Vodopad Gostilje nalazi se na Gostiljskoj reci, na Zlatiboru, skriven u prirodi neizmerne lepote. Voda pada sa visine od oko 20 metara. Spuštajući se dalje niz strmo brdo uliva se u reku Katušnicu, bolje reći u nju uskače kao manji vodopad sa visine od oko dva metra.
Strmim asfaltnim putem spuštamo se niz ’’jednu od zlatiborskih planina’’ koji nas dovodi do vodopada Gostilje na 1000 metara nadmorske visine.
Lepota prirode više dolazi do izražaja kada se čovek potrudi da je istakne, da minimalno vrši korekcije ali da obezbedi lakši pristup. Okolina i prilaz vodopadu lepo su uređeni, od samog ulaska do krajnje tačke trava je pokošena, klupe lepo raspoređene, staze su sređene, mostići daju dodatnu čaroliju u razgledanju bistrih brzaka i manjih vodopada.
Silazak do glavnog vodopada u vrelom julskom danu posebna je radost jer sam osetila ’’efekat hladnog tuša’’ koji je vodič najavio: ’’stati sa strane pored vodopada’’. Prijatno osveženje dok se milioni vodenih kapi, uz prijatne zvuke, raspršavaju na putu od vrha vodopada do prvog dodira sa stenama obraslih mahovinom.
On je glavna atrakcija, prelepa igra vode u netaknutoj prirodi. Ali to nije sve, uživala sam u istraživanju mnoštva malih slapova duž spuštanja reke niz strmi teren ka ušću u Katušnicu. Celom dužinom rečnog toka ima petnaestak manjih i većih vodopada, brzaka i virova koji su prelepi.
Iako je ovaj veliki vodopad na svim reklamama žubor bistre vode dok skakuće preko kamenja i njeno spuštanje u nizu manjih slapova dodatno su napravili iznenađenje. Nekoliko njih su zadivljujući, neizmerne lepote. Priroda koja je svojim delovanjem napravila mala remek dela nalazila su se tu oko mene.
Prilikom silaska niz brdo sedam na jednu klupu pored manjeg vodopada koji u tri kristalno čista mlaza silazi niz manju kamenu, prepreku koja mu daje priliku da bude atraktivan. Voda se sliva i lagano otiče dalje do sledeće prepreke. Sedim u prijatnoj hladovini, posmatram kristalno čistu vodu koja žubori tu pored mene…
Muzika vode dok hita svojim putem blagodet je za moje biće, opušta me, čini da osećam sreću što mogu da uživam u beskrajnoj lepoti prirode. Sesti na klupu pored bistre vode koja ’’glasno’’ skakuće po kamenju i pada sa manje visine praveći male slapove izuzetan je doživljaj. Ovo je priroda koju mogu opušteno da posmatram da je dodirnem (drvo, list, stenu, vodu…). Nedostaje mi taj dodir prirode.
Snaga prirode i moć vode skupile su se u ovom mestu, netaknutoj prirodi božanske lepote duboko sakrivenoj u planini Zlatibor. Bistra, providna voda blago je ovog kraja.
Spuštajući se niz uređenu stazu ka ušću Gostiljske reke u Katušnicu primećujem mlado drveće ima list koji liči na grab a plod mu je kao klas pšenice. Baš šašavo izgleda ‘’pšenica sa drveta’’. Naknadno saznajem, to je crni grab i da najčeće raste na krečnjaku.
