Zorka Janković je završila nižu školu i dalje se dodatno samoobrazovala. Od 1903. do 1933. godine bavila se književnim radom, pisala je drame i prozu („Gospođa sa zelenom mrenom“ i Dečje duše“).
Bila je i prevodilac (svoj prvi književni prevod objavila je 1903. godine, bile su to „Pesme o pesmi“ od Jovana Jovanovića Zmaja. Prevod je objavljen u bečkom listu „Parlamentar“), urednica u časopisima…
Mnogo vremena posvetila je borbi za ženska prava. Zalagala se da se žene obrazuju i da rade, bila je i oštra prema svim obrazovanim ženama koje nisu više učestvovale u važnim poslovima za narod, pre svega za žene.
Tokom 1911. i 1912. godine u časopisu “Ženski svet” u nastavcima objavljivani su tekstovi Zorke Janković od kojih je kasnije nastala knjiga “Žensko pitanje”.
To je njeno najpoznatije delo iz 1913. godine. Posvećena je položaju žena u prošlosti a posebno u sadašnjosti vremena kada je Zorka pisala ovu knjigu. Pisala je o kulturnim, ekonomskim pitanjima, o organizacijama žena i pokretima u velikim evropskim zemljama. Na kraju u „Pogovoru“ knjige opisala je probleme Srpkinja. Prva je to u javnosti napisala.
U knjizi ona je poručila ženama da se same moraju izboriti za pravo na obrazovanje, rad i uopšte bolji položaj u društvu.
„Što srpska žena do sada nije dovoljno spremna da u velikoj meri sudeluje u narodnim i opštim poslovima, nije li ona tome, umnogome, sama kriva? Srpkinje, prenimo se! Dižimo svoj glas, krećimo u rad.“
Značajno je naglasiti da je Zorka Janković takođe 1913. godine bila saradnica na izradi knjige „Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas“ koju je izdala Jelica Pavlović Bernadžikovska u čast Savke Subotić.
Zorka je za knjigu napisala članak „Pred spomenikom Milice Stojadinović-Srpkinje“.
Značajno je i delo iz 1926. godine „Problem savezništva“ koje se bavi temom umrežavanjem ženskih pokreta.
Članke je prvo objavljivala u časopisima. Kod objavljivanja dela jedno vreme koristila je pseudonim Mira Velikovecka.
Živela je u selu Golubinci nakon udaje i tu je počela da se bavi javnim radom u Dobrotvornoj zadruzi „Srpkinja“. Za izučavanje i beleženje folklornih običaja Srema primer joj je bila Savka Subotić.
Upravo ta aktivnost donela joj je veliko priznanje 1910. godine kada je u Pragu organizovana izložba „Srpska žena“. To je bila izložba posvećena narodnoj umetnosti i kreativnom stvaralaštvu žena u oblasti tekstila, predstavljanju tradicije srpskog naroda kroz radove žena koje su same stvarale. Narodne nošnje bile su prepoznatljivost svakog kraja u kome je živeo srpski narod.
Zorka Janković je bila predstavnica tih svih krajeva gde su živeli Srbi – Kraljevina Srbija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija, Hrvatska i Vojvodina. Svoje iskustvo rada tokom organizovanja izložbe i opise izloženih predmeta dokumentovala je u pismima koje je slala Savki Subotić koja su objavljena su u časopisu „Brankovo kolo“.
Pored Zorke značajne su još dve žene koje su se maksimalno angažovale tokom pripreme i realizacije izložbe: Savka Subotić (borila se za prava žena i očuvanje predmeta od tekstila koje su žene ručno radile) i Jelica Pavlović Bernadžikovska (žena koja je smatrala da su ručni radovi nastali vezom umetnost, na izložbi je promovisala srpske ornamente i vez).
Savez Srpkinja iz Vojvodine i Hrvatske osnovan je 1910. godine u čijem osnivanju je učestvovala i Zorka Janković. Bila je aktivna u Narodnom ženskom savezu Srba, Hrvata i Slovenaca, uređivala novine Glas Narodne ženske zajednice…
Većinu svojih književnih tekstova objavila je u dva poznata časopisa „Brankovo kolo“ i „Ženski svet“.
Zorka Janković rođena je 1870. godine u Berkasovu kod Šida. Živela je u Golubincima, Vojki i Zemunu u koji se preselila nakon prvog svetskog rata. Godina i mesto smrti nije poznato, sigurno je samo da je umrla nakon 1933. godine verovatno u Zemunu.
