klečanje

Pirotski ćilim izrađuje se ručno na vertikalnom razboju. Osnov ćilima jesu niti vune koje su gusto raspoređene i čvrsto zategnute na razboju. To je osnova na kojoj se tka ćilim. Niti potke provlače se između žica osnove na poseban način.

Pirotski ćilimi sa identičnim licem i naličjem rađeni su posebnom tehnikom klečanja koja omogućava da ćilim bude gladak sa obe strane. Ovakav rad jedinstven je u svetu. Tehnička obrada savršenija je od izrade tapiserija jer krajevi niti svih boja utkani su u tkanje i zato je ćilim isti sa obe strane.

Šta pirotski ćilim čini posebnim?

• Ima dva lica – šare sa obe strane ćilima su iste
• Posebna tehnika tkanja – tehnika klečanja
• Vertikalni razboj na kome se izrađuje
• Stilizovana geometrijska ornamentika
• Umetnička lepota – bogate šare i boje
• Dugotrajnost koju donosi kvalitetna vuna i kvalitetna izrada ćilima

Tajna pirotskih ćilima: Vrednost i trajnost ćilima zavisi od kvaliteta vune. Vuna se skupljala i prerađivala od balkanse rase ovaca i bojena je prirodnim bojama. Boje su bile mekih tonova i skladno su delovale na ćilimu bez jakih prelaza.

Zašto je ćilimarstvo bilo najrazvijenije u Pirotu (period od XVII do XX veka)?

Zbog obilja kvalitetne vune koja se proizvodila u okolini Pirota jer izrada ćilima zavisi od vune od koje se tkaju ćilimi. U selima na Staroj planini uzgajano je mnogo ovaca i tu je bila obezbeđena dovoljna količina vune za potrebe tkalja u Pirotu. U selima se vuna prerađivala i bojila tako da su tkalje dobijale gotove niti spremne za izradu ćilima.

Nekoliko hiljada tkalja radilo je u Pirotu. Siromašnije žene su se uglavnom bavile ovim zanatom. Osposobljavale su se za ovu veštinu od malih nogu. Iako je posao izrade ćilima veoma težak mogućnost brze prodaje i zarade obezbeđivao je veliki broj žena za rad. Radilo se po kućama. Veština i posebna tehnika tkanja prenosila se sa kolena na koleno.

Prodaja ćilima bila je ključna za razvoj ćilimarstva. S obzirom da je Pirot bio trgovački centar, na putu između Evrope i Azije, ćilimi su se dobro prodavali i stalno je za njima bila potražnja.

Žene – tkalje – jeftina radna snaga

Pirotski ćilim nije jednostavan za tkanje i skup je jer je njegova izrada zahteva znanje, posvećenost, talenat, preciznost u radu… Pored talenta i izuzetne veštine tkalje potrebno je mnogo vremena da se uradi jedan ćilim. Tkanje ćilima je ručni rad i jedna tkalja za dva meseca rada može da uradi jedan kvadratni metar ćilima. U to parče ćilima unese svoju energiju, znanje i veštinu.

Tkalje su uglavnom bile siromašne žene koje su znanje i veštinu tkanja prenosile na svoje naslednice. Od svih devojaka koje su naučile tkanje mali broj njih ostao je u ovom poslu. Razlog je jednostavan – rad tkalja je težak a veoma malo cenjen i plaćen.

Podatak iz 1911. godine zabeležen u Radničkim novinama: ’’najnižu prosečnu nadnicu imale su ćilimarke. Uz to njihovo radno vreme bilo je najduže i godišnji odmor najmanji’’.

Pirotski ćilim – ornamenti i šare

Geometrijski oblik ornamenata na pirotskim ćilimima njihov su zaštitni znak. Zabeležene su 122 šare i 98 ornamenata. Stari ćilimi se prepoznaju po tome što imaju sitnije šare a novi krupnije. Svaki od ćilima bez obzira kada je nastao jeste posebna priča koja se čita kroz šare na njemu.

Tkalje su izvornu narodnu ornamentiku obogatile sa motivima iz drugih oblasti posebno sa istoka, razlog tome jeste pet vekova turske vladavine. Ornamente sa strane prerađivale su i mešale sa postojećim i nastajali su novi koji su vremenom postali prepoznatljivi motivi iz Pirota. Od stilizovane kornjače, ptice, cveta, insekata do apstraktnih geometrijskih elemenata trougla, romba…

Crvena boja je najzastupljenija na pirotskom ćilimu. Sve njene nijanse. Pored nje tu su plava, zelena, žuta, drap boja a bela je prisutna od sredine XIX veka. Uglavnom su korišćene tople boje koje su davale prirodni ton.  Prirodne boje bile su umerenije a sa pojavom veštačkih boja kolorit porotskog ćilima postaje jači. Od 1900. godine koriste se anilinske boje koje su prelaze između boja na ćilimu učinile upadljivijim. Razlog prelaska na bojenje veštačkim bojama jeste postizanje mnogo više različitih nijansi boja. Crvena boja i dalje dominira ali je sada izražajnija.

Pirotski ćilimi na izložbama

Pirotski ćilimi osvajali su nagrade na izložbama u zemlji i inostranstvu.

U junu 1886. godine osnovano je prvo Ćilimarsko društvo u Pirotu istovremeno. Prvo učešće društva na izložbi bilo je iste godine u Beču na Svetskoj izložbi na kojoj pirotski ćilim privlači veliku pažnju sa šarom koja je ista sa lica i naličja.

U periodu od 1886. godine do 1907. pored Beča pirotski ćilimi izlagani su širom sveta: Budimpešta, Pariz, Antverpen, Atina, Petrograd, Lijež, London, Milano… Na svim ovim izložbama pirotski ćilimi dobijali su nagrade.

Upotreba pirotskog ćilima

Osnovna upotreba pirotskog ćilima jeste prekrivanje podova. Posebno tkani ćilimi ukrašavali su zidove, krevete, stolove, koristili se kao zavese… Tkani su i mali za ukras. Ćilim je u svaki dom unosio lepotu i toplinu.

U opremanju srpske građanske kuće ćilimi su bili zastupljeni u XIX i prvoj polovini XX veka.  Kraljevske, kneževske i crkvene rezidencije opremane su ćilimima. Kraljevske porodice su ga poručivale po meri i sa određenim ornamentima (Obrenovići i Karađorđevići).

Veoma je cenjen poklon pa su često državnici pirotski ćilim poklanjali vladarima drugih država. Najčešće su se poklanjali za venčanja i to sa posebnom šarom koja je značila napredak i zdravlje porodice.

Ćilimi su bili deo miraza koji je devojka udajom donosila u svoj novi dom. Motivi na ćilimu imali su značenje tako ‘’motiv kornjače’’ koji je bio najčešći simbolizuje dug i srećan život u blagostanju.

Često su se čuvali kao amajlija kuće i zato su ih posedovali svi slojevi stanovništva.

Kako je započelo tkanje ćilima u Pirotu? – Razvoj ćilimarstva u Pirotu

Tkanje ćilima bilo je poznato u Pirotu i pre dolaska Turaka. Sa dolaskom Turaka krajem XIV veka, ćilimarstvo počinje da se razvija. U XV i XVI veku tkalje su proizvodile ponjave, prostirke, šarenice… za potrebe domaćinstva. Turci su doneli novu i savremeniju tehniku tkanja i ćilimarstvo se najviše razvilo u vreme njihove vladavine koja je trajla do 1877. godine.

Tokom XVII i XVIII veka ćilimarstvo je usavršavano i tada se tkalo na vertikalnom razboju. U XIX veku ćilimi imaju najkvalitetniju tehničku izradu. Mnoštvo ornamenata omogućavali su raznolikost. Tkalje su bile vešte i izrađivale su najkvalitetnije ćilime. Proizvodnja i prodaja su rasle ali trgovci sve više preuzimaju prodaju i zaradu.

Krajem XIX veka otvaraju se private firme koje se bave proizvodnjom i prodajom ćilima.

Smenjivanjem država menjali su se i uslovi za izradu ćilima. Pojavljivali su se periodi kada tkalje nisu mogle same da održe proizvodnju ćilima ekonomski isplativom.

Na inicijativu nekoliko bogatih pojedinaca 1899. godine koja osnovana je Zadruga pirotskih ćilimarki. Već 1902. godine preimenovana je u Ćilimarsku zadrugu koja ubrzo dolazi pod zaštitu kraljice Drage Obrenović koja je pružila novčanu pomoć zadruzi.

Zadruga je imala više od hiljadu članica kojima je pomagala u radu – nabavljala repromaterijal, davala kredite i obezbeđivala prodaju ćilima. Sa ovakvom podrškom pirotsko ćilimarstvo bilo je stabilino neko vreme. Pod uticajem kraljice Drage nekoliko pirotskih ćilima rađeni su za dvor Obrenovića.

Bez veće podrške države tkalje nisu mogle da opstanu. Već 1906. godine opao je broj tkalja koje su bile članice zadruge jer zadruga nije mogla dobiti dovoljno sredstava za kreditiranje tkalja. Te godine u Pirotu je bilo više od 5000 tkalja.

Između dva svetska rata tkanjem ćilima bavila se polovina ženskog stanovništva u Pirotu. Zadruga je učestvovala na međunarodnim izložbama i dobijala mnoge nagrade. Ovaj period doneo je nove uslove rada, mašinama se ubrzala obrada sirovina.

Nakon drugog svetskog rata Ćilimarska zadruga nastavila je sa radom ali vremenom proizvodnja ćilima se smanjivala jer u ćilimarstvo nije ulagano. U to vreme pirotski ćilim predstavljen je na brojnim izložbama širom sveta ali tkanje kao zanat ostalo je na margini i nije bilo zanimljivo mladima.

Brza industrijalizacija 50-ih godina, odlazak stanovništva iz sela u grad i ostavljanje zanatlija bez podrške države uništili su tkanje a time i izradu pirotskih ćilima.

Bez obzira na umetničku lepotu i vrednost kada na tržištu nema potražnje za ćilimima broj tkalja koje su radile ovaj iscrpljujući posao smanjivao se.

Nemar države i društva prema ovom zanatu i veštini dodatno je doprineo da tkalje napuste ovaj zanat. Krajem XX veka naglo je opala proizvodnja pirotskih ćilima. Danas je mali broj žena koje tkaju pirotske ćilime.

Od 2012. godine pirotski ćilim nalazi se na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

Poslednjih petnaest godina pojedinci pokušavaju da sačuvaju pirotski ćilim, njegove ornamente i šare i da očuvaju ovaj autentični oblik tkanja. Jasno je da neće uspeti bez finansijske pomoći države jer danas nije moguće organizovati isplativu proizvodnju pirotskog ćilima sa nekoliko tkalja.

Zanatska zadruga za izradu ćilima i suvenira ‘’Damsko srce’’ organizuje i vrši obuke tkanja ali i izrađuje pirotske ćilime. Uz podršku lokalne zajednice pokušavaju da sačuvaju zanat i tradiciju tkanja pirotskog ćilima.