Ubrzano razvijanje zemlje posle drugog svetskog rata stvaralo je entuzijazam i tada je izgledalo da je sve bilo moguće. Energija tog perioda bila je ohrabrujuća i motivišuća za pojedince koji su imali velike ideje i ličnu snagu.
Dobrila Smiljanić je bila jedna od njih. Ona je u selima Zlatibora počela od nule a razvila je uspešan koncept rada, stvaranja ručno pletenih džempera i njihovog plasmana na tržište. Kada je stigla u siromašna sela njena vizija bila je dovoljno velika koju je mogla da prati. Vredne pletilje pratile su je u svom stvaranju najbolje što su mogle. Zajedno stvorile su veliki brend ručno pletenih džempera ’’Sirogojno’’
IDEJA
Davne 1962. godine nastala je ideja da se u selu Sirogojno osnuje Poljoprivredna zadruga sa ciljem da se zaustavi ili barem uspori odlazak seoskog stanovništva u grad ili inostranstvo. U okviru zadruge formirana je ‘’Zlatiborka’’ pogon za domaću radinost. Od 1969. godine ovaj pogon izdvaja se iz Zadruge i pripaja ‘’Inetrexport’’-u iz Beograda. U budućnosti menjala je nazive, pripajana drugima, postajala samostalna… Suština je da je ‘’Zlatiborka’’ startovala u veoma skromnim uslovima za rad i razvoj.
Zašto pletenje? Zato što je u toj sredini bilo materijala za rad – vune, sve žene u selima u to vreme znale su da pletu i imale višegodišnje iskustvo jer su za svoja domaćinstva same plele zimsku odeću (džempere, prsluke, kape, šalove, čarape…). Pletenjem kod kuće mogle su lako uskladiti sa poslovima koje su imale u domaćinstvu.
REALIZATORI IDEJE
Kreatorka Dobrila Smiljanić
Dobrila Smiljanić dolazi u Sirogojno da u Zadruzi organizuje izradu i prodaju ručno pletenih vunenih džempera. Prvo organizuje obuku pletilja radi unapređenja njihove veštine pletenja, svi radovi morali su biti ujednačeni jer su se radili za prodaju na tržištu. Rezultat obuke bio je da dvadesetak pletilja kreću da pletu džempere od vune zlatiborskih ovaca.
Nakon realizacije nekoliko radova zaključuju da su džemperi grubi jer je vuna oštra. Nastavljaju da rade sa onim što imaju i koriste istu vunu za pletenje sve dok, nekoliko godina kasnije, nisu organizovali nabavku bolje vune iz uvoza, sa Islanda. Vuna sa Islanda bila je mekša, od nje pletu džempere koji su prijatniji za nošenje. Dobrila je organizovala reviju i prodaju tih džempera. Kada su prve pletilje isplaćene sve više je dolazilo novih. Plele su džempere koji su izlagani na sajmovima mode u zemlji i svetu.
Ona je crtala motive koji su na džemperima. Bili su to zlatiborski pejzaži, cveće i plodovi iz prirode veselih boja. Motivi su nastali pletenjem nitima različitih boja ili su vezeni, naknadno je pleteni džemper ukrašavan vezom vunenim nitima. Veliki uspeh dostigli su ti džemperi iz Sirogojna a najzaslužnija za njihov nastanak je Dobrila Smiljanić koja ih je osmišljavala. Uskladila je prirodu i lepotu ručnih radova. Ostvarila je svoju viziju i motivisala je nekoliko hiljada pletilja da zajedno sa njom stvore veliki brend ručno rađenih džempera.
Pletilje
U periodu najvećeg uspona oko 2 000 pletilja plelo je vunene džempere po nacrtima kreatorke Dobrile Smiljanić. Projekat zadržavanja stanovništva u selu i njen rad sa ženama, odnosno usavršavanje rada koji su one već poznavale, pletenje ispunili su prvobitna očekivanja. I više od toga stvorili su i vinuli visoko jedan brend na svetsko tržište. Žene koje su stvarale ručne radove od vune za sebe i domaćinstvo izašle su na tržište, pod rukovodstvom kreatorke Dobrile, i dobile priznanje za njihovu veštinu.
PROIZVOD I PRODAJA
Rezultati veštih ruku pletilja bili su topli, lepi i praktični džemperi. Vremenom su počele da pletu jakne pa i kapute. Svi radovi bili su prepoznatljivi jer su ukrasne šare bile motivi iz prirode i sa Zlatibora.
Početkom sedamdesetih godina džemperi iz Sirogojna prodavali su se u većim centrima u Jugoslaviji zatim su izašli iz tih okvira i osamdesetih otišli u Pariz, Njujork, Tokio…
Džemperi su se dobro prodavali sve do 90-ih godina kada je zbog sankcija i ratova sve zaustavljeno.
Šta je to što im je donelo uspeh? Ručno rađen praktičan proizvod, lepog izgleda, od kvalitetnih materijala, način plasiranja na tržište…
ZAUSTAVLJEN NAPREDAK
Ideju koja je realizovana i dala odlične rezultate uništile su sankcije i ratovi devedesetih godina. Tih godina pojavile su se kopije zlatiborskih džempera, onemogućen je njihov izvoz…
Firma je 1998. godine privatizovana i postala Sirogojno Style koja i dalje prodaje proizvode koji nastaju pletenjem. Džempere pletu žene iz okolnih sela.
Direktor kompanije Rade Ljubojević, nekada član Dobrilinog tima, želeo je da firma i dalje traje i da joj vrati nekadašnji sjaj. Znak Sirogojno i znak islandske vune zaštićeni su i oni su pokazatelji njihovih džempera.
DVA MUZEJA U SIROGOJNU
Muzej pletilja u Sirogojnu posvećen je ženama stvaraocima ručno pletenih zlatiborskih džempera koji su šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina bili brend čiji su se proizvodi prodavali širom sveta. Igle i vunene niti za pletenje je sve što im je trebalo. Stvarale su unikatne radove. Takođe u Muzeju prati se potpuna priča od početka nastajanja džempera do danas. Kreatorka Dobrila Smiljanić zauzima počasno mesto jer je ona bila vodilja pletiljama. Jedinstven muzej koji je nastao zahvaljujući kompaniji Sirogojno Style.
U Sirogojnu se nalazi i čuveni muzej – Muzej na otvorenom Sirogojno – staro selo sa zlatiborskim brvnarama koje su svedoci karakterističnog stila gradnje.
Da bi pleteni odevni predmeti bili bogato ukrašeni koriste se šeme za pletenje (mustre). Izbor šeme za pletenje određuje koliko će predmet biti složen za rad. Osobe koje pletu po već postojećim šemama čitaju šeme i svojim umećem izrađuju određen predmet.
Pitam se: Koliko je veštoj pletilji trebalo vremena da isplete jedan par čarapa? Kako su pratile šeme po kojima su plele čarape? Koliko je trebalo koncentracije u radu? Da li se danas negde izrađuju ili su sada postale muzejski primerci?
Na izložbi predstavljeno je dvopređno ornamentalno stvaralaštvo od XVIII do XX veka sa mnogo crteža i šema geometrijskog oblika koje su prenošene na čarape kao ukras. Različite oblasti imale su svoje specifične ukrase mada su mnogi ornamenti na vunenim čarapama isti za više različitih naroda.
Zanimljivo je da je svaki par čarapa jedinstven. Istraživači dvopređnih čarapa u Srbiji kažu da je skoro nemoguće naći potpuno isti par po kompozicijama i rasporedu šara.
Oduševljena sam ornamentima na čarapama. Izgledaju kao ’’znakovi’’ predaka koje prenose budućim generacijama. Pitanje je da li razumemo te tragove, znamo li da ih čitamo? Sigurno je da trebamo da se potrudimo da očuvamo izvorno stvaralaštvo zbog njih i nas. Pletilje koje još uvek izrađuju dvopređne čarape rade na očuvanju tradicije i izvornih ornamenata.