Kosovski vez je veština, nastao je u srednjem veku na Kosovu ali se vremenom proširio na gradove u centralnoj Srbiji. Najbolje objašnjenje termina ‘’Kosovski vez’’ pronašla sam na izložbi ‘’Kosovski i Šarkoski vez’’ koja je održana u Etnografskom muzeju u Beogradu 1918. godine.
‘’Kosovski vez danas podrazumeva celokupnu vezilačku aktivnost žena, kako tradicionalnu seosku na Kosovu u 19. i početkom 20. veka, tako i praksu nastalu u 20. veku, između dva svetska rata u Vojvodini i u gradovima Srbije, a nastavljenu do današnjih dana.’’
U vreme nastanka bio je veoma zastupljen na srpskom dvoru. Vezom su se bavile sve žene koje su živele na dvoru a dovođene su i devojčice bez roditelja i obučavane za profesionalne vezilje. One su radile vez na odeći i predmetima koje su vladari poklanjali predstavnicima drugih država.
Pored dvorova kosovski vez se radio u manastirima za potrebe crkve. Poznata je monahinja Jefimija koja je izvezla pohvalu knezu Lazaru 1389. godine. Na crvenoj svili zlatnim i srebrnim nitima izvezla je tekst kojim se obraća knezu Lazaru da spase srpski narod.
Kosovski vez se radio kao dekoracija na odeći. Izvorni oblik kosovskog veza nalazi se na rukavima košulja u vreme kada se odeća izrađivala od prirodnih materijala. Ženske svečane košulje sa Kosova bile su bogate vezom i raznovrsnim ornamentima pa su čak dobijale imena po ornamentima ili po mestima njihovog nastanka. Žene i devojke ukrašavale su svoje košulje za svečane prilike. Crvena boja niti na podlogama prirodnih boja izražajna je i ističe odevni predmet.
U kosovskom vezu prepoznatljivi su srpski srednjovekovni motivi. Po tehnici i ornamentima ovaj se vez razlikuje od običnog veza. Ornamenti su kopirani i većina vezilja trudila se da motivi ostanu isti ali vremenom su ipak na neki način izmenjeni. Primer su boje koje su postale jače a ne blage kao one kada se radio izvorni kosovski vez i kada se nit bojila prirodnim bojama koje su imale mirniji ton.
Između dva rata kosovskim vezom bave se žene koje žive u gradu. Pored veza na odevnim predmetima kosovski vez se koristi za ukrašavanje predmeta od tekstila u enterijeru kao što su stolnjaci, jastuci… Taj oblik primene kosovskog veza na neki način, spašava ovu vrstu veza od zaborava. Doprinosi njegovom širenju po centralnoj Srbiji i Vojvodini. Najveći broj sačuvanih primeraka kosovskog veza rađeni su između dva svetska rata.
Vremenom izvorni kosovski vez se menjao. U početku, u srednjem veku, vezom su se bavile žene na dvorovima, imale su kvalitetan materijal za rad i stvarale su umetnički vez. Kasnije kroz vekove vez je najviše rađen u seoskim sredinama za ukrašavanje odeće i drugih tekstilnih predmeta za sopstvene potrebe.
Ne bavim se društvenim i političkim prilikama u vremenu kada se intenzivno stvaralo u kosovskom vezu nego me zanima samo praktični deo kosovskog veza, dekorativni element koji opstaje kao ukras na tekstilnim predmetima. Međutim, upotreba crvene boje je simbol koji se ne može zanemariti kao i motiv kosovskih božura.
Sledi pitanje: Da li je kosovski vez samo ukras ili ima dublje značenje? Za mene u toj vrsti veza postoji dublje značenje, u pozitivnom smislu da su stara predanja, mitovi i legende omogućili da se dugo sačuva izvorni oblik stvaralaštva u ovoj veštini.
Pojavom sintetičkih materijala postepeno nestaje tradicionalni način odevanja, smanjuje se potreba za vezom jer su novi materijali bili dostupni svima. Vez je tada potisnut na marginu, vezle su samo žene koje su u kosovskom vezu videle umetnost. Upisan je na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije (2012) i postao je način kreativnog izražavanja pojedinca.
Kosovski vez je deo primenjene umetnosti, a primenjena umetnost je deo koji živi u upotrebnim predmetima zato je vez važan kao oblik izražavanja. Vez pruža lepotu umetnosti u svakodnevnom životu i u svečanim prilikama.
Danas je ova tehnika veza malo zastupljena uglavnom se radi u udruženjima (starih i umetničkih zanata…) gde se obukama pokušava povećati broj žena koje rade kosovski vez ali i da se očuva njegova tradicionalna vrednost. Očuvanjem kosovskog veza čuva se i tradicija srpskog naroda.
