Smederevo je poslednja prestonica Srbije u srednjem veku (1430 godine). U Malom gradu u tek izgrađenoj tvrđavi bio je smešten dvor despota Đurđa Brankovića, kasnije je izgrađen i deo Veliki grad za smeštaj stanovništva. Tvrđava na Dunavu ostala je kao vojni odbrambeni objekat jer ideja da bude grad nikada nije do kraja sprovedena.
Tvrđava
Smederevo je postalo prestonica jer Đurađ Branković, naslednik Stefana Lazarevića, nije mogao ostati u Beogradu koji je morao predati Mađarima. Zato se pomerio 50-ak kilometara nizvodno na Dunavu i tvrđavu smestio na ušću reke Jezave u Dunav. Bilo je to dobro mesto za odbranu sa dve strane zaštićeno rekama a sa treće strane tvrđava je bila obezbeđena sa prokopanim rovom između ove dve reke (Dunava i Jezave).
Gradnja tvrđave tekla je brzo jer je angažovao veliki broj radnika. Žurio je jer je istovremeno gradio i svoj dvor. Bio je to veliki projekat jer u celoj tvrđavi ukupno ima 25 četvrtastih kula, 6 u Malom i 19 u Velikom gradu.
Despot Đurađ Branković pružao je podršku umetnicima tako je na njegovom dvoru stvarana umetnost, pisane su i prepisivane knjige, komponovana muzika…
Karađorđev dud
Karađorđev dud u centru grada je spomenik prirode (star oko 300 godina). Svedok je istorijskog događaja u kome je 8. novembra 1805. godine pod njegovom krošnjom vožd Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka, preuzeo ključeve Smederevske tvrđave. Ključeve je predao dizdar Muharem Guša, turski zapovednik grada Smedereva.
Karađorđe je po drugi put proglasio Smederevo za prestonicu (simbolično).
Zavičajni muzej
Muzej u Smederevu ima najviše izloženih eksponata vezanih za grad kada je bio prestonica.
Smederevo je bilo prestonica u vreme vladavine Đurđa Brankovića (1430) i u muzeju je tom periodu posvećen ceo prvi sprat. Maketa tvrđave dominira središnjim prostorom i bolje ističe njenu veličinu nego što se može sagledati u prirodi. Na maketi je moguće jasno videti njenu prostranost, kule kojih ima mnogo i njen trouglasti oblik. Dvostruku nepravilni trougao vidi se na tvrđavi. Simbol koji sam vezala za Smederevo jeste trougao koji sam našla na tri mesta: mali grad, cela tvrđava i glavni trg. Zanimljivo za to vreme jeste da su kamena đulad korišćena za odbranu tvrđave i uopšte u borbi protiv Turaka.
Esfigmenska povelja važan je istorijski dokument. Đurađ Branković izdao je ovu povelju 1429. godine za manastir Esfigmen, koji se nalazi na Svetoj gori, kao njegov novi ktitor. Povelja je izrađena u manastiru Žiča i zahvaljujući slici, despota Đurđa sa ženom i petoro dece, na njoj sačuvan je njegov lik. Ova povelja je dokaz da je despot Đurađ Branković nastavio tradiciju vladara Nemanjića da grade, obnaljaju i pomažu pravoslavne manastire i crkve.
Zavičajni muzej najviše ima iz istorije do polovine 20. veka. Istorijska, arheološka, etnološka, umetnička i numizmatička zbirka čine ovaj muzej. Eksponati su tematski raspoređeni i uglavnom su pronađeni na teritoriji Smedereva.
Na trećem spratu su predmeti vezani za dinastiju Obrenović, Prvi i Drugi svetski rat i etno zbirka. U okviru etno zbirke nalaze se tekstilni predmeti ukrašeni vezom. Predstavljeni su predmeti iz druge polovine 19. i prve polovine 20. veka. Vez kao oblik umetničkog izražavanja primer je sačuvanih motiva iz tradicije.
U okviru muzeja u prizemlju nalazi se Galerija savremene umetnosti. Na izložbama koje se u njoj organizuju najviše je zastupljeno savremeno stvaralaštvo.
Glavni gradski trg
Glavni gradski trg kao da je preslikana tvrđava jer je u obliku trougla kao i tvrđava. Na trgu nalazi se Spomenik borcima Prvog svetskog rata i Hram Svetog Georgija.
Hram Svetog Georgija je najupečatljiviji i svojom veličinom i lepotom potisnuo je sve ostale objekte u drugi plan. Ovo je treći po veličini hram u Srbiji i nalazi se u centru grada. (Najveći hram u Srbiji je Hram Svetog Save u Beogradu a drugi po veličini je Hram Vaskrsenja Gospodnjeg u Valjevu.) Zidan je od belog mermera, između 1850. i 1854. godine, po ugledu na manastir Manasiju. Ima pet kupola i visoki zvonik. Zanimljivi su stubovi u unutrašnjosti hrama koji daju eleganciju unutrašnjoj arhitekturi.
Gajenje vinove loze
Vinova loza, domaća autohtona sorta, i vino nose naziv ’’Smederevka’’. Blage padine pored Dunava zaslužene su što se u okolini Smedereva još u vreme cara Proba u 3. veku nove ere gajila vinova loza. U okolini grada nalazili su se mnogi vinogradi, posebno je poznat vinograd kneza Miloša Obrenovića (oko vile ’’Zlatni breg’’ koja je danas muzej).
Dunav
Od 588 km toka kroz Srbiju Dunav na teritoriji Smedereva teče u dužini od 25 km. Dostiže širinu od 800 pa na pojedinim mestima čak 1300 metara. Prelep pogled na reku je sa vrha tvrđave. Odatle se može najbolje sagledati njegova veličina i moć.
Dve ade nalaze se u blizini Velika (širina oko 1,2 km, dužina 5 km) i Mala (širina oko 200 m, dužina 1500 m). Ostaje pitanje koliki je njihov turistički potencijal.
Ljiljana Šarac – žena stvaralac iz Smedereva
Čitajući knjigu ‘’Đurđevim stopama’’ čini mi se da su prošlost i sadašnjost mnogo više povezane nego što mislimo. Pojedini znakovi koji se pojave u životu a asociraju na prošlost ostanu neprimećeni ili zaboravljeni. Možda oni imaju poruku koju ne može svako da pročita.
Veliki objekti koji su ostali iza dalekih predaka danas inspirišu istraživače ili ljude koji odluče da to rade za svoju dušu da saznaju što više informacija o tom objektu. O ličnosti koja je gradila taj objekat ili je samo zaslužna što je taj objekat sagrađen.
Upravo je knjiga ‘’Đurđevim stopama’’ priča o despotu Đurđu Brankoviću koji je sagradio Smederevsku tvrđavu. Tvrđava je monumentalna poslednjeg velikog vladara srednjovekovne Srbije Đurđa Brankovića (sin Vuka Brankovića).
Stopama Đurđa Brankovića pisac Ljiljana Šarac vodi nas kroz prošlost i njegov život. Predstavlja njegov životni put i preuzimanje vladarske pozicije, opisuje gradnju Smederevske tvrđave istovremeno priča o Smederevu, gradu jednoj od prestonica Srbije.
Stara priča upotpunjena je sa savremenim obilascima tog istorijskog mesta kroz objektiv aktuelne junakinje. Uspešno su spojene dve priče koje ističu Smederevsku tvrđavu, inspirišu nas da zavirimo u sopstvenu prošlost, da odamo počast našim precima…
Istorija, istorijski značajni objekti važni su za svako mesto, svaki grad. Smederevska tvrđava je zaštitni prepoznatljivi znak grada, mesto koje treba obavezno posetiti kada odete u ovaj grad.
Ljiljana Šarac je rođena u Smederevu. Napisala je pet istorijskih i dva ljubavna romana. Spojila je talenat za pisanje, ljubav prema pisanju i rodni grad na najbolji način. Najnoviji roman ‘’Dok svetac bdi’’ objavila je u 2022. godini.
Ručna izrada tekstila prošla je svoj put od pojedinačne proizvodnje niti i izrade predmeta za upotrebu u porodici do izrade predmeta izvornim tehnikama za prodaju ili iz hobija. Svaki put tekstil je omogućavao ženama da izraze svoje dizajne i da stvore lepe predmete od kojih su neki postajali umetnost. Svaki ručno izrađen predmet je vredan divljenja.
Nekada su žene na selu morale da znaju sve ručne radove jer su same izrađivale tekstilne predmete za svoje domaćinstvo. Žene u gradu više su se bavile ručnim radom iz hobija. I jedne i druge stvarale su predmete zadivljujuće lepote. Danas je bavljenje ručnim radom jedna meditativna aktivnost koja donosi blagodet smirivanja nakon napornog radnog dana.
Rad sa nitima i tekstilom je jedan od najpogodnijih načina čuvanja tradicije jer ona je stvaralaštvo naroda na određenim prostorima. Koliko god da se udubimo u to kako su žene nekada davno stvarale ručne radove uvek će njihova energija i entuzijazam da budu naša inspiracija. Njihovi radovi zaslužuju divljenje.
Predstavljanje ručno rađenih proizvoda javnosti skreće se pažnja, apeluje da se ceni takav rad, da on omogućava opstanak tradicionalnih motiva, podseća na žene koje su u prošlosti stvarale izuizetne predmete…
Galerija Matica srpska – izloženo je 17 slika nastalih između 1921. i 1925. godine nakon prvog Šumanovićevog boravka na usavršavanju u Parizu. 
Zbog boravka Turaka na Balkanu tkalje su lako preuzimale orijentalne motive i mešale ih sa tradicionalnim ornamentima. Njihovim kombinovanjem nastajale su sasvim nove šare koje su vremenom postale originalne pirotske.
Verovatno je prvo mišljenje o poreklu šara na pirotskom ćilimu tačno. Sigurno su postojale vešte tkalje koje su kombinovale više motiva i stvarale jedan novi koji je bio mešavina više njih pa otuda i postoji sličnost. Neprestano su stvarale nove šare, davale su im lični pečat.. Kod novog motiva tkalje bi menjale boje, raspored površina i boja, dodavale nešto svoje… Sve šare su na neki način pirotske jer su mešanjem, dodavanjem i oduzimanjem postajale deo te sredine a određivanjem značenja šare su postale jedinstvene za to područje.
Geometrijski motivi dominantni su na pirotskom ćilimu. Takvi motivi prisutni su još od praistorije, imali su slično značenje u svim situacijama i vremenima. Romb, univerzalni oblik, veoma je zastupljen u pirotskom ćilimu, cik-cak linija takođe…
Možda je sada malo takvih turista koji žele da isprobaju nešto drugačije od onog što rade ali ako bi im se ponudilo nekoliko različitih kreativnih aktivnosti sigurno bi ih bilo više. Turisti koji su zainteresovani za kreativni turizam očekuju da će pronaći emotivni doživljaj na određenoj destinaciji.
U vreme godišnjeg odmora i boravka u nekom turističkom mestu pojedinci žele da nauče specifične veštine iz te zajednice. Žele da se uključe u lokalne radionice i približe se lokalnom stanovništvu. U svemu tome nalaze zadovoljstvo, inspiraciju za svoje radove i emocionalno iskustvo zato žele da se okušaju u određenoj tehnici koju nikada nisu probali.
Bio je praktičan a dodatnim ukrašavanjem pretvoren je u lep odevni predmet koji je kroz vez otkrivao umeštnost devojaka. U prošlosti prema materijalu od koga je sašiven i bogatstvu ukrasnog veza prepoznavao se socijalni status i nacionalna pripadnost vlasnika.
U muzeju ’’Staro selo’’ glavna kuća je iz 1882. godine.
Zgrada sa kačarskom radionicom u kojoj su se pravile kace, kačice…,
U muzeju se organizuju: izložbe, koncerti, radionice, festivali, seminari… Svi zajedno važni su jer obnavljaju interesovanje za očuvanje nematerijalne kulture ovog kraja.
’’Ozon zavičaja’’ – knjiga haiku stihova
U predgovoru knjizi objasnila je zašto se oprobala u ovoj vrsti stiha: ‘’…neka vas ne začudi moj zanos japanskom drevnom poezijom koja je povezala brojne jugoslovenske pesnike, kao kakva politička stranka. Pesnici zaneseni haiku poezijom pokazali su da u mnogima od nas uporedo živi pesnik i slikar, ili vajar i slikar, a često u slikaru živi i latentni muzičar. Mene je metaforična japanska vrsta poezije privukla upravo tom svojom slikovitošću. Pesnik u meni imao je i svog dvojnika slikara, što me je navelo da u mladosti uporedo sa fakultetom pohađam večernje kurseve u Slikarskoj školi, ali je dar pesnika bio jači, izrazitiji pa sam kurseve u Slikarskoj školi napustila.“
Desanka Maksimović
