Manastir Žiča ima 815 godina, više od osam vekova stvaranja i borbe za opstanak. Veliki ljudi i vladari izgradili su manastir koji je postao mesto krunisanja kraljeva i prvo sedište samostalne srpske crkve. Iz veka u vek bila je rušena i obnavljana, narod je nalazio snage da opstane na tim prostorima.
Izgradnja manastira
Manastir Žiča sagrađena je u 13. veku, ktitor je bio prvi srpski kralj Stefan Prvovenčani. Udaljena je oko pet kilometara od Kraljeva.
Početkom 13. veka u Srbiju je iz Svete gore došao Sveti Sava i doneo mošti Stefana Nemanje da bi pomirio svoju braću Stefana i Vukana koji su bili u ratu. Pomagao je bratu Stefanu da izgradi manastir na mestu koje je bilo bogato plodnom zemljom. Baš ta pozicija u ravnici koja je bila lako pristupačna bila je razlog što je manastir tokom svog postojanja toliko stradao.
Godine 1219. Sveti Sava je u Carigradu od patrijarha i cara dobio potvrdu o autokefalnosti srpske crkve i sam je postao prvi srpski arhiepiskop a manastir Žiča sedište nove arhiepiskopije.
U manastiru je već 1221. godine krunisao brata Stefana za kralja iako je pre toga krunisan u Rasu krunom koju su doneli papski legati koji su i izvršili krunisanje.
Desetak godina kasnije manastirska crkva je završena i obojena crvenom bojom po ugledu na neke manastire na Svetoj gori, verovatno po zahtevu Svetog Save.
Poveljama kraljeva Stefana Prvovenčanog i Radoslava (najstariji istorijski izvori o manastiru Žiča) manastiru su darivana razna blaga, sela, planine, oko 200 porodica…
Rušenje i obnavljanje manastira
Krajem 13. veka Tatari su uništili manastir, zbog toga je grad Peć postao novo sedište arhiepiskopije.
Početkom 14. veka manastir je obnovio kralj Milutin.
Sa dolaskom Turaka na teritoriju Srbije manastir je neprestano paljen i rušen. Oko 150 godina je bio bez krova.
Ljudi a zatim i vreme ostavljali su duboke tragove na crkvi, neki su zaceljeni a neki su jasno i dalje vidljivi. Ostala je da osam vekova da ponosno stoji, širi pozitivnu energiju i podseća nove generacije na važnost izbora pravog puta i čuvanja tradicije.
Tokom 19. veka obnavljana je oko 50 godina i 1882. godine bila je mesto u kome je krunisan kralj Milan Obrenović.
U Drugom svetskom ratu Nemci su nemilosrdno bombardovali manastir. Svi objekti oko manastira bili su spaljeni a veliki deo zidova same crkve bili su skroz porušeni. Narod je uspeo da je obnovi i nakon takvograzaranja.
Nakon velikog zemljotresa koji se dogodio 1987. godine izvršena je restauracija manastirske crkve.
Zašto je Žiča jedan od najznačajnijih manastira?
U Žiči je proglašena autokefalnost Srpske pravoslavne crkve i krunisano sedam kraljeva iz dinastije Nemanjić od Stefana Prvovenčanog do Stefana Dečanskog.
Ostalih pet su: Radoslav, Vladislav i Uroš I – sinovi Stefana Prvovenčanog, Dragutin i Milutin – sinovi Uroša I. Da li je sedmi krunisani kralj Stefan Vladislav II sin kralja Dragutina ili se misli na kralja Stefana Dečanskog (sin kralja Milutina) koji je zbog stradanja crkve od strane Tatara krunisan u Pećkoj Patrijaršiji 1322. godine.
Nazivaju je i Sedmovratna Žiča zato što se, po legendi, nakon krunisanja kralja otvarala nova vrata kroz koja je samo taj kralj prolazio i ona su bila odmah zazidana.
Da li su vrata otvarana svaki put na novom mestu ili su jedna vrata otvarana pa ponovo zazidana da bi se otvorila sledeći put?
Pored kraljeva iz dinastije Nemanjić u njoj su krunisani još kraljevi Milan Obrenović i Petar I Karađorđević.
Zaštićena od 1979. godine kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.
Freske u manastirskoj crkvi
Manastir Žiča postoji više od osam vekova – istorija naroda i vladara – prošlost koja je sačuvana u obliku manastira. Građena u raškom stilu.
Živopis u manastirskoj crkvi je iz 13. i 14. veka. Sačuvane freske nemi su svedoci dešavanja u istoriji.
U prvoj prostoriji prilikom stupanja kroz vrata crkve nalaze se kopije fresaka velikih formata iz drugih manastira i ponešto ostataka originalnih fresaka. ”Beli anđeo” je najlepša freska i nalazi se u manastiru Mileševa.
Prolazeći kroz sledeća vrata stupam u deo u kome su freske veoma dobro sačuvane.
Posmatram boje koje su prilično izbledele i zamišljam kako je izgledala kada je tek bila oslikana. Osetila sam poseban mir, neku posebnu energiju koja je bila prisutna u tom delu. Svi koji su gradili manastir i oni koji su ga oslikavali sigurno su uložili svo svoje znanje i energiju da hram bude što bolji i lepši.
Primećujem niz ornamenata na lukovima koji su dobro očuvani i jasni. Šta oni znače? Da li su samo obična dekoracija, povezivanje svih elemenata u jednu celinu ili svaki ima svoje značenje?
Crvena boja fasade
Prilikom moje posete manastiru u 2023. godini crvena boja manastira koja se nalazi na svim suvenirima nije bila u stvarnosti. Crkva je stajala na kiši ogoljenih cigli koje ispisuju vekove koji su minuli. Crvena boja kao zaštitni znak nestala je. Neobičan je pogled na izbledele cigle jer sam očekivala jarku crvenu boju koja će potpaliti vatru u mojoj mašti tog dana u njenoj blizini.
Saznajem da zbog konzervatorskih radova manastir nema boju po kojoj je prepoznatljiv. Proći će još par godina dok se ne vrati crvena boja. Malter je sa hrama potpuno skinut 2020. godine. Od tada stručnjaci pomoću instrumenata prate sleganje objekta. To praćenje mora trajati jednu do dve godine zatim sledi statična sanacija objekta, zatim malterisanje pa bojenje u boju koju očekujemo.
Malterisanje fasade biće krečnim malterom koji se priprema po staroj recepturi kao kada je manastir i nastao. Zatim se boji malter.
Kreč za fasadu je već ispečen na stari način u posebno ozidanim pećima vatra je ložene suvim uglavnom bukovim drvima zatim je gašen i prevezen u manastir u već pripremljene jame da odleži (potrebno je da kreč odleži dve tri godine najmanje a što duže odstoji to je bolje). Od kreča se prvo pravi nekoliko različitih uzoraka i njihov kvalitet testira jednu godinu u svim vremenskim uslovima a zatim se bira najbolji.
Do tada imam priliku da bolje upoznam kako je, pre 800 godina, crkva građena ciglu po ciglu, kamen po kamen.
Vraćam se ponovo kada Žiča odene svoje novo ruho. Moram je videti u punom sjaju jer ona je simbol, jasna poruka svim generacijama da se manastiri moraju obnavljati i da dolazeće generacije poštuju ono što su im preci ostavili.
Obnavljane znači da smo nastavili njihov put i da znamenje, znakovi koje su nam ostavili služe kao vodilja u budućnost.
Umetnici inspirisani manastirom Žiča
Pesnik Vasko Popa obraćao se Žiči sledećim rečima:
‘’Crvena gospođo Žičo
Iz moga srca izlaziš…
Koračaš sedmovratna
U pratnji svog ženika sunca
Po zrelim talasima žita
I stojiš na samom vrhu
Izabranog trougla u plamenu…’’
Književnica Isidora Sekulić o Žiči:
‘’Žiča ne leži strogo manastirski, povučena u stranu i skrivena. Ona leži nekako centralno, i kapije joj vode u više pravaca neposredno u svetovni život, u borbu taština, u neuko tavorenje prostog čoveka.
…
Sve nam se čini da bi oko Žiče trebalo izvesti jednu kružnu aleju, i onda bi njene kapije, crkve i zvonare upirale simbolično u pokrajine i naselja koja vezuju tradiciju.’’