Planinski pejzaž uhvaćen sa jednog od vrhova Zlatibora u trenutku kada se vetar pojavljuje niotkuda, daje krila pogledu i mašti da putuju sa njim. Od blagog dodira do jakog i hladnog koji budi svaku poru bića.
Blagi dodir na licu tera me da širim ruke i uživam u njegovom kretanju, zatvorim oči i putujem sa njim. Svoje kretanje vetar pojačava, udara sve jaču unosi hladnoću u svaku poru tela, čini mi se kao da će da me odnese da sa njim preletim celo prostranstvo Zlatibora, zatim naglo oslabi i dalje blago dodiruje lice i nestane. Posle nekog vremena pojavi se ponovo ali sada u drugačijoj igri, nije previše jak, struji sa povremenim ubrzanjem, zadrži se duže ili kraće…
Tera me da mašti pustim na volju da pogledom putujem prostranstvima brežuljaka i šumovitih predela. Svaki brežuljak je različit i pruža drugačiji pogled, svaki vrh iznad 1000 metara otvara novu širinu različitih pejzaža sa svih strana.
Zlatibor je: vetar, čista voda i vazduh, planinski vrhovi i nepregledni pejzaži, dodir vetra koji daje energiju i podstiče maštu; brda, proplanci i pašnjaci koji se talasasto nižu dokle pogled doseže…
Leteti na krilima vetra i mašte u prelepom pejzažu stvara osećaj ispunjenosti, mira i kreativnog naboja. Vetar, jutarnja svežina, podnevna vrelina šaputali su svaki dan, zajedno sa šetnjama dugim, brzim, laganim stvorili su priču koja je inspirativna, koja se šest dana dešavala tu na 1000 metara nadmorske visine.
Na krilima vetra iznad pejzaža Zlatibora u rano jutro kada je svetlost još uvek meka i beličasta, pomalo mistična.