Moje kreacije
Šetnje zlatiborskim brdima i proplancima donele su inspiraciju za niz slika na svili. Pogled sa visine iz gondole omogućio mi je da dodatno sagledam više prostora i smestim ga u slike. Sa visine boje su se raspršile, pojavile su se nijanse ali i jake boje, boje kojih u pogledu sa zemlje nisu vidljive.
Od talasastih zlatnih brda, zelenih borova razbacanih okolo i jakog plavetnila jezera Ribnica predstavile su se boje koje se vide samo iz kabine gondole sa visine od 7-30 metara. Njih sam pokušala preneti na svilu i spakovati u niz slika.
Plavetnilo jezera pod jakim jesenjim sunčevim zracima stvorilo je biserni odsjaj koji sam prenela na svilu. Visinska tačka posmatranja raskošne prirode stvorila je poseban ugao posmatranja i dala je mnogo ideja koje su stvarni predeo pretvorile u apstraktni, univerzalni, koji može biti bilo gde.
Tako slika na zidu u galeriji može svakog posetioca i posmatrača da odvede u predeo koji je njemu poznat, da u njoj pronađe neko svoje putovanje ili svoj doživljaj.
Jake boje asociraju vreme kada je slika nastala a to je jesen kada je priroda najslikovitija.
Koliko me zlatna trava (boja trave pod jesenjim suncem na Zlatiboru je zlatna) koja se talasa po zlatiborskim brdima podstakla da na slike stavim baš tu jaku boju. Dok sam stajala na jednom proplanku a zlatna trava je lelujala pod pritiskom povetarca i posmatrala sve te ’’dine’’ od brda kako se nižu u nedogled – do poslednjeg nivoa izbledelih tamnih brda negde daleko koji se spajaju sa plavetnilom neba osećala sam se nestvarno.
Bio je to dodir sa prirodom, potpuno povezivanje, brisanje svih dnevnih problema i upijanje pozitivne energije.
Kada dođete na Zlatibor planina vas poziva na istraživanje mnoštva većih i manjih vrhova, pećina, jezera, reka i atraktivnih vodopada. Inspirisana pešačenjem po ovoj planini na svili sam naslikala detalj iz pejzaža koji me podseća na avanturističko putovanje.
Priča ide ovako. Žureći u predvečerje toplog letnjeg dana da stignem do jednog od malo viših vrhova sa strmim usponom nisam odmah pažljivo posmatrala lepotu oko mene. Cilj je bio stići do vrha i tek onda uživati u lepoti okoline.
U samom podnožju pre najstrmijeg dela penjanja osećam umor, tražim pogodno mesto da sednem da se odmorim i onda nailazim na ovaj pogled. Prolazim pored krupnog kamenja i sedam na jedan na ivici i upijam pogledom svu lepotu koju priroda nudi.
Jarko narandžaste bobice iskakale su iz zelenila lišća koje ih je okruživalo dok je plavetnilo neba slalo druge boje. Samo pogled na igru zelene i narandžaste boje u prirodi bio je dovoljan da zaboravim sav umor koji sam osećala.
Na vrhu sam našla izbledelu obaveštajnu tablu koja kao da je govorila ’’ovo je tajanstveno mesto utopljeno u prelepom prirodnom okruženju’’.
Planinski pejzaž uhvaćen sa jednog od vrhova Zlatibora u trenutku kada se vetar pojavljuje niotkuda, daje krila pogledu i mašti da putuju sa njim. Od blagog dodira do jakog i hladnog koji budi svaku poru bića.
Blagi dodir na licu tera me da širim ruke i uživam u njegovom kretanju, zatvorim oči i putujem sa njim. Svoje kretanje vetar pojačava, udara sve jaču unosi hladnoću u svaku poru tela, čini mi se kao da će da me odnese da sa njim preletim celo prostranstvo Zlatibora, zatim naglo oslabi i dalje blago dodiruje lice i nestane. Posle nekog vremena pojavi se ponovo ali sada u drugačijoj igri, nije previše jak, struji sa povremenim ubrzanjem, zadrži se duže ili kraće…
Tera me da mašti pustim na volju da pogledom putujem prostranstvima brežuljaka i šumovitih predela. Svaki brežuljak je različit i pruža drugačiji pogled, svaki vrh iznad 1000 metara otvara novu širinu različitih pejzaža sa svih strana.
Zlatibor je: vetar, čista voda i vazduh, planinski vrhovi i nepregledni pejzaži, dodir vetra koji daje energiju i podstiče maštu; brda, proplanci i pašnjaci koji se talasasto nižu dokle pogled doseže…
Leteti na krilima vetra i mašte u prelepom pejzažu stvara osećaj ispunjenosti, mira i kreativnog naboja. Vetar, jutarnja svežina, podnevna vrelina šaputali su svaki dan, zajedno sa šetnjama dugim, brzim, laganim stvorili su priču koja je inspirativna, koja se šest dana dešavala tu na 1000 metara nadmorske visine.
Na krilima vetra iznad pejzaža Zlatibora u rano jutro kada je svetlost još uvek meka i beličasta, pomalo mistična.
Šta ima inspirativno u pećini da bude oslikano na svili. Mrak, vlažnost, kamenje koje se stvara i taloži milionima godina u Risovačkoj pećini ne asocira na prefinjenost svile. Ipak, tehnikom batik na debljoj svili dočarala sam jedan detalj iz pećine veoma dobro. Tanke ’’batik žilice’’ asociraju na vekovno formiranje slojeva mermerne stene oniks.
Najzanimljivije u pećini jesu prirodni ukrasi koji su stvarani taloženjem stotinama i hiljadama godina i radom isključivo prirode. Oni su inspiracija kao i vekovi koji su se tu smenjivali dok je svakodnevni prolazak vode sa površine stvarao udubljenja, različite kanale koji su prava vajarska dela.
Pećinski ukrasi koji se spuštaju sa plafona jesu najlepši deo svake pećine. U slučaju Risovačke pećine ima ih veoma malo, protežu se od plafona do dna i čine jednu celinu. Nekako su drugačiji i upravo su oni na slici dobili asocijaciju na lepotu u pećini staroj nekoliko milenijuma.
Stari komadi tekstila, motivi iz stalne postavke u Manakovoj kući, kao inspiracija za ekspirementisanje na svili.
Odevni predmeti haljine, košulje, zubuni, marame… zrače lepotom. Nema mnogo različitih boja jer se u vreme njihove izrade (18. 19. i počeetak 20. veka) tekstil farbao biljnim bojama. Boje su skladne, tamnije i lako se kombinuju sa tekstilnim predmetima koji su prirodnih boja (boja lana, konoplje…).
Apstraktni detalji iz ove bogate kolekcije inspirisali su me da uradim par minijatura, slika malih formata. Boje na slikama asociraju na izvorne ali su intenzivnije dok su motivi sa ornamenata i veza manje-više prepoznatljivi.
Igra sa bojama
Na svili boje mogu biti jake i izražajne, da privlače poglede magičnim sjajem. One su suprotnost bojama kojima se farbao tekstil u prošlosti.
Danas za bojenje i oslikavanje tekstila imamo na raspolaganju široku paletu boja i možemo lakše da ih koristimo. Baš zato da bi istakla lepotu i postojanost prirodno bojenih materijala koji su izloženi u Manakovoj kući pojačavam intenzitet boja na slikama.
Zubun sa krugovima crne i bordo boje inspiracija je za eksperimentisanje sa krugovima na svili. Dobila sam zanimljiva rešenja koja su predlog za nova istraživanja. Krugovi su prešli u nove oblike ali su i dalje jasni po formi. Pokret boja kao da se prenosi i na zabun koji je bio inspiracija. Jake boje donose više živosti i kretanja ali zabun je u centru koji ih smiruje i zajedno prerastaju u harmoniju.
Od radova na svili koje sam uradila u 2021 godini a koji su posvećeni putevima niti izdvajam sledeće:
Slika na svili ’’Vojvođanska polja’’
Ručno oslikana svilene ešarpe ’’Vino i svila’’
’’Čitanje tragova’’ – Minijature na svili
Ručno oslikana svilena ešarpa ”Vitraž”
Minijature na svili – inspiracija etnografska zbirka u Manakovoj kući
U Manakovoj kući nalazi se stalna izložba ’’Narodne nošnje i nakit centralnobalkanskog područja iz XIX i prvih decenija XX veka’’, Etnografska spomen zbirka Hristifora Crnilovića.
Hristifor Crnilović sakupio je veliku zbirku predmeta od tekstila, grnčarije i nakita od srebra. Deo zbirke može se videti na izložbi a motivi i način izrade radova bili su mi inspiracija za nekoliko minijatura na svili.
Ručno rađeni predmeti od tekstila izloženi u Manakovoj kući predstavljaju svu lepotu kreativnog izražavanja žena u prošlosti. Iako su bile ograničene u izboru materijala, posebno boja stvorile su izuzetne kreacije.
Lepota ručnog rada je u motivima i načinu njihove izrade koje su vešte ruke žena prenele na tekstil. Od davnina žene su stvarale upotrebne predmete od tekstila koje su koristile u kući i to je bila njihova glavna odlika upotrebljivost. Vremenom se akcenat sve više prenosio na lepotu ručno rađenih predmeta.
Veliko ratno ostrvo nalazi se u blizini ušća Save u Dunav kod Beograda. Ostrvo nije naseljeno, bilo je pokušaja da se naseli ali kako je poplava uobičajena svake godine odustalo se od te ideje. Ovako je ipak bolje, priroda se sama stara o sebi uz minimalnu intervenciju ljudi.
Jutro je sunčano, uživam u šapatu talasa Dunava udaljena samo nekoliko kilometara od milionskog bučnog grada. Okružuje me zelenilo i netaknuta priroda a jedina ‘’buka’’ su šum talasa i cvrkut ptica.
Veliko ratno ostrvo mi je inspiracija za buduće radove na svili, za sada nekoliko minijatura. Zelena boja se nametnula jer preovladava na ostrvu, zapravo sve nijanse zelene boje.
Prvo sam krenula tim logičnim putem. Uradila sam nekoliko minijatura sa dominantnom zelenom i nisam bila potpuno zadovoljna, delovale su sve isto. Zelena i zelena. Definitivno previše zelene.
Pod tim utiskom odjednom sam odlučila da uradim minijaturu u bojama koje nisu mnogo zastupljene na ostrvu. Sa veoma malo zelene boje.
Ovaj totalno obrnut pristup bojama uneo je svežinu u slikanje. Kada sam završila ovu drugačiju minijaturu bila je moj izbor broj jedan. Dopada mi se više od zelenih jer je ostrvo apstraktno, nestvarno, baš kakvo ono zapravo jeste.
Vino i svila nežno dodiruju i lako opijaju.
Oslikavanje svilene ešarpe ’’Vino i svila’’ inspirisano je Vršcem zato što su vino i svila međusobno povezani u ovog gradu. Vršac je bio veliki proizvođač svile sve dok u drugoj polovini 19. veka vino nije preuzelo primat i uništilo proizvodnju svile. Jednostavno u tom trenutku proizvodnja vina bila je ekonomski isplativija nego gajenje svilene bube i proizvodnja svile.
Vino i svila u Vršcu dodirnuli su se a zatim i sudarili. Zauvek je ostala prepletenost vinove loze i svilenih niti.
Danas slikanjem svilene ešarpe sa temom vino obavezno dodajem i podsećanje da se uz vino u Vršcu nekada proizvodila i svila. Kako je to vino potisnulo svilu?
Državni put koji je izgrađen sredinom 19. veka povezao je Vršac sa ostatkom Vojvodine i bio je za proizvođače vina izlaz na veliko tržište. Kvalitetno vino koje se proizvodilo u Vršačkim planinama iskoristilo je put i dospelo širom Evrope do mnogobrojnih ljubitelja kvalitetnog vina.
Proizvoditi vino postalo je isplativije nego proizvoditi svilu i čokoti vinove loze zamenili su stabla belog duda. Tako je vino uništilo proizvodnju svile u Vršcu ali je svojim kvalitetom osvojilo Evropu. To je zanimljivost vina u Vršcu jer odavno je zaboravljeno da se na tom prostoru nekada uspešno proizvodila kvalitetna svila.
Spojila sam ih u jednoj ešarpi – niti svile koje lepršaju po ešarpi, kidaju se i nestaju i vino u čaši koje nazdravlja svojoj pobedi.