Šesnaest godina bila je posvećena nacrtima i projektima raznih građevina, od porodičnih kuća, stambenih objekata do crkava i bolnica.
Jelisaveta Načić je rođena u Beogradu 31.12.1878. godine, bila je prva žena arhitekta koja je fakultet završila u Srbiji. Arhitekturom se bavila od 1900. godine (tada je Tehnički fakultet završila prva generacija arhitekata školovanih u Beogradu) do 1916. godine kada su je Austrijanci odveli u logor.
Nakon diplomiranja radila je kao crtač u Ministarstvu građevine ali već 1902. godine kada je položila državni ispit prešla je u Opštinu i radila kao glavni arhitekta za grad Beograd. Iako je imala diplomu fakulteta morala je dve godine raditi kao crtač i kada je položila državni ispit nije mogla ostati u Ministarstvu da radi kao arhitekta jer po tadašnjim propisima samo oni koji su odslužili vojni rok mogli su biti zaposleni.
Rođena je u bogatoj porodici i novac joj je omogućio da se školuje u vreme kada je obrazovanje bilo dostupno za veoma mali broj žena. Bilo joj je stalo do obrazovanja žena i ostvarivanja prava na rad. Bila je u društvu velikih obrazovanih žena njenog vremena koje su bile prve u raznim oblastima kao što su: Nadežda Petrović, Ksenija Atanasijević, Draga Ljočić, Marija Magazinović, Zora Petrović, Isidora Sekulić…
Jelisaveta Načić projektovala je školu, crkve, stambene zgrade, porodične kuće, bolnicu…
Osnovna škola ’’Kralj Petar Prvi’’
Najznačajnije delo prve žene arhitekte u Srbiji jeste projekat Osnovne škole ’’Kralj Petar Prvi’’ u Beogradu. Projekat je uradila 1905. godine a radovi na izgradnji trajali su u periodu 1906-1907 godine. U to vreme bila je to najlepša ili najmodernija škola u Srbiji.
Specifičnost ovog projekta jeste što je zgradu prilagodila terenu na kome se gradila. U projektu pored učionica i predvidela je i pomoćne prostorije za higijenu što je bila novina u to vreme.
Uspešnost projekta potvrdilo je i učestvovanje Jelisavete Načić na IV jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu 1912. godine na kojoj je predstavljen projekat tada najmodernije škole u Srbiji.
Školska zgrada danas ima status kulturnog dobra i nalazi se pod zaštitom Uneska.
Projekti za tri crkve
Sa idejnim rešenjem i projektom za crkvu za Karađorđeviće u Topoli prijavila se na anonimni konkurs 1903. godine i dobila treću nagradu, to je bio veliki uspeh koji joj je otvorio vrata za mnoge poslove.
Nekoliko godina nakon projekta za crkvu na Oplencu uradila je projekat za crkvu Aleksandra Nevskog na Dorćolu. Gradnja crkve po njenom projektu počela je 1912. godine i prekinuta je zbog Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, kada je gradnja nastavljena, 1927. godine, njen projekat je izmenjen i kao projektanti upisala su se druga dvojica arhitekata. Danas se ime Jelisavete Načić ne vezuje za ovu crkvu ali ostaje činjenica da je izvorni projekat uradila ona.
U mestu Štimlje na Kosovu 1913. godine po njenim nacrtima izgrađena je manja spomen crkva Hram Svetog Arhangela Mihaila. Projekat je poklonila u čast izginulim borcima sa tih prostora. To je jedina crkva od tri za koje je uradila nacrte da je izgrađena. Crkva je od izgradnje rušena i obnavljana nekoliko puta da bi u XXI veku bila totalno uništena.
Stambene zgrade
Objekte sa dva sprata u okolini današnje Bajlonijeve pijace na Gundulićevom vencu projektovala je Jelisaveta kao prvo radničko naselje, stanovi su bili namenjeni radnicima Beogradske opštine. Bili su to prvi projekti na Balkanu za zgrade namenjene radnicima. Prvi blok od tri zgrade izgrađen je tokom 1909. godine i to je bio početak socijalnih stanova u Beogradu.
Desetak godina kasnije dodat je drugi blok stanova koji je projektovao drugi arhitekta. Zgrade koje je projektovala Jelisaveta Načić postoje i danas i proglašene su kulturnim dobrom.
Zavod za zaštitu spomenika beleži da je Jelisaveta Načić projektovala prve stambene zgrade – radničke stanove. Kompleks ovih stanova nalazi se kod Bajlonijeve pijace u Beogradu. Jedna ulica u tom delu grada nosi njeno ime.
Porodične kuće
Projektovala je više porodičnih kuća za stanovanje u Beogradu. Jedina koja je sačuvana nalazi se na uglu Kapetan Mišine i Gospodar Jovanove. To je prizemna porodična kuća sa baštom koja je pripadala knjižaru Marku Markoviću. Projektovala ju je 1904. godine i danas predstavlja primer građanske kuće sa početka XX veka. To je bila među prvim porudžbinama za privatne kuće. Danas ova kuća predstavlja spomenik kulture i u njoj se nalazi restoran ’’Smokvica’’.
Bolnica
Po njenim projektima 1912. godine na Vračaru izgrađena je prva bolnica za bolesne od tuberkuloze. Srušena je u Prvom svetskom ratu prilikom bombardovanja.
Pojekti uređenja Beograda na kojima je učestvovala:
Male stepenice sa česmom na Malom Kalemegdanu projektovala je 1903. godine. Stepenice imaju specifičnu zakrivljenu liniju koja ih izdvaja od u prostoru oštrih linija. Jelisaveta je imala smelosti da ih tako projektuje. Pored stepenica uradila je i ogradu na savskom šetalištu sa dekorativnim vazama u stilu secesije. Ograda je srušena u Prvom svetskom ratu.
Učestvovala je u projektima uređenja Terazija 1911. godine Načić je imala zadatak da razradi prvonagrađeni projekat na konkursu i primeni njegove koncepte. Po projektu u centru Terazija bila je predviđena fontana sa skulpturom ’’Pobednik’’ autora Ivana Meštrovića. Prvi svetski rat zaustavio je radove a kasnije skulptura ’’Pobednik’’ je bila izbačena jer je javno mnjenje tako odlučilo, tek 1928. godine postavljena je na Kalemegdanu.
Projektovala je kapiju sa slavolukom 1913. godine u čast pobede i svečanog dočeka učesnika Balkanskih ratova. Na slavolik je stavila natpis ’’Još ima neslobođenih Srba’’ za koji se pretpostavlja da je bio razlog njenog hapšenja 1916. godine i odvođenja u logor Nežider u Austro-Ugarskoj u kome je ostala do kraja rata. Bio je to logor u kome su uglavnom bili smešteni intelektualci u kojem je boravilo njih oko 15.000 hiljada (među njima i naučnik Milutin Milanković, slikar Marko Murat, pesnik Sima Pandurović…).
U logoru ”Nežider” gde su je odveli Austrijanci se udala za albanskog profesora Luku Lukaija. Nakon oslobođenja i izlaska iz logora nije se više nikada bavila arhitekturom. Zbog izbora partnera oboje su bili odbačeni od svojih porodica, jedno vreme živeli su u Albaniji a od 1923. godine u Dubrovniku gde je i umrla 1955. godine.
Knjigu „Jelisaveta Načić“ napisala je Nataša Marković (Plavi jahač, 2018).
Takođe je autorka izložbe ’’Omaž Jelisaveti Načić – Prva dama srpske arhitekture i zaboravljena graditeljka Beograda’’ koja je održana 2016. godine.
