Milica Stojadinović Srpkinja rođena je 1828. godine u Bukovcu kod Novog Sada. Živela je u Vrdniku i Beogradu. Bila je prva Srpkinja koja se posvetila pisanju. Pisala je poeziju i prozu, bila prevodilac, skupljala narodne umotvorine i pesme. Govorila je četiri jezika: nemački, francuski, italijanski i slovački.
Njeno ime u pesništvu i književnosti svrstava se odmah iza imena monahinje Jefimije koja se smatra prvom srpskom književnicom. Milica Stojadinović je stihovima izrazila lepotu Fruške gore a zbog njene lepote i velike ljubavi prema prirodi zvali su je ’’Vrdnička vila’’.
Miris fruškogorskih lipa podsećaju na lepu pesnikinju koja je svoju energiju uložila u rodoljubive pesme koje je posvetila svom narodu. Najviše je volela književnost, želela je potpuno da joj se posveti a borila se sa mišljenjem ljudi u malom mestu koji su je smatrali čudakinjom.
Bila je obrazovana, neprestano je učila i tragala za znanjem, pisala dnevnik ’’U Fruškoj gori’’ još davne 1851. godine, pisala pesme, divila se Njegošu i Vuku Karadžiću, težila da svojim rečima ostavi trag u srpskoj istoriji i književnosti, borila se da žene dobiju pravo na obrazovanje, pisala o Beogradu kada je bio rat sa Turcima…
Za ženu iz tog vremena učinila je mnogo. Sigurno bi učinila i više da splet istorijskih okolnosti nije u par godina odveo u smrt mnogo ljudi koji su je podržavali: kneza Mihaila, Vuka Karadžića, Ljubomira Nenadovića, Jovana Steriju Popovića…
Najteži udarac bila je smrt njenog oca. Nakon njegove smrti ostaje bez porodičnog doma i vinograda. Odlazi u Beograd na poziv mitropolita Mihaila i nada se da će dobiti podršku beogradskih bogatih porodica ali nije je dobila.
Tužna zbog smrti ljudi koje je volela i koji su voleli nju, slomljena zbog izgubljenog porodičnog doma u Vrdniku obrela se u gradu koji je nije prihvatio i prestala je da stvara. Nekoliko godina od dolaska umire u samoći i velikoj bedi. Iza ove priče nameće se pitanje: Kako je to moguće?
Višu devojačku školu završila je u Petrovaradinu. Stalno se sama obrazovala učula jezike i proučavala književnost. Bila je cenjena u književnim krugovima. Poznavala je književnost i posebno cenila Njegoša i Branka Radičevića.
To je vreme kada je bilo veoma malo obrazovanih žena. Ona je bila kćerka sveštenika što joj je otvorilo mogućnost školovanja a bila je izuzetno talentovana jer je već sa trinaest godina objavila prvu pesmu.
Napisala je dnevnik ’’U Fruškoj gori’’ izdala ga u tri sveske, pesme… Družila se sa Minom Karadžić, bila saradnica Vuka Karadžića kome je prikupljala materijal narodne umotvorine i narodnu poeziju, on je zvao ’’moja kći iz Fruške’’. Pomogao joj je da objavi prvu knjigu pesama i savetovao da novac koji je zaradila od nje uloži u objavljivanje druge knjige pesama.
U Beogradu su je dočekivali književnici sa velikim uvažavanjem, pisali su joj pesme i ona njima, družili su se… Knez Mihailo bio joj je prijatelj i pokrovitelj. Često je boravila na dvoru kao njegov gost. Knjeginja Julija supruga kneza Mihaila poklonila je Milici zlatni broš kao nagradu za njeno stvaralaštvo.
Pisala je rodoljubive pesme i objavljivala u najpopularnijim književnim časopisima tog vremena i svom imenu dodala Srpkinja. Objavila je tri knjige pesama. Bila je prva žena ratni reporter.
Reportažu iz Beograda kada je bio u ratu 1862. godine objavila je pod naslovom ’’Srce i barikada’’ i time je postala prva žena ratni reporter među Srbima. Pred kraj života došla je u Beograd i ubrzo umrla 1878. godine.
Kod manastira Vrdnik 1912. godine podignut joj je spomenik a 2009 premešten je u portu manastira. Na njenoj rodnoj kući u Bukovcu nalazi se spomen ploča.
Milica Stojadinović Srpkinja, fotografija je javno vlasništvo, preuzeta sa sr.wikipedia.org
Književni susreti ‘’Milici u pohode’’ održavaju se u oktobru od 1975. godine u Bukovcu njenom rodnom mestu, Novom Sadu i Vrdniku. Književna nagrada ‘’Milica Stojadinović Srpkinja’’ dodeljuje se od 1994. godine koja se od 2009. godine dodeljije isključivo pesnikinji za objavljenu knjigu između dve manifestacije i to na srpskom jeziku.
Objavila je sledeće knjige: ‘’Pesme M.S. Srpkinje’’ (1850, 1855 i 1869) i prozu u formi dnevnika ‘’U Fruškoj gori 1854.’’ u tri sveske (1861, 1862 i 1866).
Milica Mićić Dimovska napisala je roman o Milici Stojadinović Srpkinji pod nazivom ‘’Poslednji zanosi Milice Stojadinović Srpkinje’’.
Pored kuće u Vrdniku postoji tabla koja obaveštava da je u toj kući živela književnica Milica Stojadinović Srpkinja. Kuća je proglašena za spomenik kulture od izuzetnog značaja.
Za samo 50 godina prešla je trnoviti put umetnosti – od izuzetno poštovane do potpuno zaboravljene pesnikinje.