Zubun je dugi prsluk bez rukava ukrašen vezom i crnim gajtanima, sa prednje strane je razrezan i ne zakopčava se. Pravili su se duži i kraći, potpuno ukrašeni i veoma malo ukrašeni, u svakom slučaju zubun je odevni predmet koji je vidljiv i nošen u svakoj prilici zato je pažljivo ukrašavan.
Razni su opisi za zubun kao što su: ‘’svečana ženska haljina bez rukava’’ ili ‘’prsluk sa prednje strane otvoren’’. Opredelila sam se za jednostavnije značenje, zubun je duži prsluk bez rukava i sa prorezom napred koji se ne zakopčava.
Zubun je napravljen od sukna i najčešće je bele boje. Najviše su ga nosile žene. Sukno je tkanina od vune domaće izrade – vuneno platno se prvo tkalo a zatim odnosilo na ‘’valjanje – omekšavanje grubih vunenih materijala’’ u ‘’vodenice valjarice’’ takođe tanje sukno ‘’valjale’’ su žene u svom domaćinstvu.
Pored jeleka zubun je deo nošnje koji je bogato ukrašen. Raskošno je ukrašen sa prednjeg i zadnjeg dela i to ornamentima i drugim motivima veza najčešće nitima crvene boje. Pored crveno-bordo niti vezeni su ili našivani i nitima drugih boja: crnom, zatim ponegde i u manjoj količini sivom i plavom, narandžastom, braon… Ivice su obrađene sa gajtanom ili čojom.
Bio je praktičan a dodatnim ukrašavanjem pretvoren je u lep odevni predmet koji je kroz vez otkrivao umeštnost devojaka. U prošlosti prema materijalu od koga je sašiven i bogatstvu ukrasnog veza prepoznavao se socijalni status i nacionalna pripadnost vlasnika.
U 19. i prvoj polovini 20. veka zubun je bio odevni predmet koji se nosio svakodnevno. Obavezan je u srpskoj ženskoj narodnoj nošnji.
Olga Benson, ruska slikarka, kao saradnica Etnografskog muzeja naslikala je većinu zubuna iz kolekcije u muzeju. To su akvarel crteži. Obilazeći predele u Jugoslaviji ona je crtala i slikala narodne nošnje i posebne detalje koje je videla na terenu. Njeni crteži danas su dragoceni jer prikazuju izvorne predmete.
Kako je i kada postao dostupan običnom narodu? U 19. veku imućnije porodice koristile su zlatovez da izraze svoj prestiž. Zlatovezom su ukrašavali svečanu odeću za posebne prilike. Takva odeća predstavljala je viši materijalni status.
Četrdeset najboljih godina za zlatovez bile su između 1880. i 1920. godina. Tada je vez zlatnim nitima bio najomiljenija tehnika ukrašavanja ženske odeće.
Kao kod drugih vrsta ručnih radova i njihove prodaje i zlatovez je ženama teško plasirati na tržište. Ovde je neophodna pomoć države da bi se sačuvala ova tehnika i tradicija ukrašavanja tekstilnih predmeta.
Kosovski vez se radio kao dekoracija na odeći. Izvorni oblik kosovskog veza nalazi se na rukavima košulja u vreme kada se odeća izrađivala od prirodnih materijala. Ženske svečane košulje sa Kosova bile su bogate vezom i raznovrsnim ornamentima pa su čak dobijale imena po ornamentima ili po mestima njihovog nastanka. Žene i devojke ukrašavale su svoje košulje za svečane prilike. Crvena boja niti na podlogama prirodnih boja izražajna je i ističe odevni predmet.
Između dva rata kosovskim vezom bave se žene koje žive u gradu. Pored veza na odevnim predmetima kosovski vez se koristi za ukrašavanje predmeta od tekstila u enterijeru kao što su stolnjaci, jastuci… Taj oblik primene kosovskog veza na neki način, spašava ovu vrstu veza od zaborava. Doprinosi njegovom širenju po centralnoj Srbiji i Vojvodini. Najveći broj sačuvanih primeraka kosovskog veza rađeni su između dva svetska rata.
Ne bavim se društvenim i političkim prilikama u vremenu kada se intenzivno stvaralo u kosovskom vezu nego me zanima samo praktični deo kosovskog veza, dekorativni element koji opstaje kao ukras na tekstilnim predmetima. Međutim, upotreba crvene boje je simbol koji se ne može zanemariti kao i motiv kosovskih božura.
Kosovski vez je deo primenjene umetnosti, a primenjena umetnost je deo koji živi u upotrebnim predmetima zato je vez važan kao oblik izražavanja. 
Mnogi osporavaju da je vez umetnički ili stari zanat nego ga svrstavaju samo u domaću radinost. Ipak…
