svojim radom obuhvata celu Vojvodinu. Od osnivanja do danas bilo je nekoliko faza u razvoju Muzeja.

1847 – doneta je odluka o osnivanju Srpske narodne zbirke koja je nastala iz zaostavštine Save Tekelije;
1933 – Zbirka je postala Muzej Matice srpske;
1947 – iz Muzeja Matice srpske izdvojen je deo materijala i osnovan Vojvođanski muzej sa osam zbirki;
1992 – Vojvođanski muzej i Istorijski muzej spojeni su u jednu ustanovu pod nazivom Muzej Vojvodine.

U Muzeju Vojvodine u zgradi Dunavska 35 nalazi se stalna postavka koja je tako organizovana da posetioca vodi od samih početaka života ljudi u Vojvodini do najnovijeg doba, punih 8.000 godina. Ukupno 6.000 eksponata iz arheologije, istorije, istorije umetnosti i etnologije.

Priča od početka od najstarijih iskopina do najnovijeg vremena omogućila mi je da jasnije sagledam kako su se narodi doseljavali u Vojvodinu i ostavljali svoj trag, kako su odlazili, nestajali… Život i stvaranje priča su kroz kompletnu postavku. Napredak iz epohe u epohu.

Divim se ćupovima koje su napravili stanovnici Starčeva i Vinče. Iskoristili su materijal koji su imali i poznavali i stvarali predmete koji su im bili potrebni za život. Taj deo je ostavio veliki utisak na mene počeci života na ovim prostorima nama poznati. Zemlja, čovek i život te tri reči su stale u celu jednu sobu. Nastavile su da se protežu iz prostorije u prostoriju sve do kraja.

Narodna nosnja Muzej Vojvodine Novi Sad Deo postavke u Muzeju Vojvodine jeste prostor namenjen etnologiji. Od razboja za tkanje i svih sprava i alatki koje su se koristile da se proizvede nit za tkanje do nošnji od najfinijih pamučnih materijala. Uređenje prostora za život, pravljenje odeće i upotrebnih predmeta od tekstila.

Niti koje se prepliću kao što se prepliću posebnosti različitih naroda koji žive u Vojvodini. Zajedno doneli su veliko bogatstvo etnologiji.

Tkanje u Vojvodini Tkanje i ćilimi deo su tradicije većine naroda koji su živeli na prostoru Vojvodine (Srba, Mađara, Slovaka, Rumuna…). Veština rada na razboju donosila je unikatne tkanine od kojih se šila odeća i predmeti za kuću, ukrasni i potrošni.

Grubo tkano platno koje se koristilo za kućnu dekoraciju pokazuje svu svoju lepotu ali i umešnost žena koje su tkale te upotrebne predmete. Stvarale su ih da istovremeno imaju upotrebnu vrednost ali i da budu ukras. Ćilimi kao ukrasi na zidu, podne prostirke i kao prekrivači, peškiri, torbe, jastuci…

Vez kao ukras na narodnim nosnjama Ukrašavanje odeće je upečatljivo. Vez služi da ukrasi određen predmet da se izdvoji od ostalih, da bude upotrebljen u važnim i svečanim prilikama. Vez koncem u boji i beli vez, svaki ima svoju posebnu lepotu.

Narodne nosnje Muzej Vojvodine Raskošne nošnje oslikavaju i odražavaju različitost naroda koji žive na teritoriji Vojvodine. To je posebna lepota. Svaki narod neguje svoje motive i tradiciju i time obogaćuje širu zajednicu.

Rimski paradni šlem Muzej Vojvodine Zanimljivost: Potražila sam rimske šlemove koji predstavljaju zaštitni znak Muzeja. To su paradni šlemovi i predstavljaju posebne primerke na teritoriji Evrope. Ovo je jedan od njih.

Muzej Vojvodine, Dunavska 35, Novi Sad

March 12, 2021

Ručno oslikana svilena ešarpa’’Vino i svila’’

by Draganka Mijic March 4, 2021

written by Draganka Mijic

Vino i svila nežno dodiruju i lako opijaju.

Oslikavanje svilene ešarpe ’’Vino i svila’’ inspirisano je Vršcem zato što su vino i svila međusobno povezani u ovog gradu. Vršac je bio veliki proizvođač svile sve dok u drugoj polovini 19. veka vino nije preuzelo primat i uništilo proizvodnju svile. Jednostavno u tom trenutku proizvodnja vina bila je ekonomski isplativija nego gajenje svilene bube i proizvodnja svile.

Vino i svila u Vršcu dodirnuli su se a zatim i sudarili. Zauvek je ostala prepletenost vinove loze i svilenih niti.

Danas slikanjem svilene ešarpe sa temom vino obavezno dodajem i podsećanje da se uz vino u Vršcu nekada proizvodila i svila. Kako je to vino potisnulo svilu?

Državni put koji je izgrađen sredinom 19. veka povezao je Vršac sa ostatkom Vojvodine i bio je za proizvođače vina izlaz na veliko tržište. Kvalitetno vino koje se proizvodilo u Vršačkim planinama iskoristilo je put i dospelo širom Evrope do mnogobrojnih ljubitelja kvalitetnog vina.

Proizvoditi vino postalo je isplativije nego proizvoditi svilu i čokoti vinove loze zamenili su stabla belog duda. Tako je vino uništilo proizvodnju svile u Vršcu ali je svojim kvalitetom osvojilo Evropu. To je zanimljivost vina u Vršcu jer odavno je zaboravljeno da se na tom prostoru nekada uspešno proizvodila kvalitetna svila.

Ručno oslikana svilena ešarpa ''Vino i svila'' Spojila sam ih u jednoj ešarpi – niti svile koje lepršaju po ešarpi, kidaju se i nestaju i vino u čaši koje nazdravlja svojoj pobedi.

March 4, 2021

Newer Posts

Older Posts