Home Niti
Category:

Niti

Izdvojeno za temu - Niti

2021: Izdvojeno za temu – Niti

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Veština uzrade upotrebnih predmeta od niti bila je važna u prošlosti jer su žene same proizvodile tekstil za odeću i kuću. Svi predmeti izrađivni su ručno i osnovna namena je bila upotrebna a manje dekorativna.

Danas se ručno izrađuje veoma malo tekstilnih predmeta i svi proizvođači teže da pored upotrebne imaju i dekorativnu vrednost.

Razne tehnike kojim se prepliću niti daju različite vizuelne doživljaje gotovih proizvoda.

Vez, tkanje, izrada tapiserija, pletenje i heklanje jesu teme kojima sam se bavila u 2021. godini.

Izdvajam pet tekstova:

Kosovski vez

Pirotski ćilim – šara ista sa lica i naličja

Heklanje

Stari zanati

Atelje 61 – Tapiserija kao oblast umetničkog izražavanja

Vunica za pletenje

Pletenje

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pletenje je veština u kojoj se niti sa dve igle provlače kroz petlje i povezuju u jednu celinu. Preplitanjem niti nastaju ručno rađeni odevni predmeti.

Za pletenja potrebni su igle i vunica.

Igle za pletenje razlikuju se po debljini. Vunica se bira prema debljini igala. Ako su igle deblje potrebna je i deblja vunica ili konac za pletenje. Ako su igle deblje a tanja vunica dobija se prozračno i mekano pletivo.

Koji odevni predmeti se mogu isplesti? Džemperi, prsluci, haljine, šalovi, kape, rukavice, čarape… Veliki predmeti se pletu sa dve igle a sitni kao što su čarape pletu se sa pet tanjih igala.

Ručno pleteni džemperDa bi pleteni odevni predmeti bili bogato ukrašeni koriste se šeme za pletenje (mustre). Izbor šeme za pletenje određuje koliko će predmet biti složen za rad. Osobe koje pletu po već postojećim šemama čitaju šeme i svojim umećem izrađuju određen predmet.

Veći je izazov da pletilja sama osmisli svoju šemu po kojoj isplete džemper naprmer. Tada ona svojoj veštini pletenja dodaje unikatni dizajn i stvara posebne pletene rukotvorine.

Sve žene koje pletu opisuju da ih ručno pletenje smiruje i opušta. Zato ga preporučuju kao koristan hobi.

Sa prvim pahuljama tražimo kape, šalove i rukavice. Ako su ručno pleteni predstavljaju dodatnu lepotu i izvor energije.

Pored ručnog pletenja postoji i mašinsko pletenje. Mašinu za pletenje izumeo je Vilijam Li 1589. godine. Mašinsko pletenje nije ugrozilo ručno jer svaki ručno pleteni predmet je poseban.

Pravilnikom o određivanju poslova koji se smatraju starim i umetničkim zanatima i domaćom radinošću pletenje je svrstano u domaću radinost.

Da li je zbog toga potcenjeno?

Da li volite da pletete?

Atelje 61 – Tapiserija kao oblast umetničkog izražavanja

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Izrada tapiserija prema kartonima umetnika

Fotografije su sa izložbi: ”Snovano” – 24. bijenale tapiserije i ”Od apstrakcije do figuracije”

Atelje 61 je osnovan 1961. godine kao radionica za izradu tapiserija u vreme velikog razvoja tapiserije u Francuskoj i Evropi. Bila je to prva radionica za izradu tapiserija u tadašnjoj Jugoslaviji. Bilo je to posleratno vreme, vreme velikog entuzijazma i pokretačke energije za uvođenje novog u svim oblastima.

Ideju za izradu i promociju tapiserije umetnik Boško Petrović pretočio u Atelje. Isticao je da je tapiserija francuskih majstora podstakla razvoj jugoslovenske tapiserije ali da su u Ateljeu 61 izborom klečane tehnike tkanja (klečana) tapiseriji dali drugačiji način izrade nego u Francuskoj. Uticaj je postojao ali način rada nije prekopiran nego je pronađen unikatni način realizacije.

''Paun i leteća vila'', Ilija Bašičević Bosilj, tapiserija, tehnika klečana

”Paun i leteća vila”, autor Ilija Bašičević Bosilj, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

Klečana tehnika

Tapiserije su se izrađivale po kartonima umetnika – tkanjem na vertikalnom razboju (klečana tehnika). Na taj način povezana je veština tradicionalnog tkanja sa umetnicima i njihovim delima. Nastao je drugačiji oblik izražavanja umetnika povezan sa tkaljama izvršiocima njihovih ideja i nacrta.

Klečana tehnika tkanja, tradicionalno se koristi u tkanju pirotskog ćilima, izabrana je da se sa njom izrađuju tapiserije u Ateljeu 61. Kroz nju bilo je najlakše spojiti zanatski deo rada sa umetničkim delom. U ovoj tehnici prepliće se osnova sa potkom, niti se međusobno kombinuju i njihovim spajanjem nastaje tapiserija.

Izbor vertikalnog razboja omogućio je izradu tapiserija velikih dimenzija a izborom ovog načina tkanja (klečana tehnika) tapiserija se uzdigla na nivo umetničkog dela. Delatnost Atelje 61 je tkanje a ono je stari zanat koji je sa umetnošću prepleten kroz stvaranje. Kartoni umetnika za izradu tapiserija, povezali su umetnost i zanat.

Prvi upravnik Ateljea 61 bila je Etelka Tobolka. Kao dizajnerka tekstila i vešta tkalja obučavala je prve tkalje u Ateljeu tehnici tkanja po kartonu.

Prva otkana tapiserija u Ateljeu 61 bila je ‘’Stari ratnici II’’ autora Boška Petrovića.

”Sene senki”, autor Ivana Mikulić, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

Kako nastaju tapiserije u Ateljeu 61?

Tehnika kojom se izrađuju tapiserije jeste – klečana. Klečana tehnika je preplitanje osnove i potke. Osnovu čine niti koje su zategnute na razboju a potku niti koje se provlače između niti osnove.

U Ateljeu 61 tapiserije nastaju u nekoliko faza:

  1. Umetnici izrađuju kartone u veličini kao što će biti završena tapiserija,
  2. Prilikom izrade kartoni se postavljaju ispod niti osnove tapiserije,
  3. Niti su već obojene i pripremljene za tkanje po tonskoj karti sa kartona,
  4. Tkalje prepliću obojene niti prateći površine boja na kartonima. Bolje od prethodne rečenice

Ostalo je tajna.

Svaka tapiserija Ateljea 61 ima monogram Ateljea u donjem levom uglu.

”Milosrdni andjeo”, autor Slobodan Knežević Abi, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

Izrada tapiserija po kartonima umetnika

Zašto su umetnici radili kartone za tapiserije? U početku rada Ateljea kartoni su rađeni po već postojećim delima likovnih umetnika, primer je Milan Konjović. Atelje je otkao više tapiserija po slikama ovog umetnika. Ovo je ideja da se slika prenese u drugi materijal i oblik izražavanja.

Tokom sedamdesetih godina jednoj grupi umetnika tapiserija je postala izazov pa su radili kartone za tapiseriju kao originalno delo koje je kasnije nitima preneseno u tapiseriju. U istom periodu pojedini afirmisani slikari posvetili su se tapiseriji i negovanju i dali doprinos razvoju klasične tapiserije. Zanimljiva su oba pristupa mada se nameće pitnje koliko su ’’slike’’ poznatih umetnika realizovane u tapiseriji imale poruku kao novo delo? Ili su samo bile dekoracija.

Detalj sa tapiserije Vrt

Razvojem Ateljea organizovane su nove oblasti rada:

  • počela škola tkanja u kojoj se znanje prenosi novim generacijama,
  • Od 1998. Atelje organizuje koloniju tapiserija. Pozivaju određen broj umetnika, obezbeđuju im smeštaj, hranu i materijal za rad. Oni urade kartone za jednu tapiseriju po kojima kasnije tkalje urade delo koje postaje vlasništvo Ateljea. Tkalje se potpisuju kao koautori tapiserije. Kolonija traje dvadesetak godina i u vlasništvu ateljea je oko 80 radova nastalih na koloniji.
  • otvorena je Galerija tapiserija ‘’Boško Petrović’’ koja služi za prodaju i promociju tapiserija i Ateljea 61. Galerija se nalazi na Petrovaradinu u bastionu Leopolda I.
  • Od 2001. godine Atelje organizuje izložbu Trijenale tapiserije.

Dodirnuti tapiseriju

Svaka tapiserija izaziva želju da se blago dodirne vrhovima prstiju.

Niti utkane u tapiseriju prenosile su posmatračima misli umetnika na drugačiji, bliskiji način nego slika. Tkanje je dalo novu izražajnost slici umetnika i uspostavila bliskost sa posmatračima. Niti pričaju priču i golicaju maštu posmatrača koji ima želju da ih dodirne, dodirne delo. Dodirom bi se više povezali ali sama potreba da dodirne tapiseriju posmatrač se nesvesno, na drugačiji način povezao sa njom.

U Jugoslaviji od 1950 pedesetih godina tapiserija postaje deo umetničkog izražavanja umetnika (deo primenjene umetnosti).U drugoj polovini XX veka tapiserija doživljava nagli razvoj.

''Proleće na Ilijadi'', autor Ilija Bašičević Bosilj, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

”Proleće na Ilijadi”, autor Ilija Bašičević Bosilj, tapiserija, tehnika klečana, vlasništvo Atelje 61

Zaključak – Atelje 61 se uspešno prilagođavao promenama

Posmatrajući na izložbama tapiserije velikih formata (koje su u vlasništvu Ateljea 61) neprestano mi se nametalo pitanje: Koje prepreke su savladali osnivači Ateljea od osnivanja i tokom njegovog razvoja da bi bio na mestu na kome je danas?

Sve prepreke: nemanje prostora, nemanje tkalja koje umeju da izrađuju tapiserije prema kartonima umetnika, političke promene su menjale odnos prema Ateljeu dovodeći ga u nekim trenutcima do pitanja opstanka, ekonomske oscilacije i krize, uticale su na rad Ateljea. Opstali su zahvaljujući entuzijazmu  o predanom radu mnogo umetnika koji su pratili viziju Boška Petrovića i koji su verovali da Atelje može opstati i da će tapiserija postati posebna grana umetnosti.

U posebnom posleratnom vremenu vizija Boška Petrovića dovela je do stvaranja radionice za izradu tapiserija na (Petrovaradinskoj tvrđavi) u Novom Sadu – Atelje 61. Daleka 61 kao godina osnivanja možda, tek danas dobija posebno značenje. Odmah ukazuje na nešto što traje već decenijama. Tačnije šest decenija.

Put nije bio lak. Početak je bio radionica u prostoru koji je dao Boško Petrović odvojio od svog ateljea. Osnivač Ateljea imao je viziju kuda treba da ide. Proširivala se delatnost Ateljea tokom godina, menjao je nazive, preregistrovan nekoliko puta ali je radom onih koji su nastavili putem kojim je Boško Petrović usmerio tapiseriju u Ateljeu opstao je tolike godine.

Od početka delatnosti izrade tapiserija po kartonima umetnika (koja je ostala kao osnovna delatnost do danas), proširivanjem osnivanje kolonije tapiserista koji su izrađivali kartone za nove tapiserije koje su tkalje kasnije uradile, organizovanje škole tkanja, osnivanje galerije i na kraju promocija tapiserije kao posebnog oblika umetničkog izražavanja jeste put razvoja Ateljea.

Upornim radom Atelje je postao značajna institucija kakvih je malo u svetu. Tapiserija kao oblik umetničkog izražavanja koju je mnogo umetnika podržalo nametnula se i opstla toliko godina. Atelje i dalje neguje posebnu tehniku (klečana) koja uz savremene oblike izražavanja umetnika u tapsieriji danas dobija na značaju.

Vuna kao materijal u kome se izrađuje dodiruje dušu posmatrača na poseban način. Atelje 61 60 godina neguje preplitanje niti i stvaranje tapiserija, čini mi se da je sa toliko godina i ulaganja energije mnogo ljudi u njegov opstanak i napredak postao najvažnije mesto za umetničku tapiseriju.

Bez obzira na okolnosti i političke prilike Atelje je izrađivao tapiserije i bavio se svim drugim delatnostima koje je razvijao, stvarani su kartoni umetnici su ih stvarali bez obzira koliko ih se moglo realizovati, danas postoji mnogo kartona koji čekaju realizaciju. Taj uporan rad u svim uslovima (koliko je bio moguć) osnovni je razlog da je danas Atelje institucija koja čuva veliko blago tapiserija.

Više informacija o Ateljeu 61: Ustanova za izradu tapiserija ‘’Atelje 61’’ Petrovaradin, Novi Sad

Ženska vezena košulja iz Manakove kuće

Vez na košuljama

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Ovaj tekst nastaje pod utiskom koji je na mene ostavila stalna izložba u Manakovoj kući: ’’Narodne nošnje i nakit centralnobalkanskog područja iz XIX i prvih decenija XX veka’’. Svi eksponati na izložbi rađeni su ručno. Košulje, zabuni, haljine, suknje, pojasevi, marame, kape, šalovi, prsluci, nakit, keramički upotrebni predmeti… Jedna košulja izdvojila se kao najlepša.

Posmatram vez na rukavima košulja sa Kosova i Metohije, iz Raške i Moravske oblasti kao i iz Makedonije. Rukavi košulja načičkani su raznim vezenim motivima. Prelepi su. Pitam se koliko je vremena trebalo veziljama da urade toliko veza. Šta im je bio motiv da košulje toliko ukrase da od njih naprave umetnički predmet. O čemu su razmišljale dok su provlačile ukrasne niti. Kakva su to bila očekivanja od budućeg života kada su toliko energije, vremena i materijala uložile svaku košulju? Kakav je bio smisao njihovog života? Kakva su bila očekivanja od tih košulja? Da li su se ispunila? Ako su trebalo da budu najlepše košulje na nekom događaju sigurno su to i bile.

Vezom ukrašen rukav ženske košulje (Manakova kuća)Šta danas očekujemo od jedne ženske košulje? U vremenu masovne proizvodnje menjamo ih a da i ne primećujemo njihovu kratkotrajnost, ne vezujemo se za njih, ne divimo im se. Barem većina žena to ne čini.

Kakve su to košulje, danas, koje bi odabrale da zadive svojom lepotom na nekom događaju? Da li same možemo da napravimo sličnu košulju i koliko bi nam vremena trebalo?

Vez koji je izloženim košuljama dao lepotu i istakao ih kao poželjne danas nije zastupljen u životima devojaka i žena. Zašto? Jer u vezu ne pronalaze smisao stvaranja, jer dugo traje ukrašavanje nekog predmeta, jer je lakše kupiti, jer nemaju vremena, jer su umorne… Ima još mnogo izgovora ali…

Vez na rukavu ženske košulje (Manakova kuća)Manji broj žena veze za svoje potrebe ili radove poklanja široj familiji, jedan broj žena okuplja se oko udruženja u kojima pronalaze istomišljenike i u grupi vezu iz hobija i zadovoljstva. Njihov rad značajan je za očuvanje tradicije.

Najmanji broj žena veze profesionalno, da bi radove prodale na tržištu, nekima i uspeva ali je jasno da ručni rad nije vrednovan na pravi način i ne može postići cenu koju bi trebalo da ima.

Zašto je to tako? Stalno sebi postavljam pitanje: zašto je ručni rad tako malo cenjen? Da li zato što ga stvaraju žene? To mi je jedini odgovor a u stvari ne želim da to bude odgovor.

Prva godina bloga Putem niti

Prva godina bloga ’’Putem niti’’

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Prošla je godina kako sam krenula sa pisanjem bloga Putem niti. Ideja da spojim mesta važna za niti, podelim informacije o pojedinim vrstama ručnog rada sa nitima i dodam moje radove na svili delimično sam realizovala na blogu u prvoj godini rada. Ceo proces pokrenula sam sa željom da informacije koje imam postavim na jedno mesto. Slikam na svili već 13 godina, divim se ženama koje stvaraju ručne radove koje prepliću niti i stvaraju unikatne kreacije i podržavam ih.

Tekstovi su o vrstama kreativnog stvaranja od tkanja, veza, tapiserije do slikanja na svili i tekstilu uopšte. Priče o gradovima, koji su inspiracija za moje radove, priče o ženama koje su postavile temelje u borbi da ručni rad bude cenjen i omogući prodaju i zaradu ženama koje ga stvaraju. Priče o institucijama, muzejima, gde možemo videti izvorne radove nastale u prošlosti. Prirodne lepote koje su u našoj okolini sa ciljem podsticanja da više vremena provedemo u istraživanju i šetnji. Poneka izložba i fotografije.

Poruka tekstova je uvek ista lepota oko nas, stvaranje i inspiracija da podstaknem čitaoce da sami naprave korak više, saznaju više ili urade više u tehnici kojom se izražavaju. Sve tehnike koje se koriste u radu sa tekstilom važne su. Mnoge su zamrle jer se radovi ne mogu prodati i od njih živeti pa se sada sve više rade kao hobi. Upravo hobi bi trebao biti način da se sačuvaju stare tehnike i ručni radovi.

Zašto su ručni radovi i stari zanati uopšte važni? Većina ih ne doživljava kao nešto od suštinskog značaja već je to rad za žene koje nemaju šta drugo da rade. Zato je ručni rad potcenjen? Kako ga učiniti vrednijim? Proizvodi nastali ručnim radom su umetnost, unikati koji treba da sačuvaju tradiciju jednog naroda, motive koji su izraz naroda i čine da se prepoznaje prošlost, poštuje tradicija…

Pisanje o potrebi kreativnog izražavanja i stvaranja ručnih radova dodatni je cilj za realizaciju u drugoj godini.

Proizvodnja svile na teritoriji današnje Srbije

Svilara na Tamišu

Savka Subotić – žena koja je prepoznala vrednost ručnih radova

Lepota ručnih radova: vez

Jelica Belović Bernadžikovska – vezeni ručni radovi su umetnost

Pirotski ćilim

Kosovski vez, detalj sa jastučnice

Kosovski vez

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Kosovski vez je veština, nastao je u srednjem veku na Kosovu ali se vremenom proširio na gradove u centralnoj Srbiji. Najbolje objašnjenje termina ‘’Kosovski vez’’ pronašla sam na izložbi ‘’Kosovski i Šarkoski vez’’ koja je održana u Etnografskom muzeju u Beogradu 1918. godine.

‘’Kosovski vez danas podrazumeva celokupnu vezilačku aktivnost žena, kako tradicionalnu seosku na Kosovu u 19. i početkom 20. veka, tako i praksu nastalu u 20. veku, između dva svetska rata u Vojvodini i u gradovima Srbije, a nastavljenu do današnjih dana.’’

U vreme nastanka bio je veoma zastupljen na srpskom dvoru. Vezom su se bavile sve žene koje su živele na dvoru a dovođene su i devojčice bez roditelja i obučavane za profesionalne vezilje. One su radile vez na odeći i predmetima koje su vladari poklanjali predstavnicima drugih država.

Pored dvorova kosovski vez se radio u manastirima za potrebe crkve. Poznata je monahinja Jefimija koja je izvezla pohvalu knezu Lazaru 1389. godine. Na crvenoj svili zlatnim i srebrnim nitima izvezla je tekst kojim se obraća knezu Lazaru da spase srpski narod.

Kosovski vez na rukavu zenske kosuljeKosovski vez se radio kao dekoracija na odeći. Izvorni oblik kosovskog veza nalazi se na rukavima košulja u vreme kada se odeća izrađivala od prirodnih materijala. Ženske svečane košulje sa Kosova bile su bogate vezom i raznovrsnim ornamentima pa su čak dobijale imena po ornamentima ili po mestima njihovog nastanka.  Žene i devojke ukrašavale su svoje košulje za svečane prilike. Crvena boja niti na podlogama prirodnih boja izražajna je i ističe odevni predmet.

U kosovskom vezu prepoznatljivi su srpski srednjovekovni motivi. Po tehnici i ornamentima ovaj se vez razlikuje od običnog veza. Ornamenti su kopirani i većina vezilja trudila se da motivi ostanu isti ali vremenom su ipak na neki način izmenjeni. Primer su boje koje su postale jače a ne blage kao one kada se radio izvorni kosovski vez i kada se nit bojila prirodnim bojama koje su imale mirniji ton.

Kosovski vez, jastucnica, Muzej Jovana CvijicaIzmeđu dva rata kosovskim vezom bave se žene koje žive u gradu. Pored veza na odevnim predmetima kosovski vez se koristi za ukrašavanje predmeta od tekstila u enterijeru kao što su stolnjaci, jastuci… Taj oblik primene kosovskog veza na neki način, spašava ovu vrstu veza od zaborava. Doprinosi njegovom širenju po centralnoj Srbiji i Vojvodini. Najveći broj sačuvanih primeraka kosovskog veza rađeni su između dva svetska rata.

Vremenom izvorni kosovski vez se menjao. U početku, u srednjem veku, vezom su se bavile žene na dvorovima, imale su kvalitetan materijal za rad i stvarale su umetnički vez. Kasnije kroz vekove vez je najviše rađen u seoskim sredinama za ukrašavanje odeće i drugih tekstilnih predmeta za sopstvene potrebe.

Kosovski vez, detalj sa jastucniceNe bavim se društvenim i političkim prilikama u vremenu kada se intenzivno stvaralo u kosovskom vezu nego me zanima samo praktični deo kosovskog veza, dekorativni element koji opstaje kao ukras na tekstilnim predmetima. Međutim, upotreba crvene boje je simbol koji se ne može zanemariti kao i motiv kosovskih božura.

Sledi pitanje: Da li je kosovski vez samo ukras ili ima dublje značenje? Za mene u toj vrsti veza postoji dublje značenje, u pozitivnom smislu da su stara predanja, mitovi i legende omogućili da se dugo sačuva izvorni oblik stvaralaštva u ovoj veštini.

Pojavom sintetičkih materijala postepeno nestaje tradicionalni način odevanja, smanjuje se potreba za vezom jer su novi materijali bili dostupni svima. Vez je tada potisnut na marginu, vezle su samo žene koje su u kosovskom vezu videle umetnost. Upisan je na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije (2012) i postao je način kreativnog izražavanja pojedinca.

Kosovski vezKosovski vez je deo primenjene umetnosti, a primenjena umetnost je deo koji živi u upotrebnim predmetima zato je vez važan kao oblik izražavanja. Vez pruža lepotu umetnosti u svakodnevnom životu i u svečanim prilikama.

Danas je ova tehnika veza malo zastupljena uglavnom se radi u udruženjima (starih i umetničkih zanata…) gde se obukama pokušava povećati broj žena koje rade kosovski vez ali i da se očuva njegova tradicionalna vrednost. Očuvanjem kosovskog veza čuva se i tradicija srpskog naroda.

Pirotski ćilim, detalj

Pirotski ćilim – šara ista sa lica i naličja

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Pirotski ćilim izrađuje se ručno na vertikalnom razboju. Osnov ćilima jesu niti vune koje su gusto raspoređene i čvrsto zategnute na razboju. To je osnova na kojoj se tka ćilim. Niti potke provlače se između žica osnove na poseban način.

Pirotski ćilimi sa identičnim licem i naličjem rađeni su posebnom tehnikom klečanja koja omogućava da ćilim bude gladak sa obe strane. Ovakav rad jedinstven je u svetu. Tehnička obrada savršenija je od izrade tapiserija jer krajevi niti svih boja utkani su u tkanje i zato je ćilim isti sa obe strane.

Šta pirotski ćilim čini posebnim?

  • Ima dva lica – šare sa obe strane ćilima su iste
  • Posebna tehnika tkanja – tehnika klečanja
  • Vertikalni razboj na kome se izrađuje
  • Stilizovana geometrijska ornamentika
  • Umetnička lepota – bogate šare i boje
  • Dugotrajnost koju donosi kvalitetna vuna i kvalitetna izrada ćilima

Tajna pirotskih ćilima: Vrednost i trajnost ćilima zavisi od kvaliteta vune. Vuna se skupljala i prerađivala od balkanse rase ovaca i bojena je prirodnim bojama. Boje su bile mekih tonova i skladno su delovale na ćilimu bez jakih prelaza.

Sare sa pirotskog cilima

Zašto je ćilimarstvo bilo najrazvijenije u Pirotu (period od XVII do XX veka)?

Zbog obilja kvalitetne vune koja se proizvodila u okolini Pirota jer izrada ćilima zavisi od vune od koje se tkaju ćilimi. U selima na Staroj planini uzgajano je mnogo ovaca i tu je bila obezbeđena dovoljna količina vune za potrebe tkalja u Pirotu. U selima se vuna prerađivala i bojila tako da su tkalje dobijale gotove niti spremne za izradu ćilima.

Nekoliko hiljada tkalja radilo je u Pirotu. Siromašnije žene su se uglavnom bavile ovim zanatom. Osposobljavale su se za ovu veštinu od malih nogu. Iako je posao izrade ćilima veoma težak mogućnost brze prodaje i zarade obezbeđivao je veliki broj žena za rad. Radilo se po kućama. Veština i posebna tehnika tkanja prenosila se sa kolena na koleno.

Prodaja ćilima bila je ključna za razvoj ćilimarstva. S obzirom da je Pirot bio trgovački centar, na putu između Evrope i Azije, ćilimi su se dobro prodavali i stalno je za njima bila potražnja.

Žene – tkalje – jeftina radna snaga

Pirotski ćilim nije jednostavan za tkanje i skup je jer je njegova izrada zahteva znanje, posvećenost, talenat, preciznost u radu… Pored talenta i izuzetne veštine tkalje potrebno je mnogo vremena da se uradi jedan ćilim. Tkanje ćilima je ručni rad i jedna tkalja za dva meseca rada može da uradi jedan kvadratni metar ćilima. U to parče ćilima unese svoju energiju, znanje i veštinu.

Tkalje su uglavnom bile siromašne žene koje su znanje i veštinu tkanja prenosile na svoje naslednice. Od svih devojaka koje su naučile tkanje mali broj njih ostao je u ovom poslu. Razlog je jednostavan – rad tkalja je težak a veoma malo cenjen i plaćen.

Podatak iz 1911. godine zabeležen u Radničkim novinama: ’’najnižu prosečnu nadnicu imale su ćilimarke. Uz to njihovo radno vreme bilo je najduže i godišnji odmor najmanji’’.

Pirotski ćilim, Srpska kruna. godina izrade 1899, tehnika klečanje

Pirotski ćilim, Srpska kruna. godina izrade 1899, tehnika klečanje

Pirotski ćilim – ornamenti i šare

Geometrijski oblik ornamenata na pirotskim ćilimima njihov su zaštitni znak. Zabeležene su 122 šare i 98 ornamenata. Stari ćilimi se prepoznaju po tome što imaju sitnije šare a novi krupnije. Svaki od ćilima bez obzira kada je nastao jeste posebna priča koja se čita kroz šare na njemu.

Tkalje su izvornu narodnu ornamentiku obogatile sa motivima iz drugih oblasti posebno sa istoka, razlog tome jeste pet vekova turske vladavine. Ornamente sa strane prerađivale su i mešale sa postojećim i nastajali su novi koji su vremenom postali prepoznatljivi motivi iz Pirota. Od stilizovane kornjače, ptice, cveta, insekata do apstraktnih geometrijskih elemenata trougla, romba…

Crvena boja je najzastupljenija na pirotskom ćilimu. Sve njene nijanse. Pored nje tu su plava, zelena, žuta, drap boja a bela je prisutna od sredine XIX veka. Uglavnom su korišćene tople boje koje su davale prirodni ton.  Prirodne boje bile su umerenije a sa pojavom veštačkih boja kolorit porotskog ćilima postaje jači. Od 1900. godine koriste se anilinske boje koje su prelaze između boja na ćilimu učinile upadljivijim. Razlog prelaska na bojenje veštačkim bojama jeste postizanje mnogo više različitih nijansi boja. Crvena boja i dalje dominira ali je sada izražajnija.

Pirotski ćilimi na izložbama

Pirotski ćilimi osvajali su nagrade na izložbama u zemlji i inostranstvu.

U junu 1886. godine osnovano je prvo Ćilimarsko društvo u Pirotu istovremeno. Prvo učešće društva na izložbi bilo je iste godine u Beču na Svetskoj izložbi na kojoj pirotski ćilim privlači veliku pažnju sa šarom koja je ista sa lica i naličja.

U periodu od 1886. godine do 1907. pored Beča pirotski ćilimi izlagani su širom sveta: Budimpešta, Pariz, Antverpen, Atina, Petrograd, Lijež, London, Milano… Na svim ovim izložbama pirotski ćilimi dobijali su nagrade.

Upotreba pirotskog ćilima

Osnovna upotreba pirotskog ćilima jeste prekrivanje podova. Posebno tkani ćilimi ukrašavali su zidove, krevete, stolove, koristili se kao zavese… Tkani su i mali za ukras. Ćilim je u svaki dom unosio lepotu i toplinu.

U opremanju srpske građanske kuće ćilimi su bili zastupljeni u XIX i prvoj polovini XX veka.  Kraljevske, kneževske i crkvene rezidencije opremane su ćilimima. Kraljevske porodice su ga poručivale po meri i sa određenim ornamentima (Obrenovići i Karađorđevići).

Veoma je cenjen poklon pa su često državnici pirotski ćilim poklanjali vladarima drugih država. Najčešće su se poklanjali za venčanja i to sa posebnom šarom koja je značila napredak i zdravlje porodice.

Ćilimi su bili deo miraza koji je devojka udajom donosila u svoj novi dom. Motivi na ćilimu imali su značenje tako ‘’motiv kornjače’’ koji je bio najčešći simbolizuje dug i srećan život u blagostanju.

Često su se čuvali kao amajlija kuće i zato su ih posedovali svi slojevi stanovništva.

Pirotski ćilim, Muzej Jovana Cvijića, Beograd

Kako je započelo tkanje ćilima u Pirotu? – Razvoj ćilimarstva u Pirotu

Tkanje ćilima bilo je poznato u Pirotu i pre dolaska Turaka. Sa dolaskom Turaka krajem XIV veka, ćilimarstvo počinje da se razvija. U XV i XVI veku tkalje su proizvodile ponjave, prostirke, šarenice… za potrebe domaćinstva. Turci su doneli novu i savremeniju tehniku tkanja i ćilimarstvo se najviše razvilo u vreme njihove vladavine koja je trajla do 1877. godine.

Tokom XVII i XVIII veka ćilimarstvo je usavršavano i tada se tkalo na vertikalnom razboju. U XIX veku ćilimi imaju najkvalitetniju tehničku izradu. Mnoštvo ornamenata omogućavali su raznolikost. Tkalje su bile vešte i izrađivale su najkvalitetnije ćilime. Proizvodnja i prodaja su rasle ali trgovci sve više preuzimaju prodaju i zaradu.

Krajem XIX veka otvaraju se private firme koje se bave proizvodnjom i prodajom ćilima.

Smenjivanjem država menjali su se i uslovi za izradu ćilima. Pojavljivali su se periodi kada tkalje nisu mogle same da održe proizvodnju ćilima ekonomski isplativom.

Na inicijativu nekoliko bogatih pojedinaca 1899. godine koja osnovana je Zadruga pirotskih ćilimarki. Već 1902. godine preimenovana je u Ćilimarsku zadrugu koja ubrzo dolazi pod zaštitu kraljice Drage Obrenović koja je pružila novčanu pomoć zadruzi.

Zadruga je imala više od hiljadu članica kojima je pomagala u radu – nabavljala repromaterijal, davala kredite i obezbeđivala prodaju ćilima. Sa ovakvom podrškom pirotsko ćilimarstvo bilo je stabilino neko vreme. Pod uticajem kraljice Drage nekoliko pirotskih ćilima rađeni su za dvor Obrenovića.

Bez veće podrške države tkalje nisu mogle da opstanu. Već 1906. godine opao je broj tkalja koje su bile članice zadruge jer zadruga nije mogla dobiti dovoljno sredstava za kreditiranje tkalja. Te godine u Pirotu je bilo više od 5000 tkalja.

Između dva svetska rata tkanjem ćilima bavila se polovina ženskog stanovništva u Pirotu. Zadruga je učestvovala na međunarodnim izložbama i dobijala mnoge nagrade. Ovaj period doneo je nove uslove rada, mašinama se ubrzala obrada sirovina.

Nakon drugog svetskog rata Ćilimarska zadruga nastavila je sa radom ali vremenom proizvodnja ćilima se smanjivala jer u ćilimarstvo nije ulagano. U to vreme pirotski ćilim predstavljen je na brojnim izložbama širom sveta ali tkanje kao zanat ostalo je na margini i nije bilo zanimljivo mladima.

Brza industrijalizacija 50-ih godina, odlazak stanovništva iz sela u grad i ostavljanje zanatlija bez podrške države uništili su tkanje a time i izradu pirotskih ćilima.

Bez obzira na umetničku lepotu i vrednost kada na tržištu nema potražnje za ćilimima broj tkalja koje su radile ovaj iscrpljujući posao smanjivao se.

Nemar države i društva prema ovom zanatu i veštini dodatno je doprineo da tkalje napuste ovaj zanat. Krajem XX veka naglo je opala proizvodnja pirotskih ćilima. Danas je mali broj žena koje tkaju pirotske ćilime.

Pirotski ćilim, detaj, Muzej Jovana Cvijića, Beograd

Od 2012. godine pirotski ćilim nalazi se na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.

Poslednjih petnaest godina pojedinci pokušavaju da sačuvaju pirotski ćilim, njegove ornamente i šare i da očuvaju ovaj autentični oblik tkanja. Jasno je da neće uspeti bez finansijske pomoći države jer danas nije moguće organizovati isplativu proizvodnju pirotskog ćilima sa nekoliko tkalja.

Zanatska zadruga za izradu ćilima i suvenira ‘’Damsko srce’’ organizuje i vrši obuke tkanja ali i izrađuje pirotske ćilime. Uz podršku lokalne zajednice pokušavaju da sačuvaju zanat i tradiciju tkanja pirotskog ćilima.

heklanje

Heklanje

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Heklanje je način izrade predmeta različitih oblika od niti pomoću jedne igle.

Heklanje može da se radi sa svim vrstama niti: pamučnim, svilenim, vunenim, lanenim… ali i sa drugim materijalima kao što je najlon ili rafija.

Igla za heklanje (heklica) i klupko niti to je sve što je potrebno da se započne rad. Postoje konci različitih debljina i boja koji su specijalno proizvedni za heklanje.

Suština heklanja jeste provlačenje niti kroz petlju i pravljenje nove petlje. (Kukicom igle hvata se konac i provlači kroz postojeću petlju.) Uvek je jedan red i jedna petlja.

heklana korpicaKada se nauče osnove heklanja (heklanje redova, lančića i kvadrata, heklanje u krug…) njihovim kombinovanjem može se raditi neograničen broj različitih mustri u zavisnosti od veštine osobe koja hekla.

Koji se proizvodi mogu napraviti heklanjem?

Dekorativni i upotrebni predmeti:

  • milje (heklanjem se najčešće rade ukrasni miljei, različitih veličina i mustri, koji se postavljaju na komode, stočiće za kafu i sitne delove nameštaja)
  • stolnjaci,
  • zavese,
  • jastuci,
  • prekrivači,
  • torbe i privesci za njih,
  • podmetači za čaše,
  • ukrasi za jelke,
  • igračke za decu…

Odevni predmeti:

  • haljine,
  • bluze,
  • majice bez rukava,
  • šeširi,
  • kape,
  • šalovi,
  • rukavice…

Milje - heklanjeHeklanje se može kombinovati sa drugim proizvodima (stolnjaci, haljine, zavese) koji su napravljeni od pamučnog ili lanenog platna tako što se samo njihovi krajevi dorade heklanjem u istoj ili različitoj boji konca.

Skulpture od tekstila (trodimenzionalni predmeti) lako se rade tehnikom heklanja od debljih niti kao samostalni dekorativni element.

Često se heklanjem samo oblažu plastične i kartonske kutije ili drugi predmeti.

Da li je vez umetnički zanat ili domaća radinost?

by Draganka Mijic
written by Draganka Mijic

Vez je tehnika ukrašavanja tekstila koja je uvek atraktivna. Iako je od sredine 19. veka smanjeno korišćenje veza on je stalno prisutan. Povremeno se za vez javi veliko interesovanje modne industrije ali to je samo modni trend kratkog daha jer se vezeni motivi na njihovim proizvodima koriste samo kao dekorativni element. Vez nije samo dekoracija i zato živi i opstaje u narodu, radi se zahvaljujući ženama koje neguju tradicuju i tradicionalne motive.

Prema ’’Pravilniku o određivanju poslova koji se smatraju starim i umetničkim zanatima, odnosno poslovima domaće radinosti…’’ vez je svrstan u dve kategorije: domaća radinost i umetnički zanati.

I: U kategoriji domaća radinost klasifikovan je kao: vez raznih tekstilnih proizvoda i izrada predmeta sa narodnim vezom. Domaća radinost znači predmeti se proizvode za potrebe domaćinstva najčešće ih rade žene: pletenje, vez, heklanje, izrada narodnih nošnji…

II: U kategoriji umetnički zanati: klasifikovan je kao umetnički vez. Zanatski proizvod namenjen je za prodaju na tržištu koji se radi u umetničko-zanatskim radionicama.

Svrstavanjem u ove dve kategorije umetničkih zanata i domaće radinosti vez je dobio priznanje kao umetnost ali je istovremeno ostao na nivou kreativnog izražavanja. Šta će vez biti zavisi od vezilje. U zavisnosti kako se vezilja postavi prema vezu i šta želi da od njega napravi on može biti umetnost ili samo dekoracija koja je ručno rađena na odevnim predmetima.

Vez kao umetnicki zanatMnogi osporavaju da je vez umetnički ili stari zanat nego ga svrstavaju samo u domaću radinost. Ipak…

Zanatsko-umetničke radionice koje izrađuju i ukrašavaju proizvode vezom dokazuju da je vez više od domaće radinosti. Uvek je to i bio. Domaća radinost nije pogrdna ili omalovažajuća odrednica nego prosto odrednica koja ukazuje da žene, pre svega, rade vez za svoje potrebe, i veoma malo vezenih radova iznose na tržište i prodaju. (Mada bi trebalo.)

Vez na najbolji način predstavlja bogatstvo narodne tradicije i ima najveću vrednost u narodnoj umetnosti. Uz tkanje najzastupljeniji je u izrađenim predmetima.

Tu činjenicu potvrđuju i udruženja žena formirana radi očuvanja narodne tradicije. U okviru ovih udruženja neguju se stari i umetnički zanati a postoje i kursevi za podučavanje raznim veštinama, između ostalih i veštini vezenja.

Newer Posts
Older Posts