Zlatovez je dekorativni vez zlatnim nitima. Koristi se za ukrašavanje odeće više od 2000 godina. U početku koristio se za ukrašavanje crkvenih i vladarskih odora a kasnije i za ukrašavanje narodnih nošnji.
Zlatovez je predstavnik veza po pismu. Kod ove tehnike motivi za vez se iscrtavaju na određenoj podlozi (pamuk ili svila) a zatim se veze po linijama koje daju konture veza ili se zlatnim nitima ispunjavaju iscrtana polja.
Posebno je bio popularan u srednjem veku. Vladarske porodice i crkveni velikodostojnici bili su privilegovani da se oblače u ovako luksuzno ukrašenu odeću. Vremenom su i pojedine bogate porodice mogle sebi priuštiti zlatovez.
U srednjem veku u Srbiji na dvorovima i u crkvenim radionicama rađen je umetnički vez da bi za vreme turske vladavine za Srpkinje zlatovez bio zabranjen.
Kako je i kada postao dostupan običnom narodu? U 19. veku imućnije porodice koristile su zlatovez da izraze svoj prestiž. Zlatovezom su ukrašavali svečanu odeću za posebne prilike. Takva odeća predstavljala je viši materijalni status.
Odeća koja je ukrašena samo zlatovezom bila je luksuzna. Zato je bila namenjena samo za posebne i svečane prilike jer zlatovez nije mogao izdržati česta pranja a niti sa kojima se vezlo uvek su bile skupe.
Zato je zlatovez češće kombinovan sa vezom od pamučnih i svilenih niti samo da doda malo sjaja i otmenosti.
Zlatovez se često radio na podlozi a zatim se prišivao na platno tako je zlatna nit samo na površini rada a na naličju je svilena ili pamučna nit boje zlata kojom je zlatovez prišiven na platno. Danas se zlatovez radi kao običan vez jer su zlatne niti više imitacija zlata a ne od samog zlata i time su pristupačnije.
Najpoznatiji zlatovez jeste rad monahinje Jefimije – ’’Pohvala knezu Lazaru’’. Zlatnim nitima 1402. godine ispisala je molitvu knezu Lazaru na pokrovu za njegove mošti koji je poklonila manastiru Ravanica. Taj rad je monahinju Jefimiju predstavio kao prvu književnicu – pesnikinju i primenjenu umetnicu u srednjovekovnoj Srbiji. Već 50 godina postoji manifestacija ’’Jefimijini dani’’, na kojoj se okupljaju umetnici, koja je posvećena radu monahinje Jefimije.
Četrdeset najboljih godina za zlatovez bile su između 1880. i 1920. godina. Tada je vez zlatnim nitima bio najomiljenija tehnika ukrašavanja ženske odeće.
Narodno stvaralaštvo u oblasti veza veoma je bogato, ali zlatoveza je mnogo manje jer nije bio pristupačan svima. Iako se u Srbiji koristio na celoj teritoriji sačuvanih radova koji su ukrašeni ovom tehnikom je veoma malo.
Krajem 19. veka mesto Melenci kod Zrenjanina bilo je, po zlatovezu, jedno od najpoznatijih mesta u Banatu. Bilo je nekoliko radionica u kojima je izrađivan zlatovez u kojima su radile profesionalne vezilje. Važili su za mesto u kome se radio dobar zlatovez.
Umetničke radionice zlatoveza u Vojvodini imale u svoje ornamente po kojima su vezli ali zanatske radionice i pojedinci su ih kopirali. Tako je došlo do proširivanja – kopiranjem ornamenata koji su potisnuli izvorni srednjovekovni oblik ornamenata i preuzeli primat. Primer za to jesu srpske kape zlatare.
Kapa džega, zlatovez, 19. vek okolina Zrenjanina
Nekada su se zlatne niti za vez izrađivale od čistog zlata, bile su lomljive i zato su se namotavale na svilene niti. Tada su bile spremne za vez. Danas se za vezenje koriste imitacije zlatnih i srebrnih niti i zato je zlatovez jeftiniji i dostupan većem broju vezilja. Iako je i materijal jeftiniji i lakše ga je nabaviti nije se povećao broj žena koje se bave zlatovezom nego suprotno veoma malo žena želi da izrađuje zlatovez. Zašto?
Poslednjih decenija žene koje su vešte u zlatovezu demotivisane su da rade jer ne mogu prodati svoje proizvode i da zarade da bi im zlatovez bio zanat i posao od koga žive. Zato zlatovez ostaje u oblasti hobi aktivnosti. Danas se zlatovez najviše koristi kod izrade i ukrašavanja narodnih nišnji.
Kao kod drugih vrsta ručnih radova i njihove prodaje i zlatovez je ženama teško plasirati na tržište. Ovde je neophodna pomoć države da bi se sačuvala ova tehnika i tradicija ukrašavanja tekstilnih predmeta.
Država može da pomogne ženama koje se bave zlatovezom tako što bi kroz reklame mogućim kupcima bilo objašnjeno da je cilj kupovine ovih proizvoda očuvanje tradicije i same veštine ukrašavanja tekstilnih predmeta.
Bitno je da se kupci podsete da ako kupe ručni vez doprinose očuvanju tradicije. Sa većom prodajom povećaće se broj žena koje se bave zlatovezom i veština će opstati.
Na kraju ostaje pitanje: Da li ručno rađeni proizvodi i dalje mogu naći svoje kupce?
