Priče i putovanja kao i niti povezuju ljude i mesta, lepotu, stvaralaštvo, tradiciju i kulturu.
Izdvojeno u 2020:
Savka Subotić – žena koja je prepoznala vrednost ručnih radova
Gornji Milanovac – mesto ukrštanja kreativne energije
Vršac: grad raskošne arhitekture i boja
Vitraži na prozorima crkava i katedrala inspiracija su za poigravanje sa bojama na svili. Prozori od komada obojenog stakla, pod sunčevim zracima, presijavaju se na impresivne načine. Isto tako detalji vitraža urađeni na svili zrače jakim bojama.
Vitraži su svoj procvat imali u vreme gotike i najviše u katedralama. U vreme gotike građene su crkve i katedrale sa velikim i visokim prozorima koji su zastakljivani komadima obojenog stakla povezanih olovnim trakama jer tako velike površine nisu mogle biti zastakljene jednim komadom stakla.
Vitraži su sastavljeni komadi obojenog stakla u jednu celinu. Komadi stakla povezani su olovnim trakama i zajedno čine ukrasni element. Složeni veštom rukom pravo su umetničko delo čiji doživljaj potpomažu sunčevi zraci.
Slikanje na svili, vitraži kao inspiracija
Danas u crkvama vitraži predstavljaju likove svetaca, detalje iz nekog biblijskog događaja ili priče. Upotrebljene su jarke boje koje zrače optimizmom, podstuču nadu i pozitivno deluju na onog ko ih primeti. Uvek ih primetim jer volim da uživam u ovoj vrsti umetnosti na specifičnom mestu.
Pogled na prozore sa spoljne strane nije toliko impresivan jer zavisi pod kojim uglom padaju sunčevi zraci i kog intenziteta. Pravi doživljaj i sva lepota vitraža vidi se iz unutrašnjosti crkve pri sunčanom danu.
Vitraži na prozorima crkava obogaćuju svetlost koja prolazi unutra i daju toplinu građevini. Teraju nas da pogled podignemo visoko, da uživamo u nijansama boja koje se raspršuju pred nama. Olovne linije se gube, svetlost ih prekriva i stvara očaravajuću igru boja.
Pripremajući se za dolazak u Vršac pročitala sam mnogo tekstova o njemu, prikupila mnogo informacija o ’’tačkama’’ koje sam želela da vidim. Zato je šteta da deo tih činjenica ne navedem uz svaku tačku iako će to izgledati kao klasični putopis. Svaka zgrada je posebne arhitekture, građene su pre više od sto godina i zato, ma koliko da kažem, svaka zaslužuje par reči više.
Krećem od zgrade koja me je posebno zadivila a to je Vladičanski dvor, najstariji u okviru Srpske pravoslavne crkve sagrađen sredinom 18. veka. Raskošna, impozantna barokna građevina koja privlači pažnju. U Zavodu za zaštitu spomenika kulture označen je kao nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja.
Krov poseban i inspirativan, uz sjaj na suncu građevina deluje kao da je nova. Taj utisak dodaju i ofarbane prohromske ploče lima koje su postavljene prilikom poslednje obnove. Ograda oko dvora od kovanog gvožđa dodatno daje impozantnost građevini.
Doživljaj upotpunjuje i Saborna crkva koja se nalazi odmah preko puta ulice. Zajedno deluju moćnije.
Za mene je interesantno i to da je prva svilara u Vršcu bila otvorena blizu ovog dvora.
Podignuta je u 18. veku (1783 – 1785) i to je najstarija pravoslavna crkva u Vršcu. Predstavlja spomenik kulture. Visina crkve je 54 metra i smeštena je u prostrano dvorište. Unutrašnjost crkve krasi raskošni ikonostas i vitraži, slike nekoliko poznatih slikara…
U crkvi su se, dugo godina, nalazile dve slike velikog formata slikara Paje Jovanovića (slika ’’Sveti Nikola spasava osuđenike’’ i slika ’’Sveta majka Angelina’’) ali su bile ukradene…. Nakon pronalaska slika poverene su Gradskom muzeju na čuvanje i danas se mogu tamo videti.
Zanimljivo je sa koliko entuzijazma, vere, ulaganja novca i fizičkog rada su tada ljudi pristupali gradnji tako velikih objekata i gradili su ih brzo, u proseku tri godine. Uzimajući u obzir materijale i mehanizaciju koju su tada imali (bolje reći koju nisu imali) zaista zaslužuju maksimalno poštovanje za posvećenost i požrtvovanost u izgradnji objekata koje su ostavili budućim generacijama. Tužno je to što te ’’buduće generacije’’ čine veoma malo u održavanju i obnavljanju tih velikih i značajnih objekata.
Ova rimokatolička crkva nikada nije bila katedrala ali je tako zovu zbog veličine i utiska koji ostavlja na vernike i posmatrače. Sagrađena je u gotskom stilu. Zidana je od 1860. do 1863. godine i jedan je od najreprezentativnijih objekata u Vršcu.
Nametnulo mi se pitanje: zašto je tako impozantna građevina sagrađena baš ovde? Pronalazim podatke da je pre gradnje ove crkve na istom mestu postojala crkva koja je bila dotrajala i morala se srušiti. Bogati vršački nemci skupili su novac za gradnju crkve prema njihovim potrebama. Fascinantan mi je to podatak jer crkva je izgrađena sredinom devetnaestog veka.
Šteta je što crkva nije svaki dan otvorena da može da se razgleda njena unutrašnjost, kako je oslikana, a oslikavali su je umetnici iz Beča, da se pogledaju vitraži, da se čuju orgulje…
Magistrat – gradska kuća u centru grada je spomenik kulture. Sagrađena je davne 1860. godine a obnavljana je nekoliko puta. Danas se u njoj nalaze prostorije opštine Vršac. Boje fasade ističu veličinu ovog objekta a park sa strane sa mnoštvom cveća jarkih boja dopunjuje ceo doživljaj.
Apoteka na stepenicama je prelepa barokna zgrada koja je namenski građena za apoteku. Jedina je očuvana apoteka u Vršcu na istoj lokaciji i sa spoljnim i unutrašnjim izgledom.
Danas je u sastavu gradskog muzeja i pod zaštitom je države kao istorijski spomenik. U njoj je smeštena prirodnjačka zbirka i postavka ’’Istorija zdravstvene kulture Banata’’ koja predstavlja i istoriju vršačkog apotekarstva (apotekarski predmeti, originalni mobilijar…).
U ovoj zgradi je 1784. godine otvorena prva apoteka u Vršcu pod zanimljivim nazivom ’’Kod spasitelja’’.
Trg Svetog Teodora Vršačkog, Vršac
Prostran trg u procesu obnavljanja u vreme mog boravka. Okružen je starim zgradama raskošnih fasada kojima je potrebna obnova. Sa obnovom fasada trg će dodatno bljesnuti.
Negde na sredini trga nalazi se stari krst od crvenog mermera. Postavljen je 1846. godine po narudžbi bogatog vršačkog trgovca Hadži Jovana Zajma i predstavlja njegov poklon gradu. Odmah pored nalazi se skulptura.
Na trgu, kuća broj 11, je kuća u kojoj je stvarao Jovana Sterije Popović koji je jedan od najznačajnijih srpskih pisaca. Dela: ’’Tvrdica’’, ’’Pokondirena tikva’’ … Kir Janja, Fema, Vinko Lozić… samo su neki od likova iz njegovih dela. Statua Vinka Lozića na trgu, veoma blizu njegove kuće, podseća da je Sterija rođen u Vršcu. Nedaleko od trga nalazi se Narodno pozorište ’’Sterija’’.
Osnovan 1882. godine u zgradi ’’Konkordija’’. Kako su se zbirke predmeta povećavale i muzej se proširivao. Danas pored obnovljene prve zgrade u sastavu muzeja su još dve susedne zgrade.
Prvi kustos bio je Feliks Mileker. Zahvaljujući njegovom predanom radu muzej je brzo imao impozantan broj značajnih i retkih predmeta. Rođen je u Vršcu, bio je publicista, istraživač, kustos, bibliotekar i učitelj. Objavio je oko 200 radova koji su značajni za proučavanje istorije Vršca ali i celog Banata. Male 73 monografije objavio je u periodu od 1921. do 1942. godine. Sam je napisao 59. To su monografije o istoriji, kulturnoj istoriji i životu u Banatu. Prikupljao je predmete za muzej tako što je organizovao arheološka iskopavanja i (sam u njima učestvovao) a određene predmete je otkupljivao od kolekcionara.
Zbirka etnološkog odeljenja muzeja obuhvata period od 18. veka do danas. U zbirci iz oblasti zanatstva nalaze se sačuvani predmeti iz oblasti prerade gline, grnčarija, obrade tekstila i kože… Tkanje je bilo razvijeno kao i svuda i tu su sprave za preradu vune i dovođenja do niti i tkanja. Pored sprava značajna je kolekcija ćilima, domaćeg platna, torbi, uzoraka veza i čipki.
Uz tkanje i vez značajne su narodne nošnje. Košulje, prsluci, marame, kape, kaputi, suknje, kecelje, pojasevi, svadbarski peškiri i mnogo toga ukrašeno vezom predstavljaju pravu lepotu ručnih radova.
Pavle Jovanović rođen je u Vršcu 1859. godine. Talenat za slikarstvo koji je imao razvijao je i nadograđivao školovanjem u Beču. Naravno, kada dođem u Vršac želim da vidim njegove slike jer ih ovde posmatram sa mnogo više emocija. Posmatranje slika ovog velikog majstora slikarstva, u njegovom rodnom gradu, ostala sam očarana njegovim talentom i umećem .
U Muzeju jedan deo posvećen je slikama i životu Pavla Jovanovića. Predstavnik je realizma i slikao je motive iz života, istorije, religije… Slike sa tematikom istorije: ’’Borba petlova’’, ’’Takovski ustanak’’… Bio je izuzetan portretista i naslikao je portrete mnogih značajnih ličnosti Mihajla Pupina, kralja Aleksandra Karađorđevića, cara Franje Josifa…
’’Vršački triptihon’’, nastala 1896. godine, čuvena je slika iz tri dela koja prikazuje najvažniju delatnost u Vršcu za koju je dobio priznanje u Budimpešti na izložbi.
Dve slike koje su se nalazile u Sabornoj crkvi (’’Sveti Nikola spasava osuđenike’’ i ’’Sveta majka Angelina’’) nakon krađe i njihovog pronalaska nalaze se u muzeju.
Okolina Vršca i Vršačke planine, vinogradi i vino, su priča za sebe. Nemci koji su naselili Vršac i okolinu u drugoj polovini 18. veka najzaslužniji su za razvoj vinogradarstva. Paja Jovanović je na slici ’’Vršački triptihon’’ ovekovečio baš ovu delatnost. O okolini sa vršačkom kulom, manastirima, vinogradarstvu u nekoj drugoj priči.
Ovo nije klasičan putopis, nego kada otputujem u mesto koje izaberem stavim akcenat na ono što me najviše dodirnulo, ono što me oduševilo u tom mestu. Sa Vršcom je izuzetak jer je najmanje pet tačaka koje mogu istovremeno zauzeti prvo mesto. Inače, u Vršac sam stigla tragajući za nitima svile.
Vatromet boja na fasadama najvažnijih gradskih objekata i starih prizemnih kuća pravi je doček. Narandžasta, roze, jarko roze, bordo, žuta, plava, plavo-ljubičasta, zelena… Samo se smenjuju. Fasade se masovno obnavljaju i plene svojim izražajnim koloritom. Osvojile su me i one su broj jedan doživljaj Vršca. Za umetnike raj i lepota, za život uživanje.
Jarkih boja, duž ulice nanizane prizemne kuće, privlače pažnju prolaznika, teraju vas da zastanete, da ih detaljnije pogledate i da im se divite. Morate da im se divite jer većina fasada na kućama, na delu koji izlazi na ulicu, jesu prava umetnost koju dopunjuju drugi arhitektonski elementi i detalji. Jedni od njih jesu raskošne kapije, upadljivi okrugli prozori na krovovima kuća, zatim kibic pendžeri, mnogo ornamenata… Kapije, drvene ili metalne, najbolje dopunjuju fasade.
Kibic pendžeri zaustavljaju dah. Veliki ili mali, ispupčeni, istureni manje ili više… Čine arhitekturu zgrada izuzetnom, jedinstvenom. U prošlosti su bili pokazatelji ’’bogatstva’’ vlasnika kuće. Obnavljaju se kao i fasade, farbaju raznim bojama i ostaju da traju kao nešto posebno. Daju jedinstven šarm ovom gradu i čine ga očaravajućim.
Na dužim, većim kućama uglavnom su dva, jedan na početku kuće, pa idu obični prozori i na kraju opet kibic pendžer. Na kraćim, manjim kućama je najčešće samo jedan. Mnogo ih je i kao dokazi stoje na kućama i vraćaju misli u prošla vremena. U vreme kada su bili važni za pogled na ulicu i dešavanja u njoj, kada su kroz njih krišom razmenjivani pogledi između mladih ili kratki razgovori starijih…
Zaustavljam se i divim toj lepoti, toj raskošnoj lepoti kuća u nizu. Svaka fasada sa spoljne strane je umetnost za sebe. A tek kapije! One su me tek osvojile, ne puštaju me da prođem pored njih tek tako. Zastanem i posmatram ih, svaka je sa posebnom dekoracijom. Prelepe su i inspirativne. Predstavljaju lepotu ručnog rada u drvetu. Skoro da mogu da vidim majstora kako radi i njegovu posvećenost svakom detalju.
Najčešće su kapije iz tri dela kroz koje se ulazi u unutrašnje dvorište a iz njega se ulazi u kuću. U dvorištu ima još zgrada koje su nevidljive sa ulice dok se kapija ne otvori. Kapije su raznih boja, najčešće u boji koja je u skladu sa bojom fasade. Drvene kapije, a njih je najviše, bogate su rezbarijama i većina je, za mene, pravo umetničko delo. Metalnih je manje ali su i one bogato ukrašene.
Centar svakog grada je najsređeniji i najbogatiji ali uvek volim da prošetam i dalje od centra je ne čini samo centar grada jedno mesto. Izvan centra postoji mnogo lepih kuća i kapija iako je jasno da se ekonomske mogućnosti stanovnika smanjuju kako odlazim ka periferiji grada.
Vršac je grad prepun istorije sa mnoštvom očuvanih raskošnih zgrada. Mnogo zanimljivih objekata me ”dodirnulo”, jednom rečju grad me očarao raskošnom arhitekturom i bojama.
Sledeća priča je o značajnim objektima u Vršcu: Vršac: grad raskošne arhitekture i boja (II deo)
Vez je tehnika ukrašavanja tekstila koja je uvek atraktivna. Iako je od sredine 19. veka smanjeno korišćenje veza on je stalno prisutan. Povremeno se za vez javi veliko interesovanje modne industrije ali to je samo modni trend kratkog daha jer se vezeni motivi na njihovim proizvodima koriste samo kao dekorativni element. Vez nije samo dekoracija i zato živi i opstaje u narodu, radi se zahvaljujući ženama koje neguju tradicuju i tradicionalne motive.
Prema ’’Pravilniku o određivanju poslova koji se smatraju starim i umetničkim zanatima, odnosno poslovima domaće radinosti…’’ vez je svrstan u dve kategorije: domaća radinost i umetnički zanati.
I: U kategoriji domaća radinost klasifikovan je kao: vez raznih tekstilnih proizvoda i izrada predmeta sa narodnim vezom. Domaća radinost znači predmeti se proizvode za potrebe domaćinstva najčešće ih rade žene: pletenje, vez, heklanje, izrada narodnih nošnji…
II: U kategoriji umetnički zanati: klasifikovan je kao umetnički vez. Zanatski proizvod namenjen je za prodaju na tržištu koji se radi u umetničko-zanatskim radionicama.
Svrstavanjem u ove dve kategorije umetničkih zanata i domaće radinosti vez je dobio priznanje kao umetnost ali je istovremeno ostao na nivou kreativnog izražavanja. Šta će vez biti zavisi od vezilje. U zavisnosti kako se vezilja postavi prema vezu i šta želi da od njega napravi on može biti umetnost ili samo dekoracija koja je ručno rađena na odevnim predmetima.
Mnogi osporavaju da je vez umetnički ili stari zanat nego ga svrstavaju samo u domaću radinost. Ipak…
Zanatsko-umetničke radionice koje izrađuju i ukrašavaju proizvode vezom dokazuju da je vez više od domaće radinosti. Uvek je to i bio. Domaća radinost nije pogrdna ili omalovažajuća odrednica nego prosto odrednica koja ukazuje da žene, pre svega, rade vez za svoje potrebe, i veoma malo vezenih radova iznose na tržište i prodaju. (Mada bi trebalo.)
Vez na najbolji način predstavlja bogatstvo narodne tradicije i ima najveću vrednost u narodnoj umetnosti. Uz tkanje najzastupljeniji je u izrađenim predmetima.
Tu činjenicu potvrđuju i udruženja žena formirana radi očuvanja narodne tradicije. U okviru ovih udruženja neguju se stari i umetnički zanati a postoje i kursevi za podučavanje raznim veštinama, između ostalih i veštini vezenja.
Platno, konac, igla i vreme… Vez je kao meditacija, opušteno provlačenje konca, ravnomernim pokretima, kroz zategnuto laneno platno. Bod po bod slažu se boje i nastaju motivi. Dok vezem misli odlutaju daleko. Ponekad misli prizivaju sećanja i niti iz prošlosti. Vidim kako žene sede okupljene oko lampe i uz pesmu vezu radove koji žive i danas. Koliko je misli izvezeno u svaki rad, svaku kockicu veza?
U tišini, u opuštenom radu dodiruju se prošlost, sadašnjost i budućnost. Veza sa našim precima postoji, neraskidiva je i tera me da razmišljam o njoj.
Vez je ukras na tkanini ili preciznije vez je način ukrašavanja tekstila pomoću niti. Provlačenjem niti u boji kroz tekstilnu podlogu nastaje vez. Igla je obavezno sredstvo za rad.
Vez se koristi od davnina da bi ukrasom učinio neki tekstilni predmet lepšim i vrednijim. U početku žene su vunenim nitima po pletenim ili tkanim tkaninama i tako ih ukrašavale. Kasnije su došle pamučne niti, zatim svilene, do srebrnih i zlatnih ali vezlo se i žicom.
Ukrašavanje tekstila može se raditi prema određenoj šemi (unapred pripremljenoj) ili intuitivno prema slobodnoj, originalnoj ideji koju ima osoba koja veze.
Prema mom mišljenju uz reč vez obavezno ide reč umetnost. Naravno nije svaki vez umetnost ali jeste kreativan način izražavanja. Postoji mnogo žena koje pomoću veza stvaraju originalne upotrebne predmete koji se mogu svrstati u primenjenu umetnost. To što vezenje može naučiti svako i što je vez u narodu bio omiljeni način ukrašavanja odeće i tekstilnih predmeta u kući, ne treba da umanjuje njegovu vrednost.
Kvalitetne podloge, konci i predan rad po originalnim šemama žena koje vezu postavlja ga u kategoriju primenjene umetnosti. Vezeni predmeti imaju upotrebnu vrednost, od vezenih košulja, kao odevnih predmeta, do vezenih jastuka koji su ukras u enterijeru.
Pored navedenog vez se radi i na svakodnevnim upotrebnim predmetima koji ulepšavaju dan poput kutije za naočare ili zabeleživača za knjige koje čitamo u večernjim satima za opuštanje.
U srednjem veku u Srbiji vez je bio deo svakodnevnog života žena. Ručni rad koji je korišćen u svim slojevima, razlikuje se samo u materijalima koji su korišćeni. Od svilene do obične pamučne tkanine, od svilenog konca do običnog lanenog ili vunenog konca, pa sve do srebrne i zlatne žice.
Narodni vez koji je rađen u narodu bio je od skromnijih materijala ali jednako bogate izrade i lepote kao što su bile crkvene vezene tkanine.
Na dvorovima srpskih vladara vez je tretiran kao umetnost. Dame i devojke sa dvorova obavezno su vezle. Vladarke su imale na dvorovima škole veza u koju su dovodile siromašne devojke i podučavale ih ovoj veštini. Najbolje i najveštije od njih postajale su i profesionalne vezilje i vezle su stvari za potrebe dvora koje su poklanjane stranim vladarskim porodicama.
Kraljica Jelena Anžujska (žena kralja Uroša), a kasnije i kraljica Simonida (žena kralja Milutina) držale su školu kosovskog veza. Kosovski vez upisan je 2012. godine na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije kao zaseban kulturni element.
Narodni vez radile su uglavnom žene po kućama i na taj način stvarale predmete za sebe i svoju porodicu. To je bio jedan od načina da izraze svoj talenat.
Umetnički vez rađen je prvo u manastirskim radionicama a kasnije u samostalnim radionicama.
Pohvala knezu Lazaru i Pokrov moštiju kneza Lazaru su najpoznatija dela koja je izvezla monahinja Jefimija. Na crvenoj svilenoj podlozi zlatnim i srebrnim slovima izvezla je tekst.
Zlatovez je najcenjenija tehnika vezenja koja se primenjivala kod umetničkog veza ali i u vezenju predmeta za crkvu. Podloga je platno ili svila a veze se pozlaćenim nitima.
Beli vez je, u 19. veku, iz Evrope stigao u Vojvodini. Za ovaj način veza karakterističan je pojam – trukovanje. Trukovanje je izrada crteža i njihovo prenošenje na tkaninu. Belim vezom ukršavali su se: posteljina, ukrasni jastuci, stolnjaci, zavese…
Vez u boji najčešće je korišćen od polovine 19. veka.
Krajem 19. veka u školama koje su se otvarale za žensku decu obavezan predmet bila je veština veza.
Danas je vez uglavnom hobi.
Jelica Belović Bernadžikovska (etnografkinja i književnica) podelila je vez na: Vez po pismu i Vez brojanjem
Vez brojanjem radi se na materijalima koji su retko tkani (kod kojih je moguće brojanje žica). Šeme se prenose sa gotovog uzorka posmatranjem i praćenjem uzorka. Vezom brojanja izrađuju se narodne nošnje.
Vez po pismu radi se na gusto tkanim materijalima na koje se prenose motivi po kojima se izvodi vez. To je vez po prethodno iscrtanom dizajnu na tekstilu. Motivi se mogu preneti trukovanjem, precrtavanjem…
Kuvarice su vezeni tekst na pamučnom platnu sa koncem u boji, najčešće plavoj i crvenoj. Koristile su se kao ukrasi za zid. Ispisivanjem slova na beli materijal i vezenje konca u boji po linijama slova često je saopštavana određena poruka ili misao.
Devojčice su od majki ili baka učile da izvezu prve bodove. Prvo su prenosile motive sa šeme na platno a kada bi postale vešte vezilje onda su u svom radu dodavale i nešto svoje. Radovi tako nisu uvek bili puke kopije nekog motiva sa šeme nego su bili potpuno novi ali inspirisani postojećim motivima.
Vezom su se najčešće ukrašavale narodne nošnje, posebno su devojke raskošno vezle svoje košulje. Iako su kao osnovno polazište koristile isti motiv svaka košulja je bila različita.
Ručni vez zahteva vreme i strpljenje. Čini se da vremena danas niko nema, kao ni strpljenja. Oni koji ga, ipak, pronađu i odvoje za bavljenje vezom brzo shvate da je vez kao meditacija. Blagotvoran. Lagano ponavljanje bodova u svrhu kreiranja novog. Kreiranje emocija i njihovo povezivanje sa sećanjem, tradicijom, prošlošću, snovima…
Usporite životni ritam opustite se uz vez ili bar zastanite i pogledajte umetnost koju su druge žene napravile vezom.
Jer, NITI su naša veza sa bakama, prabakama… Želim da verujem u to. Da li Vi verujete?
Nekada je Vršac bio obavijen nitima svile jer je svilarstvo bila najznačajnija privredna grana odmah iza vinogradarstva. Danas možete probati izuzetna vina iz vršačkih vinograda ali nećete nigde imati prilike da vidite svilene niti koje su nastajale u Vršcu. Gajenje svilene bube i proizvodnja svile potpuno su unušteni oko 1855. godine kada je izgrađen državni put koji je omogućio lakši plasman vina. Dudovi koji su bili posađeni povađeni su a na njihovo mesto posađeni su čokoti vinove loze.
Eva Hercog, vlasnica zavoda za svilu u Vršcu, na izložbama u Evropi nagrađena je sa nekoliko medalja za sirovu svilu:
Kako je počela proizvodnju svile? Zajedno sa mužem Jozefom Hercogom vodila je Zavod za proizvodnju svile, imali su svoje dudare i učestvovali su na izložbama širom Evrope. Njihova svila često je ocenjivana kao kvalitetna i bila je nagrađivana.
Jozef Hercog je bio osnivač Apoteke na stepenicama. To je najstarija apoteka u Vršcu i danas je deo Gradskog muzeja.
Apoteka na stepenicama i Gradski muzej u Vršcu
Vršac je u 19. veku, pored Pančeva i Novog Sada, bio jedan od centara svilarstva. Poznato je da je ovde radio veliki broj zavoda za otkupljivanje i odmotavanje kokona.
Istoričar Feliks Mileker je zapisao da su se Nemci od 1728. godine prvi počeli baviti svilarstvom, da je austrijski grof Merci, vojni zapovednik ‘’provincije Banat’’, pretio smrtnom kaznom ako bi neko posekao beli dud. Planska sadnja belog duda, čijim lišćem se hrani svilena buba, počela je 1733. godine zahvaljujući ovom grofu. Marija Terezija je insistirala na masovnom sađenju stabala belog duda.
Procvat svilarstva u Vršcu desio se u trenutku kada je stanovništvo besplatno dobijalo jajašca svilene bube. Uzgojem svilene bube bavilo se uglavnom siromašno stanovništvo a ovo je za njih bio veliki podsticaj.
Teren u Vršcu bio je pogodan za svilarstvo i sa izgradnjom prve svilare (u blizini današnjeg Vladičanskog dvora) čiju izgradnju je naredila vladarka Austrougarske Marija Terezija i uz pomoć države koja je otkupljivala svu proizvedenu svilu svilarstvo je doživelo ekspanziju. Otvarale su se nove svilare i privatni zavodi. Oko 1855. razvoj svilarstva je naglo stao.
Odgovor je: zbog vina!
Svilarstvo je bilo razvijeno paralelno sa vinogradarstvom a kada je otvoren novi put koji je olakšao plasman vina tada je svilarstvo napušteno jer je zarada od proizvodnje vina bila mnogo veća. Sa gašenjem svilarstva svi su se preorijentisali na vinogradarstvo koje je aktuelno i danas dok je svilarstvo potpuno zaboravljeno.
Tokom boravka u Vršcu nigde nema naznaka ni pomena, ni obeležja da se u ovom gradu u 19. veku proizvodila svila. Ipak svedoka ima a to je drvored belih dudova na putu od Vršca ka Beloj Crkvi u dužini od 15-ak kilometara. Opstali u da bi štitili put od jakih vetrova ali i da podsećaju da se ne zaboravi da je nekada u prošlosti gajenje svilene bube i proizvodnja sirove svile na teritoriji Vršca bila veoma uspešna.
Još jedan podatak vezan za svilu koji sam našla u Gradskom muzeju: ’’Plakati za pozorište štampani su na svili i po tome su bili jedinstveni.’’
Oslikavam tanke niti svile koje su utkane u ešarpu.
Niti utkane u svilenu ešarpu, pojedinačno, nevidljive su. Čine jednu celinu koju doživljavam na svoj način. Svaka tanka nit deo je tog doživljaja.
Kada bih prvo bojila niti i slagala ih na razboj mogla bi napraviti čudesnu sliku prepletenih niti raznih boja. Samo tkanje bilo bi najvažnije u stvaranju.
Kod oslikavanja svilene ešarpe nanošenje boje za svilu je najvažnije. Tako bele niti svile, odnosno niti blago žućkaste boje koja je njihova prirodna boja, upijaju boju koju odaberem.
Kada spustim kapljicu boje na zategnutu svilu – oslikavam prepletene niti i stvaram novi doživljaj. Boja se kreće duž niti.
Kakav doživljaj?
Boje! Kada kupujemo ručno oslikanu svilenu ešarpu biramo boju koju volimo. Da li se nekad pitate zašto volite baš tu boju? Zašto neko voli žutu, drugi plavu, crvenu, zelenu, roze…?
Da li imate odgovor na ovo pitanje?
Obožavala je ručne radove koje su pravile žene na selu. Znala je da zaslužuju poštovanje od okoline i usesredila se na aktivnosti koje bi dale podršku ovim ženama. Ćilimi, vezovi, narodne nošnje i svi drugi radovi koje su stvarale žene na selu za nju su bila umetnost.
Savka Subotić se tokom svog života i rada sve vreme borila da poboljša položaj žena u društvu (teritorija Austrougarske). Borila se da obrazovanje bude dostupno i ženama, borila se za podizanje srpskih viših devojačkih škola i osnivanje ženskih zadruga.
Istovreneno sa borbom u javnosti i državnim institucijama trudila se da podigne svest i kod samih žena, da imaju pravo na rad i obrazovanje. Najpre se usesredila na žene koje su bile bogatije i živele u gradovima da bi one kasnije mogle da utiču na ostale žene. Zato su je proglasili feministkinjom.
U to vreme, sredina XIX veka, kada se Savka zalagala za obrazovanje žena i njihov bolji položaj u društvu u zemlji je bio na snazi strogi patrijarhat. Žene su bile bez ikakvih prava. Zato je njeno delovanje tako značajno i pokazuje da je bila ličnost daleko ispred svog vremena.
Savka Subotić je bila obrazovana i znala je koliko je obrazovanje važno za žene zato nije ostala samo na rečima nego je delovala. Njeno javno istupanje, rad i borba za bolji položaj žena dali su sledeće rezultate:
Nakon postignutog cilja otvaranje prvih viših ženskih škola Savka Subotić nastavila je rad i svoju borbu jer je znala da samo otvaranje škola nije konačno rešenje. Otvaranjem škola obrazovanje neće biti jednako dostupno svim ženama. Znala je da će ove škole pomoći ženama koje su živele u gradu ali onima koje su živele u selu neće biti od velike koristi. Zato se usesredila na žene u selu.
Prateći muža, Jovana Subotića, u službenim posetama selima u Vojvodini i Slavoniji upoznala je žene koje su stvarale ručne radove. Najviše su tkale i vezle. Odmah je znala da te radove treba pokazati svetu, izložiti ih da svi vide tu lepotu. Videla je i da žene žive u teškim uslovima i da mnogo rade.
Započela je svoju novu borbu da se prizna rad žena na selu. Odlazila je u sela i živela sa porodicama, podučavala ih i savetovala ne samo u izradi ručnih radova nego u svemu (negovanju dece, bolesnih…). Bila im je podrška.
Cilj izlaganja rukotvorina žena sa sela bio je da dokaže da vrede i da su tražene i na taj način da se prizna rad žena na selu. Smatrala je da žene na selu doprinose više od muškaraca jer pored kućnih poslova rade i u polju a zimi od kudelje, lana i vune koje su pripremile preko leta izrađuju ručne radove, u tom momentu samo za potrebe domaćinstva. Do tada žene sa sela svoje radove su samo poklanjale a ona se borila da izađu na tržište i prodaju ih.
U to vreme žene nisu prodavale ručne radove jer građanska inteligencija ih nije želela. Smatrali su da su prosti i da pripadaju selu a svoje kuće opremali su stvarima koje su nabavljali u inostranstvu, kao i odeću.
Savka Subotić je učinila mnogo na promovisanju ručnih radova i bila u pravu da su ti radovi bili umetnost i vredni da se izlože i ponude na tržištu za prodaju. Dala je svoje ideje i doprinos usavršavanju izrade ručnih radova najviše u tkanju i vezu.
Mnogo vremena posvetila se proučavanju, prikupljanju i prezentaciji rukotvorina iz celog regiona. Tokom rada pored zapisa o ručnim radovima rukotvorinama ostavila je i zapise o narodnim običajima. Sa radovima koje je prikupila učestvovala je na izložbama u zemlji (Novi Sad, Novi Bečkerek…) i inostranstvu (Budimpešta, Pariz, Prag…) i promovisala rukotvorine.
Savka Subotić je prva žena koja je iskoristila etnomotive za inspiraciju i dizajnirala nove.
Primetila je ponavljanje motiva, ornamenata i odlučila da ih dizajnerski modernizuje da budu zanimljivi i privlačni bogatim ljudima koji su živeli u gradovima (pre svega visokim slojevima). Želela je da omogući ženama da prodaju radove koje stvaraju sa ljubavlju. Razmišljala je dugoročno – kada bi prilagodila ručne radove (pre svega tkanje i vez) da budu zanimljivi građanstvu, omogućila bi njihovu prodaju i time pomogla ženama na selu da poboljšaju standard porodice. Istovremeno bi doprinelo i očuvanju tradicije. Postigla bi da se modifikovani etno motivi nađu u kućama srba a ne motivi na tkaninama koje su uvozili sa zapada. Želela je da očuva izvorne ornamente uz minimalno modifikovanje, da ostane njihova izvorna prepoznatljivost.
Prva izložba na kojoj je pokazala rukotvorine inspirisane etno motivima koje je modernizovala bila je Zemaljska izložba u Budimpešti (1885) na kojoj je izazvala veliko interesovanje publike za ove rukotvorine. Većina predmeta za ovu izložbu izrađena je prema njenoj zamisli. Sve radove uradile su ručno žene sa sela uz njenu pomoć u modernizaciji motiva. Svaki predmet bio je ručno izrađen.
Za ovu izložbu spremala se dve godine, angažovala blizu 100 žena sa sela koje su pripremale i izrađivale radove za izložbu. (Tu je delimično sprovela u delo svoju ideju o ‘’ženskoj domaćoj industriji’’ – izrada i prodaja rukotvorina).
Većina predmeta za ovu izložbu izrađena je prema njenoj zamisli. Sve radove uradile su ručno žene sa sela uz njenu pomoć u modernizaciji motiva. Svaki predmet bio je ručno izrađen.
Nakon ove izložbe brojne bogate porodice iz Beča i Pešte tražile su od nje savete kako da urede svoje domove u stilu ‘’salona’’ koji je ona predstavila na izložbi. Suština ‘’salona’’ bila je da ga je Savka Subotić opremila samo sa ručno rađenim predmetima inspirisanim ornamentima (etnografskim motivima).
Neprestano je skupljala rukotvorine i izlagala ih u inostranstvu. Međunarodna izložba rukotvorina u Parizu (1889) donela joj je priznanja i potvrdu da je bila u pravu o vrednosti i lepoti ručnih radova. Pirotski ćilim osvojio je posebnu nagradu.
Beogradsko žensko društvo bilo je prvo udruženje žena u Srbiji a Savka Subotić je izabrana za počasnu članicu. Na izložbi u Parizu ovom društvu dodeljena je Srebrna medalja i to zahvaljujući zalaganju Savke Subotić da društvo učestvuje na ovoj izložbi.
Za svoj književni rad dobila je priznanja od srpskog i ruskog dvora i književnika iz inostranstva. Njoj je posvećena knjiga ‘’Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas’’ objavljena 1913. godine u Sarajevu. Knjigu je priredila Jelica Belović Bernadžikovski koja je tada živela u Sarajevu a izdavač je bila Dobrotvorna zadruga Srpkinja iz Iriga. Knjiga je skup radova i biografija žena koje su tada stvarale u oblasti ’’kulture’’ i ’’narodne umetnosti’’. Uručena joj je na njen osamdeseti rođendan.
Pesnik Aleksa Šantić posvetio joj je pesmu pod nazivom ‘’Majci svoga naroda’’.
Često je držala predavanja i govore. Bila je vešt govornik i uspevala je da zaokupi pažnju slušalaca. Neki su čak smatrali da joj govore piše suprug ali ona je dokazala da nije tako jer i nakon njegove smrti i dalje je rečima uticala na ljude koji su je slušali. Njene govore objavljivali su tada najpoznatiji časopisi. Govorima je izazivala veliku pažnju evropske javnosti. U Beču je, u Naučnom klubu, 1910. godine održala predavanje ‘’Žena na Istoku i Zapadu’’ koje joj je donelo veliku popularnost u Londonu, Parizu, Kopenhagenu, Glazgovu, Lisabonu… Od tada prevodi njenih govora postali su veoma traženi.
Tokom života pisala je svoje memoare i to još devetnaestom veku. U njima je pisala o svojoj porodici ali i o političarima tog vremena koje je imala prilike da upozna kao supruga Jovana Subotića. Ostavila je dragocene zapise o poznatim i značajnim ličnostima njenog doba.
Napisala je knjigu ‘’Naše narodne tkanine i rukotvorine’’ koja je objavljena je 1904. godine. Knjigu ‘’Uspomene’’. Mnogo njenih spisa objavljeno je u Letopisu Matice srpske.
Bila je prva predsednica Kola srpskih sestara koje je osnovano 1903. godine. To je dobrotvorno društvo usmereno na pomoć i očuvanje srpske tradicije.
Savka Subotić, fotografija je javno vlasništvo, preuzeta sa https://sr.wikipedia.org
Savka Subotić, jedna od najaktivnijih i najznačajnijih Srpkinja XIX veka, rođena je u Novom Sadu 1834. godine (tada država Austrougarska). U privatnu školu (ler) krenula je sa četiri godine. U to vreme osnovna škola nije bila obavezna ali njena porodica je bila imućna i mogla joj je finansirati školovanje. Nakon završenog osnovnog obrazovanja u ‘’leru’’ školovala se u Temišvaru a zatim i u Beču.
U Beču je srela i udala se za Jovana Subotića koji je bio političar, doktor prava i književnik. U njemu je našla podršku za svoje ideje i rad.
Umrla u Novom Sadu 1918. godine. Sahranjena je u Zemunu.
Bila je žena ispred svog vremena i imala je hrabrosti da se javno zalaže za poboljšanje života žena na teritoriji gde je živela. Savka Subotić borila se i za poboljšanje života i položaja žena u selima. Proučavala je rukotvorine koje su stvarale žene u selima i podsticala ih da radove izlažu. Želela je da rukotvorine vide svi jer je smatrala je da su vredne i da ih treba izlagati u javnosti da bi bile cenjenije. Zahvaljujući njoj rukotvorine su stigle na izložbe u zemlji i inostranstvu.
Ručni rad je ‘’poezija ženske ruke’’, govorila je Savka Subotić, i bila je u pravu!
Kulturna stanica Svilara je deo industrijskog nasleđa koji se odlično uklapa u novu okolinu. Dragocena kao podsetnik na vreme kada je proizvodnja svile bila u velikom usponu u Novom Sadu i uopšte u Vojvodini.
Visoki dimnjak od cigle mi je orijentir i vodič na putu do Kulturne stanice Svilara. Presijava se na blagom septembarskom suncu dok prilazim obnovljenoj zgradi nekadašnje svilare. Nekada se na ovom mestu odmotavale niti sa kokona i proizvodila svila a danas je to mesto za kreativno stvaranje i uživanje u umetnosti.
Objekat u kome se nalazi Kulturna stanica Svilara je jedini od svih objekata kompleksa svilare koja se nalazila na istom mestu koji je sačuvan do danas. Veći deo objekata svilare je sedamdesetih godina porušen a na te delove izgradili su stambene zgrade. Ipak ovaj objekat koji je ostao svedočiće o vremenu kada se u Novom Sadu proizvodila svila.
Kulturna stanica Svilara sa muralom na susednoj zgradi, Novi Sad
Izvorni izgled jedine preostale zgrade svilare je i sačuvan maksimalno a dimnjak u potpunosti. Između njih dozidani su novi niski objekti koji sada zajedno čine jednu celinu. Dimnjak je deo koji daje poseban šarm ovom prostoru jer odmah otkriva da se radi o starom objektu sa bogatom istorijom koji je obnovljen za nove prilike i događaje.
Stari objekti koji su obnovljeni imaju posebnu energiju, imaju priču iza sebe. Svilara isto tako ima priču koja počinje davne 1770. godine. Osnovana je kao depo za skupljanje kokona (svilenih čaura) iz kojih se odmotavala svilena nit.
Bila je to prva svilara u Novom Sadu a smatra se i prvom državnom fabrikom tekstila u Vojvodini. Uvek je bila u vlasništvu države.
U početku u svilari je samo vršeno prikupljanje čaura i odmotavanje svilene niti sa kokona. Nakon desetak godina podignut je magacin i nabavljena vretena i započeto predenje svilene niti. Sa razvojem mašina nabavljena je parna mašina za predenje što je olakšavalo proizvodnju. U toj fazi svila je bila samo delimično obrađena – kao nit. Za dalju obradu izvozila se najviše u Beč.
Prilikom granatiranja Novog Sada sa Petrovaradina 1849. godine svilara je gotovo u potpunosti izgorela. Brzo je na istom mestu izgrađena nova koja je uspešno radila i opstajala godinama.
Između dva svetska rata svilara je radila punim kapacitetom i proizvodila najviše svile od svog nastanka. To je bio period kada se u svilarstvo ulagalo mnogo i proizvodnja svile bila je na svom maksimumu.
Nakon drugog svetskog rata mašine koje su bile nestale tokom rata pronađene su i vraćene i svilara je nastavila proizvodnju. Od 1947. godine svilara je radila pod imenom Vojvođanska industrija svile da bi šezdesetih godina postala deo Novosadskog tekstilnog kombinata u koji je integrisana kompletna novosadska tekstilna industrija. Ovaj kombinat sedamdesetih godina menja ime u Novosadsku industriju tekstila. Proizvodnja svile postaje sve manja da bi na kraju prestala. Nakon toga sledi rušenje dela svilare i gradnja stambenih objekata. Ono što je preostalo od svilare jeste sadašnja Kulturna stanica.
Iako je posleratna vlast želela da ubrza razvoj industrije u zemlji proizvodnja svile nije održana na predratnom nivou kada je tadašnja Jugoslavija bila peta u svetu po proizvodnji svile.
Zašto je došlo do gašenja proizvodnje svile?
Kulturna stanica Svilara, Novi Sad
Kulturna stanica Svilara otvorena je u oktobru 2018. godine. Namenjena je održavanju kulturnih događaja. Nije stalno otvorena nego samo kada se neki događaj predstavlja ili odvija.
Preko puta Kulturne stanice Svilara na zidu zgrade nalazi se oslikan mural posvećen svili koji dopunjuje ambijent. Ističe se kineska poslovica koju je voleo Mika Antić i koji ju je stavio u svoju pesmu ‘’Mogućnosti’’. Velikim slovima ispisano je: ‘’Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu’’. Rečenica smiruje akcenat je na strpljenju i vremenu kao čekanju.
Mural posvećen svili
Ovako Mika Antić počinje pesmu ‘’Mogućnosti’’:
‘’Staviš li težak teret na pleća, hodaćeš posrćući celo jutro. Ako ga odbaciš, odlepršaćeš stopalima.
Isto je tako i sa težinom saznavanja.
Gomila prolećnih paukova se grohotom smejala dok je, nošena vetrom, slušala kinesku poslovicu: “Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lišće u svilu.”
Pa evo, rekoše oni, mi svakog trena možemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.
Kako objasniti prolećnim paucima da nije važno plesti i ukrašavati vazduh lepotom svoga tkanja? Važna je upotreba niti.
Još nisam nosio košulju od paukove svile.’’
Pogled na Kulturnu stanicu Svilara
Na spoju novih zgrada Kulturne stanice Svilara sačuvan je, ostao je dimnjak koji dominira i to je deo koji jasno podseća da je tu bila svilara. S obzirom da je ostatak svilare bio totalno urušen i morao biti potpuno obnovljen dimnjak je sačuvao stari duh. Obnovom ostataka zgrade svilare sačuvano je staro i dodato novo koje se uklopilo u nešto što će budućim generacijama ostaviti priču o svilari. Svilara je ostavila svoje niti da se buduće generacije povezuju sa njom.