Kulturna stanica Svilara je deo industrijskog nasleđa koji se odlično uklapa u novu okolinu. Dragocena kao podsetnik na vreme kada je proizvodnja svile bila u velikom usponu u Novom Sadu i uopšte u Vojvodini.
Visoki dimnjak od cigle mi je orijentir i vodič na putu do Kulturne stanice Svilara. Presijava se na blagom septembarskom suncu dok prilazim obnovljenoj zgradi nekadašnje svilare. Nekada se na ovom mestu odmotavale niti sa kokona i proizvodila svila a danas je to mesto za kreativno stvaranje i uživanje u umetnosti.
Objekat u kome se nalazi Kulturna stanica Svilara je jedini od svih objekata kompleksa svilare koja se nalazila na istom mestu koji je sačuvan do danas. Veći deo objekata svilare je sedamdesetih godina porušen a na te delove izgradili su stambene zgrade. Ipak ovaj objekat koji je ostao svedočiće o vremenu kada se u Novom Sadu proizvodila svila.
Kulturna stanica Svilara sa muralom na susednoj zgradi, Novi Sad
Izvorni izgled jedine preostale zgrade svilare je i sačuvan maksimalno a dimnjak u potpunosti. Između njih dozidani su novi niski objekti koji sada zajedno čine jednu celinu. Dimnjak je deo koji daje poseban šarm ovom prostoru jer odmah otkriva da se radi o starom objektu sa bogatom istorijom koji je obnovljen za nove prilike i događaje.
Stari objekti koji su obnovljeni imaju posebnu energiju, imaju priču iza sebe. Svilara isto tako ima priču koja počinje davne 1770. godine. Osnovana je kao depo za skupljanje kokona (svilenih čaura) iz kojih se odmotavala svilena nit.
Bila je to prva svilara u Novom Sadu a smatra se i prvom državnom fabrikom tekstila u Vojvodini. Uvek je bila u vlasništvu države.
U početku u svilari je samo vršeno prikupljanje čaura i odmotavanje svilene niti sa kokona. Nakon desetak godina podignut je magacin i nabavljena vretena i započeto predenje svilene niti. Sa razvojem mašina nabavljena je parna mašina za predenje što je olakšavalo proizvodnju. U toj fazi svila je bila samo delimično obrađena – kao nit. Za dalju obradu izvozila se najviše u Beč.
Prilikom granatiranja Novog Sada sa Petrovaradina 1849. godine svilara je gotovo u potpunosti izgorela. Brzo je na istom mestu izgrađena nova koja je uspešno radila i opstajala godinama.
Između dva svetska rata svilara je radila punim kapacitetom i proizvodila najviše svile od svog nastanka. To je bio period kada se u svilarstvo ulagalo mnogo i proizvodnja svile bila je na svom maksimumu.
Nakon drugog svetskog rata mašine koje su bile nestale tokom rata pronađene su i vraćene i svilara je nastavila proizvodnju. Od 1947. godine svilara je radila pod imenom Vojvođanska industrija svile da bi šezdesetih godina postala deo Novosadskog tekstilnog kombinata u koji je integrisana kompletna novosadska tekstilna industrija. Ovaj kombinat sedamdesetih godina menja ime u Novosadsku industriju tekstila. Proizvodnja svile postaje sve manja da bi na kraju prestala. Nakon toga sledi rušenje dela svilare i gradnja stambenih objekata. Ono što je preostalo od svilare jeste sadašnja Kulturna stanica.
Iako je posleratna vlast želela da ubrza razvoj industrije u zemlji proizvodnja svile nije održana na predratnom nivou kada je tadašnja Jugoslavija bila peta u svetu po proizvodnji svile.
Zašto je došlo do gašenja proizvodnje svile?
Kulturna stanica Svilara, Novi Sad
Kulturna stanica Svilara otvorena je u oktobru 2018. godine. Namenjena je održavanju kulturnih događaja. Nije stalno otvorena nego samo kada se neki događaj predstavlja ili odvija.
Preko puta Kulturne stanice Svilara na zidu zgrade nalazi se oslikan mural posvećen svili koji dopunjuje ambijent. Ističe se kineska poslovica koju je voleo Mika Antić i koji ju je stavio u svoju pesmu ‘’Mogućnosti’’. Velikim slovima ispisano je: ‘’Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu’’. Rečenica smiruje akcenat je na strpljenju i vremenu kao čekanju.
Mural posvećen svili
Ovako Mika Antić počinje pesmu ‘’Mogućnosti’’:
‘’Staviš li težak teret na pleća, hodaćeš posrćući celo jutro. Ako ga odbaciš, odlepršaćeš stopalima.
Isto je tako i sa težinom saznavanja.
Gomila prolećnih paukova se grohotom smejala dok je, nošena vetrom, slušala kinesku poslovicu: “Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu.”
Pa evo, rekoše oni, mi svakog trena možemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.
Kako objasniti prolećnim paucima da nije važno plesti i ukrašavati vazduh lepotom svoga tkanja? Važna je upotreba niti.
Još nisam nosio košulju od paukove svile.’’
Pogled na Kulturnu stanicu Svilara
Na spoju novih zgrada Kulturne stanice Svilara sačuvan je, ostao je dimnjak koji dominira i to je deo koji jasno podseća da je tu bila svilara. S obzirom da je ostatak svilare bio totalno urušen i morao biti potpuno obnovljen dimnjak je sačuvao stari duh. Obnovom ostataka zgrade svilare sačuvano je staro i dodato novo koje se uklopilo u nešto što će budućim generacijama ostaviti priču o svilari. Svilara je ostavila svoje niti da se buduće generacije povezuju sa njom.
