Odluka i hrabrost Ksenije Atanasijević da se usudi da odbrani doktorsku tezu i da postane prva žena doktor nauka i profesor na Univerzitetu u Beogradu pretvorili su joj život u stalnu borbu protiv predrasuda, zavisti i zlobe okoline.
Doktorat ‘’Brunovo učenje o najmanjem’’
Zašto se odlučila da piše doktorat pod nazivom ‘’Brunovo učenje o najmanjem’’ kada j studirala filozofiju sa klasičnim jezicima? Možda zato što je putovala po Evropi i proučavala delo Đordana Bruna. Ili što je u njegovom životu prepoznala deo svog (možda je naslutila da će biti proganjana).
U komisiji za odbranu doktorskog rada, pored još četiri profesora, nalazio se i Milutin Milanković. Prilikom odbrane svog filozofskog rada dobila je matematički zadatak iz geometrije vezan za delo Bruna, a branila je doktorat iz filozofije.
Da li je neočekivani zadatak trebalo da bude presudan da ne odbrani doktorat? Verovatno je postavljen sa tim ciljem. Međutim, ona je zadatak rešila i dobila zvanje doktora nauka.
Imala je 28 godina.
Talenat, disciplina i istrajnost doveli su Kseniju Atanasijević do rezultata te 1922. godine kada je postala prva žena u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca koja je doktorirala.
Da je izuzetno dobro obradila doktorsku tezu ubrzo po diplomiranju stiglo je priznanje iz inostranstva. Njen doktorski rad o Đordanu Brunu Enciklopedija Britanika označila je kao važeću literaturu za shvatanje učenja ovog filozofa. Bio je to za nju veliki podstrek da nastavi dalju borbu.
Prva žena profesor na fakultetu u Srbiji
Nakon odbrane doktorata Ksenija je ponovo poželela više nego što je ženi tog doba bilo dozvoljeno – prijavila se da bude profesor na fakultetu. Do tada u zemlji Kraljevini SHS nijedna žena nije bila profesor na fakultetu. Konkurisala je na mesto docenta na fakultetu, dok je čekala odobrenje radila je u gimnaziji, odobrenje je stiglo u oktobru 1923. godine kada je postala docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Kolege su odmah počele aktivnosti da je eliminišu sa fakulteta. Izmišljali su razne priče da je ljubavnica određenih ličnosti. Ogovaranjima i lažnim optužbama iscrpljivali su njenu energiju, pokušavali su da je nateraju da sama odustane od borbe, da se povuče i da bude profesorka u školi što je tada bila najviša pozicija za obrazovanu ženu.
Dr Ksenija Atanasijević, fotografija je javno vlasništvo, preuzeta sa sr.wikipedia.org
Suprotno njihovim željama u periodu od kada je dr Ksenija Atanasijević postala docent tj. od 1923. do 1928. godine napisala je mnogo naučnih studija i nekoliko knjiga. Godine 1928. izabrana je za vanrednog profesora za istoriju filozofije.
Od tog trenutka kolege su nastavile sa jačim pritiscima sa ciljem da sama da otkaz i povuče se sa fakulteta. Služili su se svim mogućim sredstvima čak i lažima: proglasili su je plagijatorom jer za jednu rečenicu u nekom od njenih dela nije bila navela ime autora čija je, navodno, originalna rečenica bila.
Tako je njena karijera krenula ka kraju, iako ta laž nikada nije dokazana, nakon osam godina borbe protiv tih optužbi Ksenija je zatražila penziju, odustala je.
Povlačenje nije njen poraz jer je svojim ostvarenim delima otvorila vrata sledećim generacijama žena da nastave tamo gde je ona zaustavljena. Svojom upornom borbom podstakla je druge žene da se obrazuju i da nastave da se bore da pravo na obrazovanje dobiju sve žene.
Da li je dobila penziju? Tada ne, penzionisana je tek nakon Drugog svetskog rata.
Najneverovatniji je podatak da je njen kolega koji je sa dolaskom komunista na vlast dobio više uticaja, tražio da Ksenija bude streljana. Na sreću, to se nije dogodilo ali je sama činjenica da je univerzitetski profesor tražio tako drastičnu kaznu dokaz velike mržnje prema obrazovanoj ženi, dr Kseniji Atanasijević, koja se prva postala profesor na fakultetu u Srbiji.
Vreme II svetskog rata
Hapsili su je Nemci za vreme II svetskog rata jer je odbila da 1941. godine potpiše ‘’dokument kojim se osuđuje partizanski ustanak u Srbiji’’ kojim su ljudi pozvani na odanost okupatorskoj vlasti. To što nije potpisala, a bila je potpuno sama u okupiranom Beogradu, samo govori o njenoj jakoj ličnosti. Književnica Isidora Sekulić takođe je odbila da potpiše pomenutu apel.
Hapsili su je i komunisti nakon rata, čak je dekan Filozofskog fakulteta predložio smrtnu kaznu. Nije bilo vidljivog razloga za njeno hapšenje pa je iz zatvora izašla ali su njene knjige bile zabranjene. Nije više smela da piše pod svojim imenom i nije smela da drži govore u javnosti.
Posleratno vreme
Zabrana za njene knjige i njen nastup ukinuta je 1952. godine. Dobijala je ponude da bude profesor na fakultetu u inostranstvu ali ih je ona odbijala, ostala je da živi u Beogradu do smrti.
Filozofija je bilo njeno opredeljenje, fakultet i doktorske studije završila je u Beogradu. Talenat i razumevanje filozofije doveli su je do osvajanju najviše titule u toj oblasti.
Imala je 28 godina kada je doktorirala1922. godine i postala prva žena doktor nauka u tadašnjoj državi – Kraljevni Srba, Hrvata i Slovenaca. Sledeće godine pomerala je granice i bila prva žena docent na Filozofskom fakultetu, kasnije je izabrana za profesora.
Svu svoju naučnu građu, ličnu biblioteku i prepisku zaveštala je Muzeju Srpske pravoslavne crkve.
Bila je deo niza žena (Savka Subotić, Jelica Belović Bernadžikovska, Nadežda Petrović, Isidora Sekulić…) koje su se borile da žene imaju pravo na obrazovanje i rad.
Dela
Dr Ksenija Atanasijević je pisala članke, studije, etičke i metafizičke rasprave. Prevodila je klasična filozofska dela Aristotela, Platona, Spinoze, Adlera…
Najpoznatije delo koje je napisala jesu ‘’Filozofski fragmenti I-II’’ (1929-30). Pored njih neka od značajnijih dela su:
- ‘’Brunovo učenje o najmanjem’’, Beograd, 1922;
- ‘’Počeci filozofiranja kod Grka’’, Beograd, 1928;
- ‘’Etika hrabrosti’’, knjigu je priredila Ljiljana Vuletić. U knjizi je 19 eseja i predavanja koje je Ksenija objavljivala u dnevnim listovima.
Citat iz knjige: ’’Za svoj odlazak sa univerziteta imam da zahvalim podmuklim intrigama, prikrivenom univerzitetskom ’’autonomijom’’.
Knjige napisane o Kseniji Atanasijević:
- „Život i misao Ksenije Atanasijević“, Ljiljana Vuletić
- „Elegija o beloj devojčici”, roman, Zoran Penevski
Družila se sa slikarkom Nadeždom Petrović i njenim bratom Rastkom. Nadežda je 1912. godine naslikala portret Ksenije Atanasijević i ta slika danas se čuva u Spomen zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu.
Rođena je u Beogradu 1894. godine i u njemu umrla 1981. u 88-oj godini. Ceo život posvetila je filozofiji, podučavala druge, pisala o njoj i prevodila dela stranih autora.
