Slika na svili „Polarna svetlost“ urađena u batik tehnici deo je izložbe „69. Majski susreti“ koja se održava u galeriji Akademija 28, u Beogradu (Nemanjina 28).
Izložba traje od 13. maja do15. juna 2026. godine.
Inspiracija za ovu sliku nastala je dok sam čitala knjigu „Pisma iz Norveške“ od Isidore Sekulić. Polarnu svetlost književnica je opisala kroz lični doživljaj a ja sam je stavila na svilu na moj način.
“…Dole, uistini, ovlada neka zaplašena tama; gore, na nebu, stoji sve što se može nazvati bojom. Nebo pozeleni, zazeleni se u svima zelenim tonovima, recimo, mesečine. Tamo gde se svod dodiruje sa površinom snega, rascvetava se žuta boja, vrelo žuta. Neke nebeske žute lale koje rastu, prelaze postepeno u ružičastu boju, iz ružičaste u modroplavu, iz plave natrag u opšte zelenilo celog neba.” (Isidora Sekulić)
Isidora je stigla na sever Norveške u vreme kada se nije mnogo putovalo. Od detinjstva imala je želju da upozna daleke zemlje prekrivene snegom i ledom.
Ispunila je sebi želju iz svojih “dečijih maštanja” i napisala najbolji putopis u Srbiji.
Ideja za sliku na svili „Polarna svetlost“ bljesnula je u trenutku kada su me dodirnuli Isidorini opisi prirodnog fenomena koji je posmatrala uživo na krajnjem severu Norveške. Svetlost i boje razigrali su se na slici: plava od svetle do tamne, žuta, roze, ljubičasta i zelena.
Soja Jovanović izborila se za poziciju prve rediteljke u Srbiji i Jugoslaviji. Avangardnim pristupom i smelim tekstovima krčila je svoj trnoviti put uspeha. Zabranjivane su njene predstave, prihvatala je to i išla dalje pripremajući nove. Snimala je filmove u kojima je preovladavao humor, svoje ideje realizovala je po delima Branislava Nušića, Stevana Sremca, Branka Ćopića… Pročitajte priču o rediteljki na sledećem linku:
Ljubica Marić je stvaralac u oblasti komponovanja, prva srpska kompozitorka i prva žena dirigent. Iako nije mogla dobiti mnogo mogućnosti da diriguje jer je u to vreme posao dirigenta bio u rukama muškaraca važna je po tome da je koleginicama otvorila, bolje reći, samo odškrinula vrata novih mogućnosti, koja su one kasnije širom otvorile i osvojile ovu oblast stvaralaštva. Na početku karijere povezivala se sa korenima, sa tradicijom da bi ih kasnije odložila i stvarala svoju autentičnu muziku. Pored komponovanja bavila se slikanjem, vajanjem i pisanjem. Pročitajte priču o kompozitorki na sledećem linku:
‘’Dani Isidore Sekulić’’ održavaju se uu junu i traju dva dana svake godine. Od 1967. godine opština Savski venac za najbolju knjigu godine dodeljuje književnu nagradu ‘’Isidora Sekulić’’. Za 2021. godinu nagradu je dobio književnik Jovica Aćin za delo ‘’Banja i druge poslednje priče’’.
‘’…Dole, uistini, ovlada neka zaplašena tama; gore, na nebu, stoji sve što se može nazvati bojom. Nebo pozeleni, zazeleni se u svima zelenim tonovima, recimo, mesečine. Tamo gde se svod dodiruje sa površinom snega, rascvetava se žuta boja, vrelo žuta. Neke nebeske žute lale koje rastu, prelaze postepeno u ružičastu boju, iz ružičaste u modroplavu, iz plave natrag u opšte zelenilo celog neba. A nad svima tim prelazima boja zategla se providna zavesa od srebrne čipke. Sve to, to je sunce, njegova poetska moć. Eno ga tamo udno severa. Ne lopta, nego neka ogromna nebeska tica: glavu zagnjurila u Ledeno more po nebu raširila najlepše perje svoga dugačkog repa.’’
Vida Ognjenović u knjizi Putovanje u putopis poslovno odlazi u Norvešku, živi i radi u Oslu nekoliko godina i u nekom momentu sledi deo staze kojom je Isidora Sekulić putovala kroz Norvešku i o njoj napisala čuveni putopis. Ovo je knjiga odavanja priznanja velikoj književnici za napisan najbolji putopis te davne 1914. godine.