Priče i putovanja kao i niti povezuju ljude i mesta, lepotu, stvaralaštvo, tradiciju i kulturu.
Izdvojeno u 2020:
Savka Subotić – žena koja je prepoznala vrednost ručnih radova
Gornji Milanovac – mesto ukrštanja kreativne energije
Vršac: grad raskošne arhitekture i boja
Obožavala je ručne radove koje su pravile žene na selu. Znala je da zaslužuju poštovanje od okoline i usesredila se na aktivnosti koje bi dale podršku ovim ženama. Ćilimi, vezovi, narodne nošnje i svi drugi radovi koje su stvarale žene na selu za nju su bila umetnost.
Savka Subotić se tokom svog života i rada sve vreme borila da poboljša položaj žena u društvu (teritorija Austrougarske). Borila se da obrazovanje bude dostupno i ženama, borila se za podizanje srpskih viših devojačkih škola i osnivanje ženskih zadruga.
Istovreneno sa borbom u javnosti i državnim institucijama trudila se da podigne svest i kod samih žena, da imaju pravo na rad i obrazovanje. Najpre se usesredila na žene koje su bile bogatije i živele u gradovima da bi one kasnije mogle da utiču na ostale žene. Zato su je proglasili feministkinjom.
U to vreme, sredina XIX veka, kada se Savka zalagala za obrazovanje žena i njihov bolji položaj u društvu u zemlji je bio na snazi strogi patrijarhat. Žene su bile bez ikakvih prava. Zato je njeno delovanje tako značajno i pokazuje da je bila ličnost daleko ispred svog vremena.
Savka Subotić je bila obrazovana i znala je koliko je obrazovanje važno za žene zato nije ostala samo na rečima nego je delovala. Njeno javno istupanje, rad i borba za bolji položaj žena dali su sledeće rezultate:
Nakon postignutog cilja otvaranje prvih viših ženskih škola Savka Subotić nastavila je rad i svoju borbu jer je znala da samo otvaranje škola nije konačno rešenje. Otvaranjem škola obrazovanje neće biti jednako dostupno svim ženama. Znala je da će ove škole pomoći ženama koje su živele u gradu ali onima koje su živele u selu neće biti od velike koristi. Zato se usesredila na žene u selu.
Prateći muža, Jovana Subotića, u službenim posetama selima u Vojvodini i Slavoniji upoznala je žene koje su stvarale ručne radove. Najviše su tkale i vezle. Odmah je znala da te radove treba pokazati svetu, izložiti ih da svi vide tu lepotu. Videla je i da žene žive u teškim uslovima i da mnogo rade.
Započela je svoju novu borbu da se prizna rad žena na selu. Odlazila je u sela i živela sa porodicama, podučavala ih i savetovala ne samo u izradi ručnih radova nego u svemu (negovanju dece, bolesnih…). Bila im je podrška.
Cilj izlaganja rukotvorina žena sa sela bio je da dokaže da vrede i da su tražene i na taj način da se prizna rad žena na selu. Smatrala je da žene na selu doprinose više od muškaraca jer pored kućnih poslova rade i u polju a zimi od kudelje, lana i vune koje su pripremile preko leta izrađuju ručne radove, u tom momentu samo za potrebe domaćinstva. Do tada žene sa sela svoje radove su samo poklanjale a ona se borila da izađu na tržište i prodaju ih.
U to vreme žene nisu prodavale ručne radove jer građanska inteligencija ih nije želela. Smatrali su da su prosti i da pripadaju selu a svoje kuće opremali su stvarima koje su nabavljali u inostranstvu, kao i odeću.
Savka Subotić je učinila mnogo na promovisanju ručnih radova i bila u pravu da su ti radovi bili umetnost i vredni da se izlože i ponude na tržištu za prodaju. Dala je svoje ideje i doprinos usavršavanju izrade ručnih radova najviše u tkanju i vezu.
Mnogo vremena posvetila se proučavanju, prikupljanju i prezentaciji rukotvorina iz celog regiona. Tokom rada pored zapisa o ručnim radovima rukotvorinama ostavila je i zapise o narodnim običajima. Sa radovima koje je prikupila učestvovala je na izložbama u zemlji (Novi Sad, Novi Bečkerek…) i inostranstvu (Budimpešta, Pariz, Prag…) i promovisala rukotvorine.
Savka Subotić je prva žena koja je iskoristila etnomotive za inspiraciju i dizajnirala nove.
Primetila je ponavljanje motiva, ornamenata i odlučila da ih dizajnerski modernizuje da budu zanimljivi i privlačni bogatim ljudima koji su živeli u gradovima (pre svega visokim slojevima). Želela je da omogući ženama da prodaju radove koje stvaraju sa ljubavlju. Razmišljala je dugoročno – kada bi prilagodila ručne radove (pre svega tkanje i vez) da budu zanimljivi građanstvu, omogućila bi njihovu prodaju i time pomogla ženama na selu da poboljšaju standard porodice. Istovremeno bi doprinelo i očuvanju tradicije. Postigla bi da se modifikovani etno motivi nađu u kućama srba a ne motivi na tkaninama koje su uvozili sa zapada. Želela je da očuva izvorne ornamente uz minimalno modifikovanje, da ostane njihova izvorna prepoznatljivost.
Prva izložba na kojoj je pokazala rukotvorine inspirisane etno motivima koje je modernizovala bila je Zemaljska izložba u Budimpešti (1885) na kojoj je izazvala veliko interesovanje publike za ove rukotvorine. Većina predmeta za ovu izložbu izrađena je prema njenoj zamisli. Sve radove uradile su ručno žene sa sela uz njenu pomoć u modernizaciji motiva. Svaki predmet bio je ručno izrađen.
Za ovu izložbu spremala se dve godine, angažovala blizu 100 žena sa sela koje su pripremale i izrađivale radove za izložbu. (Tu je delimično sprovela u delo svoju ideju o ‘’ženskoj domaćoj industriji’’ – izrada i prodaja rukotvorina).
Većina predmeta za ovu izložbu izrađena je prema njenoj zamisli. Sve radove uradile su ručno žene sa sela uz njenu pomoć u modernizaciji motiva. Svaki predmet bio je ručno izrađen.
Nakon ove izložbe brojne bogate porodice iz Beča i Pešte tražile su od nje savete kako da urede svoje domove u stilu ‘’salona’’ koji je ona predstavila na izložbi. Suština ‘’salona’’ bila je da ga je Savka Subotić opremila samo sa ručno rađenim predmetima inspirisanim ornamentima (etnografskim motivima).
Neprestano je skupljala rukotvorine i izlagala ih u inostranstvu. Međunarodna izložba rukotvorina u Parizu (1889) donela joj je priznanja i potvrdu da je bila u pravu o vrednosti i lepoti ručnih radova. Pirotski ćilim osvojio je posebnu nagradu.
Beogradsko žensko društvo bilo je prvo udruženje žena u Srbiji a Savka Subotić je izabrana za počasnu članicu. Na izložbi u Parizu ovom društvu dodeljena je Srebrna medalja i to zahvaljujući zalaganju Savke Subotić da društvo učestvuje na ovoj izložbi.
Za svoj književni rad dobila je priznanja od srpskog i ruskog dvora i književnika iz inostranstva. Njoj je posvećena knjiga ‘’Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas’’ objavljena 1913. godine u Sarajevu. Knjigu je priredila Jelica Belović Bernadžikovski koja je tada živela u Sarajevu a izdavač je bila Dobrotvorna zadruga Srpkinja iz Iriga. Knjiga je skup radova i biografija žena koje su tada stvarale u oblasti ’’kulture’’ i ’’narodne umetnosti’’. Uručena joj je na njen osamdeseti rođendan.
Pesnik Aleksa Šantić posvetio joj je pesmu pod nazivom ‘’Majci svoga naroda’’.
Često je držala predavanja i govore. Bila je vešt govornik i uspevala je da zaokupi pažnju slušalaca. Neki su čak smatrali da joj govore piše suprug ali ona je dokazala da nije tako jer i nakon njegove smrti i dalje je rečima uticala na ljude koji su je slušali. Njene govore objavljivali su tada najpoznatiji časopisi. Govorima je izazivala veliku pažnju evropske javnosti. U Beču je, u Naučnom klubu, 1910. godine održala predavanje ‘’Žena na Istoku i Zapadu’’ koje joj je donelo veliku popularnost u Londonu, Parizu, Kopenhagenu, Glazgovu, Lisabonu… Od tada prevodi njenih govora postali su veoma traženi.
Tokom života pisala je svoje memoare i to još devetnaestom veku. U njima je pisala o svojoj porodici ali i o političarima tog vremena koje je imala prilike da upozna kao supruga Jovana Subotića. Ostavila je dragocene zapise o poznatim i značajnim ličnostima njenog doba.
Napisala je knjigu ‘’Naše narodne tkanine i rukotvorine’’ koja je objavljena je 1904. godine. Knjigu ‘’Uspomene’’. Mnogo njenih spisa objavljeno je u Letopisu Matice srpske.
Bila je prva predsednica Kola srpskih sestara koje je osnovano 1903. godine. To je dobrotvorno društvo usmereno na pomoć i očuvanje srpske tradicije.
Savka Subotić, fotografija je javno vlasništvo, preuzeta sa https://sr.wikipedia.org
Savka Subotić, jedna od najaktivnijih i najznačajnijih Srpkinja XIX veka, rođena je u Novom Sadu 1834. godine (tada država Austrougarska). U privatnu školu (ler) krenula je sa četiri godine. U to vreme osnovna škola nije bila obavezna ali njena porodica je bila imućna i mogla joj je finansirati školovanje. Nakon završenog osnovnog obrazovanja u ‘’leru’’ školovala se u Temišvaru a zatim i u Beču.
U Beču je srela i udala se za Jovana Subotića koji je bio političar, doktor prava i književnik. U njemu je našla podršku za svoje ideje i rad.
Umrla u Novom Sadu 1918. godine. Sahranjena je u Zemunu.
Bila je žena ispred svog vremena i imala je hrabrosti da se javno zalaže za poboljšanje života žena na teritoriji gde je živela. Savka Subotić borila se i za poboljšanje života i položaja žena u selima. Proučavala je rukotvorine koje su stvarale žene u selima i podsticala ih da radove izlažu. Želela je da rukotvorine vide svi jer je smatrala je da su vredne i da ih treba izlagati u javnosti da bi bile cenjenije. Zahvaljujući njoj rukotvorine su stigle na izložbe u zemlji i inostranstvu.
Ručni rad je ‘’poezija ženske ruke’’, govorila je Savka Subotić, i bila je u pravu!