Home Tags Posts tagged with "primenjena umetnost"
Tag:

primenjena umetnost

Marija Mara Rosandić

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

U Rumi 1883. godine rođena je prva žena školovani fotograf u Srbiji. Ruma to mesto gde se seku paralela i meridijan mesto je posebnih žena koje su trasirale put kao prve u nekim oblastima i bile hrabre da daju primer drugim ženama da se bore za svoja prava. Rođena je u imućnoj porodici koja joj je mogla priuštiti obrazovanje u inostranstvu i time joj dati priliku da bude ono što želi.

Marija je izabrala fotografiju za svoj poziv (ako se to tako moglo nazvati tada), bila je i muzički obrazovana ali umetnička fotografija je odnela prevagu interesovanja pa se njoj posvetila.

U Minhenu, gradu u kome je studiralo mnogo umetnika iz Srbije, Marija Bogdanović je učila umetničku fotografiju.

Prvi srpski fotografski časopis Fotografski pregled (izlazio je 1911. godine i tek posle Prvog svetskog rata 1926-1927. godine) angažovao je gospođicu Bogdanović kao stručnog saradnika. 1928. godine bila je jedna od osnivača Beogradskog foto-kluba, prvog foto-kluba u Srbiji i bila član Upravnog odbora.

Prvo je u Zagrebu otvorila svoj foto-atelje a kasnije i u Beogradu (imala ih je nekoliko). Tokom Tokom Prvog svetskog rata uništeno je mnogo njenih radova.

Fotografišući umetnička dela na izložbama upoznala je mnogo umetnika. Tako je upoznala i svog supruga vajara Tomu Rosandića. 1912. godine udala se za njega i postala Marija Rosandić. Nastavila je da radi kao fotograf ali se više posvetila ulozi supruge. Najviše je snimala dela supruga, njega kao umetnika i izložbe koje je organizovao.

Njene fotografije bile su zabeleške vremena, ljudi, događaja i umetničkih dela

Uradila je portret kraljice Marije sa prestolonaslednikom Petrom koji je objavljen u novinama i iskorišćen kao podloga za štampanu razglednicu.

Bila je talentovana umetnica, pored fotografije bavila se primenjenom umetnošću (radila je sa tekstilom, tapiserije, zavese, stolnjake), govorila je nekoliko jezika…

Ostala je u senci muža umetnika kao i mnogo drugih žena koje su stvarale u njeno vreme. Jedna od njih je Poleksija Todorović, kćerka Matije Bana, supruga poznatog slikara Stevana Todorovića.

Umrla je 1954. godine u Beogradu. Tužno je što su mnoga njena dela nestala nakon njene smrti. Jedna od skulptura njenog muža Tome Rosandića postavljena kao njen spomenik na Novom groblju.

Kuća na Senjaku u Beogradu u kojoj je živela sa suprugom postala je Muzej Tome Rosandića koji je otvoren 1963. godine. Muzej je trenutno nije dostupan za posetioce.

Beta Vukanović, portret

Beta Vukanović – prva žena karikaturista u Srbiji

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Beta Vukanović rođena je u Nemačkoj 1872. godine pod imenom Babet Bahmajer. Školovala se u Minhenu kod profesora Karla Mara i Antona Ažbea. Za Ristu Vukanovića udala se 1898. godine i sa njim došla u Beograd. Iste godine je i prvi put izlagala svoje radove zajedno sa Ristom Vukanovićem i Simeonom Roksandićem u sali Narodne skupštine. Na otvaranje izložbe došao je i kralj Aleksandar Obrenović. Dobili su poziv da izlažu na dvoru.

Na dvoru su održali izložbu 1900. godine. Kralj je otkupio jednu sliku Riste Vukanovića pod nazivom ’’Dahije’’. Za novac koji je dobio od prodaje slike kupio je plac u Gospodar Jevremovoj ulici na kome je napravio kuću u kojoj je nekoliko godina bila smeštena slikarska škola.

Karikature

U Srbiji Beta Vukanović je bila prva žena karikaturista – radila je umetničke karikature događaja ili ljudi. Kao i kod svih karikatura i na njenim nalazile su se male ‘’žaoke’’ pa su se neke od ličnosti koje je predstavila ljutile.

Na Četvrtoj izložbi Društva srpskih umetnika ‘’Lada’’ održanoj u Beogradu 1910. godine Beta je pored Uroša Predića bila izdvojen član, mogli su da izlože više radova. Predić je izložio 21 a ona 14 s tim da je u okviru broja četrnaest bilo 60 listova karikatura. To je prvi put da su umetničke karikature izlagane na nekoj izložbi.

Beta Vukanović, karikatureSačuvano je oko 500 njenih karikatura a većina se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.

Slikarska škola

Ministarstvo prosvete je 1899. godine dozvolilo bračnom paru Vukanović da naslede Prvu slikarsku školu Kirila Kutlika koju se subvencionisala država. Nakon nekoliko godina rada školu su premestili u svoju kuću. Škola je radila od 1902. do 1905. godine i u njoj su pripremani mladi slikari koji su želeli ići na umetničke akademije u inostranstvu.

Od 1905. godine škola je nastavila rad pod nazivom Umetničko-zanatska škola a nešto kasnije postala je Kraljevska umetnička škola u kojoj je Beta Vukanović predavala crtanje i akvarelisanje.

Primenjena umetnost

Slikarka je stalno isprobavala neke nove tehnike počevši od grafike, slikala je na staklu, na svili, pravila radove u drvetu, koži… Ove radove publika nije doživljavala kao prava umetnička dela zato je prestala da stvara u oblasti primenjene umetnosti. Nastavila je da ovim tehnikama podučava devojke u svom ateljeu.

Beta Vukanović, Zlatne ribiceSlikanje na svili bila je jedna od njenih tehnika. U ateljeu – školi na zidu bila je okačena oslikana svila velikog formata na kojoj je majmun koji visi na grani. Nije poznato da li je ona autor te svile. Ispred nje slikala je portrete svojih učenica.

Portreti, portreti…

Radila je portrete, pejzaže, aktove, mrtve prirode, karikature, ilustracije knjiga za decu… Beti Vukanović volela je da slka ljude. Dolaskom u Beograd 1898. godine susrela se sa orijentalnim mentalitetom. Kasnije je putovala po Srbiji, odlazila u južni deo i tu u bogatom koloritu nošnji i različitosti ljudi pronalazila inspiraciju. Slikala je portrete devojaka iz različitih sredina, sama je rekla  da je najviše volela da slika ljude iz siromašnih četvrti jer je na njihovim licima lako pronalazila emociju. Jedan od zanimljivih jeste portret kneginje Ljubice Obrenović.

Beta Vukanović, portretiPejzaž je takođe bio zastupljen jer je ona prva slikarka koja je u školi koju je vodila sa mužem, uvela plenerizam – odlazak u prirodu i slikanje na otvorenom. Nadežda Petrović je, kada se vratila iz Minhena, bila među prvim slikarima koja je potencirala slikanje u prirodi.

Česte teme slika Beti Vukanović bili su motivi sa Kosova i Metohije posebno iz grada Prizrena. U Prizrenu je 1927. godine održala samostalnu izložbu. Oslikala je veliko platno pod nazivom ’’Prizrenka’’.

Izložbe

Izlagala je u Beogradu, Minhenu, Parizu, Sofiji, Rimu, Londonu…

‘’Krsna slava’’ je jedna od prvih slika koju je Beta uradila u Srbiji, izlagala je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine i za nju dobila nagradu. Zanimljiv je njen izbor nacionalnog motiva koji je bio tema umetnicima za ovu izložbu. Prvi put se u Beogradu susrela sa običajem slavljenja slave i ovaj motiv je prenela na sliku. Sveća je svetlost koja ovoj slici daje simboliku. Originalna slika nije sačuvana ostale su samo reprodukcije.

Beta Vukanović, ''Krsna slava''

Na izložbi grafike ‘’Bianco e Nero’’ u Rimu koja je održana 1902. godine učestvovala je sa svojim radovima. Prijem ovih slika kod publike u Srbiji nije bio dobar, ona je tada u Srbiji jedina radila grafiku a bilo je rano za ovu inovaciju na Balkanu.

Bila je jedan od izlagača na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi koja je bila najznačajnija jer su na njoj izloženi radovi koji su donosili nove pravce u umetnosti. Održana je u Beogradu 1904. godine.

Učestvovala je u osnivanju Društva srpskih umetnika ‘’Lada’’ 1904. godine (ostali osnivači bili su Uroš Predić, Nadežda Petrović, Marko Murat, Petar Ubaković i drugi). Od 1958. godine postala je doživotna počasna predsednica ovog društva.

U Londonu 1907. godine održana je Balkanska izložba na kojoj je Beta izlagala u okviru ‘’Lade’’ sa još 16 umetnika. Predstavila se sa osam slika.

Bolničarka u ratovima

U Balkanskim ratovima radila je kao dobrovoljna bolničarka. Dobila je Medalju za usluge Crvenom krstu Srbije (1912/13) i Orden Svetog Save II reda (1940).

Beta Vukanović, ordenjeU Prvom svetskom ratu njen muž Rista Vukanović se razboleo i uz njega u bolnici je negovala i druge ranjenike. Sa vojskom su otišli u Grčku a iz Grčke sa grupom ranjenika u Francusku. Rista je umro 1918. godine u Francuskoj, ona se nakon rata vratila u zemlju. Kuću je prodala. Kasnije je dobila atelje u Kolarčevoj zadužbini i bila nastavnik u Umetničkoj školi.

Uradila nacrt za novčanicu od 50 dinara koja je štampana tokom Prvog svetskog rata. Zbog pogrešnih natpisa na novčanici ona je prestala da se štampa.

U Drugom svetskom ratu izjasnila se kao Srpkinja i odbila privilegije koje je mogla imati kao Nemica tokom okupacije Beograda. Slikala je do kraja života. Dobila je nagradu za životno delo 1971. a umrla već 1972. godine.

Zanimljivosti

U Beogradu prva je vozila bicikl, prva je obukla pantalone i popela se na skelu dok je oslikavala fasadu na ulazu u njihovu kuću u kojoj će nekoliko godina biti smeštena slikarska škola. S obzirom da je odrasla u Evropi za nju je to bilo normalno ali za sredinu koja je još bila pod uticajem bivših osvajača i koja je tek prelazila iz orijentalnog života ka evropskom to su bili skandali – događaji o kojima se dugo pričalo.

Fotografije sam napravila u Konaku kneginje Ljubice tokom izložbe ‘’Beta Vukanović – klasik moderne’’ koju je organizovao Muzej grada Beograda povodom 150 godina od rođenja i 50 godina od smrti slikarke. Izložba traje do 29. januara 2023. godine.

‘’Lučonoša jedne epohe’’ naziv je izložbe u Narodnom muzeju u Beogradu koja je posvećena Beti Vukanović povodom 150 godina od rođenja. Izložba traje od 15. decembra 2022. do 31. januara 2023. godine.

Serija tekstova o rucnom radu

Izdvojeno iz 2022: Serija tekstova o ručnom radu

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Seriju od pet tekstova o ručnom radu napisala sam u februaru i martu, posvetila sam je svim osobama koje još uvek ručno izrađuju određene proizvode. Predstavljaju podršku njihovom radu. Ovaj osvrt je podsećanje na članke i važnost ručnog rada u očuvanju tradicije.

Ručni rad i niti

Niti su energija koja nas prati na našem životnom putu. Ručni radovi od tekstila sastoje se od niti, njihovog kombinovanja, preplitanja, dodavanja, bojenja… Žene su te koje su kroz istoriju povezane sa nitima, one ih izrađuju na razne načine i brinu o tekstilnim predmetima, u prošlosti one su same proizvodile niti od kojih su nastajali odevni i drugi upotrebni predmeti.

Razne tehnike izrade predmeta od tekstila prerasle su u umetnost. Danas je ručni rad više hobi iako su neke tehnike, tkanje na primer, omogućile ženama da samostalno zarađuju za život od tog rada.

Ručnim radom nastaju proizvodi koji su bolji od industrijski proizvedenih jer je svaki unikat, proizvodi se rade uglavnom od prirodnih materijala i u njih je uloženo više lične energije koja ostaje uz radove do kraja.

Vez je primer u kome se najjasnije vidi kako ručni rad može biti umetnost. Tkanje tapiserija, takođe. Niti su te koje daju prostor mašti da formira unikatne kreacije.

Tkanje i tapiserijaRučna izrada tekstila prošla je svoj put od pojedinačne proizvodnje niti i izrade predmeta za upotrebu u porodici do izrade predmeta izvornim tehnikama za prodaju ili iz hobija. Svaki put tekstil je omogućavao ženama da izraze svoje dizajne i da stvore lepe predmete od kojih su neki postajali umetnost. Svaki ručno izrađen predmet je vredan divljenja.

Žene i ručni radovi

Zadovoljstvo u radu, u stvaranju lepih upotrebnih predmeta, najčešći je razlog što se žene bave ručnim radom. Svaki oblik ručnog izražavanja smiruje, usporava dnevni ritam i ostavlja prostora da se uporedo sa radom misli nađu u tišini.

Većini žena koje se bave ručnim radom nije cilj, niti potreba da prodaju radove jer oni na tržištu i ne mogu da dostignu realnu cenu, već je cilj uživanje u radu i izrada lepih predmeta koji postaju idealni pokloni za sve prilike.

Najbolji primer kako se stari motivi iz tradicije mogu ukomponovati u nove oblike da budu aktuelni i danas jeste vez. Pojedina udruženja žena neguju druženja i vezenje u grupi i tada biraju originalne motive sa starih tkanina i na taj način daju veliki doprinos očuvanju tradicije.

Vez kao rucni radNekada su žene na selu morale da znaju sve ručne radove jer su same izrađivale tekstilne predmete za svoje domaćinstvo. Žene u gradu više su se bavile ručnim radom iz hobija. I jedne i druge stvarale su predmete zadivljujuće lepote. Danas je bavljenje ručnim radom jedna meditativna aktivnost koja donosi blagodet smirivanja nakon napornog radnog dana.

Ručno rađeni predmeti i umetnost

Pored hobi varijante pojedine žene su otvorile svoje radnje i atelje u kojima ručno izrađuju razne predmete namenjene za prodaju. Nastavljaju rad kao nekadašnjih zanatskih radionica. Ručno izrađeni predmeti često su u grupi umetničkih i mogu poslužiti za opremanje enterijera, za dopunjavanje odevnih predmeta unikatnim modnim detaljima.

Kroz ručne radove struji energija autora, sve male nepravilnosti koje su vidljive na ručno izrađenim proizvodima su potvrda njihove posebnosti. Mašine mnogo brže urade savršene proizvode ali oni svi izgledaju identično. Imaju nižu cenu jer se rade serijski ali ručni rad nosi sa sobom energiju autora koja se utkala u proizvode tokom stvaranja.

Unikatne ručno rađene predmete kupac bira kada želi u svoj dom da unese nešto drugačije, istakne neki deo i pokaže lepotu radova. Unose različitost i radost u život i dom kupca, bude sećanja na određene situacije…

Ručni rad i tradicija

Stalno pričanje, pokazivanje i upućivanje mladih u izvorni oblik stvaralaštva važan je za očuvanje ornamenata i oblika stvaranja određenih predmeta kroz ručnu izradu. Bitno je pokazivati kako se nekada radilo, kako se danas radi da bi se izvorni oblik rada i motiva sačuvao jer to je čuvanje tradicije.

Pletenje Rad sa nitima i tekstilom je jedan od najpogodnijih načina čuvanja tradicije jer ona je stvaralaštvo naroda na određenim prostorima. Koliko god da se udubimo u to kako su žene nekada davno stvarale ručne radove uvek će njihova energija i entuzijazam da budu naša inspiracija. Njihovi radovi zaslužuju divljenje.

Skupljanje i čuvanje izvornih radova je jedan od načina da buduće generacije mogu videti kako je izgledao izvorni motiv jer danas se sve više polazi od izvornog motiva ali se on sve više stilizuje.

Pojedine tehnike izrade određenih predmeta danas se veoma malo koriste (pustovanje vune, na primer) zato je bitno da se ciljano obuče žene da stvaraju suvenire u ovoj tehnici da se ona ne zaboravi. Ulaganje više novca i napora da se određene tehnike tkanja sačuvaju takođe je važno.

Ručna izrada predmeta danas ne može da postigne konkurentnu cenu na tržištu zato su važna udruženja žena kroz koja se neguju određene tehnike jer žene kroz rad iz hobija žele dati doprinos očuvanju tradicionalnih motiva i tehnika rada.

Koliko je cenjen ručni rad?

Danas mašine obavljaju sve više poslova ali ručna izrada određenih proizvoda i dalje nastavlja tradiciju i unosi više topline u domove. Ručno izrađen proizvod od tekstila je unikat. Odevni predmeti imaju konkretnu primenu i mogu da izražavaju posebnost svake osobe. Rađeni su od prirodnih materijala i nose sa sobom mnogo pozitivne energije. Umetnici i kreativci koji ručno izrađuju određene predmete rade to jer vole a prodaju da šire pozitivnu energiju i kupe novu količinu materijala za dalji rad.

Rucno tkanjePredstavljanje ručno rađenih proizvoda javnosti skreće se pažnja, apeluje da se ceni takav rad, da on omogućava opstanak tradicionalnih motiva, podseća na žene koje su u prošlosti stvarale izuizetne predmete…

Ni danas kao ni ranije ručno rađeni proizvodi ne mogu da se prodaju po realnoj vrednosti. Kreativcima koji i dalje uporno stvaraju prelepe radove ostaje da se i dalje bore da budu više cenjeni i da budu prodati po realnoj ceni.

Čini mi se da su ljudi u prošlosti više cenili ručne radove nego danas. Izuzetna Nadežda Petrović skupljala je ručno izrađene predmete u krajevima gde je putovala a gde su živeli Srbi jer je želela u Parizu da pokaže te prelepe radove da svet vidi. Veliki umetnik Sava Šumanović je ostavio belešku o tome koliko se divi lepoti ručnog veza koji su radile žene u njegovoj okolini.

Podržimo sve koji još uvek ručno izrađuju određene upotrebne proizvode!

Kulturni turizam

Šta je kulturni turizam?

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Kultura i turizam dve široke oblasti spojene su u jednu tržišnu nišu – kulturni turizam. Kulturi koja je obično statična dodata je dinamika kroz putovanje i doživljaj kulturnih objekata i događaja na otvorenom. Da li možete da zamislite da je muzej ili izložba glavni motiv za odlazak u određeni grad? Oni su samo deo različitih motiva koji se zasnivaju na kulturi i nasleđu i koji pokreću turiste u oblasti kulturnog turizma.

Kulturni turizam je putovanje na određenu destinaciju isključivo radi ličnog doživljaja kulturnih događaja, posete kulturnim objektima i znamenitostima i sticanja novih znanja i iskustva.

Šta pokreće turiste u oblasti kulturnog turizma?

Kultura, kulturne vrednosti i kulturna dobra su u glavnom fokusu kod turista koji žele da određenu destinaciju dožive drugačije. Lični doživljaj destinacije veoma je važan za kulturni turizam jer je on često najvažniji motiv koji pokreće turiste u ovoj niši.

Turisti putuju da vide i dožive destinaciju. U kulturnom turizmu turisti odlaze u mesta koja imaju lokalnu manifestaciju u kojoj mogu učestvovati. Mnogi vole da se uključe u rad sa lokalnim stanovništvom da upoznaju drugačije ljude ali i vrste umetnosti, tehnika izrade određenih predmeta koji se tako rade vekovima.

Većina ‘’tradicionalnih’’ turista na put kreće zbog odmora u nekom mestu i tada većina njih konzumira nešto od turističkih proizvoda kulturnog turizma.

Kulturni turizam je planirana poseta određenom mestu sa ciljem da se upozna to mesto, ljudi i njegova kultura. Akcenat je na kulturnim tačkama i zbog njih se dolazi. Uglavnom turista već zna sve najvažnije o toj lokaciji i sada očekuje da obogati svoje znanje i da uživa u doživljaju kulturnih sadržaja.

To mogu biti: posete muzejima i galerijama, odlazak na koncert ili festival, obilazak grada i istorijskih spomenika, obilazak verskih objekata, degustacija vina i uživanje u lokalnoj hrani, učenje o tradiciji određenog naroda, pohađanje kurseva iz oblasti narodne umetnosti i druženje sa lokalnim kreativnim stvaraocima…

Šta obuhvata kulturni turizam?

Kulturni turizam obuhvata:

  1. Arheološke, arhitektonske, kulturno-istorijske centre…
  2. Objekte povezane sa kulturno-istorijskim nasleđem –muzeji (etnografski, umetnički, specijalizovani) i galerije, spomenici, dvorci, određene gradske celine, salaši…
  3. Manifestacije – filmski, pozorišni, muzički i folklorni festivali, sabori narodnog stvaralaštva…
  4. Nematerijalni kulturni turizam – tradicija i običaji jednog kraja, narodna umetnost, stari zanati, narodne nošnje…
  5. Religiozni turizam – manastiri, hodočašća, religijski događaji…
  6. Obrazovni turizam – đačke i studentske ekskurzije…
  7. Hrana i piće: nacionalna, lokalna…

Lokalno stanovništvo je uglavnom nosilac ponude iz oblasti kulturnog turizma. Možda zato i nije više razvijen jer nema novca za marketing i organizovanje velikih događaja. Najčešće u manjim mestima postoji mnogo događaja ili objekata koji nisu dovoljno jaki da sami privuku turiste nego je potrebno kombinovati više događaja u istom terminu. Koji su to događaji?

Narodna nošnja, folklor, narodni običaji, ishrana su motivi koji nisu dovoljno jaki da sami privuku turiste nego su uvek organizovani tako da dopunjuju određen jak motiv ili više motiva na nekoj lokaciji. Koncerti kulturno-umetničkih društava sa igrama iz idređenog kraja ili mesta, izložbe na otvorenom trgu ili crkvenom dvorištu koje prezentuju narodno stvaralaštvo i ručni rad organizuju se uz neki određen datum kada se održava neki veliki događaj. Ove kreativne aktivnosti obogaćuju druga dešavanja najčešće su im prateći kulturni element. Samostalni građevinski objekti ili određeni delovi grada takođe dopunjuju neki veći atraktivni objekat.

Arheologija kao deo kulturnog turizmaZaštita kulturnih dobara

Zaštita kulturnih lokaliteta od oštećenja zbog dolaska velikih grupa turista veoma je važna da bi se dela sačuvala za buduće generacije. To se zove održivi kulturni turizam. Kulturne resurse treba koristiti pažljivo i neprestano ih obnavljati i štititi posebno se to odnosi na objekte koji se nalaze na otvorenom. Uspeh je naći balans između ponude kulturne destinacije turistima i njegove zaštite. Kulturni turizam pomaže lokalnoj zajednici i državi uopšte u očuvanju kulturnog nasleđa određenog područja. Primer: Petrovaradinska tvrđava – održavanje EXIT festivala.

Kulturni turisti traže autentičnost

Kulturni turizam obuhvata sve vezano za kulturu u jednom mestu. Institucije kulture, odnos i saradnju između stanovnika tog mesta (pogotovu kada je multietničko), način predstavljanja kulturnih resursa koji su u vlasništvu (na čuvanju) zajednice ali i pojedince koji stvaraju u tom mestu i njihova dela. Izuzetno je važna autentičnost kulture lokalne zajednice i pojedinaca.

Pojedinac koji stvara ili je stvarao u prošlosti u lokalnoj zajednici, gradu je najvažniji jer se kultura određenog regiona, mesta sastoji od radova pojedinaca u bilo kojoj oblasti kulture: arhitekturi, muzici, slikarstvu, literaturi, filmu… Za kulturni turizam njihova dela su atraktivni deo ponude na kojima se zasniva privlačenje i dolazak posetilaca.

Turistička ponuda u oblasti kulturnog turizma gradi se na određenim specifičnostima u kulturi određenog, konkretnog regiona, grada, oblasti…

U današnje vreme masovne globalizacije potrebno je da oblasti, regioni što više sačuvaju autentičnost (ako žele da se bave kulturnim turizmom) jer sve kulture (iz okolnih regiona) utiču jedna na drugu. Tako se mogu pojaviti skoro identični proizvodi u dva regiona, grada… Ako su sličnosti velike najbolje je da nastupaju zajedno, a ne da jedni drugim budu konkurencija.

Iz generacije u generaciju kulture se nadograđuju i bitno je da se tokom te nadogradnje što više sačuva izvorna autentičnost određene kulture. Danas je to izuzetno bitno.

Muzeji i arhitektura kao deo kulturnog turizmaPočetak kulturnog turizma

Početak kulturnog turizma je sredina 18. veka kada je engleska aristokratija išla na put i obilazila velike centre umetnosti. U sledećim vekovima to isto radili su niži slojevi društva bankari, trgovci… Danas kulturni turizam je u oblastima koje imaju atraktivna kulturna dobra, elemente, događaje i dostupan je svima.

Kulturni turizam više se razvijao krajem 20. veka a očekuje se da će nastaviti istim tempom i u 21. veku. Razlog tome je sve više slobodnog vremena i novca.

Kultura predstavlja deo skoro svakog putovanja ali kulturni turizam kulturu dovodi u prvi plan gde je ona razlog putovanja. Kulturni turizam povezuje prošlost i sadašnjost, visoku i narodnu kulturu.

Zašto hodam stazama kulture?

Pripadam malobrojnoj grupi kojoj je u fokusu kulturni turizam. Pitanje je: Zašto idem stazama kulture?

Odgovor je: Iz ličnog zadovoljstva, želje za upoznavanjem novih mesta kroz korenje iz koga su iznikla a to korenje jesu materijalno i kulturno nasleđe, saznavanje novih informacija kroz pripremu odlaska na destinaciju i istraživanje.

Planiram putovanje, istražujem, čitam i posećujem druga izabrana mesta koja me zanimaju da ih upoznam, posetim muzeje, galerije, manifestacije i upoznam ljude posebno kreativce, hodam stazama kojim su hodali veliki umetnici… Naučim nešto novo, doživim mesto kroz šetnju i razgovor sa ljudima iz tog mesta.

Kulturni turizam za mene je primarna kategorija, a sve ostalo posećujem jer vredi videti kada sam na toj lokaciji. Kod drugih je obrnuto oni dolaze iz nekog razloga na destinaciju a onda posete i muzej usput jer vredi ga posetiti, njima je kulturni turizam u drugom planu ali ga konzumiraju.

Da li cenite rucni rad

Ručni rad – način kreativnog izražavanja V

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Da li se tradicija najvećim delom zasniva na ručnom radu analizirala sam u prošlom članku. Zaključak je bio da ručni radovi od tekstila, na kome se rade od davnina, daju najveći doprinos u očuvanju tradicije. Ovo je jedan od razloga zbog koga svi treba da podržimo stvaraoce koji se bave ručnim radom. Danas postavljam pitanje: Da li cenite ručni rad?

Da li u ovo vreme intenzivne digitalizacije cenite ručni rad?

Ručni rad je energija. Energija koja nastaje tokom stvaranja, koja se ulaže u rad i prenosi dalje. Mašine ne stvaraju proizvode koji imaju energiju koja se širi. Ubrzanom digitalizacijom mašine od ljudi preuzimaju sve više poslova i rade ih brže i preciznije. Da li je to razlog da ne cenimo ručni rad ili da ga potpuno ignorišemo?

Danas je ručni rad kao ostrvo daleko u moru koje ponosno stoji bez obzira na sve udare i jačinu talasa. Ostrvo je iskonske lepote kao i ručni rad, čista energija koja opstaje. Kreativni stvaraoci, zanatlije i umetnici i dalje mnogo proizvoda od tekstila izrađuju ručno, uživaju u radu i svojim proizvodima oplemenjuju okolinu.

Nadam se da brzi razvoj digitalnih tehnologija podstiče kreativne pojedince da se više okrenu opuštenom ručnom radu, da istovremeno zaposle ruke i um i da naprave unikatni proizvod koji osvaja osmehe. Digitalizacijom se postiže savršen izgled i savršen proizvod ali male nesavršenosti na ručno rađenim proizvodima osvajaju osobe koje traže energiju umetnika, unikatnost, poseban osećaj…

Podrška ženama koje se bave ručnim radom

U vreme kada mašine obavljaju sve više poslova kao da nema smisla stvarati ručne radove. Zašto? Zašto tako mislimo? Zašto se tako osećamo? Takav stav, odnosno ova činjenica ubija kreativnost, čini da ručna izrada predmeta nema smisla i da su oni bezvredni.

Vrecice za vino i vezKako promeniti ovo mišljenje? Kako učiniti da upravo digitalizacija i masovna proizvodnja budu razlog više da se stvara ručno? Mišljenje ćemo promeniti intenzivnijim nastupom žena koje se bave rukotvorinama i pokazivanjem sjajnih radova publici. Kupovinom njihovih radova jer će im naša materijalna podrška omogućiti da stvaraju više. Njihov rad je dragocen jer je u službi očuvanja tradicije.

Stvarati ručne radove znači sačuvati korene i tradiciju. To je jedan od načina da se ne dozvoli da se iščupaju naši koreni jer su oni važni za nas, za naše naslednike i za narod. Države propadaju ali narod opstaje, narodu su važni koreni. Dobri koreni omogućiće nastajanje novog.

Da li žene koje iz hobija izrađuju rukotvorine mogu da ih prodaju po realnoj ceni?

U genima žena zapisane su veštine koje su njihove bake i majke imale. Svaka žena može da uradi lep rad sa nekom tehnikom koja joj je zanimljiva. Isto tako žene mogu da stvaraju unikatne veoma vredne radove koji se mogu prodavati na tržištu.

Prodaja ručnih radova na tržištu donosi razočarenje jer se često nude cene koje su ponižavajuće, jer mnogi ne shvataju suštinu ručnog rada. Proizvodi koji nastaju ručno ne vrednuju se ispravno.

Ručni rad nema odgovarajuću cenu na tržištu –

to je najveći problem stvaralaca koji žele da rade za prodaju

Cena ručno izrađenog proizvoda nije samo u njegovoj upotrebnoj vrednosti. Veštine njihove izrade takođe su vrednost. Zašto onda ručni rad nije dovoljno cenjen? Zašto žene koje se bave ručnom izradom proizvoda od tekstila nisu plaćene po realnoj ceni? Zašto ne mogu prodati svoje radove bez poreza?

Mnogo je pitanja. Iz odgovora na svako od njih jasno je zašto je ručni rad samo hobi kojim se bave žene koje uživaju u tome.

Ručni radovi imaju veliku vrednost

Vidim vrednost u poznavanju veština izrade ručnih radova i u samim gotovim radovima koji su unikati i koji nose veliku količinu pozitivne energije. Treba da se ponosimo ženama koje i dalje izrađuju rukotvorine; njihovim radovima od niti koji nose i šire energiju i lepotu. Važno je da ih podržimo u njihovom radu i da kupujemo ručno rađene proizvode.

Da li mlade devojke žele da nauče neku od veština izrade ručnog rada? Šta i gde im treba ponuditi? Kako im približiti ručni rad i da budu u prilici da probaju neku tehniku, da same izrade nešto jednostavnije i da vide kako izgleda taj osećaj? Ako su izričite da ne žele onda je važno pitanje – zašto je to tako?

Da li Vi cenite ručno izrađene proizvode? Da li ih kupujete?

Prethodni članci:

  1. Šta je ručni rad? 
  2. Zašto žene proizvode ručne radove?
  3. Kakav je ručno rađen proizvod?
  4. Koliko je ručni rad važan za očuvanje tradicije?

Od ideje, preko konkretnog rada do konačnog proizvoda osoba koja predmete izrađuje ručno u njih utka svoje misli, opuštenost, energiju i lepotu određenog proizvoda. U tom trenutku radi iz zadovoljstva i ne razmišlja o prodaju. Uživa u lepoti stvaranja. Bilo bi lepo da je taj rad više cenjen. Da li će se kreativci izboriti za prodaju ručno rađenih predmeta po realnoj ceni pokazaće vreme.

Ovih pet članaka posvećeni su svim kreativcima koji stvaraju ručne radove. Predstavljaju podršku da nastave sa radom jer ima ljudi koji poštuju i cene vaš rad.

Staparski ćilim kao suvenir

Staparski ćilim

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Tkanje ćilima ima stogodišnju tradiciju u mestu Stapar kod Sombora. Staparski ćilim nastao je u 18. veku u okviru domaće radinosti i izrađivao se od vune i kudelje. Ćilimarstvo je tada bilo razvijeno jer su se ćilimima opremale kuće i lako se mogao prodati na tržištu. Ručno rađeni staparski ćilim nalazio se u svakoj kući i bio je prepoznatljiv na teritoriji Vojvodine. Danas predstavlja nematerijalno kulturno nasleđe Srbije (zaštićen je od 2016. godine).

Staparski ćilim se tka na horizontalnom razboju, klečanom tehnikom. Klečana tehnika znači preplitanje niti potke sa nitima osnove tako da je ćilim sa dva lica, ne postoji naličje kao i kod pirotskog ćilima koji se tka na vertikalnom razboju.

Po čemu je prepoznatljiv staparski ćilim?

  • Po motivima ruže
  • Šare su motivi cveća
  • Nema rese
  • Radi se na horizontalnom razboju
  • Tehnika izrade – klečana
  • U početku rađen iz delova koji su se spajali
  • Izrađivan od kudelje i vune

Na samom početku staparski ćilimi su imali geometrijske šare slične šarama na pirotskim ćilimima.

Kasnije pod uticajem floralnih motiva iz Austrougarske na staparskim ćilimima pojavljuje se cveće i motiv ruže koji vremenom postaje dominantan i prepoznatljiv za staparski ćilim.

Staparske ruže na ćilimu_detaljVeličina u kojoj se tkaju staparski ćilimi najčešće je 2×2 metra. S obzirom da su razboji bili ograničene širine ćilimi su se tkali iz više delova, najčešće dva i onda ušivanjem spajali. Najčešće su se tkali u paru zato što su bili mali pa su se u jednoj prostoriji morala koristiti dva.

Za izložbu u Pešti 1885. godine pripremane su rukotvorine. Pripreme je vodila Savka Subotić koja naručuje da se izradi široki razboj da se ćilim može tkati iz jednog dela i na horizontalnom razboju. Želela je da se na izložbi predstavi veliki ćilim izrađen iz jednog dela. Uspela je u tome i od tada počinje proizvodnja širokih razboja.

Sa uvođenjem širokog razboja u upotrebu staparski ćilimi postaju poznati a Stapar postaje najpoznatije mesto za izradu ćilima u Bačkoj. Najviše ćilima proizvedeno je od 1900. do 1910. godine. Bili su izuzetno kvalitetni i vredeli mnogo.

Staparski ćilim_ruža kao detaljZašto je prestalo tkanje staparskog ćilima i kada?

Ulaskom u period socijalizma i pojavom sintetičkih industrijski rađenih tepiha ručno tkanje ćilima u Staparu vremenom je potpuno zamrlo.

Od 2015. godine održava se Tkačka kolonija Stapar i predstavlja očuvanje starog načina tkanja i posebnih motiva u mestu u kome se proizvodilo mnogo ćilima. Sa osnivanjem kolonije počela je obnova tkanja motiva staparskog ćilima.

‘’Staparska ruža’’ naziv je udruženja žena iz ovog mesta koje neguje tkanje ali i druge oblike starih zanata ili domaće radinosti. Osnovano je 2016. godine a predsednica je Mira Kovačev.

Mali ćilim kao suvenir

Mali staparski ćilim_tkanjeMali ćilim 10×15 cm sa motivom staparske ruže na sredini kupila sam kao suvenir za moju kolekciju ručno rađenog tekstila. Ovo je poseban proizvod koji su uradile vešte ruke tkalje. Mogu ga uramiti kao sliku i biće odličan ukras na zidu koji će me podsećati na sve vredne žene u prošlosti koje su ručno stvarale prelepe radove od tekstila.

Da li ovaj mini ćilim veličine 10×15 cm može biti suvenir koji će turisti rado poneti sa sobom? Da. Originalan je, prepoznatljiv za teritoriju Vojvodine (bliže Somborsku regiju), rađen je ručno, od prirodnih materijala – vune, lak za poneti…

Muzeji važni za etnologiju

2021: Izdvojeno za temu – Muzeji važni za etnologiju

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Muzeji koje sam predstavila na blogu u 2021. godini imaju veze sa tekstilom bilo da se primarno bave čuvanjem i izlaganjem tekstinih eksponata ili u okviru stalne postavke imaju tekstilne predmete koji nisu dominantni. Muzeji koje sam obišla imaju uticaj na očuvanje tradicije.

Specifična je publika koja dolazi u muzeje povezane sa etnologijom ali povezivanjem tekstila sa istorijom muzeji kao što je Muzej Jovana Cvijića mogu biti zanimljivi široj publici. U ovom muzeju nalaze se izuzetni primerci ručno rađenog tekstila. Čuvanjem, izlaganjem i promocijom tekstilnih predmeta iz prošlosti muzeji mogu privući veći broj turista.

Muzej Jovana Cvijića – izvorni ručni radovi

Manakova kuća – čuvar tradicije: Etnografska spomen zbirka Hristifora Crnilovića

Konak kneza Miloša na Topčideru

Muzej Vojvodine

Konak kneginje Ljubice

Atelje 61 – Tapiserija kao oblast umetničkog izražavanja

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Izrada tapiserija prema kartonima umetnika

Fotografije su sa izložbi: ”Snovano” – 24. bijenale tapiserije i ”Od apstrakcije do figuracije”

Atelje 61 je osnovan 1961. godine kao radionica za izradu tapiserija u vreme velikog razvoja tapiserije u Francuskoj i Evropi. Bila je to prva radionica za izradu tapiserija u tadašnjoj Jugoslaviji. Bilo je to posleratno vreme, vreme velikog entuzijazma i pokretačke energije za uvođenje novog u svim oblastima.

Ideju za izradu i promociju tapiserije umetnik Boško Petrović pretočio u Atelje. Isticao je da je tapiserija francuskih majstora podstakla razvoj jugoslovenske tapiserije ali da su u Ateljeu 61 izborom klečane tehnike tkanja (klečana) tapiseriji dali drugačiji način izrade nego u Francuskoj. Uticaj je postojao ali način rada nije prekopiran nego je pronađen unikatni način realizacije.

''Paun i leteća vila'', Ilija Bašičević Bosilj, tapiserija, tehnika klečana

”Paun i leteća vila”, autor Ilija Bašičević Bosilj, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

Klečana tehnika

Tapiserije su se izrađivale po kartonima umetnika – tkanjem na vertikalnom razboju (klečana tehnika). Na taj način povezana je veština tradicionalnog tkanja sa umetnicima i njihovim delima. Nastao je drugačiji oblik izražavanja umetnika povezan sa tkaljama izvršiocima njihovih ideja i nacrta.

Klečana tehnika tkanja, tradicionalno se koristi u tkanju pirotskog ćilima, izabrana je da se sa njom izrađuju tapiserije u Ateljeu 61. Kroz nju bilo je najlakše spojiti zanatski deo rada sa umetničkim delom. U ovoj tehnici prepliće se osnova sa potkom, niti se međusobno kombinuju i njihovim spajanjem nastaje tapiserija.

Izbor vertikalnog razboja omogućio je izradu tapiserija velikih dimenzija a izborom ovog načina tkanja (klečana tehnika) tapiserija se uzdigla na nivo umetničkog dela. Delatnost Atelje 61 je tkanje a ono je stari zanat koji je sa umetnošću prepleten kroz stvaranje. Kartoni umetnika za izradu tapiserija, povezali su umetnost i zanat.

Prvi upravnik Ateljea 61 bila je Etelka Tobolka. Kao dizajnerka tekstila i vešta tkalja obučavala je prve tkalje u Ateljeu tehnici tkanja po kartonu.

Prva otkana tapiserija u Ateljeu 61 bila je ‘’Stari ratnici II’’ autora Boška Petrovića.

”Sene senki”, autor Ivana Mikulić, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

Kako nastaju tapiserije u Ateljeu 61?

Tehnika kojom se izrađuju tapiserije jeste – klečana. Klečana tehnika je preplitanje osnove i potke. Osnovu čine niti koje su zategnute na razboju a potku niti koje se provlače između niti osnove.

U Ateljeu 61 tapiserije nastaju u nekoliko faza:

  1. Umetnici izrađuju kartone u veličini kao što će biti završena tapiserija,
  2. Prilikom izrade kartoni se postavljaju ispod niti osnove tapiserije,
  3. Niti su već obojene i pripremljene za tkanje po tonskoj karti sa kartona,
  4. Tkalje prepliću obojene niti prateći površine boja na kartonima. Bolje od prethodne rečenice

Ostalo je tajna.

Svaka tapiserija Ateljea 61 ima monogram Ateljea u donjem levom uglu.

”Milosrdni andjeo”, autor Slobodan Knežević Abi, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

Izrada tapiserija po kartonima umetnika

Zašto su umetnici radili kartone za tapiserije? U početku rada Ateljea kartoni su rađeni po već postojećim delima likovnih umetnika, primer je Milan Konjović. Atelje je otkao više tapiserija po slikama ovog umetnika. Ovo je ideja da se slika prenese u drugi materijal i oblik izražavanja.

Tokom sedamdesetih godina jednoj grupi umetnika tapiserija je postala izazov pa su radili kartone za tapiseriju kao originalno delo koje je kasnije nitima preneseno u tapiseriju. U istom periodu pojedini afirmisani slikari posvetili su se tapiseriji i negovanju i dali doprinos razvoju klasične tapiserije. Zanimljiva su oba pristupa mada se nameće pitnje koliko su ’’slike’’ poznatih umetnika realizovane u tapiseriji imale poruku kao novo delo? Ili su samo bile dekoracija.

Detalj sa tapiserije Vrt

Razvojem Ateljea organizovane su nove oblasti rada:

  • počela škola tkanja u kojoj se znanje prenosi novim generacijama,
  • Od 1998. Atelje organizuje koloniju tapiserija. Pozivaju određen broj umetnika, obezbeđuju im smeštaj, hranu i materijal za rad. Oni urade kartone za jednu tapiseriju po kojima kasnije tkalje urade delo koje postaje vlasništvo Ateljea. Tkalje se potpisuju kao koautori tapiserije. Kolonija traje dvadesetak godina i u vlasništvu ateljea je oko 80 radova nastalih na koloniji.
  • otvorena je Galerija tapiserija ‘’Boško Petrović’’ koja služi za prodaju i promociju tapiserija i Ateljea 61. Galerija se nalazi na Petrovaradinu u bastionu Leopolda I.
  • Od 2001. godine Atelje organizuje izložbu Trijenale tapiserije.

Dodirnuti tapiseriju

Svaka tapiserija izaziva želju da se blago dodirne vrhovima prstiju.

Niti utkane u tapiseriju prenosile su posmatračima misli umetnika na drugačiji, bliskiji način nego slika. Tkanje je dalo novu izražajnost slici umetnika i uspostavila bliskost sa posmatračima. Niti pričaju priču i golicaju maštu posmatrača koji ima želju da ih dodirne, dodirne delo. Dodirom bi se više povezali ali sama potreba da dodirne tapiseriju posmatrač se nesvesno, na drugačiji način povezao sa njom.

U Jugoslaviji od 1950 pedesetih godina tapiserija postaje deo umetničkog izražavanja umetnika (deo primenjene umetnosti).U drugoj polovini XX veka tapiserija doživljava nagli razvoj.

''Proleće na Ilijadi'', autor Ilija Bašičević Bosilj, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

”Proleće na Ilijadi”, autor Ilija Bašičević Bosilj, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

Zaključak – Atelje 61 se uspešno prilagođavao promenama

Posmatrajući na izložbama tapiserije velikih formata (koje su u vlasništvu Ateljea 61) neprestano mi se nametalo pitanje: Koje prepreke su savladali osnivači Ateljea od osnivanja i tokom njegovog razvoja da bi bio na mestu na kome je danas?

Sve prepreke: nemanje prostora, nemanje tkalja koje umeju da izrađuju tapiserije prema kartonima umetnika, političke promene su menjale odnos prema Ateljeu dovodeći ga u nekim trenutcima do pitanja opstanka, ekonomske oscilacije i krize, uticale su na rad Ateljea. Opstali su zahvaljujući entuzijazmu  o predanom radu mnogo umetnika koji su pratili viziju Boška Petrovića i koji su verovali da Atelje može opstati i da će tapiserija postati posebna grana umetnosti.

U posebnom posleratnom vremenu vizija Boška Petrovića dovela je do stvaranja radionice za izradu tapiserija na (Petrovaradinskoj tvrđavi) u Novom Sadu – Atelje 61. Daleka 61 kao godina osnivanja možda, tek danas dobija posebno značenje. Odmah ukazuje na nešto što traje već decenijama. Tačnije šest decenija.

Put nije bio lak. Početak je bio radionica u prostoru koji je dao Boško Petrović odvojio od svog ateljea. Osnivač Ateljea imao je viziju kuda treba da ide. Proširivala se delatnost Ateljea tokom godina, menjao je nazive, preregistrovan nekoliko puta ali je radom onih koji su nastavili putem kojim je Boško Petrović usmerio tapiseriju u Ateljeu opstao je tolike godine.

Od početka delatnosti izrade tapiserija po kartonima umetnika (koja je ostala kao osnovna delatnost do danas), proširivanjem osnivanje kolonije tapiserista koji su izrađivali kartone za nove tapiserije koje su tkalje kasnije uradile, organizovanje škole tkanja, osnivanje galerije i na kraju promocija tapiserije kao posebnog oblika umetničkog izražavanja jeste put razvoja Ateljea.

Upornim radom Atelje je postao značajna institucija kakvih je malo u svetu. Tapiserija kao oblik umetničkog izražavanja koju je mnogo umetnika podržalo nametnula se i opstla toliko godina. Atelje i dalje neguje posebnu tehniku (klečana) koja uz savremene oblike izražavanja umetnika u tapsieriji danas dobija na značaju.

Vuna kao materijal u kome se izrađuje dodiruje dušu posmatrača na poseban način. Atelje 61 60 godina neguje preplitanje niti i stvaranje tapiserija, čini mi se da je sa toliko godina i ulaganja energije mnogo ljudi u njegov opstanak i napredak postao najvažnije mesto za umetničku tapiseriju.

Bez obzira na okolnosti i političke prilike Atelje je izrađivao tapiserije i bavio se svim drugim delatnostima koje je razvijao, stvarani su kartoni umetnici su ih stvarali bez obzira koliko ih se moglo realizovati, danas postoji mnogo kartona koji čekaju realizaciju. Taj uporan rad u svim uslovima (koliko je bio moguć) osnovni je razlog da je danas Atelje institucija koja čuva veliko blago tapiserija.

Više informacija o Ateljeu 61: Ustanova za izradu tapiserija ‘’Atelje 61’’ Petrovaradin, Novi Sad

Kosovski vez, detalj sa jastučnice

Kosovski vez

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Kosovski vez je veština, nastao je u srednjem veku na Kosovu ali se vremenom proširio na gradove u centralnoj Srbiji. Najbolje objašnjenje termina ‘’Kosovski vez’’ pronašla sam na izložbi ‘’Kosovski i Šarkoski vez’’ koja je održana u Etnografskom muzeju u Beogradu 1918. godine.

‘’Kosovski vez danas podrazumeva celokupnu vezilačku aktivnost žena, kako tradicionalnu seosku na Kosovu u 19. i početkom 20. veka, tako i praksu nastalu u 20. veku, između dva svetska rata u Vojvodini i u gradovima Srbije, a nastavljenu do današnjih dana.’’

U vreme nastanka bio je veoma zastupljen na srpskom dvoru. Vezom su se bavile sve žene koje su živele na dvoru a dovođene su i devojčice bez roditelja i obučavane za profesionalne vezilje. One su radile vez na odeći i predmetima koje su vladari poklanjali predstavnicima drugih država.

Pored dvorova kosovski vez se radio u manastirima za potrebe crkve. Poznata je monahinja Jefimija koja je izvezla pohvalu knezu Lazaru 1389. godine. Na crvenoj svili zlatnim i srebrnim nitima izvezla je tekst kojim se obraća knezu Lazaru da spase srpski narod.

Kosovski vez na rukavu zenske kosuljeKosovski vez se radio kao dekoracija na odeći. Izvorni oblik kosovskog veza nalazi se na rukavima košulja u vreme kada se odeća izrađivala od prirodnih materijala. Ženske svečane košulje sa Kosova bile su bogate vezom i raznovrsnim ornamentima pa su čak dobijale imena po ornamentima ili po mestima njihovog nastanka.  Žene i devojke ukrašavale su svoje košulje za svečane prilike. Crvena boja niti na podlogama prirodnih boja izražajna je i ističe odevni predmet.

U kosovskom vezu prepoznatljivi su srpski srednjovekovni motivi. Po tehnici i ornamentima ovaj se vez razlikuje od običnog veza. Ornamenti su kopirani i većina vezilja trudila se da motivi ostanu isti ali vremenom su ipak na neki način izmenjeni. Primer su boje koje su postale jače a ne blage kao one kada se radio izvorni kosovski vez i kada se nit bojila prirodnim bojama koje su imale mirniji ton.

Kosovski vez, jastucnica, Muzej Jovana CvijicaIzmeđu dva rata kosovskim vezom bave se žene koje žive u gradu. Pored veza na odevnim predmetima kosovski vez se koristi za ukrašavanje predmeta od tekstila u enterijeru kao što su stolnjaci, jastuci… Taj oblik primene kosovskog veza na neki način, spašava ovu vrstu veza od zaborava. Doprinosi njegovom širenju po centralnoj Srbiji i Vojvodini. Najveći broj sačuvanih primeraka kosovskog veza rađeni su između dva svetska rata.

Vremenom izvorni kosovski vez se menjao. U početku, u srednjem veku, vezom su se bavile žene na dvorovima, imale su kvalitetan materijal za rad i stvarale su umetnički vez. Kasnije kroz vekove vez je najviše rađen u seoskim sredinama za ukrašavanje odeće i drugih tekstilnih predmeta za sopstvene potrebe.

Kosovski vez, detalj sa jastucniceNe bavim se društvenim i političkim prilikama u vremenu kada se intenzivno stvaralo u kosovskom vezu nego me zanima samo praktični deo kosovskog veza, dekorativni element koji opstaje kao ukras na tekstilnim predmetima. Međutim, upotreba crvene boje je simbol koji se ne može zanemariti kao i motiv kosovskih božura.

Sledi pitanje: Da li je kosovski vez samo ukras ili ima dublje značenje? Za mene u toj vrsti veza postoji dublje značenje, u pozitivnom smislu da su stara predanja, mitovi i legende omogućili da se dugo sačuva izvorni oblik stvaralaštva u ovoj veštini.

Pojavom sintetičkih materijala postepeno nestaje tradicionalni način odevanja, smanjuje se potreba za vezom jer su novi materijali bili dostupni svima. Vez je tada potisnut na marginu, vezle su samo žene koje su u kosovskom vezu videle umetnost. Upisan je na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije (2012) i postao je način kreativnog izražavanja pojedinca.

Kosovski vezKosovski vez je deo primenjene umetnosti, a primenjena umetnost je deo koji živi u upotrebnim predmetima zato je vez važan kao oblik izražavanja. Vez pruža lepotu umetnosti u svakodnevnom životu i u svečanim prilikama.

Danas je ova tehnika veza malo zastupljena uglavnom se radi u udruženjima (starih i umetničkih zanata…) gde se obukama pokušava povećati broj žena koje rade kosovski vez ali i da se očuva njegova tradicionalna vrednost. Očuvanjem kosovskog veza čuva se i tradicija srpskog naroda.

Pirotski ćilim, detalj

Pirotski ćilim – šara ista sa lica i naličja

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pirotski ćilim izrađuje se ručno na vertikalnom razboju. Osnov ćilima jesu niti vune koje su gusto raspoređene i čvrsto zategnute na razboju. To je osnova na kojoj se tka ćilim. Niti potke provlače se između žica osnove na poseban način.

Pirotski ćilimi sa identičnim licem i naličjem rađeni su posebnom tehnikom klečanja koja omogućava da ćilim bude gladak sa obe strane. Ovakav rad jedinstven je u svetu. Tehnička obrada savršenija je od izrade tapiserija jer krajevi niti svih boja utkani su u tkanje i zato je ćilim isti sa obe strane.

Šta pirotski ćilim čini posebnim?

  • Ima dva lica – šare sa obe strane ćilima su iste
  • Posebna tehnika tkanja – tehnika klečanja
  • Vertikalni razboj na kome se izrađuje
  • Stilizovana geometrijska ornamentika
  • Umetnička lepota – bogate šare i boje
  • Dugotrajnost koju donosi kvalitetna vuna i kvalitetna izrada ćilima

Tajna pirotskih ćilima: Vrednost i trajnost ćilima zavisi od kvaliteta vune. Vuna se skupljala i prerađivala od balkanse rase ovaca i bojena je prirodnim bojama. Boje su bile mekih tonova i skladno su delovale na ćilimu bez jakih prelaza.

Sare sa pirotskog cilima

Zašto je ćilimarstvo bilo najrazvijenije u Pirotu (period od XVII do XX veka)?

Zbog obilja kvalitetne vune koja se proizvodila u okolini Pirota jer izrada ćilima zavisi od vune od koje se tkaju ćilimi. U selima na Staroj planini uzgajano je mnogo ovaca i tu je bila obezbeđena dovoljna količina vune za potrebe tkalja u Pirotu. U selima se vuna prerađivala i bojila tako da su tkalje dobijale gotove niti spremne za izradu ćilima.

Nekoliko hiljada tkalja radilo je u Pirotu. Siromašnije žene su se uglavnom bavile ovim zanatom. Osposobljavale su se za ovu veštinu od malih nogu. Iako je posao izrade ćilima veoma težak mogućnost brze prodaje i zarade obezbeđivao je veliki broj žena za rad. Radilo se po kućama. Veština i posebna tehnika tkanja prenosila se sa kolena na koleno.

Prodaja ćilima bila je ključna za razvoj ćilimarstva. S obzirom da je Pirot bio trgovački centar, na putu između Evrope i Azije, ćilimi su se dobro prodavali i stalno je za njima bila potražnja.

Žene – tkalje – jeftina radna snaga

Pirotski ćilim nije jednostavan za tkanje i skup je jer je njegova izrada zahteva znanje, posvećenost, talenat, preciznost u radu… Pored talenta i izuzetne veštine tkalje potrebno je mnogo vremena da se uradi jedan ćilim. Tkanje ćilima je ručni rad i jedna tkalja za dva meseca rada može da uradi jedan kvadratni metar ćilima. U to parče ćilima unese svoju energiju, znanje i veštinu.

Tkalje su uglavnom bile siromašne žene koje su znanje i veštinu tkanja prenosile na svoje naslednice. Od svih devojaka koje su naučile tkanje mali broj njih ostao je u ovom poslu. Razlog je jednostavan – rad tkalja je težak a veoma malo cenjen i plaćen.

Podatak iz 1911. godine zabeležen u Radničkim novinama: ’’najnižu prosečnu nadnicu imale su ćilimarke. Uz to njihovo radno vreme bilo je najduže i godišnji odmor najmanji’’.

Pirotski ćilim, Srpska kruna. godina izrade 1899, tehnika klečanje

Pirotski ćilim, Srpska kruna. godina izrade 1899, tehnika klečanje

Pirotski ćilim – ornamenti i šare

Geometrijski oblik ornamenata na pirotskim ćilimima njihov su zaštitni znak. Zabeležene su 122 šare i 98 ornamenata. Stari ćilimi se prepoznaju po tome što imaju sitnije šare a novi krupnije. Svaki od ćilima bez obzira kada je nastao jeste posebna priča koja se čita kroz šare na njemu.

Tkalje su izvornu narodnu ornamentiku obogatile sa motivima iz drugih oblasti posebno sa istoka, razlog tome jeste pet vekova turske vladavine. Ornamente sa strane prerađivale su i mešale sa postojećim i nastajali su novi koji su vremenom postali prepoznatljivi motivi iz Pirota. Od stilizovane kornjače, ptice, cveta, insekata do apstraktnih geometrijskih elemenata trougla, romba…

Crvena boja je najzastupljenija na pirotskom ćilimu. Sve njene nijanse. Pored nje tu su plava, zelena, žuta, drap boja a bela je prisutna od sredine XIX veka. Uglavnom su korišćene tople boje koje su davale prirodni ton.  Prirodne boje bile su umerenije a sa pojavom veštačkih boja kolorit porotskog ćilima postaje jači. Od 1900. godine koriste se anilinske boje koje su prelaze između boja na ćilimu učinile upadljivijim. Razlog prelaska na bojenje veštačkim bojama jeste postizanje mnogo više različitih nijansi boja. Crvena boja i dalje dominira ali je sada izražajnija.

Pirotski ćilimi na izložbama

Pirotski ćilimi osvajali su nagrade na izložbama u zemlji i inostranstvu.

U junu 1886. godine osnovano je prvo Ćilimarsko društvo u Pirotu istovremeno. Prvo učešće društva na izložbi bilo je iste godine u Beču na Svetskoj izložbi na kojoj pirotski ćilim privlači veliku pažnju sa šarom koja je ista sa lica i naličja.

U periodu od 1886. godine do 1907. pored Beča pirotski ćilimi izlagani su širom sveta: Budimpešta, Pariz, Antverpen, Atina, Petrograd, Lijež, London, Milano… Na svim ovim izložbama pirotski ćilimi dobijali su nagrade.

Upotreba pirotskog ćilima

Osnovna upotreba pirotskog ćilima jeste prekrivanje podova. Posebno tkani ćilimi ukrašavali su zidove, krevete, stolove, koristili se kao zavese… Tkani su i mali za ukras. Ćilim je u svaki dom unosio lepotu i toplinu.

U opremanju srpske građanske kuće ćilimi su bili zastupljeni u XIX i prvoj polovini XX veka.  Kraljevske, kneževske i crkvene rezidencije opremane su ćilimima. Kraljevske porodice su ga poručivale po meri i sa određenim ornamentima (Obrenovići i Karađorđevići).

Veoma je cenjen poklon pa su često državnici pirotski ćilim poklanjali vladarima drugih država. Najčešće su se poklanjali za venčanja i to sa posebnom šarom koja je značila napredak i zdravlje porodice.

Ćilimi su bili deo miraza koji je devojka udajom donosila u svoj novi dom. Motivi na ćilimu imali su značenje tako ‘’motiv kornjače’’ koji je bio najčešći simbolizuje dug i srećan život u blagostanju.

Često su se čuvali kao amajlija kuće i zato su ih posedovali svi slojevi stanovništva.

Pirotski ćilim, Muzej Jovana Cvijića, Beograd

Kako je započelo tkanje ćilima u Pirotu? – Razvoj ćilimarstva u Pirotu

Tkanje ćilima bilo je poznato u Pirotu i pre dolaska Turaka. Sa dolaskom Turaka krajem XIV veka, ćilimarstvo počinje da se razvija. U XV i XVI veku tkalje su proizvodile ponjave, prostirke, šarenice… za potrebe domaćinstva. Turci su doneli novu i savremeniju tehniku tkanja i ćilimarstvo se najviše razvilo u vreme njihove vladavine koja je trajla do 1877. godine.

Tokom XVII i XVIII veka ćilimarstvo je usavršavano i tada se tkalo na vertikalnom razboju. U XIX veku ćilimi imaju najkvalitetniju tehničku izradu. Mnoštvo ornamenata omogućavali su raznolikost. Tkalje su bile vešte i izrađivale su najkvalitetnije ćilime. Proizvodnja i prodaja su rasle ali trgovci sve više preuzimaju prodaju i zaradu.

Krajem XIX veka otvaraju se private firme koje se bave proizvodnjom i prodajom ćilima.

Smenjivanjem država menjali su se i uslovi za izradu ćilima. Pojavljivali su se periodi kada tkalje nisu mogle same da održe proizvodnju ćilima ekonomski isplativom.

Na inicijativu nekoliko bogatih pojedinaca 1899. godine koja osnovana je Zadruga pirotskih ćilimarki. Već 1902. godine preimenovana je u Ćilimarsku zadrugu koja ubrzo dolazi pod zaštitu kraljice Drage Obrenović koja je pružila novčanu pomoć zadruzi.

Zadruga je imala više od hiljadu članica kojima je pomagala u radu – nabavljala repromaterijal, davala kredite i obezbeđivala prodaju ćilima. Sa ovakvom podrškom pirotsko ćilimarstvo bilo je stabilino neko vreme. Pod uticajem kraljice Drage nekoliko pirotskih ćilima rađeni su za dvor Obrenovića.

Bez veće podrške države tkalje nisu mogle da opstanu. Već 1906. godine opao je broj tkalja koje su bile članice zadruge jer zadruga nije mogla dobiti dovoljno sredstava za kreditiranje tkalja. Te godine u Pirotu je bilo više od 5000 tkalja.

Između dva svetska rata tkanjem ćilima bavila se polovina ženskog stanovništva u Pirotu. Zadruga je učestvovala na međunarodnim izložbama i dobijala mnoge nagrade. Ovaj period doneo je nove uslove rada, mašinama se ubrzala obrada sirovina.

Nakon drugog svetskog rata Ćilimarska zadruga nastavila je sa radom ali vremenom proizvodnja ćilima se smanjivala jer u ćilimarstvo nije ulagano. U to vreme pirotski ćilim predstavljen je na brojnim izložbama širom sveta ali tkanje kao zanat ostalo je na margini i nije bilo zanimljivo mladima.

Brza industrijalizacija 50-ih godina, odlazak stanovništva iz sela u grad i ostavljanje zanatlija bez podrške države uništili su tkanje a time i izradu pirotskih ćilima.

Bez obzira na umetničku lepotu i vrednost kada na tržištu nema potražnje za ćilimima broj tkalja koje su radile ovaj iscrpljujući posao smanjivao se.

Nemar države i društva prema ovom zanatu i veštini dodatno je doprineo da tkalje napuste ovaj zanat. Krajem XX veka naglo je opala proizvodnja pirotskih ćilima. Danas je mali broj žena koje tkaju pirotske ćilime.

Pirotski ćilim, detaj, Muzej Jovana Cvijića, Beograd

Od 2012. godine pirotski ćilim nalazi se na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

Poslednjih petnaest godina pojedinci pokušavaju da sačuvaju pirotski ćilim, njegove ornamente i šare i da očuvaju ovaj autentični oblik tkanja. Jasno je da neće uspeti bez finansijske pomoći države jer danas nije moguće organizovati isplativu proizvodnju pirotskog ćilima sa nekoliko tkalja.

Zanatska zadruga za izradu ćilima i suvenira ‘’Damsko srce’’ organizuje i vrši obuke tkanja ali i izrađuje pirotske ćilime. Uz podršku lokalne zajednice pokušavaju da sačuvaju zanat i tradiciju tkanja pirotskog ćilima.

Newer Posts
Older Posts