Anica Savić Rebac pisala je od svoje trinaeste godine pa do kraja života. Mogla bih reći da joj je pisanje bilo najvažnije u životu jer se kroz njega izražavala i stvarala dela koja su nastavljala samostalni život. U vreme kada je živela nije joj bilo lako objaviti neko delo bez obzira što je poticala iz porodice intelektualaca.
Njen rad, njeno znanje nije bilo cenjeno u zemlji u kojoj je rođena i u kojoj je živela samo zato što je bila žena. U prepisci sa intelektualcima iz Evrope (Tomas Man, Hans Lajzegang…) dobijala je potvrdu da je na pravom putu i da njena dela vrede. To su joj bili podsticaji da nastavi da stvara i ide putem kojim je krenula. Bio je to put nauke i umetnosti.
Anica Savić Rebac (1892 – 1953) bila je prevodilac, istoričarka filozofije, književnica i profesorka. Rođena je 1892. godine u Novom Sadu.
Najviše se bavila prevođenjem i pisanjem. Pisala je eseje i naučne radove, pesme, prevodila pesnike i pisce…
Otac Milan Savić bio je pisac, prevodilac i urednik u književnim časopisima što je njoj omogućilo da rano počne da uči jezike i da se bavi prevođenjem (sa 13 godina objavljen je njen prvi prevod). Pisala je drame 1905., 1906. godine pesme… Imala je podršku roditelja ali i njihovih prijatelja kao što su Laza Kostić (čitao je njene pesme i odobravao ih podučavajući je da bolje piše) i Uroš Predić (koji se plašio da ona u društvu neće dobiti zasluženu šansu ni priznanje).
Školovala se u Novom Sadu, Beču i Beogradu. Zaključno sa 1909. godinom završila je osnovnu, višu školu i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju. Već 1910. godine upisala je u Beču Filozofski fakultet smer klasična filologija. Zbog rata vratila se u Novi Sad i tek 1920. godine diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Već sledeće godine se udala što je bio veliki korak koji je njen život učinio potpuno drugačijim, težim i burnijim. Njen izabranik bio je Hasan Rebac tada službenik u Ministarstvu vera. Bio je to brak za koji je postojalo jasno nerazumevanje i neslaganje sa obe strane pravoslavne i muslimanske. U to vreme mešoviti brak nije bio čest a osude na osnovu njega iznosile su se javno.
Godine 1922. preselili su se u Beograd, Anica je postala profesorka latinskog jezika u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji. Do tada je već objavljivala svoje prevode u novinama. Pisala je poeziju a zbirku pesama ’’Večeri na moru’’ objavila je 1929. godine.
Trebalo joj je 7-8 godina dok je uspela da nađe izdavača koji je objavio njenu knjigu. Bila je to njena jedina knjiga poezije, kasnije se više fokusirala na naučni rad, pisanje eseja i prevođenje strane literature. Paralelno je radila kao profesorka u školama.
Zbog muža i njegovog poslovnog premeštanja 1930. godine preselila se u Skoplje.
Pisala je eseje o pesnicima i piscima njenog vremena: Lazi Kostiću, Jovanu Dučiću, Milici Stojadinović Srpkinji, Milutinu Bojiću, Voltu Vitmenu, Tomasu Manu…
- 1932. godine doktorirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Odmah je objavila svoju doktorsku disertaciju ’’Predplatonska erotologija’’.
- Napisala je i objavila studije o Njegošu, o njegovom delu ’’Luča mikrokozma’’ koje je svrstavala u najveće u jugoslovenskoj kulturi (čak je ovo delo prevela na engleski i nemački).
- 1936 – Objavila je knjigu ‘’Platonska i hrišćanska ljubav’’.
- 1946. godine postala je vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
- 1953. godine ubila se nekoliko meseci nakon smrti njenog muža.
’’Antička estetika i nauka o književnosti’’ je delo koje je ostalo nedovršeno i izdato je posthumno 1954. godine. ’’Helenski vidici’’ je druga knjiga koja je objavljena nakon njene smrti 1966. godine (sastavio Predrag Vukadinović).
’’Život Anice Savić Rebac’’, knjiga koju je napisala i 2002. godine lično objavila Ljiljana Vuletić.
Monografija ‘’Anica Savić – Rebac kao posrednik između srpske i nemačke kulture’’, Tomislav Bekić, objavljena 2004 godine.
Bila je obrazovana i talentovana za pisanje a ipak su njena dela bila skrajnuta jer je bila žena u vreme kada se njihov rad u javnosti više ’’osuđivao’’ nego vrednovao i podsticao.
Postala je član PEN centra u Jugoslaviji 1926. godine odmah nakon što je osnovan. Nije uspela da postane profesor na fakultetu jer u to vreme žene su mogle najviše da budu profesori u srednjim školama. Ipak, uspela je da na fakultetu honorarno predaje latinski i grčki jezik.
Tek 1946. godine postala je vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. To je najviše zvanje koje je postigla. Bila je jedina profesorka na fakultetu kao što je bila i Ksenija Atanasijević oko 20 godina pre nje.
Profesorka klasične filologije sa Novosadskog univerziteta, Darinka Zličić, od 1984. do 1988. godine objavljivala je Aničina sabrana dela, troškove je plaćala sama. Izdala je sedam knjiga. Umrla je pre nego što je uspela da objavi još jedno, poslednje delo.
Zahvaljujući poštovaocima njenih reči koji su ulagali i svoj novac da bi štampali knjige njena dela su dospela do šireg kruga ljudi.
Ostali rukopisi koji nisu priređeni za štampanje nalaze se u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković u Beogradu dok se umetničke slike i nameštaj nalaze u Matici srpskoj u Novom Sadu.
Bez obzira talenat, uporan rad i ostvarene rezultate napredak u karijeri bio joj je ograničen polom. Žene, bez obzira na poreklo i obrazovanje nisu mogle lako da se zaposle u državnim institucijama, napreduju i daju veći doprinos zajednici iako su za to bile sposobne.
