Home Author
Author

Draganka Mijic

Slikam na svili i pišem tekstove za blog Putem niti. Povezala sam niti sa slikanjem na svili, putovanjima i mestima koja su važna za ručni rad i stvaranje na tekstilu.

Torontalski cilim

Torontalski ćilim

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Krajem 19. i početkom 20. veka na delu teritorije današnje Vojvodine postojala je Torontalska županija. Ćilimi koji su tkani na toj teritoriji nazivani su torontalski i imali su određene specifičnosti. Ove ćilime izrađivale su žene na selu srpske i rumunske nacionalnosti. Srpski su bili najpoznatiji a izrađivani su u Velikom Bečkereku (Zrenjanin), Melencima, Kumanima, Elemiru… Rumunski rađeni u Ečkoj, Uzdinu…

Torontalski ćilim je rađen na horizontalnom razboju tehnikom klečanja. Tkan je od vune sa geometrijskim motivima. (U početku u selima tkalo se na uskim vodoravnim razbojima a veći ćilimi su spajani iz dva dela. Tek sa osnivanjem tkačke škole pojavili su se i široki razboji na kojima su ćilimi tkani iz jednog dela.) U Parizu na izložbi 1867. godine prikazan je ovaj ćilim i bio primećen tako da je na kasnijim izložbama u Evropi bio stalno prisutan.

Torontalski cilim, detaljSlikar Antal Štrajtman bio je profesor crtanja u gimnaziji u Velikom Bečkereku i zaslužan je za osnivanje zanatske škole u ovom mestu. Organizovao je izložbe primenjenih umetnosti i dao veliki doprinos reklamiranju ovog ćilima. Zastupao je mišljenje da su izvorni način izrade i izvorna ornamentika najvažniji za ovaj proizvod.

Pre škole bila su osnovana udruženja za narodnu radinost. Tkačka škola osnovana je u Velikom Bečkereku 1884. godine sa zadatkom da od torontalskog tkanja koje se spontano odvijalo u narodu usmeri ka umetničkoj izradi ćilima ili proizvoda. Štrajtman je bio nadzornik promeniti škole.

Proizvodi koji su rađeni u školi su: tkano platno, peškiri i ćilimi. Škola je uvela pastelne tonove i široki razboj za ćilime. Održavani su tečajevi tkanja od dva-tri meseca. Škola je izlagala svoje proizvode na izložbama.

Detalj sa Torontalskog cilimaZahvaljujući postojanju škole i obukama tkalja koje su rađene u njoj 1894. godine osnovana je fabrika tepiha. Ostaje pitanje kako je fabrika uticala na umetničko tkanje. Dobro ili loše?

Narodni muzej u Zrenjaninu čuva stare torontalske ćilime.

Radionica Šarlote Kovalski i fabrika tepiha u Velikom Bečkereku (1903. godine kupio je Lazar Dunđerski) bili su najpoznatiji po izradi torontalsih ćilima.

Umetnička galerija Nadežda Petrović u Čačku

Umetnička galerija ‘’Nadežda Petrović’’

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Umetnička galerija bavi se izlaganjem i promocijom radova Nadežde Petrović ali i organizovanjem raznih pojedinačnih i kolektivnih izložbi. Kao što je Nadežda u njeno vreme ne obazirući se na kritike stvarala dela savremene umetnosti tako danas Galerije prezentuje savremenu likovnu scenu.

Galerija ‘’Nadežda Petrović’’

Poznata slikarka Nadežda Petrović rođena je u Čačku 1873. godine. U njenu čast jedna galerija osnovana 1961. godine ponela je njeno ime. Umetnička galerija ‘’Nadežda Petrović’’ smeštena je u centru grada u zgradi sivo-plave boje koja je izgrađena 1911. godine, proglašena je za spomenik kulture.

Zgrada u kojoj se sada nalazi Umetnička galerija ‘’Nadežda Petrović’’ sagrađena je za Žensku stručnu školu. Nakon II svetskog rata u njoj je do 1965. godine bila smeštena osnovna škola. Kada su đaci premešteni u drugu školu izvršena je obnova zgrade i ustupljena je Galeriji. Prostor za izlaganje je oko 200 kvadrata i pogodan je za velike izložbe.

Spomen soba Nadeždi Petrović u Galeriji u ČačkuJedna odvojena soba u Galeriji posvećena je Nadeždi Petrović u kojoj su izložene njene slike koje su u vlasništvu Galerije, niz knjiga i publikacija koje su posvećene slikarki. ’’Porodica Nadežde Petrović kroz 19. vek’’ je najnovija objavljena knjiga u izdanju Galerije.

Galerija kao institucija poseduje slike Nadežde Petrović i drugih poznatih slikara (više od 1 000 radova).

Spomenik Nadeždi Petrović

Nedaleko od galerije, ispred gimnazije (škole u kojoj je nekada Nadeždin otac Mita Petrović predavao predmet Crtanje), nalazi se Spomenik Nadeždi Petrović za koji je nacrt uradio vajar Ivan Meštrović kao poklon gradu Čačku.

To je prvi spomenik u Srbiji koji je podignut jednom umetniku – slikaru. Podignut je 1955. godine i za grad je predstavljao vezu sa delima slikarke Nadežde Petrović.

Spomenik Nadezdi Petrovic u CackuNadežda Petrović sa paletom u ruci podseća prolaznike da je umetica koja se istovremeno borila na više frontova života u vreme kada je živela.

Od borbe za priznavanje njenog stila slikanja (stalnim velikim radom i izlaganjem radova) koji je bio novina u tadašnjoj državi i koji sredina nije prihvatila do učestvovanja u tri rata kao bolničarka. I tokom ratova slikala je i fotografisala ljude i predele koji su je okruživali.

Memorijal Nadežde Petrović

Galerija već 62 godine organizuje manifestaciju koja se zove ’’Memorijal Nadežde Petrović’’ a realizuje se u ovoj galeriji. To je Bijenale, svake druge godine mladi umetnici u galeriji Nadežda Petrović prikazuju svoje radove. Od 2000. godine je internacionalnog karaktera.

Umetnička galerija Nadežda PetrovićŽiri nagrađuje najbolje a nagrada uključuje i termin za samostalnu izložbu. Fokus ovog Bijenala je savremeno stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti, sledeće je 2024. godine. Bijenale i cela manifestacija je podsticaj za mlade umetnike da svoje radove daju na žiriranje i pokažu istraživanja i napredovanje u radu tokom godina.

Organizovanje izložbi

Galerija Nadežda Petrović u Čačku je jedna od najstarijih institucija posvećenih umetnosti u Srbiji i više od 60 godina neguje izlagačku delatnost. Pored Bijenala godišnje organizuje još nekoliko velikih izložbi, kolektivnih ili samostalnih. Značajno je njeno postojanje i rad za stanovnike i umetnike Čačka.

Galerija pored programa koje organizuje u svom prostoru u saradnji sa drugim institucijama u celoj zemlji organizuje izložbe i van svog prostora – primer je izložba u galeriji RTS-a u Beogradu u januaru 2023. godine. Bila je to uvodna izložba ,,Nadežda Petrović 1873 – 2023: u susret obeležavanju 150 godina od rođenja” povodom 150 godina od rođenja velike slikarke.

Umetnička galerija Nadežda Petrović, ČačakNa slikarkin rođendan 11. oktobra 2023. godine u Galeriji sa njenim imenom biće otvorena izložba posvećena jubileju 150 godina od rođenja Nadežde Petrović koja je već bila prikazana u Narodnom muzeju u Beogradu. Izložba će trajati do kraja godine.

#

Nadežda Petrović je rođena u Čačku, postojanje Galerije i održavanje Memorijala priznanje za njen celokupan rad. Njena ideja o iznošenju umetnosti u manje sredine pravi je primer koji treba slediti i danas.

Sirmijum i Sremska Mitrovica – preplitanje prošlosti i sadašnjosti

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Nekada Sirmijum danas Sremska Mitrovica, nekada jedna od četiri prestonice Rimskog carstva a danas prelep grad protkan istorijom. Zanimljivo je da je grad u trećem veku imao oko 100.000 stanovnika a danas oko 73 000.

Sirmijum je u periodu od prvog do četvrtog veka nove ere bio sedište rimske provincije Donja Panonija. U njemu su bile smeštene jedinice legionara koje su imale zadatak da štite Rimsko carstvo od varvara. Zbog velike važnosti Sirmijuma za odbranu carstva u njemu su povremeno duže živeli ili boravili carevi. Ovaj period je bio najbezbedniji za grad. U petom veku grad intenzivno napadaju varvarska plemena a 505. godine Avari su ga potpuno uništili.

Tragovi istorije

Martovski sunčan dan, šetam ulicama Sremske Mitrovice ispod kojih se nalaze ostaci velikog rimskog grada Sirmijuma. Tragovi drevnog grada nalaze se na široj teritoriji današnjeg naselja.

Malo hodam kroz Sirmijum malo kroz Sremsku Mitrovicu, prošlost i sadašnjost prepliću se kroz grad.

Iskopine na Žitnom trgu u Sremskoj Mitrovici

Iskopine na Žitnom trgu u Sremskoj Mitrovici

Ostaci tog grada danas se nalaze ispod zgrada, ulica, svuda okolo… Nekoliko mesta je otkopano kao što su Carska palata (250 kvadrata podnih mozaika), deo koji se nalazi u sklopu Muzej sa lapidarijumom, ostaci građevina na Žitnom trgu…

Stručnjaci kažu: Jedini neiskopani rimski hipodrom u svetu nalazi se ispod Sremske Mitrovice.

Zamišljam popločane ulice po kojim su hodali mnogi rimski carevi i vreme kada je grad bio veliki i moćan. Veći nego danas. Marko Aurelije, Dioklecijan, Prob, Domicijan, Maksimilijan, Hostilijan, Konstancije II, Decije Trajan, Gracijan… Neki od njih rođeni su u Sirmijumu i okolini.

Akvadukt i pešački most

U Sirmijumu voda za piće stizala je sa izvora fruškogorskog potoka Vranješ. Akvadukt je bio dug 14 km a njegovi ostaci su porušeni 1908. godine. Zar se moralo sve to porušiti? Ulice u gradu su imale kanalizaciju koja se slivala u reku.

Pešački most u Sremskoj MitroviciU Sirmijumu izgrađen je Artemidin most velika građevina iz tog doba. Na žalost poslužio je, u vreme progona hrišćana, kao gubilište (sirmijumskih svetih mučenika). Po jednom od pogubljenih prvom episkopu svetom Irineju most je nazvan 1993. godine kada je na mestu starog mosta podignut jedan od najdužih visećih pešačkih mostova u Evropi.

Velike kamene latice – fontana ’’Kameni cvet’’

Kamen je previše naglasio latice cveta pa mi se čini da se on pretvorio u ‘’oktopoda’’ koji izranja negde iz dubine mora i moćno pokazuje svoju raskošnu lepotu. Fontana me podsetila da je ovde nekada davno bilo more.

Fontana ‘’Kameni cvet’’ nalazi se u gradskom parku na mestu gde se nekada nalazila ’’carska lipa’’. Puštena je u rad 1. maja 1946. godine. Autor spomenika je arhitekta Irina Nepokojčicka prva žena arhitekta u Sremskoj Mitrovici i član odbora za osnivanje Muzeja Srema.

Kovnica novca

U Muzeju Srema izložene su replike zlatnih novčića i zlatnih poluga koje oslikavaju moć tadašnjih vladara i značaj samog grada (misli se na period od prvog do četvrtog veka nove ere).

Pronađena su 33 zlatna novčića za koje se pretpostavlja da su iskovani za vreme cara Konstancija II (četvrti vek nove ere).

Sirmijumska kovnica novca osnovana je za vreme vladavine Marka Aurelija, livene su zlatne poluge a za vreme Konstancija kovani su samo zlatni novčići. Šest rimskih careva čiji se likovi mogu videti na novčićima rođeni su u Sirmijumu.

Zlatni novčići iz Sirmijuma u Muzeju SremaRimski carevi hodali su ulicama Mitrovice i pitam se kako se desilo da je na kraju sve ostalo toliko nepoznato. Kovnica novca u gradu koja je iskovala blizu pola miliona zlatnih novčića nestala je davno, ali ostaje moje divljenje načinu kako su tada mogli da tako precizno iskuju novac i da sprovedu ceo proces proizvodnje.

Zlatni šlemovi

Tri rimska zlatna šlema koji su pronađeni kod Sremske Mitrovice 1955. godine danas se nalaze u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu.

Carska palata i Muzej Srema

Najveći utisak na mene kao nekog ko je prvi put u gradu ostavili su Carska palata i Muzej Srema (sa dve odvojene zgrade). To su dve tačke u gradu koje obavezno treba posetiti jer se tu mogu videti lepota stvaralaštva, arheologija i naučiti mnogo o istoriji grada.

Carska palata u Sremskoj MitroviciIdući od jedne do druge upoznala sam kako je grad nastao, koliku je važnost imao u prošlosti, koliko je na njegovom tlu bilo važnih ličnosti u rimsko doba ali i istorijske činjenice koje su manje lepe u kasnijem periodu razvoja grada razaranja, obnavljanja i smenjivanje vlasnika osvajača do dolaska u posed Habzburške monarhije i dalji sled događaja preko prvog i drugog rata i stvaranja Jugoslavije.

Zanimljivo mi je da je u jednom periodu Sremska Mitrovica bila u posedu despota Stefana Lazarevića. Kao vazal Ugarske države za zasluge u ratovima od kralja Žigmunda Luksemburškog pored drugih poseda u Ugarskoj dobio je i Mitrovicu.

Sunčani sat iz SirmijumaU Muzeju Srema predstavljeno je stvaralaštvo njenih stanovnika od onih koji su proizvodili zlatni novac u rimsko doba do umetnika koji danas stvaraju. Umetnost i zanatstvo prepliću se iz veka u vek.

Radionica ’’Nebo tka’’

U Sremskoj Mitrovici kod iskopina Žitni trg ušla sam u Radionicu zanimljivog imena ’’Nebo tka’’ i otkrila vekovnu veštinu preplitanja niti na razboju. Umetnica Mirjana Petrović tkanjem povezuje sadašnjost sa precima koji su mnogo više stvarali za razbojem ili sa iglama u rukama. Veza svih njih jesu niti i upotrebni proizvodi koji su od njih nastajali.

Radionica Nebo tkaKao što su stari rimljani u Sirmijumu slagali mozaike kockicu po kockicu tako danas Mirjana slaže šalove  na razboju nit po nit. Ručno tka modne i upotrebne predmete u enterijeru od vune i pamuka.

Ankica Opresnik

Ankica Oprešnik – od grafike do tapiserije

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Bila je jedna od prvih žena grafičara u Jugoslaviji. U svom profesionalnom umetničkom radu akcenat je stavila na grafike, u njima je našla sredstvo najboljeg izražavanja. Malo je umetnika to činilo jer je grafika uvek bila u senci slikarstva i skulpture. Grafika nema unikatnost nego se može otisnuti bezbroj istih dela.

Najviše je radila grafike ali se izražavala i u tapiseriji, slikarstvu, akvarelu…

Od 50-ih do 90-ih godina 20. veka stvarala je velika grupa umetnika koji su u prvi plan stavili izraz kroz grafiku. Na samom početku odmah posle rata, bilo je nekoliko žena koje su izrađivale grafike ali je Ankica brzo ostala sama.

Ankica Oprešnik je 1954. godine bila deo od 23 grafička umetnika koji su izlagali na jugoslovenskom štandu na Bijenalu u Veneciji. Izlagala je i na drugim međunarodnim izložbama.

Grafike i poezija

U fokus svog stvaralaštva postavila je ženu. Stilizovana ženska figura čest je motiv na njenim radovima. Grafike Ankice Oprešnik karakterišu nostalgija, tugu… Neki od naziva grafika su: Sama, Poslednja šetnja, Putevi, Raskrsnica…

Setna poezija proteže se kroz njena likovna dela. Pisala je poeziju koja je dodirivala tugom, u katalozima za samostalne izložbe dodavala je svoje pesme što mi se izuzetno dopada. Reči i slike nosile su njenu istu energiju i zajedno uticale na posetioce izložbi.

Ankica Oprešnik, ’’Jesen u selu’’, ulje na lesonitu u Galeriji Matice srpske

”Ankica Oprešnik, ’’Jesen u selu’’, ulje na lesonitu u Galeriji Matice srpske

Grafika i tapiserija povezane

Tapiserije i akvareli Ankice Oprešnik bili su življih boja. Saradnju sa Ateljeom 61 ostvarila je 1961. godine. Bila je među prvim autorima koji su podržali slikara Boška Petrovića kada je osnovao radionicu tapiserija na Petrovaradinu. Bila je deo početka razvoja Ateljea 61. Izradila je autorske kartone za tapiserije koje su izrađene u ovoj radionici.

Apstrakcija kao tačka kojoj je težila u izradi kartona dala je odlične rezultate na tapiserijama. ’’Praznik u oktobru’’ (294 x 296 cm) iz 1989. godine jedna je od tapiserija.

Kada sam videla njenu tapiseriju ’’Praznik u oktobru’’ u njoj sam pronašla nešto svoje. Dodirnula me i donela mi misli sa kojima smo se povezale. Apstraktni motivi su pronašli svoje značenje u mom svetu i povezali se sa meni znanim motivima i doživljajima.

Kada posmatrač oseti to ’’povezivanje’’ sa izloženim delom umetnik je srećan, ispunio je svrhu stvaranja dela. Takav stav imala je i Ankica Oprešnik.

Završila Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu 1947. a postdiplomske studije 1949. godine. Bila je profesor u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu. Grafike, slikarstvo, akvareli, tapiserija i poezija bili su njeni izrazi kreativnosti.

Pačvork

Pačvork kao oblik kreacije

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pačvork je način povezivanja više komada tkanine različite veličine i oblika. Šivenjem, ručno ili mašinski, spajaju se komadići tkanina od kojih nastaje veći upotrebni tekstilni predmet.

Tehnikom pačvorka mogu se izraditi različiti upotrebni predmeti: prekrivači, jastučnice, zidni ukrasi, torbe, prsluci, suknje, haljine…

Kada se izrađuje prekrivač tehnikom pačvork on ima tri sloja: donji sloj je podloga, srednji sloj je vatelin i gornji vidljivi sloj je pravi pačvork, komadići tkanine ušiveni na različite načine.

Stari Egipćani koristili su pačvork kao i Kinezi i Japanci nekoliko hiljada godina unazad (2000-3000 p.n.e). Najstariji sačuvani komadi su iz srednjeg veka. U Evropi i Americi pačvork se prvo koristio za izradu prekrivača.

Pačvork ušiveni delovi tkanineUmetnici koriste pačvork kao oblik kreacije

Danas u Americi umetnici najčešće koriste nove materijale, seku ih i spajaju kreirajući umetničko delo. Organizuju izložbe i prodaju radove velikim kompanijama.

Pačvork je postao tehnika kojom se stvara umetnost. Materijal sa kojim se izrađuje je posebno tkano pamučno platno iz koga se prilikom sečenja ne izvlače se niti na krajevima i proizvodi se isključivo u širini od 110 cm.

Svako može da radi pačvork od starih materijala koji moraju ispuniti zahtev da su pamučni i da se ne rastežu. Izvorno pačvork je i nastao iz potrebe da se recikliraju oni delovi stare odeće koji nisu bili mnogo ishabani i uništeni.

Crno beli pačvorkPosebna podloga za sečenje materijala, veliki lenjir i sekač obavezni su da bi se materijal mogao precizno iseći. Bilo koja šivaća mašina dobra je za spajanje parčića od kojih će nastati posebne kreacije.

Širom sveta izrada raznih kreacija upotrebom tehnike pačvork postao je hobi kroz koji, uglavnom žene, na kreativan način ispunjavaju svoje slobodno vreme.

Čačak grad kulture za 2023

Čačak – grad kulture za 2023

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Projekat za izbor gradova kulture za svaku godinu u Srbiji inspirisan je manifestacijom Evropska prestonica kulture i to u godini kada je Novi Sad poneo ovu titulu.

Izložba ‘Kolekcija kao ogledalo’’ u Umetničkoj galeriji ‘’Nadežda Petrović’’ otvorena je 02. februara 2023. godine i označila je početak projekta ‘’Čačak – Nacionalna prestonica kulture 2023. godine’’. Izložbu je pripremila galerija Matice srpske iz Novog Sada. Zvanično otvaranje Projekta održano je 21. marta.

Za 2023. godinu Čačak je izabran za grad kulture u Srbiji. Izborom gradova na godišnjem nivou veoma je značajno za svaki grad i okrug jer je to prilika da se pažljivije sagleda situacija u kulturi u tim mestima, da se planski ulaže u određene institucije i da se izaberu i prikažu programi koji će imati dobrobit za sve. Posebno bi trebalo da bude namenjen lokalnom stanovništvu da mu se ponudi više kulturnih sadržaja iz različitih oblasti umetnosti.

Umetnost pribliziti naroduMoto Čačka kao, programa grada kulture je ‘’Čačanska rodna’’ – to je naziv šljive po kome je ovaj kraj prepoznatljiv. Moja prva reakcija bila je: Kakve veze šljiva ima sa kulturom i gde zaboraviše veliku slikarku Nadeždu Petrović koja je rođena u ovom gradu?

Takva pitanja prošla su mi kroz glavu kada sam čula ovaj slogan. Bila sam razočarana što moto nije vezan za stvaralaštvo Nadežde Petrović s obzirom da je ove godine 150 godina od rođenja slikarke a rođena je baš ovde u Čačku.

Organizatori su najavili da je Čačak u pripremama za ovu godinu razvijao nove projekte koje će pod temom ‘’Čačanska rodna’’ prikazati publici u toku 2023. godine. Naziv projekta ima jasnu asocijaciju na rakiju šljivovicu. Sigurna sam da će se većina zapitati: Kakve veze rakija ima sa kulturom? Pa opet isto pitanje: Kakve veze sa kulturom ima rakija?

Ima. Tokom 2022. godine rakija šljivovica je upisana u Uneskov registar na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva. Čačanska rodna je vrsta šljive koja je specifična za ovaj kraj. Ceo proces od sadnje stabla šljive do obrade plodova koji se peku u kazanu i proizvodi rakija je jedinstven. Pečenje rakije je svrstano u stare zanate. Tako je čačanska rodna postala deo kulture.

Nadezda Petrovic, CacakČačak tokom 2023. godine obeležava dva velika jubileja: 150 godina od rođenja slikarke Nadežde Petrović (rođena u ovom gradu) i 60 godina trajanja manifestacije ‘’Disovo proleće’’. Tokom godine biće organizovano više od 400 različitih kulturnih događaja: književne večeri, pozorišne predstave, likovne izložbe, koncerti, filmovi, tradicionalne kulturne manifestacije…

Izborom Čačka za grad kulture sigurno bi bila zadovoljna velika slikarka Nadežda Petrović. To je njen rodni grad koji je prvi u Srbiji sa ovom titulom koja bi trebalo da u budućnosti u Srbiji doprinese većem ulaganju u kulturu u lokalnim sredinama i da se publici ponude kvalitetniji sadržaji širom Srbije. Nadežda Petrović zalagala se u svoje vreme da umetnost i kulturu treba odneti u narod, približiti je svakom stanovniku Srbije a ne da ona bude dostupna samo u većim gradovima.

Kamene skulpture, Olga Jančić

Olga Jančić – skulpture od kamena

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Kamen, mermer, bronza… Skulpture!

Rođena je u Bitolju 1929. godine, Akademiju likovnih umetnosti završila je u Beogradu a specijalizaciju u Majstorskoj radionici Tome Rosandića. Bila je jedan od osnivača grupe ‘’Prostor 8’’ koja je 1957. prva organizovala izložbu na otvorenom, u parku Tašmajdan.

Mnogo je izlagala, samostalno i grupno, dobijala nagrade… Posebno priznanje za njena dela stiglo je 1964. godine kada je britanski istoričar umetnosti Herbart Rid u svoju knjigu ’’Istorija moderne skulpture’’ uvrstio i skulpturu Olge Jančić pod nazivom ’’Udvojeni oblik’’.

Skulpture Olge Jančić Udvojeni oblik i Van težištaSvoja dela poklonila je gradu Beogradu, u Kući legata čuva se oko 100 njenih skulptura.

Apstraktne skulpture

Skulptura ’’Materinstvo’’ je njeno najznačajnije delo po oceni stručnjaka. Simbolizuje ljubav, nežnost i sigurnost, najvažniji odnos majke i deteta. Sve to izrazila je u kamenu bizek.

Skulpture Olge Jančić u kamenu bizekSkulptura Olge Jančić ’’Plod šest’’ nalazi se u Zemunu ispred pozorišta ’’Madlenijanum’’.

Kamen i bronza su dva materijala od kojih je najčešće izrađivala svoje skulpture, pored toga radila je i sa drvetom, aluminijumom i terakotom. Ponekad je radila i u mermeru, jedna od tih skulptura (Jezgro oblika IV) nalazi se u parku u Bukovičkoj banji najvećoj galeriji skulptura u otvorenom prostoru.

Pratiti unutrašnje impulse i biti autentična – tog principa se držala vajarka više od 60 godina koliko je aktivno stvarala.

Govorila je: ‘’Osećanje koje se javlja pri radu u kamenu u momentima dobre koncentracije je čudesno. To je osećaj intenzivnijeg življenja nego u bilo kojoj drugoj situaciji…’’

Kamen – trajnost

Osvojile su me skulpture koje je radila u kamenu i mermeru. Primile su njenu energiju i zrače toplinom. Kamen je hladan ali njene skulpture nisu. Fine linije izvučene u kamenu šalju pozitivnu poruku a zaobljenost skulpture pretvara u blage oblike.

Skulptura Olge Jančić Trinom IIskričave mermerne skulpture koje šire svetlost i belinu protkanu žuto-belim varnicama zadežale su me dugo kraj sebe, one prosto mame posmatrače da ih pažljivije pogledaju i istraže.

Pitam se kako je uspevala toliko godina da stvara u tako teškim materijalima. Kamen i mermer su masivni i hladni a ona ih je pretvarala u tople i blage. Njene skulpture dodiruju dušu, izazivaju divljenje i veliko poštovanje prema umetnici.

Isto osećanje kod mene izazvale su i skulpture od kamena i gvožđa koje je stvarala, takođe, velika umetnica Olga Jevrić. Dve jake žene koje su uspešno oblikovale kamen i otišle u istoriju umetnosti.

Fotografije sam napravila na izložbi ”Olga Jančić – Iskonsko u modernom u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu” .

Bigrene kade u Stopica pecini na Zlatiboru

Stopića pećina – umetničko stvaralaštvo prirode

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Raznobojne tanke krivudave ivice bigrenih kada talasasto se nižu na ’’padini’’ Stopića pećine. Nekoliko redova kada, od prve najdublje na vrhu od sedam metara, ispod krova pećine u kaskadama se spuštaju pa ka potoku koji kroz nju protiče.

Jedinstven pogled u svetu, bigrenih kada u ovom obliku jedino ima u Stopića pećini. Remek delo prirode. Treba ih videti dva puta, kada su prazne ili sa malo vode i kada su prepune pa prelivaju (tada su posebno atraktivne kažu oni koji su ih videli). U julu u njima nije bilo vode i videla sam njihovu esencijalnu lepotu izvajane zidove krečnjaka sa tankim sjajnim ivicama.

Naboranost kada i krivudavost ivica daju im dinamiku pogotovo u ovako velikoj grupi. Najniže kade su najpliće, dubina se povećava kako idemo ka vrhu pećine do koga se penjemo uz veštački postavljene metalne stepenice.

Stalaktiti na vrhu pećine

Do njih se dolazi metalnim stepenicama i nizom platformi za posmatranje cele pećine, stalaktiti su unikatna ’’vajarska dela’’ prirode. Jedan je posebno atraktivan. Veliki, širok spušta se u bigrenu kadu punu vode i duboku sedam metara. Ulazi u vodu oko pola metra i stvara originalnu apstraktnu sliku.

Pecinski nakit - stalaktiti u Stopica peciniOvakvu unikatnu umetnost stvarala je priroda milionima godina. Led svetla u pećini istakla su svu njenu veličinu i dala joj dodatnu atraktivnost. Posmatranje lepote pećine, stalaktita i bigrenih kada uz zvuke muzike Trnavskog potoka koji protiče kroz pećinu daje poseban osećaj.

Vodopad u Stopića pećini

Kao da sva ta lepota nije dovoljna, u jednom delu pećine voda potoka skakuće niz kamenje sa visine od oko 7,5 metra i pravi vodopad. Vodopadi u pećinama nisu tako česta pojava ali Stopića pećina nudi nam i ovu atrakciju. Vodopad se zove ’’Izvor života’’.

Vodopad ''Izvor zivota'' u Stopica pecini

Vodopad je nastao zbog visine pećine i potoka koji na površini pre nego što izbije u pećini ponire, voda se samo spušta niz kamenje i potok nastavlja dalje da teče. Stojim ispred vodopada i slušam ovu posebnu muziku prirode, vode i pećine. Jedinstvena je. Poseban doživljaj!

Ulaz u pećinu

Pećina će svojom veličinom i lepotom učiniti da lako zaboravimo napor koji moramo uložiti da savladamo svih 700 stepenika kojima se jedino stiže do pećine. Sići i popeti se uz toliko stepenika lična je cena da bi videli ovu lepotu prirode.

Ulaz u Stopica pecinu na ZlatiboruUlaz u pećinu je nešto posebno, 35 širine i 18 metara visine! Imponzantan! Stopića pećina je po veličini druga pećina u Srbiji. Veća od nje je samo Resavska. Pećina je duga oko 1700 metara a posetioci mogu videti samo prvih 280 metara.

Dok sam prilazila pećini spuštajući se niz svih 700 strmih stepenika uživala sam u zelenilu i treperenju lišća raznog drveća. Pogled na pećinu sa visine, na taj ’’vajarski’’ rad prirode na steni iznad ulaza dao je prvi utisak grandioznosti. Ovaj utisak ostao je do kraja.

Moć prirode

Pećina je prostrana i visoka, jedinstvena, atraktivna, ostavila je veliki utisak na mene. Stvorila je osećaj moći i lepote koji ima priroda. Doći i pogledati ovu pećinu skrivenu duboko u Zlatiboru vredelo je.

Stopica pecina, bigrene kadeDavnih godina 1909. i 1913. Jovan Cvijić vršio je speleološka istraživanja u ovoj pećini. Za posete pećina je otvorena 2008. godine i predstavlja Spomenik prirode prve kategorije. Nalazi se na oko 700 metara nadmorske visine. Udaljena je od Zlatibora 19 kilometara.

Čipka

Čipka kao ručni rad

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Od tankih niti do nežne čipke

Čipka je prozračna tkanina napravljena od tankog pamučnog konca. Potrebno je mnogo vremena da se ručno izradi čipka i zato se radi samo u malim komadima koji se ističu kao ukras na odevnim predmetima ili predmetima u enterijeru. Danas se izrađuje i nakit od čipke u kombinaciji sa perlama. Atraktivnost i elegancija oduvek su vezani za pojam čipke.

Čipka je nastala u vreme renesanse u zemljama Mediterana i zapadne Evrope. Izrada čipke je ručni rad a proizvod nastaje preplitanjem tankog konca. Konac je najčešće pamučni ali se radi i sa lenenim i svilenim. Postoji mnoštvo industrijski proizvedenih čipki različitih dizajna ali u ovom tekstu fokus je na ručnoj izradi čipke.

Dve tehnike ručne izrade čipke

Postoje dve najvažnije tehnike izrade čipke: čipka na iglu (nastaje šivenjem iglom) i čipka koja se izrađuje pomoću kalema (kalemom se prepliću niti). Čipka na iglu nastala je u pordručju Venecije a čipka na kalem u Belgiji.

Čipka na haljiniU 17. veku čipka je bila obavezna u Evropi, bila je ukras na haljinama, košuljama, kapama, od nje se pravio nakit i mnoštvo ukrasnih detalja koji su ukrašavali sve moguće stvari u enterijeru. Od tog vremena čipka je stalno prisutna u svečanim prilikama: venčanjima, glamuroznim zabavama, raznim prijemima…

Burano – ostrvo čipke

Udaljeno je sedam kilometara od Venecije, čine ga četiri ostrvca povezana mostovima. Žene su na ovom ostrvu od 15. veka ručno izrađivale prelepu čipku. Od 18. veka pa do druge polovine 20. čipka se sa ostrva izvozila i bila izuzetno cenjena.

Danas na ostrvu veoma malo žena ručno izrađuje čipku više zbog očuvanja tradicije ručne proizvodnje čipke. U 19. veku kada se čipka dobro prodavala postojala je Škola umetnosti za izradu čipke koja je 1981. godine postala Muzej čipke. Čipka se izrađuje od belog konca a ostrvo Burano je pored čipke prepoznatljivo po kućama obojenim u intenzivne različite boje. Šarenilo boja na ulicama nasuprot nežnim belim čipkama.

Čipka u Srbiji

U Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije 2022 godine upisana je veština izrade čipke – ojica. Ojica je ukrasna čipka na ženskoj bošnjačkoj narodnoj nošnji. Najčešće se izrađuje iglom za šivenje ili za heklanje a postoji i tehnika izrade sa čunkom. Odevni predmeti koji se ukrašavaju ojicom su marame, haljine, košulje…

Naziv čipkaUdruženje žena iz Pančeva ’’Panonke’’ pokušavaju da staru tehniku izrade čipke – necanje -uvrste u nematerijalnu kulturnu baštinu. Izrada necane čipke je bila potpuno zaboravljena a obnavlja se tek petnaestak godina unazad.

Kažu da je čipka nastala u vreme renesanse zato što se u to vreme u oblikovanju tekstila težilo jednostavnosti. Danas izgleda da izrada čipke nije uopšte jednostavna i izrađuju se manji komadi koji služe kao detalji koji se uklapaju sa modernim dizajnom odeće.

Isidora Sekulić, književnica

Isidora Sekulić – prva žena akademik

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Isidora Sekulić je radila kao profesorka matematike a bila je: pisac, prevodilac, esejista, putopisac, likovni kritičar… Egzistenciju je obezbeđivala radom u školi a nakon tog obaveznog posla živela je svoju književnost potpuno posvećena pisanju.

U Srbiji je bila prva žena akademik i prva žena koja je bila predsednik Udruženja književnika. Nakon Drugog svetskog rata osnovan je srpski ogranak Međunarodne asocijacije pisaca (PEN) a ona je bila jedina žena od osnivača.

Dopisni član Srpske akademije nauka je od 1939., a redovni od 1950. godine. Govorila je šest jezika i bila hrabra žena koja se izborila za svoje mesto u srpskoj književnosti. Odbor Srpske akademije nauka i umetnosti 1993. godine svrstao je Isidoru Sekulić među 100 najznačajnijih Srba.

Iskoračila je na književnu scenu u vreme kada je bilo teško biti žena pisac. Nije ih bilo mnogo, neprestano su napadane i odgurivane, sama su se uporne uspele izboriti da se čuje njihov glas, odnosno pisana reč.

Najznačajnija dela koja je napisala Isidora Sekulić su:

  • Saputnici (zbirka priča – 1913),
  • Pisma iz Norveške (putopis – 1914),
  • Đakon bogorodičine crkve (1919),
  • Kronika palanačkog groblja (1940),
  • Zapisi o mome narodu (1948),
  • Njegošu knjiga duboke odanosti (1951),
  • Govor i jezik  i Kulturna smotra naroda (1956)

Jovan Skerlić, književni kritičar, napisao je kritiku prve zbirke priča Saputnici koja je autorku baš pogodila.  Drugu njenu knjigu Pisma iz Norveške takođe je kritikovao što se pretvorilo u njihovu stalnu netrpeljivost. Inače Isidora Sekulić nije mogla lako da podnese negativne kritike tokom svih godina stvaranja.

U Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković u Beogradu nalazi se legat Isidore Sekulić i njena Spomen-soba. Ovoj biblioteci ostavila je svoje rukopise, sve stvari i svoju ličnu biblioteku. Sobom dominiraju police sa mnogo knjiga. Bilo je to njeno carstvo. Digitalizovano je njenih 216 rukopisa i mogu se javno pogledati na sajtu biblioteke.

Pisma iz Norveške, prvo izdanje, 1914‘’Dani Isidore Sekulić’’ održavaju se uu junu i traju  dva dana svake godine. Od 1967. godine opština Savski venac za najbolju knjigu godine dodeljuje književnu nagradu ‘’Isidora Sekulić’’. Za 2021. godinu nagradu je dobio književnik Jovica Aćin za delo ‘’Banja i druge poslednje priče’’.

Napisala je povodom jedne izložbe belešku o Beogradu. U njoj Isidora primećuje da umetnici ne slikaju Beograd kako zaslužuje. Zapisala je: ‘’…Beograd nije lirski grad. A dela beogradskih umetnika još su uvek najlepša i najraznovrsnija lirikom svojom. Problem je u tom što je Beograd teško savladati i spolja i iznutra. Nema još sinteze u odnosu između grada i njegovih umetnika. Nije se niko, kao El Greko sa Toledom, mistički sporazumeo sa Beogradom o onom što mogu zajednički stvoriti. Otuda umetnici često daju kao Beograd ono što nije Beograd, a od tipova ono što nije beogradski svet. Nikome još, kao El Greku Toledo, Beograd nije postao kosmička vizija. Slikaju ga u vidu neke gluve ulice, detalja periferijskog. A Beograd se umetnički može komponovati samo sa celim visom svojim, i sa celim svojim velikim nebesima, koja su svako predveče ili nebesa nad Golgotom, ili nebesa vaznesenja, ili suda božjeg, ili lepote rajske.’’

Putopis Pisma iz Norveške

Put od Osla do skoro krajnjih naselja na severu Norveške, opisi netaknute prirode, fjordova, snežnih pejzaža, ljudi… Veoma zanimljiv je opis polarne svetlosti koju je videla na krajnjem severu Norveške:

Isidora Sekulić, knjiga Pisma iz Norveške‘’…Dole, uistini, ovlada neka zaplašena tama; gore, na nebu, stoji sve što se može nazvati bojom. Nebo pozeleni, zazeleni se u svima zelenim tonovima, recimo, mesečine. Tamo gde se svod dodiruje sa površinom snega, rascvetava se žuta boja, vrelo žuta. Neke nebeske žute lale koje rastu, prelaze postepeno u ružičastu boju, iz ružičaste u modroplavu, iz plave natrag u opšte zelenilo celog neba. A nad svima tim prelazima boja zategla se providna zavesa od srebrne čipke. Sve to, to je sunce, njegova poetska moć. Eno ga tamo udno severa. Ne lopta, nego neka ogromna nebeska tica: glavu zagnjurila u Ledeno more po nebu raširila najlepše perje svoga dugačkog repa.’’

Putopis kao književni oblik izražavanja uvela je Isidora Sekulić sa knjigom Pisma iz Norveške koja se smatra najboljim srpskim putopisom. Često je išla na putovanja za koja se temeljno spremala čitajući sve što je mogla pronaći vezano za određenu destinaciju. Te pripreme omogućavale su joj da na putu bude pravi istraživač, da dublje posmatra ljude, mesta i prirodu zemlje koju je izabrala da poseti.

Putovanje u putopis

Književnica, Vida Ognjenović inspirisana Isidorinim putopisom ‘’Pisma iz Norveške’’ napisala je knjigu ‘’Putovaje u putopis’’. Citat: ‘’Autorica (misli se na Isidoru Sekulić) u svom romanu istražuje osobene odlike Norveške.  Poredi mitsko nasleđe sa modernim nazorima njenog stanovništva, tražeći korene tog drugog. Otkriva njihove dobre običaje, zablude, teozofski pokret, obožavanje sunca, sklonosti ka putovanju i ljubavi prema snegu, kamenu, vodi i svetlosti za koje ona kaže da su tri čistote, karakteristične za poimanje tog dela sveta.’’

Knjiga Putovanje u putopis, Vida OgnjenovićVida Ognjenović u knjizi Putovanje u putopis poslovno odlazi u Norvešku, živi i radi u Oslu nekoliko godina i u nekom momentu sledi deo staze kojom je Isidora Sekulić putovala kroz Norvešku i o njoj napisala čuveni putopis. Ovo je knjiga odavanja priznanja velikoj književnici za napisan najbolji putopis te davne 1914. godine.

Zanimljiv je doživljaj savremene književnice na nekim istim deonicama puta nakon 100 godina. Koliko god se desio napredak u svim sferama nakon prvog putopisa nije bitan i ovog puta kao i kada je Isidora pisala najbitniji je lični pristup i doživljaj zemlje, prirode i ljudi. Taj doživljaj je uvek drugačiji koliko god ljudi prođe istom stazom.

Isidora Sekulić rođena 16.02.1877. godine u Mošorinu a odrastala u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu, Somboru i Budimpešti. Doktorirala je filozofiju 1922. godine u Nemačkoj (Minhen). Radila je u školama u Pančevu, Šapcu i Beogradu. U Topčiderskom parku u Beogradu 2015. godine podignut je spomenik ovoj velikoj književnici.

Newer Posts
Older Posts