Od tankih niti do nežne čipke
Čipka je prozračna tkanina napravljena od tankog pamučnog konca. Potrebno je mnogo vremena da se ručno izradi čipka i zato se radi samo u malim komadima koji se ističu kao ukras na odevnim predmetima ili predmetima u enterijeru. Danas se izrađuje i nakit od čipke u kombinaciji sa perlama. Atraktivnost i elegancija oduvek su vezani za pojam čipke.
Čipka je nastala u vreme renesanse u zemljama Mediterana i zapadne Evrope. Izrada čipke je ručni rad a proizvod nastaje preplitanjem tankog konca. Konac je najčešće pamučni ali se radi i sa lenenim i svilenim. Postoji mnoštvo industrijski proizvedenih čipki različitih dizajna ali u ovom tekstu fokus je na ručnoj izradi čipke.
Dve tehnike ručne izrade čipke
Postoje dve najvažnije tehnike izrade čipke: čipka na iglu (nastaje šivenjem iglom) i čipka koja se izrađuje pomoću kalema (kalemom se prepliću niti). Čipka na iglu nastala je u pordručju Venecije a čipka na kalem u Belgiji.
U 17. veku čipka je bila obavezna u Evropi, bila je ukras na haljinama, košuljama, kapama, od nje se pravio nakit i mnoštvo ukrasnih detalja koji su ukrašavali sve moguće stvari u enterijeru. Od tog vremena čipka je stalno prisutna u svečanim prilikama: venčanjima, glamuroznim zabavama, raznim prijemima…
Burano – ostrvo čipke
Udaljeno je sedam kilometara od Venecije, čine ga četiri ostrvca povezana mostovima. Žene su na ovom ostrvu od 15. veka ručno izrađivale prelepu čipku. Od 18. veka pa do druge polovine 20. čipka se sa ostrva izvozila i bila izuzetno cenjena.
Danas na ostrvu veoma malo žena ručno izrađuje čipku više zbog očuvanja tradicije ručne proizvodnje čipke. U 19. veku kada se čipka dobro prodavala postojala je Škola umetnosti za izradu čipke koja je 1981. godine postala Muzej čipke. Čipka se izrađuje od belog konca a ostrvo Burano je pored čipke prepoznatljivo po kućama obojenim u intenzivne različite boje. Šarenilo boja na ulicama nasuprot nežnim belim čipkama.
Čipka u Srbiji
U Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije 2022 godine upisana je veština izrade čipke – ojica. Ojica je ukrasna čipka na ženskoj bošnjačkoj narodnoj nošnji. Najčešće se izrađuje iglom za šivenje ili za heklanje a postoji i tehnika izrade sa čunkom. Odevni predmeti koji se ukrašavaju ojicom su marame, haljine, košulje…
Udruženje žena iz Pančeva ’’Panonke’’ pokušavaju da staru tehniku izrade čipke – necanje -uvrste u nematerijalnu kulturnu baštinu. Izrada necane čipke je bila potpuno zaboravljena a obnavlja se tek petnaestak godina unazad.
Kažu da je čipka nastala u vreme renesanse zato što se u to vreme u oblikovanju tekstila težilo jednostavnosti. Danas izgleda da izrada čipke nije uopšte jednostavna i izrađuju se manji komadi koji služe kao detalji koji se uklapaju sa modernim dizajnom odeće.
‘’Dani Isidore Sekulić’’ održavaju se uu junu i traju dva dana svake godine. Od 1967. godine opština Savski venac za najbolju knjigu godine dodeljuje književnu nagradu ‘’Isidora Sekulić’’. Za 2021. godinu nagradu je dobio književnik Jovica Aćin za delo ‘’Banja i druge poslednje priče’’.
‘’…Dole, uistini, ovlada neka zaplašena tama; gore, na nebu, stoji sve što se može nazvati bojom. Nebo pozeleni, zazeleni se u svima zelenim tonovima, recimo, mesečine. Tamo gde se svod dodiruje sa površinom snega, rascvetava se žuta boja, vrelo žuta. Neke nebeske žute lale koje rastu, prelaze postepeno u ružičastu boju, iz ružičaste u modroplavu, iz plave natrag u opšte zelenilo celog neba. A nad svima tim prelazima boja zategla se providna zavesa od srebrne čipke. Sve to, to je sunce, njegova poetska moć. Eno ga tamo udno severa. Ne lopta, nego neka ogromna nebeska tica: glavu zagnjurila u Ledeno more po nebu raširila najlepše perje svoga dugačkog repa.’’
Vida Ognjenović u knjizi Putovanje u putopis poslovno odlazi u Norvešku, živi i radi u Oslu nekoliko godina i u nekom momentu sledi deo staze kojom je Isidora Sekulić putovala kroz Norvešku i o njoj napisala čuveni putopis. Ovo je knjiga odavanja priznanja velikoj književnici za napisan najbolji putopis te davne 1914. godine.
Pored njih niže se nekoliko desetina već viđenih i poznatih slika. Svaka za sebe ili u grupama šalju posebnu poruku. Najviše je radila portrete i pejzaže. Portreti iskazuju svaku osobu na poseban način i to sve do Autoportreta na kome je autorka i sebe prikazala na specifičan način.
Slike i fotografije članova porodice su posebno, nežne, drugačije, prisnije, svetlijih tonova…
Jedan takav podatak za 1882. godinu je: ’’Zakonom o osnovnim školama uvedeno je obavezno osnovno školovanje za svu mušku i žensku decu.’’
Priča ide ovako. Žureći u predvečerje toplog letnjeg dana da stignem do jednog od malo viših vrhova sa strmim usponom nisam odmah pažljivo posmatrala lepotu oko mene. Cilj je bio stići do vrha i tek onda uživati u lepoti okoline.
Pored jezera levo od Kraljevog trga nalazi se Kraljeva česma podignuta u čast kralja Aleksandra I Obrenovića i njegovog boravka na Zlatiboru 1883. godine.
Pogled sa Crnog vrha je božanstven. Planina Zlatibor je ogromna, talasasto se smenjuju viši i niži predeli, jedni kao posebna planina bez ijednog drveta, drugi prošarani sa raštrkanim manjim i većim borovima i treći koji su potpuno obrasli borovima. Postoje predeli u kojima ima bukve, graba, cera, hrasta…
Na vrhu brda je spomenik podignut 1967. godine u znak sećanja na steljane ranjenike tokom Drugog svetskog rata. U dnu spomenika ispisan je stih Vaska Pope iz pesme ‘’Branim’’:
Kada se iz centra krene svaki od puteva vodi do nekoliko skrivenih dragulja na planini ili u njenoj neposrednoj blizini. Neki od njih su: Stopića pećina – poznata po bigrenim kadama, 
Zlatibor ima pravi umetnički dragulj na svom terenu. Sigurna sam da će mnogo turista u svoj program uvrstiti šetnju do nekadašnjeg ateljea slikara Milića od Mačve kada bude otvorena za javnost.
Šum talasa dominira u prostoru gde je postavljena izložba asocira me na reku, veliku reku koja se brzo kreće, koja omogućava čoveku da je koristi za kretanje. Uvek u bilo kom vremenu šum talasa je isti, inspirativan, pokretački a istovremeno i umirujući… Da li to može biti Dunav ili Tisa?
Da li je Mileva bila spremna da se prilagodi? Godine 1896. upisala je matematiku i fiziku na Državnoj politehničkoj školi u Cirihu. Peta devojka u 40 godina upisivanja studenata u ovoj instituciji. Srušila je predrasude ’’da te škole nisu za devojke’’ zahvaljujući podršci roditelja koji su joj omogućili obrazovanje. Na kraju nije diplomirala, ni njene četiri prethodnice takođe nisu diplomirale. Ostaje pitanje – zašto?
Albert Ajnštajn je 1921. godine dobio Nobelovu nagradu za objašnjenje fotoelektičnog efekta i doprinos razvoju teorijske fizike. Novac od nagrade dao je Milevi.
Izložba će trajati tri godine. Autor izložbe je dr Dušan Jovović
Organizovala je Prvu umetničku koloniju u Srbiji i na Balkanu u mestu Sićevo kod Niša. Bila je umetnica koja je donela moderno slikarstvo u Srbiju. Njeni savremenici nisu shvatili tu umetnost i stalno su kritikovali njene slike i njen rad ali ona je imala svoju viziju i nastavila je da stvara u istom maniru.
Bila je jedna od umetica koja je slikala ženski akt bez ulepšavanja ističući da želi da prikaže realnost a ne da je ulepšava.
Kroz svoj rad povezala je tkanje i vez dve najrasprostranjenije veštine ručnog rada. Njihovim kombinovanjem stvorila je svoj umetnički izraz – tapiseriju koju je radila na drugačiji način.
‘’Svako ima pravo da u našem delu vidi ono što mu to delo kazuje…’’, govorila je umetnica. Sugerisla nam je da njenim skulpturama dajemo svoje tumačenje, pronalazimo asocijacije i inspiraciju…
Posebno volim stih:
Pesme koje je pisala bile su prihvaćene i objavljivane u novinama. Napisala je tri zbirke pesama, bila u krugovima književnika sve do smrti oca kada ostaje bez prihoda i doma u Vrdniku. Odlazi u Beograd ali nije dobila podršku za posao od beogradskih bogatih porodica i ubrzo je umrla u bedi.
Mnogo godina kasnije kroz manifestaciju ‘’Jefimijini dani’’ koji se održavaju u Trsteniku odato je veliko priznanje njenom radu.
Žena je glavni lik svih njenih knjiga. Oštro je pisala o neravnopravnom položaju žena u društvu i zalagala se da žene dobiju više prava. Pridružila se Kolu srpskih sestara među prvima a u Balkanskim ratovima bila je bolničarka, kao i slikarke 
Sačuvano je oko 500 njenih karikatura a većina se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.
Slikanje na svili
Pejzaž je takođe bio zastupljen jer je ona prva slikarka koja je u školi koju je vodila sa mužem, uvela plenerizam – odlazak u prirodu i slikanje na otvorenom. 
U Prvom svetskom ratu njen muž Rista Vukanović se razboleo i uz njega u bolnici je negovala i druge ranjenike. Sa vojskom su otišli u Grčku a iz Grčke sa grupom ranjenika u Francusku. Rista je umro 1918. godine u Francuskoj, ona se nakon rata vratila u zemlju. Kuću je prodala. Kasnije je dobila atelje u Kolarčevoj zadužbini i bila nastavnik u Umetničkoj školi.