Home Kulturni turizam
Category:

Kulturni turizam

Prva umetnička kolonija u Srbiji

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Nadežda Petrović osnovala je Prvu umetničku koloniju u Srbiji

Likovna kolonija ‘’Sićevo’’ osnovana je 30. jula 1905. godine u selu Sićevu u Sićevačkoj klisuri. Osnivač je slikarka Nadežda Petrović. Njena ideja bila je da umetnici zajedno slikaju, proučavaju srpske narodne običaje, razmenjuju mišljenja i iskustva… Ovo je najstarija umetnička kolonija srpska, jugoslovenska i na Balkanu. Kolonija je održana 1905 pa tek nakon 59 godina ali od kada je obnovljena, 1964. godine, održava se neprekidno.

Slikarka Nadežda Petrović osnovala je Prvu jugoslovensku umetničku koloniju u Sićevu koja je sa radom počela 1905. godine. Nadežda Petrović se zalagala da umetnici trebaju da slikaju i van ateljea u prirodi. U to vreme u slikarstvo na Balkanu počeli su da se upliću nemački i francuski pravci (secesija, impresionizam, ekspresionizam, fovizam) jer je većina umetnika sa tog šireg prostora studirala u Nemačkoj i bili su na izvoru promena koje su se dešavale u Evropi.

Godine 1905. umetnici su boravili, slikali i obilazili Sićevačku klisuru i u njoj nalazili inspiraciju za svoje stvaralaštvo. Sa stena u Sićevu posmatrali su lepotu klisure dole duboko gde se Nišava izborila za svoje postojanje. Reka Nišava u klisuri svojom zelenom bojom utopila se u prirodu. Slikari su bili tu da probaju tu lepotu prirode četkicom i bojama da prenesu na platno.

Nadežda im nije dala samo taj zadatak nego da upoznaju narod, da njih narod vidi kako slikaju, da ga edukuju, da posete sve važne istorijske i duhovne spomenike u tom kraju… Bio je to prvi put da je organizovana kolonija slikara i bila je važna za slikare, za državu ali i za stanovnike Sićeva i okolnih mesta.

Zgrada slikarke kolonije u SićevuUmetnici su bili smešteni u kućama meštana a zvanično kolonija je organizovana u staroj školi u Sićevu. Danas se takođe održava na istom mestu, u staroj školi koja je obnovljena.

Obnova umetničke kolonije

Kolonija je obnovljena 1964. godine, traje i danas, slikari i dalje neguju Nadeždinu ideju i dolaze u klisuru da njenu lepotu i dalje prenose na svoja platna. Kolonija je nastavila rad pod nazivom Slikarska kolonija.

Slikari su u godini obnove Kolonije bili smešteni u hotelu u Sićevačkoj klisuri. Kao i tokom prve Kolonije kada je organizator bila velika slikarka i te godine su umetnici obavljali osnovni zadatak – slikanje ali su i pored toga obišli selo Sićevo i družili se sa njegovim stanovnicima, obišli kulturno istorijske spomenike u klisuri i gradu Nišu.

Danas koloniju organizuje Savremena galerija iz Niša koja, takođe, u svojim prostorijama organizuje izložbu slika sa kolonije.

Bista Nadežde Petrović nalazi se ispred zgrade Likovne kolonije u selu Sićevo.

Sićevo

Sićevo je selo kod Niša koje je smešteno na 400 metara nadmorske visine, iznad prelepe klisure a ispod Svrljških planina. Sićevo je poznato i po kvalitetnom vinu, nekada je bila državna zadruga koja je omogućavala plasman vina danas su to porodične vinarije koje i dalje proizvode kvalitetna vina.

Sićevo, selo kod Niša

To je izabrano selo za Prvu umetničku koloniju na Balkanu. Slikarka Nadežda Petrović svojim izborom, dolaskom i radom u njemu učinila ga je večno poznatim. U selu je vidikovac Brljaski kamen sa koga je najlepši pogled na reku Nišavu i klisuru.

Izložba ‘’Nadežda Petrović: bez boje’’

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

U Narodnom muzeju u Beogradu, u Kabinetu grafike, u toku je izložba pod nazivom ‘’Nadežda Petrović: bez boje’’. Izloženo je 75 crteža, većina je u vlasništvu Narodnog muzeja, ostali su iz Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i Galerije Pavla Beljanskog u Novom Sadu.

Slikarka Nadežda Petrović je crtež najviše koristila za skiciranje, brzo beleženje određenih ideja, događaja, pejzaža i kompozicija na papir. Po potezima olovke i bogatstvu crteža vidi se da je to radila brzo, često samo naznačavala ideje. Nije radila crteže koji su bili oblik umetnosti za sebe jer je više volela da se izražava bojom.

Čovek sa kapuljačom, crtež, Nadežda PetrovićUglavnom su malog formata, primer su dva crteža sa obale Dunava: ’’Tvrđava Ram’’ i ’’Golubac’’ na kojima je zabeležila jedno putovanje.

Zanimljivo je pogledati kako je Nadežda Petrović pre 120-130 godina za sebe beležila pojedine ideje. Nema boja pa je čudan osećaj prema ovoj vrsti dela. Jaka boja i oštar potez četkice nedostaju da upotpune ove radove tanane kao sveže ispletena paukova mreža.

Ova izložba je prilika da se kroz crtež sagleda jedan deo stvaranja velike slikarke – uočava se da je mnogo crteža nastalo energičnim potezima koji su karakteristični i za njen stil slikanja ali kod većine crteža ipak prevladavaju nežniji potezi olovkom koji su dali blaži izraz posebno kod pejzaža.

Nadežda Petrović, Izložba bez bojeNjeni crteži retko su se mogli videti jer većina crteža prikazanih na izložbi nikada nije izlagana. Crteži malih i manjih formata su kao beleške za neke nove slike ili samo ideje. Nije poznato da ih je realizovala kroz slike.

Stručnjaci su dali kratku analizu njenih crteža i rasporedili ih u tri grupe:

  • Skice i beleške
  • Studijski crteži iz školovanja u Beogradu i Minhenu
  • Crteži koji potvrđuju izvesnu zrelost u slikarskom izražavanju

Izložba je otvorena povodom 150 godina od rođenja slikarke Nadežde Petrović i trajaće do 10. decembra 2023. godine.

Nadežda Petrović crtežiPrethodne dve velike izložbe posvećene Nadeždinom stvaralaštvu koje su organizovane ove godine bile su u:

Narodnom muzeju – Izložba: ‘’Nadežda Petrović – Modernost i nacija’’ koja je trajala tri meseca. Bilo je predstavljeno celokupno slikarsko stvaralaštvo Nadežde Petrović dopunjeno sa manjim brojem fotografija. U oktobru biće otvorena u Umetničkoj galeriji ‘’Nadežda Petrović’’ u Čačku.

Etnografskom muzeju – Izložba ’’Nasleđe’’ – Etnografska kolekcija Nadežde Petrović koja je trajala do septembra (52 etnografska predmeta koje je Nadežda prikupila tokom svojih putovanja po Srbiji i okolnim zemljama u kojima su živeli Srbi).

Izlozba Nasledje u Etnografskom muzeju

Etnografska kolekcija Nadežde Petrović

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Izložba etnografskih predmeta iz kolekcije Nadežde Petrović u Etnografskom muzeju predstavlja uvid u još jednu oblast kojom se velika slikarka bavila. Početkom 20. veka tokom svojih putovanja kroz Srbiju i okolne zemlje (Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu…) prikupljala je ručno rađene odevne i ukrasne predmete. Poštovala je ručni rad samoukih žena, mnoge tekstilne predmete koje je videla svrstala je u primenjenu umetnost – narodnu umetnost.

Deo tih radova, tačnije 52, izloženi su u Etnografskom muzeju na izložbi pod nazivom ’’Nasleđe’’ koja je organizovana povodom 150 godina od rođenja slikarke.

Njene velike, već izbledele fotografije, prvo je što sam videla na ovoj izložbi. Podsetile su me na njeno stvaralaštvo u više oblasti – slikarstvo, fotografiju, pisanje…

Fotografije ateljea u Parizu (radni prostor vajara Ivana Meštrovića u kome je Nadežde Petrović slikala od 1910 – 1912. godine) i niz porodičnih fotografija koje je uradila slikarka deo su ove izložbe i dočaravaju dve velike Nadeždine ljubavi fotografiju i ručno rađene predmete narodne umetnosti.

Pariski atelje Nadežde Petrović 1910. godine ukrašen ručno radjenim predmetimaNa centralnom mestu na izložbi nalazi se fotografija iz pariskog ateljea. Na fotografiji se vide ručno rađeni dekorativni tekstilni predmeti: vezeni peškiri i stolnjaci, pregače, ćilimi… Tu je i suknja kojoj je dala ulogu ’’tapiserije na zidu’’.

Sa ponosom je predstavljala ručne radove gde god se kretala ili boravila u inostranstvu: Minhenu, Parizu, Rimu, Beču…

Nadežda Petrović je bila veliki poštovalac ručnih radova. Za mnoge od njih govorila je da čine narodnu umetnost. Živela je u vreme kada su se u evropskim gradovima organizovale izložbe radova od tekstila koje su uglavnom radile žene na selu koje su bile primorane da za sebe i ukućane izrađuju odeću od lana i vune. Kombinovale su ih sa drugim materijalima (svilom i pamukom) u zavisnosti od bogatstva porodice. Tkale su, plele, heklale, šile, vezle, izrađivale nakit…

Etnografska kolekcija Nadežde petrović na izložbi u Etnografskom muzeju u BeograduDevojačke spreme bile su prava riznica bogato ukrašenih haljina, prsluka, marama, peškira, čarapa… Spreme su rađene godinama – deo je bio namenjen za poklone članovima nove porodice i svatovima a deo je bio nevestina lična odeća.

Mnogi od tih primeraka bili su mala umetnička dela koja su kasnije prikupljana od strane kolekcionara u zemlji ali su prodavana i kupcima iz inostranstva.

Nadežde Petrović je ukazivala na opasnost da kupci iz inostranstva mogu odneti sve te vredne radove koji predstavljaju izraz i ’’dušu’’ naroda. Zato je i sama prikupljala ’’umetničke’’ primerke do kojih je došla.

Znala je i ukazivala da je važno da se predmeti koji se nalaze kod porodica u selima i koji su ručni rad moraju prikupljati i sačuvati za muzeje jer će u budućnosti oni biti primerci od kojih će se zasnivati tradicija naše zemlje.

Sada je deo etnografskih predmeta koje je prikupila izložen u muzeju baš kako je Nadežda želela.

Sa izložbe izdvajam haljine ukrašene vezom, nekoliko rukava sa ženskih haljina i košulja koji su ukrašeni vezom, mnogo nakita: pafte, minđuše, grivne, igla za kosu, ogrlice, narukvice, prstenje… Nadežda je izabrala i sačuvala najlepše do kojih je došla na terenu.

Pafte deo nakita iz etnografske kolekcije Nadežde PetrovićBoje su izražajne jake, pozitivne, one kroz izuzetno dobro urađen vez daju lepotu predmetima. Crvena, najčešće jarka bordo, žuta, narandžasta, ponegde roze, zelena, plava i crna…

Primerci sa kosovskim vezom izdvajaju se svojom lepotom i zaslužuju divljenje. Nadežda Petrović je posedovala haljinu od platna ukrašenu kosovskim vezom u kojoj je i fotografisana. Divila se vezovima koje su radile žene sa Kosova.

Na svojim slikama ostavila je zabeležene: pejzaže i predele, život na selu, portrete, seljanke u obavljanju raznih poslova… Kroz prikazivanje žena u obavljanju poslova u polju isticala je težak život i položaj žene na selu, zalagala se da obrazovanje bude ženama dostupnije…

Na njenim slikama žene su bile u nošnjama, na delovima se naslućuje bogatstvo šara, istaknuti su ukrašeni delovi, ali nisu jasne linije već je sve predstavila blagim konturama ornamenata.

Fotografija Nadežde Petrović u narodnoj nošnji iručno rađeni haljina i jelekZašto je svoju kolekciju etnografskih predmeta ponela u Pariz?

Pripremajući se za odlazak u ’’grad umetnosti’’ na usavršavanje znala je da su jugoslovenski umetnici planirali da naprave izložbu na kojoj bi pored njihovih slika bili izloženi i ručni radovi – ćilimi, narodne nošnje, čipke… Planirala je da pored svojih slika izloži i ručne radove iz etnografske kolekcije. Želela je da svetu pokaže prelepe ručne radove. Na žalost, nije realizovala tu ideju.

Pored toga deo predmeta ponela je kao materijal za studije o narodnim vezovima koje je nameravala da radi tokom boravka u Parizu.

Svi etnografski predmeti koji su bili u ateljeu kao i njene slike i crteži ostali su u Parizu (ostavila ih je jer je nameravala da se vrati). Pariz je napustila i vratila se u Beograd zbog loše materijalne situacije.

Zbog ratova koji su se desili u Pariz se nikada nije vratila, svi njeni predmeti vraćeni su u Beograd tek 1919. godine kada ih je Ministarstvo prosvete otkupilo od njenih naslednika.

Izložbu u Lionu 1917. godine ’’Srpska umetnost i domaća radinost ’’ organizovala je Srpska trgovačka komora sa ciljem da preko izložbe svet podseti da je u Srbiji ratno stanje i da je njena teritorija okupirana. Na izložbi su bile tri Nadeždine slike (bilo je to prvo izlaganje slika nakon njene smrti) i cela kolekcija etnografskih predmeta (prvi i jedini put predstavljena u svetu).

Sa izložbe ''Nasleđe'', kolekcije etnografskih predmeta Nadežde Petrović, u Etnografskom muzejuKod nas deo kolekcije iz pariskog ateljea prikazan je 2021. godine na izložbi ’’Zlatnom rukom i srebrnim srpom’’ u Umetničkoj galeriji ’’Nadežda Petrović’’ u Čačku.

Prikupljanjem tekstilnih predmeta i njihovim pokazivanjem u inostranstvu ponosno je predstavljala svoj narod i isticala lepotu narodne umetnosti.

Izložba će trajati do 01. septembra 2023. godine.

Jefimijini dani 2023

Jefimijini dani u manastiru Ljubostinja 2023

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

U junu svake godine u Trsteniku i manastiru Ljubostinja održava se manifestacija ’’Jefimijini dani’’ posvećena prvoj srpskoj pesnikinji Jefimiji. Reči, muzika i pokret prenose poruke umetnika na ovoj kulturnoj manifestaciji. Nagrada ’’Jefimijin vez’’ je kopija Pohvale knezu Lazaru i dodeljuje se za najbolju knjigu pesama objavljenu u protekloj godini.

Monahinja Jefimija (despotica Jelena Mrnjavčević) je pomagala kneginji Milici u vaspitanju dece i obavljanju državničkih poslova nakon pogibije kneza Lazara. Na crvenoj svili zlatnim nitima ispisala je pesmu-molitvu ’’Pohvala knezu Lazaru’’.

Ove godine dodela nagrada bila je u Domu kulture Trstenik, zbog lošeg vremena. Dobitnik nagrade ’’Jefimijin vez’’ je Bratislav R. Milanović za zbirku pesama ’’Plava meduza’’.

Nagrađeni pesnik tokom Jefimijinih dana u 2022. godini bio je Slobodan Jović za zbirku pesama ’’Isusov trn’’.

Prvi Jefimijini dani održani su u junu davne 1971. godine. Organizatori su bili Radnički univerzitet ’’Đuro Salaj’’ iz Beograda i Zajednica kulture opštine Trstenik. Na ovoj manifestaciji pored ostalih stihove je govorila i pesnikinja Desanka Maksimović.

Sledeće godine, 1972. manifestacija je dobila novi naziv ’’Dani pesnikinja i vezilja’’ pod kojim se održala samo dva puta jer je ukinuta. Nije se održavala sve do 1991. godine kada je obnovljena pod imenom ’’Jefimijini dani’’, od tada održava se svake godine.

Jefimijini dani, Manastir LjubostinjaDanas je manifestacija ’’Jefimijini dani’’ pravi primer za promociju kulturnog i duhovnog nasleđa kneginje Milice i monahinje Jefimije kao i manastira Ljubostinja. Povezuje umetnike sa tradicijom, manastirom kao duhovnim izvorom i stvaralaštvom dve velike žene iz prošlosti.

Manastir Ljubostinja – mesto za osluškivanje svojih misli

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

U porti manastira Ljubostinja

Manastir Ljubostinja se nalazi u dolini reke Ljubostinje pet kilometara od Trstenika. Sagrađen je krajem 14. i početkom 15. veka. Posvećen je Uspenju presvete Bogorodice. Zadužbina je kneginje Milice i poslednja zadužbina Nemanjića. Mnogo žena udovica nakon Kosovskog boja zamonašilo se u ovim manastiru.

Tišina, priroda, monumentalna građevina stara više od šest vekova i cvrkut ptica. Rano je jutro. Tamni oblaci lagano nestaju iza njih pojavljuju se slabi sunčevi zraci, pojavljuje se svetlost na mestu koje je nekada davno kneginja Milica odabrala za svoju zadužbinu, manastir Ljubostinju. Vekovima stoji tu, dočekuje posetioce da pored nje osete mir, oslušnu svoje srce, svoje misli…

Prvi pogled na manastir, na crkvu izaziva treperenje srca, uzburkanost misli, zastajanja pred raskošnom lepotom. Tek kasnije sledi osećaj spokoja, osluškivanje sebe. Moje osluškivanje donelo je zaključak da moram usporiti život.

Moravska škola

Stil gradnje manastira poznat kao Moravska škola koji je započeo sa gradnjom Ravanice u Ljubostinji je postigao savršenstvo. Ljubostinja je najlepši manastir sagrađen u ovom stilu. Prepoznatljiv po rozetama i vencima ljiljana koji ukrašavaju spoljašnjost crkve i čine je raskošnijom. Rozete ima trinaest, sedam velikih i šest malih. Veoma su izražene.

Zanimljivo je da je Ljubostinja jedini manastir u Srbiji na koga nisu postavljeni kameni ukrasi u obliku životinja i ljudi.

U manastiru je jedno vreme radila prepisivačka škola. Danas je Ljubostinja ženski manastir i jedan od najvećih manastira u Srbiji.

Fragmenti fresaka

Stručnjaci kažu da vizantijska plava u kombinaciji sa zlatnom bojom nije dominantna na najstarijim freskama u Ljubostinji koje su rađene između 1405. i 1409. godine. Bleda crvena-bordo i zelena boja su bile najzastupljenije.

Ulazak u manastirsku crkvu – osluškivanje energije, doživljaj njenog zračenja, pokušaj traganja za bojama uništenih fresaka na zidovima manastira. Svetlost koja dopire do unutašnjosti crkve stvara igru senki koji su poput Jefimijinih niti.

Danas je vidljivo veoma malo fresaka, postoje ostaci koji su u fragmentima jasni i daju nagoveštaj boja. Čini mi se da fragmenti fresaka jače dodiruju dušu, zagledam se dublje i tu modro-plavu liniju koja vijuga na zidu, jedini ostatak od jedne freske, kao da će mi ona otkriti fresku u punom sjaju.

Manastir Ljubostinja

Unutrašnji zidovi manastira izazivaju tugu jer su vredne freske uništene tokom Kočine bune kada su turski vojnici prilikom gušenja pobune zapalili manastir. Manastir je zapaljen jer je vođa bune iz manastira Ljubostinja uputio poziv narodu na pobunu.

Monahinja Jefimija

Monahinja Jefimija, Jelena Mrnjavčević, nakon pogibije muža Uglješe u bici na Marici dolazi na dvor kneza Lazara. Nakon Kosovskog boja i pogibije kneza pomaže kneginji Milici u odgajanju dece i državničkim poslovima. Kada se kneginja zamonašila (nakon što je predala vlast svom sinu Stefanu, kada je postao punoletan) zajedno odlaze u manastir Ljubostinja i tamo ostaju do kraja života.

Monahinja Jefimija je prva pesnikinja i primenjena umetnica u Srbiji. Pokrov za ćivot kneza Lazara ’’Pohvala knezu Lazaru’’ izvezla je zlatnom žicom na crvenoj svili. To je molitva knezu za spas njegove dece, srpskog naroda i nje same.

Njeno vezenje sopstvenih misli pretvorenih u reči bilo je inspiracija za mnoge pesnike koji joj godinama prinose svoje pohvale na pesničkoj manifestaciji ’’Jefimijini dani’’ koja se održava svake godine u junu. Čak i cvrkut ptica u rano jutro ovog juna zvuči kao da ’’recituju poeziju’’.

Mošti Svete Petke

Godine 1398. Stefan Lazarević, sin kneginje Milice i kneza Lazara, je kod Turaka bio optužen za saradnju sa Ugarima pa su kneginja Milica i monahinja Jefimija pošle u grad Ser da kod sultana Bajazita I, kneginjinog zeta, traže oprost za Stefana ali i da mole da im dozvoli da ponesu mošti Svete Petke.

Misiju su uspešno obavile i vratile se sa moštima svetiteljke i najverovatnije prvo ih ostavile u nekom od manastiru u blizini da bi ih kasnije prenele u Ljubostinju. Despot Stefan je mošti Svete Petke preneo na Kalemegdan.

Na kraju posete ostaje pitanje: Da li u porti manastira ili u samoj crkvi čovek iskrenije i lakše razgovara sa sobom?

 

Manastir Ravanica

Manastir Ravanica

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Gradnja manastira Ravanica označila je početak novog načina u gradnji manastira kasnije poznat kao moravski stil. Nalazi se u blizini Ćuprije u dolini reke Ravanica.

Prilazim manastiru Ravanica pored razrušene kule čiji ostaci dominiraju okolinom. Na prvi pogled iako u ruševinama, kula odašilje poruku da je to nekada bio dobro zaštićen manastir sa visokim kulama i debelim bedemima.

Polako se sa puta spuštam ka ulaznoj kapiji. Brda oko manastira, u rano jutro nakon kiše, delovala su pomalo mistično, imala sam utisak da su manastir čvrsto stiskala u zagrljaj.

Proleće je, sredina aprila, oblačno jutro, u blizini manastira čuje se reka kako teče, prilazim skroz do obale, stojim posmatram i osluškujem prirodu. Lišće nije još potpuno izlistalo, napupilo je a male stabljike pri zemlji razvile su više listova nego velike. Priroda se postepeno budi, u svom ritmu.

Manastir Ravanica kod Cuprije

Prolazim kroz jednu kapiju, pa kroz drugu i konačno sam pred vratima manastirske crkve. Manastirska crkva sagrađena je u 14. veku (između 1375. i 1377. godine). Ktitor je knez Lazar Hrebeljanović.

Kada je postao vladar knez Lazar je nastavio tradiciju gradnje manastira koju su započeli vladari iz dinastije Nemanjić. Nije samo sledio iste planove crkava nego je dozvolio neimarima da u arhitekturi ali i umetnicima u oslikavanju crkava da primene neke novine.

Moravska škola je srednjovekovna arhitektura izražena kroz rozete i mnogo ukrasa na fasadi. U zidanju kombinovan je kamen sa ciglom i stvarala se dekoracija na poseban način. Ovaj način posebno je izražen kod manastira Ravanica i Kalenić.

Manastir Ravanica je prvi u nizu izgrađenih manastira koji pripadaju moravskoj školi gradnje. Bila je inspiracija i uzorak po kome su se gradile druge crkve i manastiri u to vreme.

Kamen (belovodski peščar) i opeka, red po red, mnoštvo velikih i manjih prozora, rozete i njihova raskošna dekoracija… Rozete su posebno lepe posebno one velike, ne zaostaju ni ukrasi na fasadi posebno lukovi oko rozeta sa višestrukim pretpletima.

Manastir Ravanica zidan kamenom i ciglom

Počevši od Ravanice stil moravske škole prilikom oslikavanja crkvi posebno ističe kolorit. Najviše su zastupljene zemljane boje crvena i žuta, kao i tamne plave i ljubičaste. Kombinuju se svetlo-plava i zlatna.

Danas su ostaci fresaka u crkvi manastira Ravanica različitog kvaliteta. Gornji deo je potpuno propao, srednji deo je u relativno dobrom stanju zavisi od pozicije i donji deo je prilično očuvan. U prvom delu crkve mnogo je likova svetaca i uopšte fresaka na kojima se jedva prepoznaju konture dok je boja potpuno izbledela.

Uopšte sve freske u crkvi su bledih boja vreme se jasno vidi na njima. Posebnu pažnju obraćam na fresku ’’Sveti ratnici’’. Uživo izgleda kao da je rađena da ostavi trag, da su se preci borili za svoj opstanak i da se nisu predali bez borbe. Tužna sam što su freske u veoma lošem stanju, ali opet takve su bile istorijske okolnosti.

Na fasadi crkve sa desne strane nalazi se jedinstven ukras – grifoni. Njihov nastanak i poruka još uvek su zagonetka. Prihvatam objašnjenje da su ovde kao čuvari.

Manastir Ravanica_Grifoni na zidu

Knez Lazar je sagradio manastir Ravanicu pre kosovskog boja, želeo je da u njoj bude sahranjen.

Nakon Kosovskoj boja knez Lazar je sahranjen u Prištini, nekoliko godina kasnije mošti su iz Prištine prenete u Ravanicu. Za tu priliku monahinja Jefimija izvezla je zlatnim slovima na svili Pohvalu knezu Lazaru kao pokrov.

Tokom Velike seobe Srba monasi iz Ravanice odneli su mošti u Sent Andreju u Mađarskoj. Godine 1697. preselili su se u zapušteni manastir Vrdnik, obnovili ga i dali mu ime Mala Ravanica, po matičnom manastiru iz koga su prvobitno izbegli. Od 1989. godine mošti kneza Lazara počivaju u Ravanici.

Manastir Ravanica proglašen je za kulturno dobro 1979. godine.

‘’Zidanje Ravanice’’ je narodna pesma posvećena gradnji ovog manastira.

Umetnička galerija Nadežda Petrović u Čačku

Umetnička galerija ‘’Nadežda Petrović’’

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Umetnička galerija bavi se izlaganjem i promocijom radova Nadežde Petrović ali i organizovanjem raznih pojedinačnih i kolektivnih izložbi. Kao što je Nadežda u njeno vreme ne obazirući se na kritike stvarala dela savremene umetnosti tako danas Galerije prezentuje savremenu likovnu scenu.

Galerija ‘’Nadežda Petrović’’

Poznata slikarka Nadežda Petrović rođena je u Čačku 1873. godine. U njenu čast jedna galerija osnovana 1961. godine ponela je njeno ime. Umetnička galerija ‘’Nadežda Petrović’’ smeštena je u centru grada u zgradi sivo-plave boje koja je izgrađena 1911. godine, proglašena je za spomenik kulture.

Zgrada u kojoj se sada nalazi Umetnička galerija ‘’Nadežda Petrović’’ sagrađena je za Žensku stručnu školu. Nakon II svetskog rata u njoj je do 1965. godine bila smeštena osnovna škola. Kada su đaci premešteni u drugu školu izvršena je obnova zgrade i ustupljena je Galeriji. Prostor za izlaganje je oko 200 kvadrata i pogodan je za velike izložbe.

Spomen soba Nadeždi Petrović u Galeriji u ČačkuJedna odvojena soba u Galeriji posvećena je Nadeždi Petrović u kojoj su izložene njene slike koje su u vlasništvu Galerije, niz knjiga i publikacija koje su posvećene slikarki. ’’Porodica Nadežde Petrović kroz 19. vek’’ je najnovija objavljena knjiga u izdanju Galerije.

Galerija kao institucija poseduje slike Nadežde Petrović i drugih poznatih slikara (više od 1 000 radova).

Spomenik Nadeždi Petrović

Nedaleko od galerije, ispred gimnazije (škole u kojoj je nekada Nadeždin otac Mita Petrović predavao predmet Crtanje), nalazi se Spomenik Nadeždi Petrović za koji je nacrt uradio vajar Ivan Meštrović kao poklon gradu Čačku.

To je prvi spomenik u Srbiji koji je podignut jednom umetniku – slikaru. Podignut je 1955. godine i za grad je predstavljao vezu sa delima slikarke Nadežde Petrović.

Spomenik Nadezdi Petrovic u CackuNadežda Petrović sa paletom u ruci podseća prolaznike da je umetica koja se istovremeno borila na više frontova života u vreme kada je živela.

Od borbe za priznavanje njenog stila slikanja (stalnim velikim radom i izlaganjem radova) koji je bio novina u tadašnjoj državi i koji sredina nije prihvatila do učestvovanja u tri rata kao bolničarka. I tokom ratova slikala je i fotografisala ljude i predele koji su je okruživali.

Memorijal Nadežde Petrović

Galerija već 62 godine organizuje manifestaciju koja se zove ’’Memorijal Nadežde Petrović’’ a realizuje se u ovoj galeriji. To je Bijenale, svake druge godine mladi umetnici u galeriji Nadežda Petrović prikazuju svoje radove. Od 2000. godine je internacionalnog karaktera.

Umetnička galerija Nadežda PetrovićŽiri nagrađuje najbolje a nagrada uključuje i termin za samostalnu izložbu. Fokus ovog Bijenala je savremeno stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti, sledeće je 2024. godine. Bijenale i cela manifestacija je podsticaj za mlade umetnike da svoje radove daju na žiriranje i pokažu istraživanja i napredovanje u radu tokom godina.

Organizovanje izložbi

Galerija Nadežda Petrović u Čačku je jedna od najstarijih institucija posvećenih umetnosti u Srbiji i više od 60 godina neguje izlagačku delatnost. Pored Bijenala godišnje organizuje još nekoliko velikih izložbi, kolektivnih ili samostalnih. Značajno je njeno postojanje i rad za stanovnike i umetnike Čačka.

Galerija pored programa koje organizuje u svom prostoru u saradnji sa drugim institucijama u celoj zemlji organizuje izložbe i van svog prostora – primer je izložba u galeriji RTS-a u Beogradu u januaru 2023. godine. Bila je to uvodna izložba ,,Nadežda Petrović 1873 – 2023: u susret obeležavanju 150 godina od rođenja” povodom 150 godina od rođenja velike slikarke.

Umetnička galerija Nadežda Petrović, ČačakNa slikarkin rođendan 11. oktobra 2023. godine u Galeriji sa njenim imenom biće otvorena izložba posvećena jubileju 150 godina od rođenja Nadežde Petrović koja je već bila prikazana u Narodnom muzeju u Beogradu. Izložba će trajati do kraja godine.

#

Nadežda Petrović je rođena u Čačku, postojanje Galerije i održavanje Memorijala priznanje za njen celokupan rad. Njena ideja o iznošenju umetnosti u manje sredine pravi je primer koji treba slediti i danas.

Čačak grad kulture za 2023

Čačak – grad kulture za 2023

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Projekat za izbor gradova kulture za svaku godinu u Srbiji inspirisan je manifestacijom Evropska prestonica kulture i to u godini kada je Novi Sad poneo ovu titulu.

Izložba ‘Kolekcija kao ogledalo’’ u Umetničkoj galeriji ‘’Nadežda Petrović’’ otvorena je 02. februara 2023. godine i označila je početak projekta ‘’Čačak – Nacionalna prestonica kulture 2023. godine’’. Izložbu je pripremila galerija Matice srpske iz Novog Sada. Zvanično otvaranje Projekta održano je 21. marta.

Za 2023. godinu Čačak je izabran za grad kulture u Srbiji. Izborom gradova na godišnjem nivou veoma je značajno za svaki grad i okrug jer je to prilika da se pažljivije sagleda situacija u kulturi u tim mestima, da se planski ulaže u određene institucije i da se izaberu i prikažu programi koji će imati dobrobit za sve. Posebno bi trebalo da bude namenjen lokalnom stanovništvu da mu se ponudi više kulturnih sadržaja iz različitih oblasti umetnosti.

Umetnost pribliziti naroduMoto Čačka kao, programa grada kulture je ‘’Čačanska rodna’’ – to je naziv šljive po kome je ovaj kraj prepoznatljiv. Moja prva reakcija bila je: Kakve veze šljiva ima sa kulturom i gde zaboraviše veliku slikarku Nadeždu Petrović koja je rođena u ovom gradu?

Takva pitanja prošla su mi kroz glavu kada sam čula ovaj slogan. Bila sam razočarana što moto nije vezan za stvaralaštvo Nadežde Petrović s obzirom da je ove godine 150 godina od rođenja slikarke a rođena je baš ovde u Čačku.

Organizatori su najavili da je Čačak u pripremama za ovu godinu razvijao nove projekte koje će pod temom ‘’Čačanska rodna’’ prikazati publici u toku 2023. godine. Naziv projekta ima jasnu asocijaciju na rakiju šljivovicu. Sigurna sam da će se većina zapitati: Kakve veze rakija ima sa kulturom? Pa opet isto pitanje: Kakve veze sa kulturom ima rakija?

Ima. Tokom 2022. godine rakija šljivovica je upisana u Uneskov registar na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Čačanska rodna je vrsta šljive koja je specifična za ovaj kraj. Ceo proces od sadnje stabla šljive do obrade plodova koji se peku u kazanu i proizvodi rakija je jedinstven. Pečenje rakije je svrstano u stare zanate. Tako je čačanska rodna postala deo kulture.

Nadezda Petrovic, CacakČačak tokom 2023. godine obeležava dva velika jubileja: 150 godina od rođenja slikarke Nadežde Petrović (rođena u ovom gradu) i 60 godina trajanja manifestacije ‘’Disovo proleće’’. Tokom godine biće organizovano više od 400 različitih kulturnih događaja: književne večeri, pozorišne predstave, likovne izložbe, koncerti, filmovi, tradicionalne kulturne manifestacije…

Izborom Čačka za grad kulture sigurno bi bila zadovoljna velika slikarka Nadežda Petrović. To je njen rodni grad koji je prvi u Srbiji sa ovom titulom koja bi trebalo da u budućnosti u Srbiji doprinese većem ulaganju u kulturu u lokalnim sredinama i da se publici ponude kvalitetniji sadržaji širom Srbije. Nadežda Petrović zalagala se u svoje vreme da umetnost i kulturu treba odneti u narod, približiti je svakom stanovniku Srbije a ne da ona bude dostupna samo u većim gradovima.

Katalog, Modernost i nacija, Nadežda Petrović

Portreti i pejzaži – povezana energija ljudi i prirode

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

U oktobru 2023 godine biće punih 150 godina od rođenja velike slikarke Nadežde Petrović. Celokupan njen rad i danas može da služi za primer umetnicama i svim ženama. Njena energičnost i maksimalno ulaganje sebe u svakom polju delovanja učinila je velikom ženom – heroinom svog doba.

Svestranost, energičnost i upornost

Bavila se: slikanjem kao primarnom delatnošću, fotografijom – umetničkom i dokumentarnom, pisanjem likovnih kritika i prikaza izložbi u novinama, organizovanjem i realizacijom Prve umetničke kolonije na Balkanu, pedagoškim radom, organizovanjem likovnih izložbi…

Bila je jedan od osnivača i prvi sekretar humanitarne organizacije Kolo srpskih sestara kroz koju se zalagala za oslobađanje porobljenih Srba od Turaka u Makedoniji, Srba u Vojvodini i kasnije u Bosni i Hercegovini nakon njene aneksije od strane Austrougarske. U Makedoniju je lično nosila prikupljenu humanitarnu pomoć.

Njenu ličnost krasila je velika ljubav prema otadžbini i svu svoju snagu kao dobrovoljna bolničarka uložila je u negovanje ranjenika tokom tri rata (dva balkanska i u Prvom svetskom ratu).

Nadežda Petrović, Modernost i nacijaVelika slikarka Nadežda Petrović odlazila je u sela i varoši u Srbiji i na terenu slikala motive koji bi joj se dopali. Najviše je uradila portreta običnih ljudi: Devojče iz Sićeva, Porečani, Prizrenka (Ciganka), Ciganka sa belom maramom, Dve seljanke sa obramicom, Domaćin (Seljak), Žena sa detetom…

Slikala je običaje i način života na selu, posebno žene – kako rade u polju, nose vodu sa obramicama, odmaraju se nakon teškog rada… Prikazivala je ljude onakvim kakvi oni jesu u stvarnosti bez dodatnog ulepšavanja. Dokumentovala je život u selima tadašnje Srbije koja je imala oko četiri miliona stanovnika.

150 godina od rođenja – Izložba u Narodnom muzeju u Beogradu

102 dela Nadežde Petrović na jednom mestu

Neka od njih prvi put vidim kao što su: Ostrvo ljubavi, More, Jezero u Bulonjskoj šumi, Žetva, Valjevska bolnica, Prizren, Vezirov most, Portret žene u zelenom, Stablo u šumi, Pogreb u Sićevu…

Nadežda Petrović, PortretiPored njih niže se nekoliko desetina već viđenih i poznatih slika. Svaka za sebe ili u grupama šalju posebnu poruku. Najviše je radila portrete i pejzaže. Portreti iskazuju svaku osobu na poseban način i to sve do Autoportreta na kome je autorka i sebe prikazala na specifičan način.

Pejzaži su vatreni, izražajni, bogati plamtećim bojama koje izazivaju veliku dinamiku. Pozivaju na pokret, na odlazak u prirodu radi ličnog doživljaja njene lepote.

Nekoliko aktova su samo dokaz da je slikarka tokom studija ispratila sve obavezne teme. Nije se njima kasnije nešto posebno bavila.

Izloženo je i nekoliko skica koje bi verovatno postale slike da su sve okolnosti bile drugačije. Deo skica je vezan za Kosovski ciklus koji je Nadežda Petrović nameravala da radi.

Poseban deo su slike koje su nastale tokom ratova u kojima je slikarka učestvovala kao dobrovoljna bolničarka. Najviše se ističu: Vezirov most, Valjevska bolnica i Crveni božuri (Gračanica).

Deo slika predstavljenih na izložbi nastale su tokom njenog studijskog putovanja i boravka u Parizu 1910. godine na kojima dominira zelena boja.

Nadežda Petrović, Vatreni pejzažiSlike i fotografije članova porodice su posebno, nežne, drugačije, prisnije, svetlijih tonova…

Na izložbi je prikazano desetak fotografija koje je snimila Nadežda Petrović. Najviše je uradila fotografija članova njene porodice koje su bile namenjene za privatnu upotrebu.

Izdvajaju se fotografije iz 1907. godine na kojima su njene sestre Anđa i Jela pod jabukom. Pretpostavlja se da je slikarka radila ove fotografije inspirisana divnom slikom iz 1883. ’’Pod jabukom’’ koju je naslikao Đorđe Krstić, njen učitelj slikanja.

U sferi fotografije Nadežda Petrović je dala svoj najveći doprinos snimanjem određenih scena i predela tokom Balkanskog rata 1913. godine. Specifičnost njenih ratnih fotografija je u tome što su one istovremeno dokumentarne i umetničke. Kao i na njenim slikama jasno je izražen subjektivni doživljaj autorke.

Hronološki prikaz

Izuzetno lepo prikazana je hronologija događaja u njenom životu, od rođenja u Čačku do smrti u Valjevu. Posebno mi se dopada što su dati i važni podaci za određenu godinu a koji nisu vezani za Nadeždu Petrović već za opšte uslove života u to vreme.

Izložba Modernost i nacija, Nadežda PetrovićJedan takav podatak za 1882. godinu je: ’’Zakonom o osnovnim školama uvedeno je obavezno osnovno školovanje za svu mušku i žensku decu.’’

Za 1900. godinu navedena je zanimljivost: ’’Diplomirala je Jelisaveta Načić prva žena arhitekta u Srbiji.’’

Ili za istu godinu: ’’Beograd ima 69.780 stanovnika, a u Srbiji je 92,64% nepismenih žena’’.

Izložba će trajati do 15. aprila 2023. godine.

Multimedijalna izložba o Milevi Marić

Mileva Marić – briljantna matematičarka i fizičarka

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Poslednja izložba koja ističe Novi Sad kao prestonicu kulture jeste izložba u Muzeju grada Novog Sada: ‘’Mileva – mi smo stena’’. Ova izložba simbolično nastaviće trajanje programa Evropske prestonice kulture jer će za posetioce biti otvorena pune tri godine.

Mileva Marić je bila izuzetna matematičarka i naučnica koja je uz stalnu borbu u vreme kada žene nisu imale pristup svim nivoima obrazovanja uspela da upiše željenu školu (fakultet). Bila je žena ispred svog vremena.

Izložba je napravljena kroz modernu tehnologiju koja više dočarava razne asocijacije na lik Mileve Marić nego što nam saopštava činjenice. Digitalni zvuk upotpunjuje sve predstave dobijene 3D animacijom i grafičkim dizajnom.

Život je kao vožnja biciklaŠum talasa dominira u prostoru gde je postavljena izložba asocira me na reku, veliku reku koja se brzo kreće, koja omogućava čoveku da je koristi za kretanje. Uvek u bilo kom vremenu šum talasa je isti, inspirativan, pokretački a istovremeno i umirujući… Da li to može biti Dunav ili Tisa?

Mileva Marić je rođena 1875. godine u Titelu dve godine nakon što je ukinut Šajkaški bataljon u kome je Milevin otac, Miloš Marić, bio oficir. Bili su to vojnici koji su sa uskim čamcima, zvani šajke, branili granice Habsburške monarhije. Zvali su ih ‘’Šajkaši’’. Čamac sa veslima okačen na sredini prostorije asocira na ovu oblast.

Ritmične talase zamenuje huk padanja vode sa nekoliko metara visine, vodopad koji predstavlja lepotu prirode i vode je u poslednjoj sobi. Protumačila sam da je kretanje vode kao i kretanje vremena stalno i neprekidno. Čovek je tu da posmatra i da se prilagodi.

Efekti sa izložbe o Milevi MarićDa li je Mileva bila spremna da se prilagodi? Godine 1896. upisala je matematiku i fiziku na Državnoj politehničkoj školi u Cirihu. Peta devojka u 40 godina upisivanja studenata u ovoj instituciji. Srušila je predrasude ’’da te škole nisu za devojke’’ zahvaljujući podršci roditelja koji su joj omogućili obrazovanje. Na kraju nije diplomirala, ni njene četiri prethodnice takođe nisu diplomirale. Ostaje pitanje – zašto?

Posmatranjem osam oslikanih staklenih ploča koje predstavljaju objašnjenje vremena zaključujem da preplitanjem vremena i svetlosti nastaju boje i oblici koji nemaju značenje, to su apstraktne forme koje mogu pročitati fizičari kroz svoje formule prilično nejasne prosečnom čoveku. Ili umetnici.

U jednoj sobi su sitne sličice, nejasne u mraku, ispod kojih su ispisane godine koje su bile značajne u Milevinom životu sa opisom važnim za tu godinu. Hronologija života Mileve Marić, od obične devojčice iz Vojvodine do velike naučnice u Evropi.

Za sebe i muža rekla je ‘’Zajedno mi smo stena’’

Sigurno je dala doprinos velikom otkriću teorije relativiteta i nizu drugih teorija u fizici. Radila je na istraživanjima i proračunima sa tadašnjim suprugom Albertom Ajnštajnom koji je sve radove objavio pod svojim imenom. Jedne godine je u naučnom časopisu objavio čak 21 rad. To je bio njihov zajednički rad ali ona je ostala nevidljiva.

Mileva Marić, Fotoelektrični efekatAlbert Ajnštajn je 1921. godine dobio Nobelovu nagradu za objašnjenje fotoelektičnog efekta i doprinos razvoju teorijske fizike. Novac od nagrade dao je Milevi.

Dobila je novac koji ide uz jednu Nobelovu nagradu i on joj je bio nadoknada za njen naučni rad u oblasti fizike. Jasnih dokaza da je Mileva Marić radila na ovoj teoriji nema osim da je Albert rekao prijateljima da je Mileva radila matematičke proračune u svim teorijama na kojima su zajedno radili.

Osporavali joj to ili ne ostavila je iza sebe trag uporne borbe za obrazovanje i u institucijama koje su tada bile potpuno zatvorene za devojke. Njen proboj, njeno samopozudanje i predan rad bili su kasnije svetionik devojkama da treba da slede svoje snove koje mogu ostvariti uz uporan rad.

Izložba Mileva-mi smo stenaIzložba će trajati tri godine. Autor izložbe je dr Dušan Jovović

Newer Posts
Older Posts