Milica Janković, srpska književnica koja je objavljivala svoja dela i pod pseudonimima L. Mihajlović i Leposava Mihajlović, rođena je u Požarevcu 1881. godine a umrla u Niškoj banji 1939. godine. Od najranijeg detinjstva osetila je šta znači živeti u razorenoj porodici, sa tri godine roditelji su se razveli, njena majka sa četvoro dece preselila se kod svog oca u Veliko Gradište. Možda je baš taj trenutak za Milicu značio da će krenuti putem umetnosti. Naime, njen ujak je voleo da piše i slika, uz njega zavolela je oboje, zavolela je umetnost i njome se bavila ceo život.
Školovala se u Velikom Gradištu, u Beogradu u Višoj ženskoj školi i u Slikarskoj školi kod Riste i Bete Vukanović. Dodatno bila je na usavršavanju u Minhenu 1904. godine gde je izučavala slikarstvo kod Antona Ažbea kod koga je studirala i Nadežda Petrović. Zbog bolesti napustila je usavršavanje u oblasti slikarstva.
U Beogradu studirala je i ruski jezik ali studije nije završila, prevodila je nekoliko dela sa ruskog među njima i Tolstoja – trilogiju Detinjstvo, Dečačštvo, Mladost.
Četiri godine radila je kao učiteljica u dve škole u Kragujevcu, zatim kao nastavnica crtanja u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Bolest je ubrzo sprečila da se više bavi slikanjem ali i pedagoškim radom. U penziju je otišla 1926. godine i od tada se potpuno posvetila lečenju i pisanju.
Bolest koja je polako osvajala njeno telo bila je tuberkuloza kostiju koja se pojavila kada je imala dvadesetak godina, zbog toga je mnogo godina provela na lečenju na moru i u banjama, dve godine lečila se i u Parizu. Vremenom bez obzira na sva lečenja bolest je napredovala tako da je oko dvadeset godina bila skoro nepokretna ali to je nije sprečavalo da piše. Pisala je romane, putopise, pripovetke za decu i odrasle kao i pesme, umetničke prikaze…
Napisala je tri romana: Pre sreće (1918), Plava gospođa (1924) (roman u kome se prvi put pisac bavi temom preljube koju je napravila žena i pri tome je pisac takođe žena) i Mutna i krvava (1932).
Oko deset pripovedaka za odrasle: Ispovesti (1913 – objavila pod pseudonimom L. Mihajlović), Neznani junaci (1919), Kaluđer iz Rusije (1919), Smrt i Život (1922), Plavi dobroćudni vali (1929), Putem (1932) itd.
Pripovetke Ispovesti je objavio izdavač S. B. Cvijanović u Beogradu iste godine kada i Saputnike Isidore Sekulić.
Nekoliko pripovedaka za decu: Priroda i deca (1922), Zec i miš, Priče o životinjama (1934) itd.
Književni kritičar Jovan Skerlić bio je naklonjen Miličinom stvaralaštvu, pozitivno je ocenio njenu prvu knjigu, objavljivao njene priče, pomagao joj oko priređivanja jednog dela… On je 1909. godine u Srpskom književnom glasniku prvi put objavio je njeno delo javno.
Ceo život sarađivala je sa časopisima širom Jugoslavije. Imala je tu čast da su njena dela u prvoj polovini 20. veka bila među najčitanijim. Danas se o njoj veoma malo zna, nakon njene smrti dela više nisu objavljivana sve do 2012. godine kada je ponovo štampan njen roman Mutna i krvava.
Dve ženske knjige je tekst Jovana Skerlića o prozi Milice Janković i Isidore Sekulić kojim su autorke dobile značaj kao pisci. To su bile recenzije iz 1913. godine njihovih prvih zbirki pripovedaka Ispovesti i Saputnici. Kritičar je veoma dobro, pozitivno i mnogo pisao o Milici a oštre reči i kritike uputio je Isidori.
Dodatno Skerlić je u Istoriji novije srpske književnosti koju je objavio 1914. godine postavio portrete ove dve književnice i time im dao mesto u srpskoj književnosti.
Isidora Sekulić i Milica Janković započele su književnu karijeru u isto vreme. Isidora Sekulić je u svom tekstu iz 1939. godine Nad grobom Milice Janković navela da Miličino pisanje karakteriše:
- lakoća pripovedanja – „ona je pisala priču kao da je priča usmeno, sa osmesima i uzdasima, sa gestovima, sa neprestanim pogledom u slušaoca“,
- vedrina – „svi su borci njeni, kao i ona, istrajni i hrabri“,
- patriotski i narodni element i nagoni – „njen svet je i naš svet, naše varoši i sela, naši problemi lepi i nelepi“.
„Karakterom svojim, Milica Janković je za mene ostala uvek jedan od najlepših tipova srbijanske žene, koja me je žena još kao devojčicu duboko impresionirala i osvojila, i u kojoj se do danas nisam razočarala, i nemam šta da popravim. To je žena ne samo umom, nego i karakterom razborita; žena prava i ponosito skromna; žena mirno otmena i gostoljubiva; žena umerena u svemu, u šali i zbilji, u jadanju i nadanju. Šta imam imam; što sam to sam; što mogu, mogu; što ne mogu, ne mogu. Uzmi me kakva sam. To je bila i Milica Janković.“
Osamnaest godina kasnije (1957) tokom jednog intervjua o Milici Isidora je rekla: „Milica Janković nema u našoj literaturi svoje pravo mesto. Ona je odličan pripovedač. Kad se smirimo, kad sazremo kao kultura, ona će to mesto morati da dobije.”
Godine 2014. u Narodnoj biblioteci ’’Vuk Karadžić’’ u Velikom Gradištu održan je naučni skup posvećen Milici Janković a povod je bio 75 godina od njene smrti. Nakon skupa objavljen je zbornik radova pod nazivom „Nova realnost iz sopstvene sobe: književno stvaralaštvo Milice Janković“.
Soja Jovanović izborila se za poziciju prve rediteljke u Srbiji i Jugoslaviji. Avangardnim pristupom i smelim tekstovima krčila je svoj trnoviti put uspeha. Zabranjivane su njene predstave, prihvatala je to i išla dalje pripremajući nove. Snimala je filmove u kojima je preovladavao humor, svoje ideje realizovala je po delima Branislava Nušića, Stevana Sremca, Branka Ćopića… Pročitajte priču o rediteljki na sledećem linku:
Ljubica Marić je stvaralac u oblasti komponovanja, prva srpska kompozitorka i prva žena dirigent. Iako nije mogla dobiti mnogo mogućnosti da diriguje jer je u to vreme posao dirigenta bio u rukama muškaraca važna je po tome da je koleginicama otvorila, bolje reći, samo odškrinula vrata novih mogućnosti, koja su one kasnije širom otvorile i osvojile ovu oblast stvaralaštva. Na početku karijere povezivala se sa korenima, sa tradicijom da bi ih kasnije odložila i stvarala svoju autentičnu muziku. Pored komponovanja bavila se slikanjem, vajanjem i pisanjem. Pročitajte priču o kompozitorki na sledećem linku:
‘’Dani Isidore Sekulić’’ održavaju se uu junu i traju dva dana svake godine. Od 1967. godine opština Savski venac za najbolju knjigu godine dodeljuje književnu nagradu ‘’Isidora Sekulić’’. Za 2021. godinu nagradu je dobio književnik Jovica Aćin za delo ‘’Banja i druge poslednje priče’’.
‘’…Dole, uistini, ovlada neka zaplašena tama; gore, na nebu, stoji sve što se može nazvati bojom. Nebo pozeleni, zazeleni se u svima zelenim tonovima, recimo, mesečine. Tamo gde se svod dodiruje sa površinom snega, rascvetava se žuta boja, vrelo žuta. Neke nebeske žute lale koje rastu, prelaze postepeno u ružičastu boju, iz ružičaste u modroplavu, iz plave natrag u opšte zelenilo celog neba. A nad svima tim prelazima boja zategla se providna zavesa od srebrne čipke. Sve to, to je sunce, njegova poetska moć. Eno ga tamo udno severa. Ne lopta, nego neka ogromna nebeska tica: glavu zagnjurila u Ledeno more po nebu raširila najlepše perje svoga dugačkog repa.’’
Vida Ognjenović u knjizi Putovanje u putopis poslovno odlazi u Norvešku, živi i radi u Oslu nekoliko godina i u nekom momentu sledi deo staze kojom je Isidora Sekulić putovala kroz Norvešku i o njoj napisala čuveni putopis. Ovo je knjiga odavanja priznanja velikoj književnici za napisan najbolji putopis te davne 1914. godine.